Приморци (Срби)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Приморци или приморски народ је назив за српско становништво које живи при Јадранском мору. У вријеме династије Петровић-Његош то је био уобичајен назив за српска племена која су насељавала крај између Црне Горе и мора (неки од Срба Примораца су и Бокељи). Пошто је та област дуго времена била под разним властима (Млечани, Французи, Аустријанци и Турци) и изван Црне Горе, на њих се није односило црногорско име. У ширем смислу, тај назив се односи и на српско становништво цијеле Далмације и данашњег црногорског приморја. Српско приморје се у повељама Немањића не назива српским именом него се писало српске и поморске земље јер је тај крај био више насељен римокатолицима, којима се српска и словенска свијест кроз читаву историју губила и враћала у зависноти од интензитета романизације коју је спроводила римокатоличка црква преко Млечана. Барска надбискупија је основана са циљем укидања глагољице [1] , а млетачке власти су законом забрањивале у Дубровнику службену употребу српског језика [2] у корист италијанског.

„Већ видисмо, да баш ово канцелару Ивану равенском даваше највећу главобољу, па знамо и то, да се нарочитим законом забрани, у год. 1472., члановима великога вијећа пораба српскога језика, а наложи свакоме властелину говорнику, да говори талијански.”

Напуштање српске свијести је ишло паралелно са покатоличавањем. Ускоци који су дошли у Клис (али и свуда у приморје) као православци, су одмах прелазили у римокатолицизам [3] и временом би заборављали своје поријекло.

„Сви су ускоци били католици. Без обзира на то јесу ли били дошљаци, православни или муслимани, одмах су прелазили на католицизам. За ускоке врховни ауторитет нису били ни аустријски двор ни Венеција, већ папа у Ватикану. Од њега су добивали и једину знатнију помоћ.”

Свједочанства о Србима Приморцима[уреди]

Франачки хроничар Ајнхард говорећи о Људевиту Посавском пише, под 822. годином,[4] да су Срби „народ који држи велики дио Далмације“ (Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur).[5] Тада Далмација није била само ужи приобални крај као данас него се простирала и на велики дио данашње Босне и Херцеговине.

Јован Скилица у XI вијеку описујући догађаје везане за Битку код Бара која се одиграла 1042. године пише: „... Стефан Војислав, архонт Срба, који је био прије кратког времена побјегао из Цариграда и заузео земљу Срба, протјеравши оданде Теофила Еротика“.

Данијеле Фарлати у XVIII вијеку у дјелу Illyricum sacrum, пишући о Дукљанској цркви спомиње унутрашњу-мезијску и медитеранску-далматинску Србију (Serbliam mediterraneam... Serblia Dalmatica). Павлимир је по Фарлатију био краљ далматинске Србије [6] [7] , а по драми Јунија Палмотића Павлимир, он је оснивач Дубровника.

Андрија Качић Миошић је о Михаилу Војислављевићу и Константину Бодину написао [8] :

„На 1077. Краљеваше у србској земљи краљ Михајло. На 1100. Краљева је у србској земљи и у Далмацији краљ Бодин.”

Данило I Петровић Његош у писму своме брату Радету 27. фебруара 1713. г. пише [9] :

„... имам ја у Црну Гору и у Приморје и у Брда 200 главарах...”

Митрополит скендеријски и владика цетињски Данило и житеље тих области 1726. г. назива по мјестима живљења: [10] :

„... сви Приморци и Црногорци и Брђани... ”

Ни Василије Петровић 1757. године Приморце не сматра Црногорцима, јер их одваја, у писму млетачком дужду (Montenegrini, Primorschi, Esexhi e Bergiani...). [11]

Сава Петровић Његош се Приморцима Дубровчанима у три своја писма, обраћао као Србима: "...да учините нашој церкви и народу черногорскому једном сумом од асприх како Сербли Сербима и својима сусједима..." (1763.) [12] , "...који се ви још од нашега србскога језика находите..." (1767.) [13] [14] , "Ваша славна република зна, да је све господство и слава сербска пала и ништа није остало до вас... може се сербска земља с вама похвалити." (1775.) [15] [16] Сава пише и млетачком провидуру: И молимо Вашу преведрост, и ми и сви главари, и црногорски, и приморски, за тога капетана Рада Старчевића... да га пуштате... тај капетан пуно својте има, и у Приморје и у Црну Гору... [17] Антонију Ренијеру пише: Скупило се на Цетиње четири хиљаде, али и пет, Црногорацах и Приморацах. Мире се и опрашћају зла један другому. Антонију Ренијеру провидуру ђенералу от Делмације и Арбаније, и Новога. [18]

Александар Пишчевић у својим мемоaрима пише о српској националности Паштровића као и о далматинском хусарском пуку у Новој Србији [19] :

„Породица Пишчевић је племићка, српске националности. Она потиче из Далмације, из провинције Паштровића. То доказују многи породични документи који су ми остали после очеве смрти... Тада је Русија намеравала да предузме нешто са Србима који живе на обалама Дунава и Јадранског мора... И мом је оцу поверено да оснује Далматински хусарски пук у Новој Србији ”

Петар I Петровић Његош их спомиње у бројним посланицама и писмима [20].

„Међутијем пазите да Цетињане, ако дођоше, с Паштровићима умирите... и за све ствари које су међу Церногорцима и Приморцима.”

Када су неки Црногорци са неким Приморцима разбијали цркве и куће по Боки 1806. године [21] , Петар I је написао:

„Ја знам да је било и Приморацах који су наговарали Црногорце да тако чине.”

Неки Бокељи су се жалили аустријском цару против Црногораца [22] :

„Разумио сам да су неки Бокељи пред императором велику жалбу приносили противу Церногорацах... који су највиши смутљивци и злодјеи међу ова два народа...”

Сербски љетопис из 1823. [23] доноси текст:

„Њешто о Сербљима на Мору. Нек нам опросте наши Читатељи, гдје су год, што им до сада ништа о Сербљима на мору (мореплаватељима) напоменули нисмо... будући да у Асутријској терговини поморској Сербљи се могу бројати на двје третиње спрама остали поморски подданика... Ови Сербљи, Мореплаватељи, сви су готово из једног малог предјела, обично под именом "Боке Которске" у свијету познатог, предјела велим, који се савија около једног малог залива, лежећег између Дубровника, Церне Горе, и Албаније....”

Петар II Петровић Његош је написао пјесму посвећену Србима католицима из Боке [24] :

„...бих дочекан у Котору красно у српскојзи кући Лумбардића... О, ви Срби, свуд ли српствујете, дужност чојства праву испуњате! Српствуј ђелом, вјеруј што вјерујеш.”

Аделина Павлија Ирби спомиње подунавску и приморску Србију као и Србе на мору. [25] :

„Црном Гором увећаном Боком Которском, које је земљиште сасвим српско... Ови одвојени делови једног истог народа, од којих дипломатија један зове Црном Гором а други Србијом, могу само тако снажну и смислену политику водити, ако раде као делови једног целог, као Србија на Дунаву и Србија на Јадранскоме мору... Срби и они на Дунаву и они на јадранскоме мору... Аустрије...која неда независним јужним Словенима да до јадранског мора дођу... Не само Црна Гора већ све српске земље одсечене су од мора, па ако се даде пристаниште једној то ће отуда бити користи свима.”

Стјепан Митров Љубиша је у посљедњем говору у Далматинском сабору између осталога рекао: [26]

„...ја знам да ви мене нетрпите, јер сам Србин православне вјере. Излазећ одавле, остављам у сабору младијех сила, који, ако их је Српкиња задојила знати ће бранити права своје народности и вјере... Тко је то овдје бољи Србин од мене? Мој се гроб знаде од Косова...”

Петар Франасовић, римокатолички свјештеник из мјеста Трстено, родом са Корчуле, 1864. пише да су Срби Неретљани населили Корчулу. [27]

„Срби Неретвани, који почетком 800. год. посвојише Корчулу, град утврдише...”

Митрофан Бан је у својим мемоарима записао да је он за Црногорце био лабави Приморац (стр. 83.), "учинити народу приморскоме... изјавим, да ми, Приморци, који смо у Црној Гори уточиште нашли... за приморски народ, који је мени драг исто као црногорски..." (стр.71), Приморје му је драга и мила домовина (стр. 62.,68.,70.), Висарион Љубиша из Паштровића му је "наше горе лист" а књаз Никола је наредио да се Приморци који су пребјегли у Црну Гору разоружају и смјесте... (стр. 63.). [28]

Лазар Томановић је такођер себе сматрао Србином Приморцем [29]

„Кад смо јесенас ми Срби на приморју...”

Срби Приморци су 1877. године честитали књазу Николи ослобођење Никшића [30] од турске власти.

„Радују се томе браћа Срби Приморци....”

Антун Радић 1904. године спомиње Србе католике [31] при мору:

„На југу, особито при мору око Дубровника и Котора има доста Србаља католика. Што више у самом Дубровнику и околини има, чујем шест римских попова, који кажу да су Србљи.”

Сњежана Кордић, хрватска лингвисткиња у књизи Језик и национализам [32] пише:

„Не смије се прешутјети, а то се чини у овој монографији, да су у безбројним дубровачким документима с краја 15. ст. па до краја 18. ст. Дубровчани користили израз linga seruiana као ознаку за свој властити језик.”

Приморски Срби данас[уреди]

Данас су приморски Срби на територији Црне Горе искључиво православци док су римокатолици и муслимани из тога краја временом изгубили свијест о припадности српском народу. Неправославни Приморци који су говорници српског језика (свој матерњи језик не зову српским именом) се данас национално изјашњавају као Хрвати, Црногорци, Бошњаци и Муслимани. Приморски Срби у црногорском приморју у већем броју насељавају простор од градова Херцег Новог до Бара. Далматинско приморје је некада имало далеко више Срба, али након ратова у 20. вијеку и егзодуса приморских Срба као и након вишестољетних асимилација (углавном романизација, а од краја 19. вијека и кроатизација), број Срба у тим крајевима је драстично опао.


Познати Срби Приморци[уреди]


Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Цетињски вјесник, бр.22. 17.3.1910., чланак: Одзив штампе, укуцати бр.стр.1. Цетиње. 1910. 
  2. ^ Нодило, Натко (1883). Први љетописци и давна хисториографија дубровачка, стр.26. Загреб: ЈАЗУ. 
  3. ^ Главина, Весна (2016). Тврђава Клис, Прича о ускоцима и Петру Кружићу, стр. 33. Загреб: Школска књига. 
  4. ^ Scholz 1970, стр. 111.
  5. ^ Pertz 1845, стр. 83.
  6. ^ Фарлати, Данијеле (1817). Illyrici sacri, свезак VII стр. 5., десни стубац доље (напомена: не римско V него арапски број 5. бр.стр.). Млеци. 
  7. ^ Никчевић, Војислав (2014). Монумента Монтенегрина, стр. 700. Подгорица: Матица црногорска. 
  8. ^ Качић Миошић, Андрија (приступљено 25.1.2017). Разговори угодни народа словинскога.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  9. ^ Петровић, Данило (1996). Писма : (избор) / владика Данило, владика Сава, Своме брату Раду, писмо бр. 5., pp. 91. Цетиње: Обод. 
  10. ^ Петровић, Данило (1996). Писма : (избор) / владика Данило, владика Сава, Ванредном провидуру Габријелу Болдуу, 2.2.1726., писмо бр. 20., pp. 107. Цетиње: Обод. 
  11. ^ Петровић, Василије (1878). Старине, књига 10., pp. 32. Загреб: ЈАЗУ.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ)
  12. ^ Петровић Његош, Сава (1941). Вјесник, бр. 16., Писма црногорских поглавица из друге половине 18. столећа, писмо Саве Петровића Дубровчанима од 1. септембра 1763. стр. 225. Загреб: ЈАЗУ. 
  13. ^ Петровић Његош, Сава (1914). Вјесник, бр. 16., Писма црногорских поглавица из друге половине 18. столећа, писмо Саве Петровића Дубровчанима од 15. јуна 1767. стр. 226. Загреб: ЈАЗУ. 
  14. ^ Ђерић, Василије (1914). О српском имену по западнијем крајевима нашег народа, стр. 34. Биоград. 
  15. ^ Петровић Његош, Сава (1914). Писма црногорских поглавица из друге половине 18. столећа, писмо Саве Петровића Дубровчанима од 25. јула 1775. стр. 227. Загреб: ЈАЗУ. 
  16. ^ Ђерић, Василије (1914). Вјесник, бр. 16., О српском имену по западнијем крајевима нашег народа, стр. 34. Биоград. 
  17. ^ Младеновић, Александар (1996). Писма: (избор) / владика Данило, владика Сава, Ванредном провидуру Влаерију Антелмију, писмо 165., 9. октобра. 1750. Цетиње: Обод. 
  18. ^ Младеновић, Александар (1996). Писма: (избор) / владика Данило, владика Сава, писмо 224. Цетиње: Обод. 
  19. ^ Пишчевић, Александар (2003). Мој живот (1746.-1805.), стр. 25.,31. и 30. Нови Сад: Матица српска и Српско-украјинско друштво. 
  20. ^ Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, Петар Први Јовану Радоњићу, стр.239., писмо бр. 81. од 11.10.1799. Цетиње: Светигора. 
  21. ^ Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, Петар Први Јовану Радоњићу, стр.239., писмо бр. 81. од 9.3.1806. Цетиње: Светигора. 
  22. ^ Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, Петар Први Сименону Орловићу, стр.360., писмо бр. 314. од 4.6.1818. Цетиње: Светигора. 
  23. ^ ЦРНОГОРСКЕ И ПРИМОРСКЕ ТЕМЕ У ПРВИХ СТО БРОЈЕВА ЛЕТОПИСА МАТИЦЕ СРПСКЕ, СЕРБСКИ ЉЕТОПИС ЗА ГОД 1832. ЧАСТИЦА ЧЕТВРТА, у Будиму. Нови Сад: Матица српска, Бачко владичанство и Митрополија црногорско-приморска. 2003. 
  24. ^ Петровић Његош, Петар II (приступљено 25.1.2017). Сајт: Његош, пјесма: СРБИН СРБИМА НА ЧАСТИ ЗАХВАЉУЈЕ, 1833. година. Светигора.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  25. ^ Ирби, Аделина Павлија (1868). Путовање по словенским земљама Турске у Европи, поглавље: Србија на Јадранскоме мору, стр. 406., 430., 434., 464., 467. Београд. 
  26. ^ Павлиновић, Миховил (1882). Мисао хрватска и мисао србска у Далмацији, pp. 46., 47. Задар. 
  27. ^ Narodni koledar, Ulomak iz korčulanske povjestnice, pp. 28. Zadar: Matica dalmatinska. 1864. 
  28. ^ Бан, Митрофан (1991). Животопис или Успомене из живота митрополита Митрофана Бана, у. Цетиње: Обод. 
  29. ^ Tomanović, Lazar (1886). Gunduličev "Osman" sa gledišta srpsko hrvacke razmirice, pp. 66. Zadar. 
  30. ^ Глас Црногорца, Честитке усљед освојења Никшића, бр. 57., 8. септ. 1877. укуцати бр. стр. 2. Цетиње. 
  31. ^ Радић, Антун (1904). Дом, Србљи католици и православни Хрвати, бр. 7. од 14.4.1904., стр. 107. Загреб. 
  32. ^ Кордић, Сњежана (2010). Језик и национализам, стр. 273. (PDF). Загреб: Durieux. 

Извори и литература[уреди]

Извори[уреди]

Литература[уреди]