Диоклецијанови прогони

Диоклецијанови прогони, ређе Велики прогони, назив је за последње и највеће прогоне хришћана од стране власти Римског царства који су избили почетком 4. века.^[1]

Диоклецијанови прогони су добили име по цару Диоклецијану, једном од владара тадашње тетрархије, који је 303. године, заједно са Максимијаном, Галеријем и Констанцијем I Хлором издао низ едиката којима се, под претњом строгих казни, захтева од хришћанских верника да практикују традиционалне римске обреде. Каснији су едикти, пак, били усмерени против хришћанског свештенства па и довели до конфискације црквене имовине и спаљивања црквених књига и текстова.

Прогони су били различити по свом интензитету у различитим деловима царства — на западу, у Британији и Галији, били су најслабији, а у источним провинцијама најжешћи.

У неколико наврата су едикти поништавани, да би их формално укинуо тек Милански едикт, кога су 313. донели цареви Константин Велики и Лициније.