Пруга Београд—Бар

Пруга Београд—Бар је међудржавна железничка линија изграђена у време СФР Југославије, дужине 476 km. Повезала је главни град државе са морском луком. Изградња пруге је трајала 25 година, у периоду од 1951. до 1976. године.

Изградња пруге

Привредни савет Владе ФНР Југославије, 20. јула 1951. године, одобрио је садашњи правац пруге Београд — Ваљево — Ужице — Титоград (данас Подгорица) — Бар, па су наредне године, 1952., почели радови на деоницама, Ресник — Ваљево и Титоград, а 1955. године и на деоници Прибој — Пријепоље. Међутим, радови на прузи су веома споро одмицали све до „Ужичког саветовања“, 1965. године, које је донекле ублажило трзавице о начину финансирања између републичких руководства. Закон о изградњи ове пруге у СФРЈ је донет 1966. године, али је већ 1971. закон укинут, а даљу изградњу су преузеле одвојено СР Србија и СР Црна Гора. Пруга је комплетирана 27. новембра 1975. године спајањем шина десетак километара јужно од Колашина. Пруга Београд-Бар је била највећи и најскупљи инфраструктурни пројекат у време СФР Југославије. Изградња пруге је коштала око 449 милиона америчких долара, од чега су више од две трећине финансирале СР Србија и СР Црна Гора, а једну трећину федерација.

Градитељи

У изградњи пруге Београд-Бар као главни извођачи учествовала су следећа предузећа:

• Партизански пут Београд
• Жеграп Београд
• Хидротехника Београд
• Мостоградња Београд
• Хидроградња Чачак
• Планум Београд
• Тунелоградња Београд
• Енергоинвест Сарајево
• Гоша Смедеревска Паланка
• Електронска индустрија Ниш
• Железниччко транспортно предузеће Београд
• Омладинске радне бригаде

Пуштање пруге у саобраћај

Први воз ка Бару из Београда кренуо је 30. маја 1976. године и тиме је успостављен редован саобраћај. Два дана раније, 28. маја 1976. године, пругом је прошао „Плави воз“, у коме је први путник био маршал Ј. Б. Тито са супругом, Јованком, и државним руководством свих република и Федерације. На територији Србије се налази 301 km, а на територији Црне Горе 175 km. Највиша тачка пруге је у Колашину, 1.032 m. Највећи успон је на деоници Подгорица-Бијело Поље 25 промила. Гранична станица између држава је Врбница.

Приликом градње пруге се није пуно обратило пажње на чињеницу да 9 km пруге пролази кроз територију Босне и Херцеговине, али је то касније постало прилично занимљиво. На територији Републике Српске данас постоји станица Штрпци, али ту воз не стаје већ служи само као станица за посебне ситуације.

Инфраструктурни подухвати

Тунели

Постоји 254 тунела у укупној дужини 114,4 km, што износи 24% дужине пруге.

Најдужи тунел је „Созина“ на деоници Подгорица—Бар од 6.170 m. Следећи тунели по дужини су „Златибор“(6.139 m.), „Требешница“ (5.170 m.), „Голеш“ (4.949 m.), „Островица“ (3.831 m.) и „Мојковац“ (3.243 m.).

Највише тунела је на делу пруге Бранешци—Штрпце, у укупној дужини од 29,4 km, затим на Златибору 22 тунела у дужини од 17.940 m., на деоници Лучице—Гостун 16 тунела дужине 13.039 m, и на деоници Колашин—Братоножић 54 тунела у дужини од 23.784 m.

Мостови

Дуж пруге постоји 234 моста у укупној дужини од 14,6 km. Од тога је 206 бетонских мостова укупне дужине 10.760 m и 28 челичних мостова дужине 3.833 m. Најдужи и најатрактивнији мост јесте мост изнад Мале Ријеке, а за њим по дужини истичу се и мостови „Љубовиђа“ (450 m), „Увац“ (308 m).

Највиши железнички мост у Европи

Мост изнад Мале Ријеке је један од највиших у Европи. Дужине је 498, a висине 200 m. Радови су трајали 4 године. У стубове је уграђено 23.000 кубних метара бетона, а челична конструкција је тежине 25.000 тона.

Галерија

• 
  Пруга код Прибоја
• 
  Железничка станица у Штрпцима
• 
  Мост изнад Мале Ријеке
• 
  Прелаз преко острва Лесендро

Види још

• Железнице Србије

Спољашње везе

• Монографија пруге Београд — Бар
• Стање пруге Београд-Бар алармантно (Танјуг, 1. фебруар 2010.)