Приштина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Приштина
Грб
Грб
Административни подаци
Држава  Србија
Аутономна покрајина Косово и Метохија
Округ Косовски
Град Приштина
Становништво
Становништво
 — 2011. Пад 145.149
Географске карактеристике
Координате 42°39′52″ СГШ; 21°09′54″ ИГД / 42.664444° СГШ; 21.165° ИГД / 42.664444; 21.165Координате: 42°39′52″ СГШ; 21°09′54″ ИГД / 42.664444° СГШ; 21.165° ИГД / 42.664444; 21.165
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина 652 м
Приштина на мапи Србије
Приштина
Приштина
Регистарска ознака PR

Приштина (алб. Prishtinë, Prishtina) је градско насеље и средиште истоимене територијалне јединице у Србији. Административни је центар Косова и Метохије и Косовског управног округа. Према попису из 2011. године било је 145.149 становника.[a] Највећи део становништва чине Албанци, а остале етничке заједнице су Турци, Срби, Бошњаци и Роми. Из Приштине се после НАТО бомбардовања СР Југославије иселило око 40.000 Срба.[1][2][3][4][5][6]

Приштина има свој међународни аеродром код места Слатина, испод Голеша и универзитет. У Приштини је од 2005. до 2010. грађена Катедрала Мајке Терезе, највећи римокатолички храм на Балкану.

Историја[уреди]

Корени насеља су у неолиту, коме припада вредна фигурина „Богиња на трону", пронађена на локалитету „Предионица“, код Приштине, 1956. године, сматра се да је настала четири миленијума пре Христа.

Остаци насеља Улпијане

За време Римљана насеље се зове Vicianum, а под садашњим именом спомиње се од 13. века у српским изворима. Будући да је на путу између Дубровника и Цариграда, у 14. и 15. веку доживљава процват као трговачки центар, захваљујући оближњем руднику и граду Ново Брдо и рудницима Јањево и Трепча. У 14. веку краљ Милутин је имао дворе преко пута данашњег Музеја Косова. И тај простор све до бомбардовања СРЈ 1999. године није грађен, чекало се време кад ће бити пара за археолошке радове. Кратко време била је и престоница српских средњовековних владара. У њој је била столица Бранковића пре Косовске битке и извесно време после ње. У њој су Дубровчани имали јаку колонију трговаца и пословних људи. Ту је Вук Бранковић 1387. издао повељу којом је уредио положај Дубровчана у својој области. Највећи број Дубровчана у Приштини забележен је 1438. године — 218. После Косовске битке Вук Бранковић и чланови његове породице су предали Дубровчанима да носе у Дубровник на чување значајну количину сребра, златно посуђе и друге драгоцености.

Турци су први пут заузели Приштину 1396. године, али су је са делом Бранковићевих земаља уступили деспоту Стефану Лазаревићу који их је држао до измирења са својим рођацима 1402, када су они поново завладали Приштином. У обновљеним сукобима Бранковића и Лазаревића, мађарске трупе, које су помагале деспота Стефана, спалиле су Приштину 1409. године, тада су страдали и дубровачки грађани. Привредно опадање Приштине почиње од 1448. године, када су на Косову Турци поразили мађарску војску Јанка Хуњадија. Године 1453. било је још само шест Дубровчана у њој.

У Приштини је постојала католичка црква Св. Марије, саграђена пре 1387. године, коју су Дубровчани богато даривали.

Споменик косовским јунацима на Газиместану

Падом Новог Брда 1456. године и Приштина потпада под турску власт и остаје под њом пуна четири и по века. Према турском попису из 1477. године у Приштини су биле 393 куће, имала је девет махала, од којих се једна звала Митрополит махала. За време турске власти Србија је у Приштини имала конзулат у коме су извесно време, између осталих, као конзули провели и књижевници Милан Ракић и Бранислав Нушић.

У граду, Чарши или Таш џамију подигао је султан Бајазит I после битке на Косову (1389), у време српских деспота. Уз Царску џамију, коју је подигао султан Мехмед II Фатих (Освајач) 1461. године, је Сахат-кула с почетка 20. века, док је кућа Еминџика типична оријентална градска кућа 19. века.

Надомак Приштине су остаци римског муницијума Улпијана. У 3. и 4. веку досегао је свој највиши домет, прозван тада Ulpiana Splendidisima (велелепни град). Обнавља је у 6. веку византијски цар Јустинијан и назива Iustiniana Secunda; убрајана међу најлепше градове тадашње Дарданије.

Споменик на Газиместану (висок 25m) и два турбета – Муратово и Барјактарево – обележавају, у близини Приштине, место на коме је вођена Косовска битка. Турци су овде 15. јуна 1389. године, поразили војску српског кнеза Лазара, и отворили путеве за даље освајачке походе у Европи.

У Приштини ради српска народна школа непрекидно од пре 1840. године.[7]

Почетком 20. века у Приштини је на иницијативу Рашко-призренског митрополита Нићифора Перића, основан "Фонд Цркве Св. Николе".[8]

После Другог светског рата[уреди]

Приштина је 1946. постала административни центар Аутономне косовско-метохијске области у саставу НР Србије, а 1963. године Аутономне покрајине Косово и Метохија. Између 1953. и 1999. године број становника се повећао са 24.000 на преко 100.000. Све националне заједнице у граду су забележиле пораст, али је највећи пораст био међу албанским становништвом, од којих се велики део доселио из планинских области. Број албанског становништва се повећао са 9.000 1953. на скоро 76.000 1981. Српско и црногорско становништво се такође увећало, али у далеко скромнијем броју, са 8.000 1953. на 21.000 1981. До почетка 1980-их, Албанци су чинили више од 70% градског становништва.

Иако је Косово и Метохија било под управом локалних албанских чланова Савеза комуниста, економска криза и политичка нестабилност крајем шездесетих и почетком осамдесетих година 20. века су довеле до појаве националних немира. У новембру 1968. избиле су демонстрације у Приштини, али су их угушиле југословенске снаге безбедности. Неке од захтева студената влада је усвојила, укључивши оснивање Универзитета у Приштини као посебне установе. Овим је окончан период када су четири факултета у Приштини (Филозофски, Правно-економски, Технички и Медицински) били истурена одељења Београдског универзитета и значајно је допринело напретку културе и образовања на албанском језику, и не само на албанском. Албанцима је такође дозвољено да употребљавају албанску заставу, односно заставу Албаније на Косову и Метохији.

У марту 1981. студенти Приштинског универзитета су се побунили наводно због лоше хране у универзитетској кантини. Овај наизглед бизаран повод брзо се проширио широм Косова и Метохије и добио обележје националног револта, уз масовне демонстрације у Приштини и другим косметским градовима. Председништво Југославије је угушило немире слањем полиције и војске и увођењем ванредног стања. У немирима је погинуло неколико особа, док је стотину ухапшено.

Рат на Космету и касније[уреди]

Након етничког чишћења од стране Албанаца од 1999. године, нарочито 17. марта 2004. године, у Приштини је остало живи незнатан број људи српске националности. Од укупно 46 насеља града Приштине, Срби су опстали само у 11 насељених места, односно на подручјима катастарских општина: Грачаница, Лапље Село, Чаглавица, Преоце, Сушица, Бадовац, Сливово, Доња Брњица, Горња Брњица, Девет Југовића и Лебане.[9]

Географија[уреди]

Приштина
Климатограм
ЈФМАМЈЈАСОНД
 
 
31
 
 
3
−5
 
 
37
 
 
6
−3
 
 
38
 
 
11
0
 
 
43
 
 
17
4
 
 
34
 
 
22
9
 
 
28
 
 
26
12
 
 
32
 
 
29
16
 
 
28
 
 
29
15
 
 
47
 
 
22
13
 
 
42
 
 
17
6
 
 
54
 
 
10
1
 
 
37
 
 
4
−3
Просечне макс. и мин. температуре у °C
Укупне падавине у mm

Приштина се налази у северном делу Косовске котлине, испод планине Грмије. Град има добар географски положај, јер лежи на раскрсници важних путева који воде за Скопље, Призрен и Албанију, Пећ и Црну Гору, Косовску Митровицу, Нови Пазар, Краљево, Ниш и Гњилане. Још 1873. године прошла је пруга косовском котлином од Митровице до Урошевца и, потом, Скопља, а приштинска станица је био Обилић (тадашњи назив Глободерица), потом Косово Поље. Из Приштине се пружа поглед на планину Голеш, која се налази 13 km западно од града. Близу Приштине су две велике варошице, Обилић и Косово Поље. Наглим приливом албанског становништва с Косова и Метохије и из Албаније, после доласка међународних снага у ову српску покрајину, 1999. године, Приштина се толико проширила, да је заправо спојена са Косовим Пољем, Орловићем, Чаглавицом и Грачаницом. Грачаничко језеро, одакле се град снабдева водом, системом „Бадовац“, налази се 15 km јужно од града, према Гњилану.

Кроз Приштину протичу речице Велуша и Приштевка, које су седамдесетих година 20. века добиле покривене бетонске канале, тако да је боље регулисана саобраћајна мрежа у граду, што је помогло његовом даљем урбаном развоју. Приштевка је протицала поред градске пијаце и у њу је бацан отпад, па се градом ширио непријатан мирис, што је био један од разлога за прекривање. Спајају се у самом граду, код Стадиона, а потом се Приштевка улива у Ситницу.

Клима Приштине
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Средњи максимум, °C (°F) 3
(37)
6
(43)
11
(52)
17
(63)
22
(72)
26
(79)
29
(84)
29
(84)
22
(72)
17
(63)
10
(50)
4
(39)
29
(84)
Средњи минимум, °C (°F) −5
(23)
−3
(27)
0
(32)
4
(39)
9
(48)
12
(54)
16
(61)
15
(59)
13
(55)
6
(43)
1
(34)
−3
(27)
−5
(23)
Количина падавина, mm (in) 31
(12,2)
37,4
(14,72)
38
(15)
42,9
(16,89)
33,9
(13,35)
28,1
(11,06)
31,7
(12,48)
27,6
(10,87)
46,7
(18,39)
42,3
(16,65)
53,5
(21,06)
36,7
(14,45)
449,8
(177,12)
Извор: MSN Weahter

Становништво[уреди]

Према 1981. године град је био већински насељен Албанцима. Након рата 1999. године Срби и Црногорци напуштају Приштину.

Етнички састав према попису из 1961.[10]
Албанци
  
19.060 49,4 %
Срби
  
12.170 31,5 %
Црногорци
  
2.525 6,5 %
Хрвати
  
404 1 %
остали
  
3.467 8,9 %
Укупно: 38.593
Етнички састав према попису из 1981.[11]
Албанци
  
75.803 70,1 %
Срби
  
16.898 15,6 %
Роми
  
5.101 4,7 %
Црногорци
  
4.169 3,9 %
Муслимани
  
2.504 2,3 %
Турци
  
1.922 1,8 %
Укупно: 108.083
Етнички састав према попису из 2011.[12]
Албанци
  
141.307 97,3 %
Турци
  
2.052 1,4 %
Ашкалије
  
557 0,4 %
Бошњаци
  
366 0,2 %
Укупно: 145.149

Број становника на пописима:

Демографија[13]
Година Становника
1948. 19.631
1953. 24.081
1961. 38.593
1971. 69.514
1981. 108.083
1991. 155.499

Познате личности[уреди]

Милена Рашић

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ Попис из 2011. на Косову и Метохији су спровели органи самопроглашене Републике Косово. Овај попис је био бојкотован од стране великог броја Срба, тако да је реалан број Срба на Космету знатно већи од оног исказаног у званичним резултатима овог пописа.

Референце[уреди]

  1. ^ Влада Републике Србије: Документарни филмови и видео-записи новинара РТС Светлане Вукмировић, Приступљено 20. 1. 2013.
  2. ^ РТС: Приштина без Срба, 15. 5. 2009., Приступљено 20. 1. 2013.
  3. ^ Приштина visitserbia.org, Приступљено 20. 1. 2013.
  4. ^ Политика: Заувек у свом граду, Живојин Ракочевић, 23. 5. 2012., Приступљено 20. 1. 2013.
  5. ^ Нови Магазин: СПЦ не да цркву у Приштини, ИЈ/Танјуг, 2. 10. 2012., Приступљено 20. 1. 2013.
  6. ^ Новости бр. 655: Манипулација, балванизација, интеграција?, Ранко Милосављевић, 08.јул 2012, Приступљено 20. 1. 2013.
  7. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1904. године
  8. ^ "Босанска вила", Сарајево 1907. године
  9. ^ Акциони план (2009). стр. 10.
  10. ^ Национални састав становништва ФНР Југославије 1961. године pod2.stat.gov.rs
  11. ^ Национални састав становништва СФР Југославије 1981. године pod2.stat.gov.rs
  12. ^ Етнички састав становништва Косова и Метохије 2011. године pop-stat.mashke.org (на језику: албански)
  13. ^ Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]