Принципи

За криминалну групу, погледајте страницу Принципи (криминална група).

Римски бојни поредак

Реконструкција изгледа принципа пре Маријеве реформе. Легинар носи верижњачу, скутум, пилум и гладијус.

Реконструкција изгледа римског легионара након Маријеве реформе. У десној руци држи копље пилум.

Принципи (лат. Principes — „главни”) су биле јединице раних римских легија. Принципи су по изгледу и наоружању били врло слични хастатима, само што су их сачињавали мушкарци који су били имућнији и самим тим боље опремљенији него хастати. Као и хастати такође су морали сами да приуште себи оружје које се састојало из два пилума или копља која су била лагана али су на врховима била веома оштра и могла су да пробију штитове или оклопе које су често римски непријатељи поседовали изузев Грка који су имали велике масивне хоплоне. Такође су поседовали нож или бодеж средње величине за блиску борбу. Штитови су били четвртастог помало заобљеног облика који су често служили као држачи за копља. После Маријевих реформи принципи су замењени новим боље опремљенијим кохортама.

Историја

Војска ране Римске републике

У време оснивања Римске републике (509. пре нове ере), становништво је по закону Сервија Тулија (претпоследњег краља) било по имовном стању подељено у 5 класа, које су подлегале војној обавези и биле дужне да се наоружају о свом трошку. Прве четири класе давале су тешку пешадију, а пета лаку пешадију, док је део најбогатије прве класе давао коњицу. Војна обавеза трајала је од 17. до 46. године живота. Старији људи од 47. до 60. године (лат. seniores) служили су само у коњици. Слободни људи без имовине - пролетери (лат. capite censi)- нису били обухваћени војном обавезом. Сва војска била је организована у центурије, које су уједно биле гласачко тело у народној скушштини. До 4. века пре нове ере било је 60 центурија тешких и 24 центурије лаких пешака, уз 18 центурија коњаника. Пошто је у рату сваки од два конзула командовао половином војске, формиране су две прве римске легије, са по 300 коњаника, 3.000 тешких и 1.200 лаких пешака.

Војна опрема

Војници су сами куповали своје оружје и опрему. Тешка пешадија била је наоружана кратким мачем широког сечива (гладијус), копљем за бацање (џилит, пилум) и копљем за бодење (хаста), које је постепено избачено из употребе. Од заштитне опреме тешка пешадија имала је бронзани шлем (галеа), оклоп од коже ојачан гвозденом или бронзаном плочом у пределу срца (лорика) и четвртасти дрвени штит ојачан платном и кожом. Гвоздени (љускасти) или верижни оклоп имао је мали број војника.

Римска фаланга

До Другог пунског рата (218-201. пре нове ере) римска војска постројавала се за борбу у облику фаланге, која се доста разликовала од грчке и македонске.

У римској фаланги су тешки пешаци били најпре подељени по годинама старости на три групе, постављене у три линије по дубини: у првој су били најмлађи борци (хастати), за њима, на отстојању од 60 до 80 метара, долазили су борци средње старости (принципи), а за овима, на нешто већем отстојању, најстарији (тријари). Свака од ових линија делила се затим на десет јединица названих манипуле које су биле постројене напоредо, на растојању које је приближно одговарало њиховој ширини. Манипуле хастата и принципа имале су по 120 људи (6 врста и 20 редова), а манипуле тријара само по 60 (20 редова у 3 врсте). Свака се манипула делила на две центурије. Хастати и принципи су поред мача имали и копље за бацање, а тријари копље за бодење. Манипуле друге и треће линије покривале су међупросторе између манипула прве односно друге линије.

Овај шаховски распоред дао је манипуларној фаланги еластичност коју није имала код Грка, а још мање код Македонаца. У покрету, и на тежем земљишту, она се неће ни збити ни поцепати јер манипуле могу слободно да маневришу у њој. Манипуле су уствари зачеци тактичких јединица унутар фаланге и стога су добиле видан знак - заставицу око које су се окупљали њени борци.

У овом распореду је фаланга полазила у напад кораком, затварајући постепено међупросторе између манипула. Пред судар прво су бацана копља, а затим су се манипуле прве линије сручиле на непријатеља с мачем у руци. За то време се лака пешадија (велити) свила с фронта на крила, или се кроз фалангу склонила у позадину. Тежило се да се непријатељ одбаци првим налетом. Не успе ли то, борба се настављала. Манипуле принципа су попуњавале празнине настале у линији хастата, а једне и друге су се кроз пукотине увлачиле у непријатељски распоред. При дужој борби су принципи смењивали хастате. Тријари су ступали у борбу у крајњем случају. Коњица је штитила само бокове фаланге. У бици је играла знатно мању улогу од македонске коњице.

Укидање

Гај Марије је својим реформама (107. године пре нове ере) укинуо разлике између хастата, принципа и тријарија.

Литература

• Томац, Петар (1959). Војна историја (PDF). Београд: Војно дело. стр. 162.