Прнар

С Википедије, слободне енциклопедије

Прнар
Quercus coccifera Bellotas 2010-10-03 DehesaBoyaldePuertollano.jpg
Грана са листовима и плодовима
Научна класификација
Царство:
Тип:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Секција:
Врста:
Q. coccifera
Биномно име
Quercus coccifera
Quercus coccifera range.svg
Ареал распрострањења храста прнара
Синоними[1]
List
  • Ilex aculeata Garsault
  • Quercus aquifolia Kotschy ex A.DC.
  • Quercus arcuata Kotschy ex A.DC.
  • Quercus brachybalanos Kotschy ex A.DC.
  • Quercus calliprinos Webb
  • Quercus chainolepis Kotschy ex A.DC.
  • Quercus consobrina Kotschy ex A.DC.
  • Quercus cretica Raulin ex A.DC.
  • Quercus dipsacina Kotschy ex A.DC.
  • Quercus dispar Kotschy ex A.DC.
  • Quercus fenzlii Kotschy
  • Quercus inops Kotschy ex A.DC.
  • Quercus mesto Boiss.
  • Quercus palaestina Kotschy
  • Quercus pseudococcifera Desf.
  • Quercus pseudorigida Kotschy ex A.Camus
  • Quercus recurvans Kotschy ex A.DC.
  • Quercus rigida Willd.
  • Quercus rivasmartinezii (Capelo & J.C.Costa) Capelo & J.C.Costa
  • Quercus sibthorpii Kotschy ex Boiss.
  • Quercus valida Kotschy ex A.DC.
  • Scolodrys rigida (Willd.) Raf.
Храст прнар или оштрикар на природном станишту, у Турској
Прнар или оштрикар типичног хабитуса, на природним стаништима (Француска ривијера)

Прнар или оштрикар (лат. Quercus coccifera), врста је ниског зимзеленог дрвета из рода храстова. Пореклом са Медитерана.

Распрострањеност[уреди | уреди извор]

Прнар самоникло расте у јужној Европи, Малој Азији, северозападној Африци,[2] Сирији и Палестини. Његов ареал се у Европи простире дуж целог Средоземља, највише на Пиринејском полуострву, а затим на југу Балканског полуострва. На Апенинском полуострву има га у Апулији, а мали ареал простире се и у атлантском приморју. Извесна континенталност огледа се у продирању у Шпанију и Македонију. У Хрватској и Црној Гори јавља се дуж обале Јадранског мора.[3][4]

У Македонији се простире до 670 метара надморске висине, у Бугарској на јужним Родопима до 800 метара, а у Грчкој до 1.100 метара.[4]

Изглед[уреди | уреди извор]

Прнар или оштрикар је ниско, зимзелено дрво. Ретко достиже висину од 10 м, са прсним пречником дебла 10−50 цм. Кора дебла је густо и плитко испуцала. Крошња је густа. Младе гранчице су покривене звездастим длачицама, а пипољци ситни, скоро голи.[3] Коренов систем одликује се јако развијеним централним кореном са бројним бочним жилама.[5]

Листови су ситни, дуги 2−5, а некада и само 1 цм, дугуљасто јајасти. Кожасти су, крути, са јаком кутикулом и голи, осим по нервима где су видљиве ситне длачице. С лица су сјајни, зелени, са наличја бледо зелени. По ободу валовити, трновито назубљени и повијени надоле. Петељка је дуга 3−4 мм. Листови остају на гранама 3−4 године.[3]

Цветови су једнодоми и једнополни, скупљени у цвасти. Мушки цветови су у висећим ресама, а женски седећи, на кратким дршкама. Цвета од марта до маја.[2]

Плод је здепасти жир, дуг до 3 цм и широк до 1,5 цм, са купулом која је готово седећа (без петељке). Купула је прекривена љуспама (стипулама) које су тврде, ушиљене, одстојеће од основе. Жир је трећином или већим делом у купули. Сазрева августа−септембра друге године.[3]

Станиште[уреди | уреди извор]

Прнар је топлољубива врста, која најбоље расте на осунчаним положајима. Подноси и полусенку.[2] Одговарају му сиромашна, најчешће кречњачка земљишта, али се јавља и на силикатним. Са другим медитеранским вртстама изграђује макије и гариге[4] Гради састојине са црним јасеном (Orno−Cocciferetu H−ić на јадранској обали) и са грабићем (Coccifero−Carpinetum orientalis (Obrad.) Horv. у јужној Македонији).[3]

Има јаку и трајну изданачку снагу из пања и корена, па се чешће налази у узгојном облику шума пањача и деградацијским стадијумима (макија, гарига), док су појединачна стабла, добијена из семена, врло ретка и могу се наћи углавном на декоративним зеленим површинама.[4]

Употреба[уреди | уреди извор]

У време немаштине и глади и жир плутњака се, као и жиреви многих других врста храстова, користио као храна. Употребљавал се куван у варивима или се сушио и млео у прах. Овако самлевен додавао се житарицама и од добијеног брашна правио се хлеб. Како жиреви плутњака садрже танин, који је изузетно опорог укуса, потапали су се у текућу воду, како би се танин испрао. На жалост, овим испирањем губила се и значајна количина других корисних састојака. Традиционални начин припреме жира био је и да се закопа у мочварну земљу током зиме. Проклијали жиреви, који се ископавају у пролеће, изгубе највећи део опорости. Пржени жир може се користити и као замена за кафу.[6]

Гримизне гале на лишћу храста прнара

Малч од лишћа одбија пужеве, ларве и сл. Свежи листови не би требало да се користе јер танин у њима делује на друге биљке као инхибитор раста.[6]

У оквиру природног ареала прнар се може користити за формирање високих живих ограда.[3]

Занимљивости[уреди | уреди извор]

  • На храстовима се често јављају гале, израслине које су изазване активношћу ларви разних инсеката. Инсекти живе унутар ових гала и из њих црпе хранљиве материје. У галама прнара живе штитасте ваши из рода Kermes (Kermes vermilio). Из тела мртвих женки ових инсеката добија се гримизна боја.[2] Име врсте coccifera потиче од латинских речи coccum (скерлетно црвено).[7] Из коре и семена, богатих танинима, такође се добија црна боја.[6]
  • Храст прнар заштићена је врста на свим природним стаништима у Републици Хрватској од 9. 5. 1969. године.[4]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ The Plant List, Quercus coccifera L.
  2. ^ а б в г „Quercus coccifera”. Missouri Botanical Garden. Приступљено 12. 12. 2016. 
  3. ^ а б в г д ђ Vukićević 1993, стр. 282−283
  4. ^ а б в г д Najvirt, Željko; Miličević, Ante; Meštrović, Šime (јун 2008). „Areal hrasta oštrike (Quercus coccifera l.) u zapadnom dijelu poluotoka Pelješca”. Šumarski list. 132 (5-6): 253—258. Приступљено 13. 12. 2016. 
  5. ^ „QUERCUS COCCIFERA L.”. Moja bašta. Архивирано из оригинала на датум 03. 03. 2017. Приступљено 13. 12. 2016. 
  6. ^ а б в „Quercus coccifera - L.”. Plants For A Future. Приступљено 12. 12. 2016. 
  7. ^ „Oštrika”. Priroda i biljke. Приступљено 13. 12. 2016. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]