Прозодија

Из Википедије, слободне енциклопедије

Прозодија (грч. προσῳδία — песма певана уз музику; тон или акценат слога) лингвистичка је дисциплина која се бави проучавањем супрасегментних јединица говора, то јест оним елементима говора који су већи од вокала и консонаната. Дели се на интонацију, која изучава прозодију на нивоу синтагме и реченице, и акцентуацију која се бави слоговима и речима.

У језицима у којима је акценатски систем сложен, као што је српски језик, акцентуација се издваја у посебну научну дисциплину — акцентологију. Она се бави изучавањем акценатског система у савременом српском језику док је изучавање развоја акцената кроз историју посао дијахроније, а проучавањем акценатских система који нису у основици књижевног језика бави се дијалектологија.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

  • Симић, Радоје; Остојић, Бранислв (1996). Основи фонологије српског књижевног језика. Београд: Универзитет у Београду. ISBN 86-81019-29-5. 
  • Јокановић-Михајлов, Јелица (2012). Прозодија и говорна култура. Београд: Чигоја штампа. ISBN 978-86-84885-55-7. 
  • Јокановић-Михајлов, Јелица. Акцентологија српског језика (Говор). Предавања на Филолошком факултету. Београд.