Примењена бихејвиорална анализа

С Википедије, слободне енциклопедије

Примењена бихејвиорална анализа је научна техника која се бави применом емпиријских приступа заснованих на принципима инструменталног условљавања испитаника и операната за промену понашања од друштвеног значаја.[1][2][3][4] Примењени је облик анализе понашања, а друга два облика су радикални бихевиоризам и експериментална анализа понашања.[3]

Примењена бихејвиорална анализа је заменила бихејвиоралну модификацију јер је последњи приступ предложио покушај промене понашања без разјашњавања релевантних интеракција понашања и окружења. Насупрот томе, примењена бихејвиорална анализа мења понашање тако што прво процењује функционални однос између циљаног понашања и окружења.[5][6][7] Често настоји да развије друштвено прихватљиве алтернативе за аберантна понашања.[7]

Примењена бихејвиорална анализа се користи у разним областима,[8] као што су примењено понашање животиња, подршку позитивном понашању у школи, обука у учионици, структуриране и натуралистичке ране интервенције у понашању за аутизам, терапију исхране деце, рехабилитацију повреде мозга,[9] деменцију, фитнес обука, злоупотреба супстанци, фобије, тикови и управљање организационим понашањем.

Покрет за аутизам сматра да је примењена бихејвиорална анализа злоупотреба децу због чињенице да наглашава маскирање уместо прихватања и историју, у неким реализацијама примењених бихејвиоралних анализа и њених претходника, употребе аверзива, попут електричних удара.[10][11][12]

Дефиниција[уреди | уреди извор]

Примењена бихејвиорална анализа је примењена наука посвећена развоју процедура које ће произвести уочљиве промене у понашању.[3] Разликује се од експерименталне анализе понашања, која се фокусира на основна експериментална истраживања,[8] али користи принципе развијене таквим истраживањем, посебно инструментално учење и класично условљавање. Примењена бихејвиорална анализа прихвата гледиште радикалног бихејвиоризма, третирајући мисли, емоције и друге прикривене активности као понашање које подлеже истим правилима као и отворени одговори. Представља одмак од методолошког бихевиоризма, који ограничава поступке промене понашања на понашања која су отворена, и био је концептуална основа за бихејвиоралну модификацију.

Аналитичари наглашавају да наука о понашању мора бити природна наука за разлику од друштвене.[13] Као такви, аналитичари понашања се фокусирају на уочљив однос понашања са околином, укључујући претходнике и последице, без прибегавања хипотетичким конструктима.[14]

Часописи[уреди | уреди извор]

Аналитичари примењене бихејвиоралне анализе објављују резултате у многим часописима, неки примери су:

  1. Journal of Applied Behavior Analysis
  2. Journal of the Experimental Analysis of Behavior
  3. Behavior Analysis: Research and Practice[15]
  4. The Behavior Analyst Today[16]
  5. Perspectives on Behavior Science
  6. The Psychological Record
  7. The Journal of Speech-Language Pathology and Applied Behavior Analysis[16]
  8. Journal of Early and Intensive Behavior Interventions[16]
  9. The International Journal of Behavioral Consultation and Therapy[16]
  10. The Journal of Behavioral Assessment and Intervention in Children[16]
  11. The Behavioral Development Bulletin[16]
  12. Behavior and Social Issues[17]
  13. Journal of Behavior Analysis of Sports, Health, Fitness, and Behavioral Medicine[16]
  14. Journal of Behavior Analysis of Offender and Victim: Treatment and Prevention[16]
  15. Behavioral Health and Medicine[16]
  16. Applied Animal Behaviour Science
  17. Behavior Therapy
  18. Behavior and Philosophy[18]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „The psychiatric nurse as a behavioral engineer”. Journal of the Experimental Analysis of Behavior. 2 (4): 323—334. октобар 1959. PMC 1403907Слободан приступ. PMID 13795356. doi:10.1901/jeab.1959.2-323. 
  2. ^ Pierce, W. David; Cheney, Carl D. (16. 6. 2017) [1995]. Behavior Analysis and Learning: A Biobehavioral Approach (6 изд.). New York: Routledge. стр. 1—622. ISBN 978-1138898585. Архивирано из оригинала 03. 06. 2021. г. Приступљено 11. 10. 2021. 
  3. ^ а б в Baer, D.M.; Wolf, M.M.; Risley, T.R. (1968). „Some current dimensions of applied behavior analysis”. Journal of Applied Behavior Analysis. 1 (1): 91—97. PMC 1310980Слободан приступ. PMID 16795165. doi:10.1901/jaba.1968.1-91. 
  4. ^ See also footnote number "(1)" of [and the whole "What is ABA?" section of] «Olive, Dr. Melissa. „What is ABA?”. Applied Behavioral Strategies. Архивирано из оригинала 6. 10. 2015. г. Приступљено 6. 10. 2015. » Where the same definition is given, (or quoted), and it credits (or mentions) both [i] the source "Baer, Wolf & Risley, 1968" (Drs. Donald Baer, PhD, Montrose Wolf, PHD and Todd R. Risley, PhD, (Professor Emeritus of Psychology at the University of Alaska) were psychologists who developed science of applied behavior analysis) and [ii] another source, called "Sulzer-Azaroff & Mayer, 1991". Beth Sulzer-Azaroff is a psychologist at University of Massachusetts Amherst, Department of Psychology
  5. ^ Mace, F.C. (1994). „The significance and future of functional analysis methodologies”. Journal of Applied Behavior Analysis. 27 (2): 385—392. PMC 1297814Слободан приступ. PMID 16795830. doi:10.1901/jaba.1994.27-385. 
  6. ^ L. Pelios; J. Morren; D. Tesch; S. Axelrod (1999). „The impact of functional analysis methodology on treatment choice for self-injurious and aggressive behavior”. Journal of Applied Behavior Analysis. 32 (2): 185—195. PMC 1284177Слободан приступ. PMID 10396771. doi:10.1901/jaba.1999.32-185. 
  7. ^ а б F.C. Mace; T.S. Critchfield (мај 2010). „Translational research in behavior analysis: Historical traditions and imperative for the future”. Journal of the Experimental Analysis of Behavior. 93 (3): 293—312. PMC 2861871Слободан приступ. PMID 21119847. doi:10.1901/jeab.2010.93-293. 
  8. ^ а б Dillenburger, K.; Keenan, M. (2009). „None of the As in ABA stand for autism: dispelling the myths”. J Intellect Dev Disabil. 34 (2): 193—95. PMID 19404840. doi:10.1080/13668250902845244. 
  9. ^ Wong, S.E.; Seroka, P.P.; Ogisi, J. (2000). „Effect of a checklist on self-assessment of blood glucose level by a memory-impaired woman with diabetes mellitus”. Journal of Applied Behavior Analysis. 33 (2): 251—254. PMC 1284245Слободан приступ. PMID 10885534. doi:10.1901/jaba.2000.33-251. 
  10. ^ „The controversy over autism's most common therapy”. Spectrum | Autism Research News (на језику: енглески). 2013-10-29. Приступљено 2020-11-01. 
  11. ^ Commissioner, Office of the (2020-03-24). „FDA Takes Rare Step to Ban Electrical Stimulation Devices for Self-Injurious or Aggressive Behavior”. FDA (на језику: енглески). Приступљено 2020-11-01. 
  12. ^ „Is it right to try to 'normalise' autism?”. The Guardian (на језику: енглески). 2020-11-09. Приступљено 2020-11-09. 
  13. ^ Marr, M (2009). „The natural selection: behavior analysis as a natural science” (PDF). European Journal of Behavior Analysis. 10 (2): 103—118. doi:10.1080/15021149.2009.11434313. Архивирано из оригинала (PDF) 29. 11. 2014. г. 
  14. ^ Thompson, T. (1984). „The examining magistrate for nature: a retrospective review of Claude Bernard's An Introduction to the Study of Experimental Medicine”. Journal of the Experimental Analysis of Behavior. 2 (41): 212—13. PMC 1348034Слободан приступ. doi:10.1901/jeab.1984.41-211. 
  15. ^ „Behavior Analysis: Research and Practice”. APA. 
  16. ^ а б в г д ђ е ж з „BAOJournals Have Moved”. baojournal.com. Приступљено 15. 1. 2016. 
  17. ^ „Behavior and Social Issues”. Uic.edu. Архивирано из оригинала 13. 3. 2020. г. Приступљено 2. 10. 2013. 
  18. ^ „Cambridge Center for Behavioral Studies”. Behavior.org. Приступљено 2. 10. 2013. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]