Прича о везировом слону

С Википедије, слободне енциклопедије
Прича о везировом слону
АуторИво Андрић
ЗемљаЈугославија
Језиксрпски језик
Жанр / врста делаприповетка
Издавање
Датум1947.

Прича о везировом слону је приповетка српског књижевника и нобеловца Иве Андрића. Први пут је објављена у часопису Књижевност 1947.[1] Спада у ред Андрићевих најуспешнијих и најпопуларнијих приповедака. У њој се приповеда о травничкој чаршији и реакцијама њених становника на долазак новог везира Џалалудина-паше, суровог и повученог човека, који доводи афричког слона за љубимца, према коме ће становници усмерити нетрепељивост и мржњу.

Једна од централних тема приповетке је настанак и друштвена функција приче и приповедања, њено чување и трајање у народу, али и на који начин измишљотине могу да носе зрна истине, и обрнуто, како оно што је прихваћено као истина може да се темељи на лажима. Светозар Кољевић је наглашавајући слојевитост приповедања у овој приповеци истакао да је она замишљена као прича о једној травничкој причи – унутар које се распредају разне друге приче.[2] Ова тема је једна од кључних тема Андрићевог опуса, и њу је, између осталог, истакао и у беседи О причи и причању, коју је одржао приликом примања Нобелове награде за књижевност 1961.

Садржај приповетке[уреди | уреди извор]

УПОЗОРЕЊЕ:Следе детаљи заплета или комплетан опис радње!

Радња се одиграва око 1820. у време када је Османлијска империја већ видно почела да пропада. У Травнику, где се одиграва радња, смењен је дотадашњи босански везир Мехмед Ружди-паша, који због сопствене благости није умео да одржава дисциплину у свом управном округу. Становници су неспокојни услед доласка непознатог новог везира. Њихови страхови су се остварили, јер нови везир Џелалудин-паша, ћутљиви и мрачни појединац, заводи страховладу убивши непослушне бегове и травничке прваке. Џелалудин, кога је чаршија прозвала именом Џелалија, у младости се школовао за имама, али је ту службу брзо напустио, не би ли отишао у војну службу. Он живи повучено и једину радост проналази у сакупљању хартија, мастионица, писаљки од трске и егзотичних животиња. Убрзо за њим по његовој наредби долази младунче слона. Чаршија је видно узнемирена необичном животињом, коју су прозвали Фил (турско име за слона). Пошто везира нису виђали у јавности, слон све више постаје оличење Џелалије. Фил је временом одрастао и одомаћио се у граду, чинећи свакојаке несташлуке, а када несташлука није било, чаршија их је измишљала. Становници су га се уједно и плашили и мрзели из дубине душе.

Андрић посебно развија епизоду везану за три групе Травничана који припремају пекмез од шљива. Прву групу чине младићи. У њој грбави и болешљиви Шећерагић једини у чаршији исказује разумевање према слону и према везиру, јер они, како то види младић, нису дошли овде својом вољом, већ је слона довео везир, а везира послала истанбулска порта. Овакво размишљање наилази на неодобравање његовог пријатеља Глухбеговића. Другу групу окопљену око ватре чине занатлије и трговци који пијани исказују храброст и спремност да се сутра састану са везиром, коме ће одбрусити за слона. Међутим, сутрадан се појављују само Аљо на уговореном састанку. Он је разочаран кукавичлуком својих суграђана, те одлучује да се са њима нашали, тако што им је испричао да је био код везира и да га је замолио да доведе још неколико слонова у Травник. Трећу групу чине најбогатији становници Травника. Они о Филу отворено не говоре, већ смишљају начин како да га се отресу.

Деца су својим несташлуцима открила одраслимам како да се реше слона. Наиме, једно дете је бацило слону орах са заробљеном пчелом, што је слону изазвало малу неприлику. На основу овог случаја, људи су почели да бацају слону јабуке, у чију су унутрашњост сипали измрвљено стакло. Фил је све више слабио, да би се једног дана проширила вест да је умро. Међутим, вест је била лажна, јер се слон са преполовљеном тежином опет појавио на улицама.

Пошто Џелалија ипак није успео да обави задатак умирења босанских бегова, ускоро је стигла наредба о његовом смењивању и позиву да се врати у Цариград. Везир од гласника сазнаје да му се у Стамболу спрема убиство. Џелалија се повлачи у своју собу, уништава све писаљке и извршава самоубиство отровним прашком. Слон умире четири дана после везира. Од свих догађаја остаје натпис на везировом гробу и прича о Аљи и слону, која се шири Босном.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Књижевност, год. II, св. 7-8; 1947, стр. 55-92.
  2. ^ Кољевић 1983, стр. 54.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Кољевић, Светозар (1983). Приповетке Иве Андрића. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. 


Спољашње везе[уреди | уреди извор]