Прича о зрну горушице
Прича о зрну горушице је једна од краћих Исусових парабола, која пореди царство небеско са зрном горушице.
Забележена је у канонским јеванђељима по Матеју, Марку и Луки, као и неканонском јеванђељу по Томи. У јеванђељима по Матеју и Луки непосредно претходи причи о квасцу, са којом дели тематику раста небеског царства из малих зачетака.[1]
Прича[уреди | уреди извор]
По Матеју[уреди | уреди извор]
Еванђеље по Матеју преноси следећу Исусову причу:
Царство је небеско као зрно горушичино које узме човек и посеје на њиви својој, Које је истина најмање од свију семена, али кад узрасте, веће је од свега поврћа, и буде дрво да птице небеске долазе, и седају на његовим гранама.
— Еванђеље по Матеју, 13:31–3213:31–32 (превод Вука Караџића)
По Марку[уреди | уреди извор]
Еванђеље по Марку преноси следеће:
Какво ћемо казати да је царство Божје? Или у каквој ћемо га причи исказати? Оно је као зрно горушичино које кад се посеје у земљу мање је од свих семена на земљи; А кад се посеје, узрасте и буде веће од свег поврћа, и пусти гране велике да могу у његовом хладу птице небеске живети.
— Еванђеље по Матеју, 4:30–324:30–32 (превод Вука Караџића)
По Луки[уреди | уреди извор]
Еванђеље по Луки преноси следеће:
Какво је царство Божије? И како ћу казати да је? Оно је као зрно горушичино, које узевши човек баци у врт свој, и узрасте и поста дрво велико, и птице небеске уселише се у гране његове.
— Еванђеље по Матеју, 13:18–1913:18–19 (превод Вука Караџића)
По Томи[уреди | уреди извор]
Еванђеље по Томи преноси следеће:
Царство небеско је као горушичино зрно, најмање од свег сјемења; али када падне на обрађену земљу, израсте велико и постане окриље птицама небеским.
— Еванђеље по Томи, изрека 20
Тумачења[уреди | уреди извор]
Ссматра се да је биљка на коју се односи прича црна слачица, велика једногодишња биљка висока до три метра[1], која расте из пословично малог семена (чија незнатност се користи као алегорија и на другим местима код Матеја 17:20 и Луке 17:6). Према рабинским изворима, Јевреји нису гајили ову биљку у баштама[1], што је доследно Матејевом опису о расту у пољу. Лука, напротив, говори да горушица расте у врту, што се објашњава прилагођавањем приче за слушаоце ван Палестине.[1]
У стварности, биљка горушице тешко да може служити као гнездо птицама[2], па се сматра да је Исус то намерно пренагласио у својој аналогији.[3]
Постоји и „субверзиван“ елемент ове приче, који се огледа у брзом расту биљке горушице, што је чини „малигним коровом“ са „опасним особинама ширења“.[4] Плиније Старији у 1. веку наше ере пише да је горушица изузетно добра за здравље те напомиње:
| „ | Расте потпуно дивља, премда се побољшава пресађивањем: али с друге стране када је једном засађена тешко је могуће ослободити је се, јер семенке како падну одмах клијају.[5] | ” |
Царство небеско је такође свеприсутно, као и коров, што може бити још један пример Исусовог коришћења сатире.[6]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г I. Howard Marshall, The Gospel of Luke: A commentary on the Greek text, Eerdmans. 1978. ISBN 978-0-8028-3512-3. стр. 561.
- ^ John Nolland, The Gospel of Matthew: A commentary on the Greek text, Eerdmans. 2005. ISBN 978-0-8028-2389-2. стр. 551.
- ^ Joel B. Green, The Gospel of Luke, Eerdmans. 1997. ISBN 978-0-8028-2315-1. стр. 526.
- ^ Michael F. Bird, Jesus and the Origins of the Gentile Mission, Continuum. 2006. ISBN 978-0-567-04473-0. стр. 73–77.
- ^ Pliny the Elder, Natural History, translated by Harris Rackham, Loeb, 1950, Book XIX, Chapter LIV.
- ^ Ben Witherington, The Gospel of Mark: A socio-rhetorical commentary, Eerdmans. 2001. ISBN 978-0-8028-4503-0. стр. 171–172.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
