Просо

С Википедије, слободне енциклопедије
Афрички просо у пољу
Индијски просо у пољу
Зрела глава проса
Клијајуће семе проса
Просо

Просо (/ˈmɪlɪts/)[1] су група високо варијабилних трава малог семена. Користи се за сточну и људску прехрану (каша, пецива), алкохолну индустрију (пиво, алкохолна пића), пострна култура.

Културе проса су важни усеви у полусувим тропима Азије и Африке (посебно у Индији, Малију, Нигерији и Нигеру), тако да се 97% производње проса одвија у земљама у развоју.[2] Овај усев је цењен због обилног рађања и кратке сезоне узгоја у условима сувих, високих температура. Просо културе су аутохтоне у многим деловима света.[3] Најшире узгајана култура је афрички просо, који је важан усев у Индији и деловима Африке.[4] Индијски просо, обични просо и клипасти мухар такође су важне врсте овог усева.

Постоје индикације да су људи конзумирали просо пре око 7000 година и да је ова култура потенцијално имала „кључну улогу у успону вишеусевне пољопривреде и насељавање пољопривредних друштава”.[5]

Опис[уреди | уреди извор]

Генерално, просо је једногодишња житарица малог зрна из топлих предела, и припада фамилији трава. Просо културе су веома толерантне на сушу и друге екстремне временске прилике и имају сличан садржај нутриената са другим главним житарицама.[6]

Историја[уреди | уреди извор]

Различите врсте зване просо су првобитно биле припитомљене у различитим деловима света, а посебно у источној Азији, јужној Азији, западној Африци и источној Африци. Међутим, припитомљене сорте су се често прошириле далеко изван свог почетног подручја.

Специјализовани археолози звани палеоетноботаничари, ослањајући се на податке као што је релативно обиље угљенисаних зрна пронађених на археолошким налазиштима, сматрају да је култивација проса у праисторији била распрострањенија него узгој пиринча,[7] посебно у северној Кини и Кореји. Просо су такође сачињавао важне делове праисторијске исхране у индијским, кинеским неолитским и корејским мумунским друштвима.

Припитомљавање у источној Азији[уреди | уреди извор]

Просо сирак (Panicum miliaceum) и просо лисичји реп (Setaria italica) били су важни усеви почевши од раног неолита Кине. Неки од најранијих доказа о узгоју проса у Кини пронађени су у Цишану (север), где су фитолити љуске проса и биомолекуларне компоненте идентификовани пре око 10.300–8.700 година у јамама за складиштење заједно са остацима јамских домова, грнчарије и каменог оруђа везаног за узгој проса.[8] Докази из Цишана о употреби проса лисичјег репа датирају од пре око 8.700 година.[8] Најстарији докази о кинеским резанцима направљеним од ове две врсте проса потичу из 4.000 година старе земљане посуде, у којој се налазе добро очувани резанци пронађени на археолошком локалитету Лађа у северној Кини.[9][10]

Палеоетноботаничари су пронашли доказе о узгоју проса на Корејском полуострву који датирају из периода керамике средњег чиулмуна (око 3500–2000. п. н. е.).[11] Просо је наставио да предсавља важан елемент у интензивној пољопривреди са више усева у периоду мумунског грнчарства (око 1500–300. п. н. е.) у Кореји.[12] Сорте проса и њихови дивљи преци, као што су траве рода Echinochloa и Panicum, такође су се узгајали у Јапану током ђомонског периода нешто касније од 4000. године пре нове ере.[13]

Кинески митови приписују припитомљавање проса Шенонгу, легендарном кинеском цару, и Хоу Ђиу, чије име значи господар Просо.[14]

Припитомљавање на индијском потконтиненту[уреди | уреди извор]

Верује се да је мало просо (Panicum sumatrense) доместиковано око 5000 пре него што је било присутно на Индијском потконтиненту, а просо кодо (Paspalum scrobiculatum) око 3700 пре садашњице, такође на Индијском потконтиненту.[15][16] Различита проса су помињана у појединим текстовима Јаџурведе, идентификујући просо лисичјег репа (пријангу), просо Барнјард (ану) и црно прстасто просо (сјамака), што указује да се узгој проса одвијао око 1200. године пре нове ере у Индији.[17]‍:505 На захтев Индијске владе 2018. године, Организација за храну и пољопривреду Уједињених нација (FAO) прогласила је 2023. за Међународну годину проса.[18]

Припитомљавање у западној Африци[уреди | уреди извор]

Бисерно просо (Pennisetum glaucum) је дефинитивно доместикован у Африци пре 3500 година пре садашњег времена, мада се сматра вероватним да је до тога дошло пре 8000 година.[19]‍:160 Рани докази укључују налазе у Биримију у Западној Африци, а најраније у Дар Тичиту у Мауританији.[19]

Бисерно просо је доместикован у региону Сахела у западној Африци, где се налазе његови дивљи преци. Докази о узгоју бисерног проса у Малију датирају из 2500. године пре нове ере.[20] Бисерно просо је такође био присутан на Индијском потконтиненту до 2300. године пре нове ере.

Исхрана[уреди | уреди извор]

Просо, сиров (Panicum miliaceum)[21]
Нутритивна вредност на 100 g (3,5 oz)
Енергија1.582 kJ (378 kcal)
72,8 g
Прехрамбена влакна8,5 g
4,3g
Засићене0,7 g
Мононезасићене0,8 g
Полинезасићене2.1 g
0,1 g
2,0 g
11,0 g
Витамини
Рибофлавин (Б2)
(24%)
0,29 mg
Ниацин (Б3)
(31%)
4,72 mg
Витамин Б5
(17%)
0,85 mg
Витамин Б6
(29%)
0,38 mg
Фолат (Б9)
(21%)
85 μg
Витамин Ц
(2%)
1,6 mg
Витамин К
(1%)
0,9 μg
Минерали
Калцијум
(1%)
8 mg
Гвожђе
(23%)
3 mg
Магнезијум
(32%)
114 mg
Манган
(76%)
1,6 mg
Фосфор
(41%)
285 mg
Калијум
(4%)
195 mg
Натријум
(0%)
5 mg
Цинк
(18%)
1,7 mg
Остали конституенти
Вода8,7 g
Copper0.8 mg
Selenium2.7 µg
Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле.

Порција од 100 грама сировог проса (Panicum miliaceum или просејаног проса) даје 378 калорија и богат је извор (20% или више дневне вредности, ДВ) протеина, дијеталних влакана, неколико Б витамина и много дијеталних минерала, нарочито мангана са 76% ДВ (табела хранљивих састојака USDA). Сирово просо је 9% вода, 73% угљени хидрати, 4% масти и 11% протеини (табела).

Поређење са другим главним основним намирницама[уреди | уреди извор]

Следећа табела приказује садржај хранљивих састојака проса у поређењу са главном основном храном у сировом облику. Сирови облици, међутим, нису јестиви и не могу се у потпуности сварити. Они се морају припремити и кувати према потреби за људску употребу. У прерађеном и куваном облику, релативни нутритивни и антинутритивни садржај сваке од ових житарица се знатно разликује од оног у сировим облицима који су наведени у овој табели. Храњива вредност у куваном облику зависи од начина кувања.

Поређење профила хранљивих састојака просејаног проса са другом основном храном[21]
Компонента
(у 100 g порцији, сирова зрна)		 тапиока[а] пшеница[б] пиринач[в] кукуруз[г] сирак[д] просо[ђ] кодо[22]
вода (g) 60 13,1 12 76 9,2 8,7
енергија (kJ) 667 1368 1527 360 1418 1582 1462
протеин (g) 1,4 12,6 7 3 11,3 11 9.94
маст (g) 0,3 1,5 1 1 3,3 4,2 3.03
угљени хидрати (g) 38 71,2 79 19 75 73 63.82
влакна (g) 1,8 1,2 1 3 6,3 8,5 8.2
шечери (g) 1,7 0,4 >0,1 3 1,9
гвожђе (mg) 0,27 3,2 0,8 0,5 4,4 3 3.17
манган (mg) 0,4 3,9 1,1 0,2 <0,1 1,6
калцијум (mg) 16 29 28 2 28 8 32.33
магнезијум (mg) 21 126 25 37 <120 114
фосфор (mg) 27 288 115 89 287 285 300
калијум (mg) 271 363 115 270 350 195
цинк (mg) 0,3 2,6 1,1 0,5 <1 1,7 32.7
пантотенска киселина (mg) 0,1 0,9 1,0 0,7 <0,9 0,8
витамин Б6 (mg) 0,1 0,3 0,2 0,1 <0,3 0,4
фикат (µg) 27 38 8 42 <25 85
тиамин (mg) 0,1 0,38 0,1 0,2 0,2 0,4 0.15
рибофлавин (mg) <0,1 0,1 >0,1 0,1 0,1 0,3 2.0
ниацин (mg) 0,9 5,5 1,6 1,8 2,9 0.09
Садржај хранљивих састојака у различитим сировим просима у поређењу са квинојом, тефом, фониом, пиринчем и пшеницом[23]
Усев / састојак протеин (g) влакна (g) минерали (g) гвожђе (mg) калцијум (mg)
сирак 10 4 1,6 2,6 54
афрички просо 10,6 1,3 2,3 16,9 38
индијски просо 7,3 3,6 2,7 3,9 344
клипасти мухар 12,3 8 3,3 2,8 31
просо 12,5 2,2 1,9 0,8 14
кодо 8,3 9 2,6 0,5 27
мали просо 7,7 7,6 1,5 9,3 17
барнијард просо 11,2 10,1 4,4 15,2 11
смеђи вршни просо 11,5 12,5 4,2 0,65 0,01
квиноја 14,1 7 * 4.6 47
теф 13 8 0,85 7,6 180
фонио 11 11.3 5,31 84,8 18
пиринач 6,8 0,2 0,6 0,7 10
пшенициа 11,8 1,2 1,5 5,3 41

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Raw, uncooked
  2. ^ Hard red winter.
  3. ^ White, long-grain, regular, raw, unenriched.
  4. ^ Sweet, yellow, raw.
  5. ^ Sorghum, edible portion white variety.
  6. ^ Millet, proso variety, raw.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Definition of millet”. Oxford Dictionaries. Oxford University. Приступљено 21. 7. 2017. 
  2. ^ McDonough, Cassandrea M.; Rooney, Lloyd W.; Serna-Saldivar, Sergio O. (2000). „The Millets”. Food Science and Technology: Handbook of Cereal Science and Technology. CRC Press. 99 2nd ed: 177—210. 
  3. ^ „Sorghum and millet in human nutrition”. Food and Agriculture Organization of the United Nations. 1995. Архивирано из оригинала 01. 10. 2018. г. Приступљено 29. 05. 2020. 
  4. ^ „Annex II: Relative importance of millet species, 1992–94”. The World Sorghum and Millet Economies: Facts, Trends and Outlook. Food and Agriculture Organization of the United Nations. 1996. ISBN 978-92-5-103861-1. 
  5. ^ Cherfas, Jeremy (23. 12. 2015). „Millet: How A Trendy Ancient Grain Turned Nomads Into Farmers”. National Public Radio. The Salt. Приступљено 4. 5. 2018. 
  6. ^ Fahad, S; Bajwa, A. A.; Nazir, U.; Anjum, S. A.; Farooq, A.; Zohaib, A.; Sadia, S.; Nasim, W.; Adkins, S.; Saud, S.; Ihsan, M. Z.; Alharby, H.; Wu, C.; Wang, D.; Huang, J. (2017). „Crop Production under Drought and Heat Stress: Plant Responses and Management Options”. Frontiers in Plant Science. 8: 1147. PMC 5489704 Слободан приступ. PMID 28706531. doi:10.3389/fpls.2017.01147. 
  7. ^ Manjul, Tarannum (21. 1. 2006). „Millets older than wheat, rice: Archaeologists”. Lucknow Newsline. Архивирано из оригинала 9. 5. 2008. г. Приступљено 2008-04-14. 
  8. ^ а б Lu, H.; Zhang, J.; Liu, K. B.; Wu, N.; Li, Y.; Zhou, K.; Ye, M.; Zhang, T.; et al. (2009). „Earliest domestication of common millet (Panicum miliaceum) in East Asia extended to 10,000 years ago”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 106 (18): 7367—72. Bibcode:2009PNAS..106.7367L. PMC 2678631 Слободан приступ. PMID 19383791. doi:10.1073/pnas.0900158106 Слободан приступ. 
  9. ^ „Oldest noodles unearthed in China”. BBC News. 12. 10. 2005. 
  10. ^ Lu, Houyuan; Yang, Xiaoyan; Ye, Maolin; Liu, Kam-Biu; Xia, Zhengkai; Ren, Xiaoyan; Cai, Linhai; Wu, Naiqin; Liu, Tung-Sheng (12. 10. 2005). „Millet noodles in Late Neolithic China”. Nature. 437 (7061): 967—968. PMID 16222289. S2CID 4385122. doi:10.1038/437967a. 
  11. ^ Crawford 1992; Crawford & Lee 2003
  12. ^ Crawford & Lee 2003
  13. ^ Crawford 1983; Crawford 1992
  14. ^ Yang, Lihui; et al. (2005). Handbook of Chinese Mythology. New York: Oxford University Press. стр. 70, 131—135, 198. ISBN 978-0-19-533263-6. 
  15. ^ Weber, Steven A. (април 1998). „Out of Africa: The Initial Impact of Millets in South Asia”. Current Anthropology. 39 (2): 267—274. S2CID 143024704. doi:10.1086/204725. 
  16. ^ Pokharia, Anil K.; Kharakwal, Jeewan Singh; Srivastava, Alka (фебруар 2014). „Archaeobotanical evidence of millets in the Indian subcontinent with some observations on their role in the Indus civilization”. Journal of Archaeological Science. 42: 442—455. doi:10.1016/j.jas.2013.11.029. 
  17. ^ Roy, Mira (2009). „Agriculture in the Vedic Period” (PDF). Indian Journal of History of Science. 44 (4): 497—520. Архивирано (PDF) из оригинала 2022-10-09. г. Приступљено 13. 4. 2019. 
  18. ^ „International Year of Millets 2023 - IYM 2023”. Food and Agriculture Organisation. Приступљено 2022-12-21. 
  19. ^ а б D'Andrea, A. C.; Casey, J. (2002). „Pearl Millet and Kintampo Subsistence”. The African Archaeological Review. 19 (3): 147—173. ISSN 0263-0338. JSTOR 25130746. S2CID 162042735. doi:10.1023/A:1016518919072. 
  20. ^ Manning, Katie; Pelling, Ruth; Higham, Tom; Schwenniger, Jean-Luc; Fuller, Dorian Q. (2011). „4500-Year old domesticated pearl millet (Pennisetum glaucum) from the Tilemsi Valley, Mali: new insights into an alternative cereal domestication pathway”. Journal of Archaeological Science. 38 (2): 312—322. doi:10.1016/j.jas.2010.09.007. 
  21. ^ а б „Raw millet per 100 g, Full Report”. USDA National Nutrient Database, Release 28. 2015. Приступљено 3. 12. 2015. 
  22. ^ Kumar, Ashwani; Tomer, Vidisha; Kaur, Amarjeet; Kumar, Vikas; Gupta, Kritika (27. 4. 2018). „Millets: a solution to agrarian and nutritional challenges”. Agriculture & Food Security. 7: 31. ISSN 2048-7010. doi:10.1186/s40066-018-0183-3 Слободан приступ. 
  23. ^ Millet Network of India.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Просо на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Просо&oldid=26024360”