Псеће месо

Псеће месо

Разни комади псећег меса на продају на пијаци у Јужној Кореји
Нутритивна вредност на 100 g (3,5 oz)
Енергија	1.096 kJ (262 kcal)
Угљени хидрати	0,1 g
Прехрамбена влакна	0 g
Масти	20,2 g
Протеини	19 g
Витамини
Витамин А екв.	(0%) 3,6 μg
Тиамин (Б1)	(10%) 0,12 mg
Рибофлавин (Б2)	(15%) 0,18 mg
Ниацин (Б3)	(13%) 1,9 mg
Витамин Ц	(4%) 3 mg
Минерали
Калцијум	(1%) 8 mg
Гвожђе	(22%) 2,8 mg
Фосфор	(24%) 168 mg
Калијум	(6%) 270 mg
Натријум	(5%) 72 mg
Остали конституенти
Вода	60,1 g
Холестерол	44,4 mg
Пепео	0.8 g
Јединице μg = микрограми • mg = милиграми IU = интернационалне јединице
Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле. Извор: Јонг-Гун Ан (1999)

Псеће месо, такође познато као мирисно месо, је месо које се добија од паса. Историјски гледано, људска конзумација псећег меса забележена је у многим деловима света.

У 21. веку, псеће месо се у ограниченој мери конзумира у Камбоџи, Кини, деловима североисточне Индије, Индонезији, Гани, Лаосу, Нигерији, Јужној Кореји, Швајцарској, и Вијетнаму. У овим областима, законитост конзумације псећег меса варира, при чему неке нације то дозвољавају или немају забрану на државном нивоу. Процењено је 2014. године да људи широм света годишње поједу 25 милиона паса.

Неке културе сматрају конзумацију псећег меса делом своје традиционалне, ритуалне или свакодневне кухиње, док друге културе сматрају конзумацију псећег меса табуом, чак и тамо где се оно конзумирало у прошлости. Мишљења се такође драстично разликују у различитим регионима унутар истих земаља.

Историјске праксе

Астеци

У Астечком царству, мексички голокожи пси су узгајани за многе сврхе. Ернан Кортес, непријатељ Астека, тврдио је у једном писму да су, када је стигао у Теночтитлан 1519. године, „мали штројени пси које узгајају за јело” били међу робом која се продавала на градским пијацама. Ниједан други извор не потврђује ову праксу. Ови пси, шолоицквинтли, често су приказивани на претколумбовској мексичкој грнчарији. Раса је била скоро изумрла 1940-их, али је британски војни аташе у Мексико Ситију, Норман Рајт, развио напредну расу од неких паса које је пронашао у удаљеним селима. Генетско наслеђе расе је скоро избрисано укрштањем са другим расама паса како би се одржао њен изглед.

Амерички староседеоци

Традиционална култура која окружује конзумацију псећег меса варирала је од племена до племена међу првобитним становницима Северне Америке, при чему су нека племена уживала у њему као у деликатесу, док су га друга (као што су Команчи) третирала као забрањену храну. Домородачки народи Великих равница, као што су Сијукси и Шајени, конзумирали су га, али је истовремено постојао верски табу против меса дивљих паса.

Народ Кикапу укључује месо штенаца у многе своје традиционалне фестивале. Ова пракса је добро документована у пројекту „Indian Pioneer History Project for Oklahoma” Управе за напредак радова.

Дана 20. децембра 2018. године, савезни Закон о забрани трговине псећим и мачјим месом потписан је као део Закона о пољопривреди из 2018. Он забрањује клање паса и мачака ради исхране у Сједињеним Државама, са изузецима за ритуале америчких староседелаца.

Европа

Овидије, Плутарх, Плиније и други латински аутори описују жртвовање штенаца (catulina) подземним божанствима и ради заштите од житне рђе, при чему се месо накнадно припремало и конзумирало.

Аустронезија

Тајвански староседеоци

Тајвански староседеоци су првобитно имали табуе против једења паса, који су заузимали истакнуто место у њиховим културним митовима. Аутохтони Тајвански пас био је дубоко цењен као ловачки пратилац. Међутим, почели су да конзумирају псеће месо након што су га увели долазећи вајшенгрен (копнени) Хан Кинези мигранти средином 20. века, што је довело до скорог изумирања тајванског пса.

Поморска Југоисточна Азија

Припитомљени пси су пренети на Филипине током неолитских аустронезијских миграција са Тајвана, чији су пси заузврат набављени од преаустронезијских култура у неолитској југоисточној Кини. Псеће месо се конзумирало у неким претколонијалним филипинским етничким групама током одређених шаманских ритуала и посебних прилика. Међутим, псеће кости се веома ретко налазе на ђубриштима на археолошким налазиштима, за разлику од остатака свиња и јелена; већина комплетних остатака паса на археолошким налазиштима потиче од сахрањивања паса у близини или поред људских гробова. Ово указује на то да су пси, иако су се понекад јели, првенствено чувани као пратиоци и ловачки пси, а не као животиње за исхрану. Шпански историчар Франсиско Игнасио Алсина дао је детаљне описе љубазног третмана паса од стране домородачких Висајанаца у 17. веку, током раног шпанског колонијалног периода. Алсина са неодобравањем бележи да су мештани третирали псе као сопствену децу. Стога је пораст конзумације псећег меса као хране у секуларном контексту у неким етничким групама на Филипинима вероватно наступио тек неко време након доласка Шпанаца.

Традиција једења псећег меса у ритуалне сврхе у неким етничким групама преживела је до модерних времена у висоравни Кордиљера на Филипинима. Међу Кордиљерцима, пси се жртвују и једу у ритуалу прочишћења познатом као дао-ес или дав-ес. Ритуал се обично изводи након што особа неочекивано умре (услед убиства или несреће), тешко се разболи, буде пуштена из затвора или из прве руке сведочи смрти. Кордиљерци верују да пси имају једну од најчистијих душа међу животињама, упоредиву са људском, и стога су најпривлачнији духовима предака (анито). Душу пса шаман (мамбунонг) шаље као гласника у свет духова, за коју се верује да чисти умове учесника од слика смрти и злих духова. Ови ритуали су и даље законски дозвољени, иако се захтева да се води евиденција и да их надгледа Комитет за добробит животиња.

Океанија

Изумрли Хавајски пои пас (у средини)

Пси су изгубили економски значај као ловачке животиње (обично за дивље свиње) међу Аустронежанима који су стигли до мањих острва у Меланезији и Полинезији. Постали су конкуренција за ограничене изворе хране и стога су и сами били једени. Аустронезијски припитомљени пси које су првобитно носиле миграције културе Лапита били су поједени до истребљења на многим острвима још у античко доба. Пси су касније поново уведени из преживелих популација на другим острвима, као и пси који су потицали од неаустронезијских популација из копнене југоисточне Азије. Ово је изазвало изразит прекид у генима припитомљених паса, као и у терминима за псе, међу Аустронежанима на пацифичким острвима, у поређењу са другим аустронезијским регионима у острвској југоисточној Азији.

Пси су историјски били једени на Тахитију и другим острвима Полинезије, укључујући Хаваје у време првог контакта са Европљанима. Џејмс Кук, када је први пут посетио Тахити 1769. године, записао је у свом дневнику: „мало нас је било који нису признали да је пас Јужног мора одмах до енглеске јагњетине, једна ствар у њихову корист је што живе у потпуности на поврћу”. Калвин Швабе је 1979. известио да се пас широко јео на Хавајима и да се сматрао квалитетнијим од свињетине или пилетине. Када су се Хавајци први пут сусрели са раним британским и америчким истраживачима, били су у недоумици како да објасне ставове посетилаца о псећем месу. Хавајци су узгајали и псе и свиње као кућне љубимце и за храну. Нису могли да разумеју зашто су њихови британски и амерички посетиоци сматрали само свињу погодном за конзумацију. Чини се да је ова пракса изумрла, заједно са аутохтоном хавајском расом пса, јединственим хавајским пои псом, који је првенствено коришћен за ову сврху.

Иако су Хаваји забранили комерцијалну продају псећег меса, до савезног Закона о забрани трговине псећим и мачјим месом било је легално заклати животињу класификовану као кућни љубимац ако је била „узгајана за људску исхрану” и то учињено на „хуман” начин. Ово је омогућило наставак трговине псећим месом, углавном користећи луталице, изгубљене или украдене псе.

Верски закони о исхрани

Према кашруту, јеврејском закону о исхрани, забрањено је конзумирати месо копнених сисара који не преживају и немају раздвојене папке, што укључује псе.

У исламским законима о исхрани, конзумација меса пса, или било које животиње месождера, или било које животиње која има очњаке, канџе, прсте или рептилијске крљушти, сматра се харамом („забрањеним”), док Маликијска школа то сматра мекрухом („непожељним, али не и забрањеним”).

Пси као храна за преживљавање

Ратови и глад

У већини европских земаља, конзумација псећег меса је табу. Изузеци су се дешавали у временима оскудице, као што су опсаде или глад.

У Немачкој се псеће месо јело у свакој већој кризи још од времена Фридриха Великог, и обично се називало „блокадна овчетина”.

Током кретања на запад у 19. веку у Сједињеним Државама, брђани, амерички староседеоци, Војска САД, као и Конфедерација током Америчког грађанског рата често су морали да се одржавају псећим месом; први који су се конзумирали били би коњи, затим муле, и на крају пси.

Фотографска превара која приказује најављено отварање Велике псеће месаре, Париз, Француска, 1910.

Током опсаде Париза (1870–1871), несташица хране изазвана блокадом града од стране Немачке навела је грађане Париза да се окрену алтернативним изворима хране, укључујући псеће месо. Такође је забележено да су неки месари у Паризу продавали псеће месо 1910. године.

Почетком 20. века, високе цене меса довеле су до широко распрострањене потрошње коњског и псећег меса у Немачкој.

Почетком 20. века у Сједињеним Државама, псеће месо се конзумирало у временима несташице меса.

Неколико месара продавало је псеће месо током немачке окупације Белгије у Првом светском рату, када је храна била оскудна.

У другом делу Првог светског рата, сиромашнији слојеви у Саксонији јели су псеће месо због услова глади.

У Немачкој је конзумација псећег меса настављена и 1920-их. Године 1937. уведен је закон о инспекцији меса усмерен против трихинеле за свиње, псе, вепрове, лисице, јазавце и друге месождере.

Током озбиљних несташица меса које су се поклопиле са немачком окупацијом од 1940. до 1945. године, нацистичке власти у Холандији су конфисковале кобасице за које је утврђено да су направљене од псећег меса.

Експедиције и хитни случајеви

Путници понекад морају да поједу своје псе пратиоце да би преживели када остану насукани без друге хране. На пример, Бенедикт Ален је појео свог пса када се изгубио у бразилској прашуми. Случај у Канади је пријављен 2013. године.

Луис и Кларк

Током Луис и Кларкове експедиције (1803–1806), Мериведер Луис и други чланови Корпуса открића конзумирали су псеће месо, било од својих животиња или које су набављали од индијанских племена, укључујући Пајуте и Ва-клел-ла Индијанце, огранак Ватлата, Клацопе, Тетон Сијуксе (Лакота), Не Перс Индијанце (који сами нису јели псе), и Хидатсе. Луис и чланови експедиције јели су псеће месо, осим Вилијама Кларка, који наводно није могао да се натера да једе псе.

Поларно истраживање

Британски истраживач Ернест Шеклтон и његова Империјална трансантарктичка експедиција остали су заробљени и на крају су убили своје псе за вучу санки ради хране.

Група норвешког истраживача Роалда Амундсена је чувено планирала да једе своје псе за вучу, као и да храни слабије псе другим псима, током своје експедиције на Јужни пол. То је омогућило групи да носи мање хране, чиме се олакшао терет, и на крају је помогло Амундсену да победи у трци до Јужног пола против експедиције Роберта Скота, која је користила поније. Упоређујући псе за вучу са понијима као товарним животињама, Амундсен је приметио:

Постоји очигледна предност што се пас може хранити псом. Човек може мало по мало да смањује свој чопор, кољући оне слабије и њима хранећи изабране. На тај начин добијају свеже месо. Наши пси су живели на псећем месу и пемикану целим путем, и то им је омогућило да обаве сјајан посао. А ако бисмо и ми сами пожелели комад свежег меса, могли бисмо да одсечемо фини мали филе; нама је имао укус као најбоља говедина. Пси се уопште не буне; све док добијају свој део, не маре од ког дела леша њиховог друга то потиче. Све што је остало након једног од ових псећих оброка били су зуби жртве – а ако је био заиста тежак дан, и они би нестали.

Даглас Мосон и Завијер Мерц били су део Групе Далеког истока, трочланог тима за санкање са поручником Б. Е. С. Нинисом, како би истражили Земљу краља Џорџа V, Антарктик. Дана 14. децембра 1912. године, Нинис је пропао кроз пукотину прекривену снегом заједно са већином залиха групе и више никада није виђен. Мосон и Мерц су се одмах вратили назад. Имали су хране за себе за недељу и по дана и ништа за псе. Њихове оскудне залихе приморале су их да поједу своје преостале псе за вучу на свом повратном путу од 315 mi (507 km). Њихово месо је било жилаво, кончасто и без трага масти. Свака животиња је давала веома мало, а већи део је храњен преживелим псима, који су јели месо, кожу и кости док ништа није остало. Људи су такође јели псеће мозгове и јетре. Међутим, једење јетре паса за вучу изазива стање хипервитаминоза А јер каниди имају много већу толеранцију на витамин А од људи. Мерц је претрпео брзо погоршање. Развио је болове у стомаку и постао онеспособљен и некохерентан. Дана 7. јануара 1913. године, Мерц је умро. Мосон је наставио сам, на крају стигавши назад у камп жив.

Тренутни закони

Клање, продаја, куповина (укључујући увоз) или конзумација псећег меса забрањени су у неким земљама, а легални у другим, као што је наведено у табели испод

Закони о псећем месу намењеном људској исхрани

Држава / Територија	Клање и продаја	Конзумација	Куповина и увоз
Аргентина		Не Конзумација нелегална
Аустралија	Не Клање и продаја нелегални	Да Конзумација легална осим у Јужна Аустралија од 1953.
Аустрија	Не Клање нелегално
Бразил	Не Клање и продаја су нелегални са строжим законима у одређеним државама	Да Конзумација легална
Канада	Да Клање и продаја легални	Да Конзумација легална
Чиле	Не Комерцијална продаја нелегална	Да Конзумација легална
Макао Макао	Не Комерцијална продаја нелегална	Не Конзумација нелегална
Колумбија		Не Конзумација нелегална
Кина	Да Клање легално.	Да Конзумација легална, осим у Шенџену и Џухају од 2020.
Француска	Не Клање и продаја нелегални	Да Конзумација легална
Немачка	Не Производња и продаја нелегални од 1986.	Да Конзумација легална	Не Увоз нелегалан
Индија	Да Продаја легална	Да Конзумација легална	Не Увоз нелегалан осим уз посебан сертификат који издају Службе за карантин и сертификацију животиња (AQCS): Ово одељење је под Одељењем за сточарство.
Хонгконг Хонгконг	Не Свако клање и продаја су незаконити од 1950.	Не Конзумација нелегална од 1950.	Да Увоз захтева дозволу
Казахстан		Да Конзумација легална, забрана најављена у ажурирано: октобар 2021.
Мали	Не Клање нелегално од 2012.
Мексико		Не Конзумација нелегална
Северна Кореја	Да Клање и продаја легални	Да Конзумација легална
Филипини	Не Клање нелегално од 1998. Аутохтони верски ритуали су изузети. Продаја, пренос или дистрибуција за људску исхрану нелегални од 2007.
Русија		Да Конзумација легална
Руанда	Да Продаја легална		Да Куповина легална
Јужна Кореја	Не Клање и продаја нелегални од 2027. након трогодишњег грејс периода	Не Конзумација нелегална од 2027. након трогодишњег грејс периода
Швајцарска	Не Комерцијално клање нелегално. style="background:#9F9;vertical-align:middle;text-align:center;" class="table-yes"|Да Клање за сопствену употребу легално	Да Конзумација легална	Не Увоз нелегалан
Тајван	Не Клање и продаја нелегални од 1998.	Не Конзумација нелегална од 2017.
Уједињено Краљевство	Не Продаја нелегална	Да Конзумација легална
Сједињене Америчке Државе	Не Клање и продаја су нелегални од 2018. Амерички староседеоци који изводе верске церемоније су изузети. Пре 2018. године, било је забрањено у шест држава.		Не Увоз нелегалан

Модерне праксе

Африка

Камерун

Псе једу људи који говоре Ваме језиком за одређене верске ритуале.

Демократска Република Конго

Године 2011. извештено је да је, због високих цена других врста меса, конзумација псећег меса честа упркос дугогодишњем табуу.

Гана

Таленси, Акјими, Кокиси и Јаакума, једна од многих култура Гане, сматрају псеће месо деликатесом. Мампруси људи генерално избегавају псеће месо, а оно се једе у „чорби за удварање” коју краљ обезбеђује својој краљевској лози. Два племена у Гани, Фрафра и Дагаба, посебно су позната као „племенски пријатељи у игри”, а конзумација псећег меса је заједничка веза између ова два племена. Сваке године око септембра, организују се игре између ова два племена, а псећа глава је трофеј који је у игри за победничко племе.

Извештено је 2017. године да је повећана потражња за псећим месом (због веровања да даје више енергије) навела политичара Ентонија Карба да предложи фабрике псећег меса у три северна региона Гане.

Нигерија

Главни чланак: Dog meat consumption in Nigeria

Псе једу различите групе у неким државама Нигерије, укључујући државу Ондо, Аква Ибом, Крос Ривер, Плато, Калаба, Тараба и Гомбе у Нигерији. Верује се да имају лековита својства. Верује се да месо побољшава сексуални живот, пружа имунитет од болести и тровања, и нуди заштиту од џуџуа (амајлија).

Крајем 2014. године, страх од заразе вирусом еболе од меса дивљачи навео је најмање једне велике нигеријске новине да имплицирају да је једење псећег меса здрава алтернатива. Тај лист је документовао напредну трговину псећим месом и слабу продају чак и добро димљеног меса дивљачи.

Америке

Канада

У Канади је легално јести псеће месо. Према писцу за Нешонал пост, то је зато што није неопходно спречавати људе да једу псе. Иако је технички легално служити псеће месо у ресторану у Канади ако је прегледано, можда није могуће то и учинити. Године 2003. непрегледано смрзнуто псеће месо пронађено је у кинеском ресторану по имену „Panda Garden” у Едмонтону, у Алберти. Покрајинске власти одређују да ли се нека животињска врста може одобрити за клање; што би захтевало да се пси класификују као „животиње за храну” и да се појединачне животиње не узгајају као кућни љубимци. Никада није издата дозвола за ову сврху. Такође не постоји признат начин за увоз псећег меса у земљу.

Сједињене Америчке Државе

У децембру 2018. године, Доналд Трамп је потписао Закон о забрани трговине псећим и мачјим месом чиме је он ступио на снагу. Раније је трговина псећим и мачјим месом била легална у 44 државе.

У јулу 2023. године, конгресмени Верн Бјукенан и Џаред Московиц представили су резолуцију која би позивала на глобалну забрану псећег и мачјег меса.

Азија/Пацифик

Камбоџа

Невладина организација за добробит животиња Фор поус процењује да се у Камбоџи годишње закоље 2–3 милиона паса ради меса. Према истраживању тржишта из 2019. о трговини псећим месом у Камбоџи, укупно 53,6% испитаника је навело да су јели псеће месо у неком тренутку свог живота (72,4% мушкараца и 34,8% жена). Нова кампања започела је 2020. године како би се окончала конзумација псећег меса.

Хонгконг

У Хонгконгу, Уредбу о псима и мачкама увела је британска влада Хонгконга 6. јануара 1950. године. Она забрањује клање било ког пса или мачке за употребу као хране, уз новчану казну и затвор. У фебруару 1998. године, један Хонгконжанин осуђен је на месец дана затвора и новчану казну од две хиљаде хонгконшких долара због лова на псе луталице ради хране. Четири локална мушкарца осуђена су на 30 дана затвора у децембру 2006. јер су заклали два пса.

Индија

Конзумација псећег меса присутна је у североисточној Индији, посебно у државама Мизорам, Нагаланд, и Манипур, као и у деловима Мегалаје.

Године 2016, активисткиња за права животиња Манека Ганди, тадашња министарка за жене и развој деце Индије, покренула је петицију широм земље за заустављање продаје и конзумације псећег меса, посебно циљајући Нагаланд и Мизорам. Ово питање је привукло пажњу јавности када је 30. јуна 2022. на Твитеру објавила фотографију трговине псима у Нагаланду, коментаришући: „Ово је незаконито према законима Индије и не може се дозволити под изговором културе.” У Нагаланду, љубитељи кућних љубимаца покренули су кампању за окончање трговине псећим месом у Нагаланду. Након примедби Гандијеве, Федерација индијских организација за заштиту животиња (FIAPO) званично је затражила од Владе Нагаланда да забрани конзумацију и трговину псећим месом. Дана 3. јула 2020. године, састанак кабинета Нагаланда усвојио је закон о забрани продаје и конзумације псећег меса у држави. Уредба је донета следећег дана када је главни секретар Нагаланда, Темџен Тој, издао наредбу о забрани пијаца паса, комерцијалног увоза и трговине псима, као и комерцијалне продаје псећег меса.

У новембру 2020. године, трговци псећим месом оспорили су закон Нагаланда пред Вишим судом у Нагаланду у предмету Неизеволије Куоцу алијас Тони Куоцу и др. против државе Нагаланд и др. (Neizevolie Kuotsu Alias Toni Kuotsu and ors v. State of Nagaland and ors). Закон је привремено задржан, али без коначне одлуке. Године 2023. случај је изнет пред Виши суд у Гаухатију, одељење у Кохими, у којем је судија Марли Ванкунг 2. јуна донела пресуду којом се поништава владин закон. У пресуди стоји: „Забрана продаје и конзумације псећег меса од стране извршне власти, без икаквог закона који је донела законодавна власт у вези са трговином и конзумацијом псећег меса, стога се мора поништити, иако је донета у складу са одлуком Кабинета.” У пресуди се даље наводи да главни секретар није орган за доношење таквих правних питања, те да продаја и једење псећег меса не крши ниједан закон у Индији, и да је та пракса „прихваћена норма и храна међу људима Нагаланда.”

У Мизораму, псеће месо се слободно продаје и једе. Према Закону о клању животиња Мизорама из 2013. године, пси су класификовани заједно са говедима као животиње дозвољене за клање, трговину месом и конзумацију. Државни одбор за добробит животиња Владе Мизорама оспорио је ову класификацију. Дана 4. марта 2020. године, Државна скупштина Мизорама усвојила је Предлог закона о изменама и допунама Закона о клању животиња Мизорама из 2020. године, којим су пси уклоњени са листе животиња дозвољених за убијање ради меса. Вест је схваћена као забрана клања паса у држави, али то није случај јер је само имплицирало недостатак закона о псећем месу. Године 2023. постојали су притисци љубитеља кућних љубимаца да се спроведе Правило о спречавању окрутности према животињама (узгој и маркетинг паса) из 2017. године које би забранило продају псећег меса, али су наишли на оштре критике јавности.

У Мегалаји, убијање паса луталица или припитомљених паса је кажњиво дело од 9. септембра 2021. године, када је Одељење за сточарство и ветерину Владе Мегалаје издало наредбу којом се забрањује клање паса у било коју сврху.

Индонезија

Ринтек вуук (RW), јело од псећег меса из Манадоа са Северног Сулавесија

Индонезија је претежно муслиманска, а то је вера која сматра псеће месо, заједно са свињетином, харамом (ритуално нечистим). The New York Times је известио да, упркос томе, конзумација псећег меса постаје све популарнија међу муслиманима и другим етничким групама у земљи због његове ниске цене и наводних здравствених или лековитих предности.

Иако су поуздани подаци о трговини псећим месом оскудни, разне групе за добробит процењују да се најмање 1 милион паса убије сваке године ради исхране. Само на туристичком острву Бали, годишње се закоље и поједе између 60.000 и 70.000 паса, упркос дуготрајној забринутости због ширења беснила након избијања болести пре неколико година, према Удружењу за добробит животиња Балија. Марк Чинг из Фондације за наду и добробит животиња тврдио је 2017. године да је третман паса у Индонезији био „најсадистичкији” од свих места где су убијани због меса. Према Раплеру и Индепенденту, процес клања паса у Томохону, Сулавеси, резултирао је тиме да су неки од њих живи спаљени бренером.

Конзумација псећег меса често се повезује са Минахаса културом Северног Сулавесија, културом Малукуа, културом Тораџа, разним етничким групама са Источне Нуса Тенгаре, и Батацима северне Суматре. Шифра за ресторане или продавце који продају псеће месо је „RW”, скраћеница за rintek wuuk (минахасански еуфемизам значи „фина длака”) или „B1” скраћеница за biang (батачки језик за женку пса или „кучку”).

Популарна индонежанска јела од псећег меса су минахасанско зачињено месно јело звано рица-рица. Псеће месо рица-рица посебно се назива рица-рица „RW” што је скраћеница за Rintek Wuuk на минахасанском језику, што значи „фина длака” као еуфемизам који се односи на фину длаку која се налази у печеном псећем месу. Код народа Тораџа се кува као јело Патонг, а код народа Батак са Северне Суматре као Саксанг „B1” (скраћеница за Biang што значи „пас” или „кучка” у батачком дијалекту). На Јави постоји неколико јела направљених од псећег меса, као што су сенгсу (тонгсенг асу), сате џаму (досл. „лековити сатај”) и камбинг балап (досл. „тркаћа коза”). Asu је на јаванском „пас”.

Конзумација паса у Индонезији привукла је пажњу током председничких избора у САД 2012. године када је противкандидат истакао да је актуелни председник Барак Обама јео псеће месо које му је служио његов индонежански очух Лоло Соеторо када је Обама живео у тој земљи. Обама је писао о свом искуству једења пса у својој књизи Снови мога оца, а на вечери дописника Беле куће 2012. нашалио се о једењу пса.

Према Лин Вајт из организације Animals Australia, конзумација псећег меса на Балију није дугогодишња традиција. Она је рекла да је месо прво дошло од хришћанске етничке групе која је дошла на Бали, где је мањина имиграната који раде у угоститељској индустрији подстакла трговину.

У јуну 2017. године, истраживачки извештај открио је да туристи на Балију несвесно једу псеће месо које продају улични продавци.

Јапан

Иако огромна већина Јапанаца не једе псеће месо, извештено је да га више од 100 продајних места у земљи продаје из увоза, углавном страним купцима. Године 675. нове ере, Цар Тенму донео је декрет о забрани његове конзумације током 4. до 9. месеца у години. Према Меисан Шоџики Орај (名産諸色往来) објављеном 1760. године, месо дивљег пса продавало се заједно са вепром, јеленом, лисицом, вуком, медведом, ракуноликим псом, видром, ласицом и мачком у неким регионима Еда.

Континентална Кина

Главни чланак: Фестивал псећег меса

Касапљење паса у Гуангдунгу, Кина

Тањир куваног псећег меса у Гуејлину, Кина

Процене укупног броја убијених паса у Кини крећу се од 10 до 20 милиона паса годишње, у сврхе људске исхране. Међутим, процене попут ових нису званичне и изведене су екстраполацијом индустријских извештаја о тонажи меса на процену броја убијених паса.

Конзумирање псећег меса је легално у континенталној Кини осим у граду Шенџену, а кинеско Министарство пољопривреде никада није издало карантинске процедуре за клање паса.

Једење псећег меса у Кини датира око 500 п. н. е., а можда и раније. Сугерисано је да су вукови у јужној Кини можда припитомљени као извор меса. Менције (372–289 п. н. е.) говорио је о псећем месу као о јестивом, дијететском месу. Почетком 2000-их извештено је да се сматрало да месо има лековита својства, и било је популарно у северној Кини током зиме, јер се веровало да подиже телесну температуру након конзумирања и подстиче топлоту. Историјски записи су показали како су у временима несташице хране (као у ратним ситуацијама), пси такође могли бити једени као извор хране у нужди.

У модерно доба, обим конзумације паса у Кини варира по регионима. Генерално, најраспрострањенија је у неким јужним провинцијама, посебно у Кантону, Гуангсију, Јунану, Сичуану, Хубеју и Анхуеју, као и у неколико северних провинција као што су Хенан, Шандунг и Ђилин. Извештено је да је 2010. године било уобичајено наћи псеће месо послужено у ресторанима у јужној Кини, где се пси узгајају на фармама за исхрану. Године 2012, кинески корисници интернета и кинеска полиција пресрели су камионе који су превозили псе у кавезима на клање у местима као што су Чунгкинг и Куенминг.

Припремљен и печен пас спреман за куповину

Од 2009. године, Јулин, Гуангси, одржава годишњи фестивал једења псећег меса који је наводно прослава летње дугодневнице. Године 2014, општинска влада објавила је саопштење којим се ограђује од фестивала, наводећи да то није културна традиција, већ комерцијални догађај који одржавају ресторани и јавност. Фестивал је 2011. године трајао 10 дана, током којих је конзумирано 15.000 паса. Процене броја паса поједених 2015. године за фестивал кретале су се од чак 10.000 до мање од 1.000 услед растућег притиска код куће и у иностранству да се он оконча. Организатори фестивала наводе да се користе само пси узгајани посебно за исхрану, док противници кажу да су неки од паса купљених за клање и конзумацију луталице или украдени кућни љубимци. За неке од паса на фестивалу се тврди да су спаљени или кувани живи или претучени због веровања да повећан адреналин који циркулише у телу пса додаје укус месу. Други извештаји, међутим, наводе да је било мало доказа о тим праксама од 2015. године.

Пре фестивала 2014. године, осам паса (и њихова два кавеза) продато је за 1.150 јуана (185 долара), а шест штенаца за 1.200 јуана. Пре фестивала 2015. године, један демонстрант је купио 100 паса за 7.000 јуана (1.100 долара; 710 фунти). Невладина организација за права животиња Best Volunteer Centre прокоментарисала је да град има више од 100 кланица, које обрађују између 30 и 100 паса дневно. Центар за контролу и превенцију болести животиња у Јулину наводи да град има само осам кланица паса које продају приближно 200 паса, а то се повећава на око 2.000 паса током фестивала у Јулину. Било је неколико кампања за заустављање фестивала, а прва је наводно почела међу локалним становништвом у Кини. Године 2016, петиција којом се позива на окончање фестивала прикупила је 11 милиона потписа у земљи. Више од 3 милиона људи такође је потписало петиције против њега на Веибоу (кинески еквивалент Твитеру). Пре фестивала 2014. године, лекарима и медицинским сестрама наређено је да не једу псеће месо тамо, а локалним ресторанима који служе псеће месо наређено је да прекрију реч „пас” на својим натписима и обавештењима. Извештаји из 2014. и 2016. године такође сугеришу да већина Кинеза на мрежи и ван ње не одобрава фестивал.

Покрет против конзумације мачјег и псећег меса добио је додатни подстицај формирањем Кинеске мреже за заштиту животиња пратилаца (CCAPN). Проширивши се на више од 40 друштава чланица, CCAPN је почео да организује протесте против једења псећег и мачјег меса 2006. године, почевши у Гуангџоуу и настављајући у више од десет других градова након позитивног одговора јавности. Пре Олимпијских игара у Пекингу 2008., званичници су наредили да се псеће месо скине са јеловника у 112 званичних олимпијских ресторана како би се избегло вређање посетилаца из разних нација у којима је конзумација псећег меса табу. Године 2010. предложен је нацрт закона о забрани конзумације псећег меса. Године 2010. представљен је први нацрт предлога са образложењем да се животиње заштите од злостављања. Закон је укључивао меру затвора до 15 дана за људе који једу псеће месо, али су била мала очекивања да ће се то спровести.

Опадање

Од почетка 21. века, конзумација псећег меса у Кини опада. У 2014. години, продаја псећег меса смањена је за трећину у односу на 2013. Извештено је да је 2015. године један од најпопуларнијих ресторана у Гуангџоуу који је служио псеће месо затворен након што је локална влада пооштрила прописе; ресторан је служио јела од псећег меса од 1963. године. Други ресторани који су служили псеће и мачје месо у окрузима Јуанцун и Панју такође су престали да служе ова јела 2015. године. 8,6 милиона Кинеза је 2016. такође гласало путем интернета за предложени закон о окончању конзумације псећег и мачјег меса, али закон није усвојен.

У априлу 2020. године, Шенџен је постао први кинески град који је забранио конзумацију и производњу псећег и мачјег меса. Ово је дошло као део ширег обрачуна са трговином дивљим животињама за коју се сматрало да је повезана са избијањем ковида 19. Наводећи примере Хонгконга и Тајвана, градска влада Шенџена је рекла: „Забрана конзумације паса и мачака и других кућних љубимаца је уобичајена пракса у развијеним земљама... Ова забрана такође одговара захтевима и духу људске цивилизације”. Град Џухај је следио тај пример истог месеца са сличном забраном. Ове одлуке су поздравиле групе за добробит животиња као што је Humane Society International. У истом месецу, кинеско Министарство пољопривреде саопштило је да псе сматра „животињама пратиоцима”, а не стоком.

Малезија

Конзумација псећег меса је легална у Малезији. Ово питање је доспело у жижу јавности 2013. године након што је Малезијска независна група за спасавање животиња примила извештај у коме се наводи да је ресторан у Кампунг Мелајуу, Субанг, држао псе у кавезима и мучио их пре клања ради њиховог меса.

Северна Кореја

Дангоги (단고기), или слатко месо, односи се на псеће месо које се традиционално конзумира током најтоплијих дана у години у Северној Кореји, јер се верује да даје издржљивост. У 2023. години, главни датуми потрошње поклапају се са „самбоком”, или три најтоплија дана, који су 17. јул, 27. јул и 16. август.

Зидна слика у комплексу гробница Когурјо у провинцији Јужни Хвангхе, која је на листи светске баштине и датира из 4. века нове ере, приказује закланог пса у складишту. Народ Балхе је такође уживао у псећем месу, а чини се да модерна традиција псеће кухиње потиче из тог доба.

Daily NK је известио да је почетком 2010. године влада Северне Кореје укључила псеће месо на своју листу од стотину фиксних цена, одређујући фиксну цену од 500 вона по килограму.

У септембру 2023. године, Северна Кореја је најавила изградњу луксузног ресторана са псећим месом, „Кућа деликатеса од псећег меса”, у Пјонгјангу. Ова иницијатива, коју је одобрио Ким Џонг Ун, део је државног напора да се промовише „здравија исхрана”.

Псеће месо се сматра националним јелом у Северној Кореји, са бројним ресторанима посвећеним томе. Такмичења у кувању која користе све делове животиње такође се приказују на државној телевизији.

Јужна Кореја

Gaegogi (개고기) дословно значи „псеће месо” на корејском. Сам израз се често погрешно сматра изразом за корејску супу направљену од псећег меса, која се заправо зове босинтанг (보신탕; 補身湯, супа за јачање тела) (понекад се пише „bo-shintang”).

Процене броја конзумираних животиња веома варирају. Humane Society International процењује да се 2 милиона или вероватно више од 2,5 милиона паса узгаја на „фармама за псеће месо” у Јужној Кореји (иако овај број укључује фарме штенаца за индустрију кућних љубимаца). Према Korea Animal Rights Advocates (KARA), приближно 780.000 до 1 милион паса се конзумира годишње у Јужној Кореји. Међутим, ови бројеви су критиковани као незасновани на стварним подацима и без научне основе.

Процене потрошње псећег меса су много ниже када се узме у обзир стварна продаја. Године 2017. пијаца Моран, која је заузимала 30–40% тржишта псећег меса у земљи, пријавила је продају од око 20.000 паса годишње. Бројеви су додатно опали од ових процена из 2017. године и све велике пијаце су затворене, укључујући пијацу Моран. Према Министарству пољопривреде, хране и руралних послова, пријављено је да ради око 200 фарми паса; иако је снабдевање тржишта псећим месом нејасно јер ове фарме такође снабдевају индустрију кућних љубимаца.

Године 2022. Министарство за храну, пољопривреду, шумарство и рибарство Јужне Кореје објавило је први званични извештај под називом „Анкета о узгоју и дистрибуцији јестивих паса”. Према извештају, од фебруара 2022. године, 521.121 пас се узгаја на 1.156 фарми за псеће месо, а 388.000 паса се конзумира у 1.666 ресторана годишње.

Током протеклих 50 година, потрошња псећег меса је опадала јер све више људи усваја псе као кућне љубимце. У анкети из 2020. године, 84% корејског становништва изјавило је да никада није конзумирало псеће месо нити планира да то икада учини.

Најпопуларније јело је супа „бошинтанг”, зачињена чорба намењена балансирању телесне топлоте током летњих месеци. Сматра се да једење врућих супа током лета осигурава добро здравље балансирањем нечијег „ћи-ја”, вероватне животне енергије тела. Неки верују да псеће месо повећава телесну температуру, изазивајући знојење како би се особа расхладила током лета (начин суочавања са врућином назива се лечити врућину врућином (이열치열, 以熱治熱, i-yeol-chi-yeol)). Верзија gaejang-guk из 19. века објашњава припрему јела кувањем псећег меса са поврћем као што су млади лук и чили паприка у праху. Варијације јела садрже пилетину и изданке бамбуса.

Продаја псећег меса је нелегална, али клање и конзумација су легални. Међутим, „брутално” клање било којих животиња забрањено је Законом о заштити животиња (동물보호법), а неки људи су кажњени због клања паса по овом закону. Продаја није дозвољена јер Јужнокорејски закон о санитарној исправности хране (식품위생법) не укључује псеће месо као легални састојак хране. Министарство за безбедност хране и лекова признаје сваки јестиви производ осим лекова као храну. У главном граду Сеулу, продаја псећег меса забрањена је уредбом 21. фебруара 1984. године, класификујући псеће месо као „одвратну храну” (혐오식품, 嫌惡食品, hyeom-o sigpum), али уредба није строго спровођена осим током Олимпијских игара у Сеулу 1988. Године 2001, градоначелник Сеула најавио је да неће бити додатних напора за спровођење контроле продаје псећег меса током Светског првенства у фудбалу 2002., које је делимично одржано у Сеулу. Дана 21. новембра 2018. године, јужнокорејска влада затворила је комплекс Тепјонг-донг у Сонгнаму, који је служио као главна кланица паса у земљи.

Примарна раса паса која се узгаја за месо је неспецифична локална раса, чији се пси обично називају Нуреонги (누렁이) или Хвангу (황구). Нуреонги нису једина врста паса која се тренутно коље због меса у Јужној Кореји. Године 2015. The Korea Observer је известио да се у Јужној Кореји једу многе различите расе кућних љубимаца, укључујући лабрадор ретривере, златне ретривере и кокер шпанијеле, и да пси заклани због меса често укључују бивше кућне љубимце. Неки од њих су наводно украдени из породичних домова.

Постоји гласна група Корејаца (која се састоји од бројних група за добробит животиња) која се противи пракси једења псећег меса. Неки Корејци не једу месо, али сматрају да је право других да то чине. Група активиста покушала је да промовише и популаризује конзумацију псећег меса широм света током припрема за Светско првенство у фудбалу 2002., чији су домаћини били Јапан и Јужна Кореја, што је изазвало одмазду активиста за права животиња и истакнутих личности попут Брижит Бардо да осуде ову праксу. Противници конзумације псећег меса у Јужној Кореји критикују једење псећег меса, јер се неки пси туку, пале или вешају како би њихово месо било мекше. У новијим деценијама, такве праксе се законски процесуирају.

Усред пада потрошње псећег меса у савременој Кореји, једна гласна група у Кореји критиковала је међународну осуду конзумације псећег меса као лицемерну. Међународни активисти за права животиња такође су приметили лицемерје, с обзиром на ужасне услове у којима се животиње на фармама узгајају на Западу. Неки грађани Кореје, као и чланови међународне заједнице, истакли су да нације из којих је потекла већина осуда имају највећу потрошњу меса по глави становника на планети, неколико пута већу од оне у Јужној Кореји.

Дана 9. јануара 2024. године, Народна скупштина Јужне Кореје усвојила је закон о забрани узгоја и клања паса за исхрану, који ће почети да се примењује 2027. године након трогодишњег грејс периода.

Филипини

Види још: Philippine Animal Welfare Society и Nita Hontiveros-Lichauco

Убијање паса као стоке забрањено је на Филипинима од 1998. године путем Републичког закона бр. 8485, познатог као Закон о добробити животиња из 1998., са изузецима за псе убијене и поједене као део аутохтоних ритуала. Ово је додатно појачано Републичким законом бр. 10631 из 2013. године, који је изменио закон из 1998. криминализујући злостављање, малтретирање, окрутност, експлоатацију, напуштање и убијање кућних љубимаца; истовремено налажући стварање службеника за спровођење добробити животиња у агенцијама за спровођење закона као што су Филипинска национална полиција и Национални истражни биро. Републички закон бр. 9842, познат као Закон против беснила из 2007. године, такође укључује посебне одредбе за кажњавање свакога ко се прогласи кривим за трговину псећим месом, са казном од 1 до 4 године затвора и новчаним казнама. Локални закони који забрањују трговину псећим месом такође су постојали пре националне забране из 1998. године. Нелегална конзумација псећег меса и даље се наставља у неким регионима на Филипинима, посебно у висоравни Кордиљера на северном Лузону где је то традиционално. Ипак, увођење и јачање закона против трговине псећим месом, промена ставова јавности и строго спровођење значајно су смањили број паса закланих ради меса. Од 2020. године, мање од 1% становништва Филипина јело је псеће месо.

Конзумација псећег меса раније је била широко распрострањена, посебно на северним Филипинима где је чорба од псећег меса, генерално, добила еуфемистички назив „азуцена” (или „асоцена”) 1980-их. Потиче од игре речима на шпанском термину azucena, „љиљан”, и његове сличности са портмантоом „asocena”, од aso („пас”) + cena, („вечера”/„оброк”). Обично су их јели као пулутан (предјела која се једу уз алкохол) мушкарци, углавном због сујеверја да псеће месо „греје тело” и функционише као афродизијак. На врхунцу трговине псећим месом пре 1990-их, процењено је да је сваке године убијано 500.000 паса.

Године 1981, дипломатски односи између Филипина и Уједињеног Краљевства били су затегнути када су новине Sunday Mirror из Лондона објавиле фотографије паса везаних за клање на Филипинима на насловној страни. Ово је навело Маргарет Тачер и Британски парламент да изразе своје неодобравање, које је неформално пренето Филипинском министарству спољних послова путем Британске амбасаде. Иако се у почетку сматрало унутрашњим питањем, њихова комуникација је постала јавна, изазивајући одговор посланика Едија Илардеа из Националног главног региона, који се увредио на сугестију да су сви Филипинци окрутни према псима и да једу псеће месо. Он је појаснио да иако се трговина псећим месом и даље дешава, она је неуобичајена и забрањена локалним законима у већини делова земље, укључујући Манилу. Ово питање је изазвало национални интерес за трговину псећим месом и неадекватност тада постојећих закона против окрутности према животињама донетих током америчког колонијалног периода. Тадашњи председник Фердинанд Маркос наредио је студију о неопходности издавања председничког декрета којим се забрањује продаја и клање кућних љубимаца у комерцијалне кулинарске сврхе 1982. године. У главном граду Манили, Уредба комисије Метро Маниле 82-05 посебно забрањује убијање и продају паса за храну.

Године 1998. усвојен је Закон о добробити животиња, који забрањује убијање било које животиње осим говеда, свиња, коза, оваца, живине, зечева, карабаоа, коња, јелена и крокодила – са изузецима из верских, културних, истраживачких разлога, јавне безбедности и/или здравља животиња. Такође посебно забрањује борбе паса и борбе коња.

Конзумација псећег меса и даље се наставља нелегално у неким областима, посебно у висоравни Кордиљера на Лузону где аутохтоно становништво има законска изузећа за конзумацију псећег меса током обичајних ритуала. Ову рупу у закону искористили су неки ресторани који и даље продају псеће месо изван изузећа за обичајне ритуале.

Према Институту за добробит животиња, илегална трговина псећим месом углавном хвата псе луталице са других места у земљи, при чему су многи од њих били нечији кућни љубимци. Они се сакупљају са улице за трговину псећим месом и шаљу у провинцију Бенгует без хране или воде, док су им челичне конзерве набијене на нос, а ноге везане иза леђа. Скоро половина паса наводно угине пре него што стигне на своје коначно одредиште. Обично се тада убијају батинањем или пресецањем гркљана, након чега им се крзно спаљује бренером, а тела се комадају. Према књизи из 2007. коју је коауторски написала Темпл Грандин, пси и друге животиње у неким руралним филипинским областима могли би ризиковати да буду претучени пре клања, због веровања да би то створило боље месо. Провинција Бенгует посебно дозвољава културну употребу псећег меса од стране аутохтоног становништва и признаје да би то могло довести до ограничене комерцијалне употребе. У Багуиу и околним општинама, то се сматра „јавном тајном” коју толерише локална полиција. Филипински медији ABS-CBN и SunStar навели су 2012. и 2017. године да су корејски држављани у Багуиу играли улогу у трговини псећим месом у граду.

Године 2012, Група за кривичне истраге и откривање (CIDG) Филипинске националне полиције проценила је да се годишње још увек илегално закоље око 290.000 паса за храну. Године 2013, Филипинска национална полиција и Одељење за добробит животиња Бироа за индустрију животиња, у сарадњи са невладином организацијом Animal Kingdom Foundation, извели су 250 рација на ресторане за које се сумњало да служе псеће месо у Кордиљерима. Трговина псећим месом се од тада значајно смањила.

Сингапур

Продаја псећег меса забрањена је у Сингапуру.

Тајван

Године 2001, тајванска влада увела је забрану продаје псећег меса, због притиска домаћих група за добробит животиња и жеље да се побољша међународна перцепција, а било је и неких протеста. Године 2007. донет је још један закон којим су значајно повећане казне за продавце меса. Према The Daily Meal-у 2014. године, псеће месо је остало популарно на Тајвану упркос законима, посебно у мањим градовима и селима. Активисти за права животиња оптужили су тајванску владу да не процесуира оне који настављају да кољу и служе псеће месо у ресторанима.

У априлу 2017. године, Тајван је постао прва земља у источној Азији која је званично забранила конзумацију псећег и мачјег меса, као и затворску казну за оне који муче и убијају животиње. Амандмани на Закон о заштити животиња које је одобрио Законодавни Јуан имају за циљ да казне продају, куповину или конзумацију псећег или мачјег меса новчаним казнама у распону од 50.000 до 2 милиона нових тајванских долара. Амандмани такође пооштравају казну за оне који намерно повреди животиње на максимално две године затвора и новчане казне од 200.000 до 2 милиона нових тајванских долара.

У октобру 2017. године, тајванско национално законодавно тело, познато као Законодавни Јуан, усвојило је амандмане на Закон о заштити животиња земље који „забрањује продају и конзумацију псећег и мачјег меса и свих прехрамбених производа који садрже месо или друге делове ових животиња”.

Источни Тимор

Португалски Тимор у Балибоу пече пса

Псеће месо је деликатес популаран у Источном Тимору.

Тајланд

Некада је постојала мала регионална култура једења псећег меса, као и трговина псима за конзумацију и њихов транспорт у оближњи Вијетнам где је конзумација псећег меса била чешћа. Тајланд је 2014. године донео Закон о спречавању окрутности према животињама и обезбеђивању добробити животиња који је, између осталих одредби, учинио илегалним трговину или конзумирање псећег меса. Од 2016. године, трговина са Вијетнамом је настављена, а CNN је известио да су сломљене кости и здробљене лобање биле честа повреда прокријумчарених паса.

Узбекистан

Псеће месо се понекад користило у Узбекистану у уверењу да има лековита својства.

Вијетнам

Главни чланак: Dog meat consumption in Vietnam

Псеће месо у Ханоју, Вијетнам

Тањир псећег меса пронађен на уличној пијаци неколико километара источно од Ханоја, Вијетнам

Псеће месо у Ханоју, Вијетнам

Сваке године у Вијетнаму се закоље око пет милиона паса, што чини земљу другим највећим потрошачем псећег меса на свету после Кине. Конзумацију су критиковали многи у Вијетнаму и широм света јер су већина паса кућни љубимци украдени и убијени на бруталне начине, обично батинањем, убадањем, спаљивањем живих или пресецањем гркљана. Вијетнам нема строге прописе за заустављање ове праксе. Псеће месо је посебно популарно у урбаним подручјима севера, и може се наћи у специјалним ресторанима који посебно служе псеће месо.

Истраживање из 2013. на VietNamNet-у, уз учешће више од 3.000 читалаца, показало је да већина људи, 80%, подржава једење псећег меса. До 66 одсто читалаца рекло је да је псеће месо хранљиво и да је традиционална храна већ веома дуго. Неких 13% рекло је да је једење псећег меса прихватљиво, али клање паса мора бити строго контролисано како би се избегле непријатне слике.

У вијетнамској култури верује се да псеће месо доноси добру срећу. Сматра се упоредивим у потрошњи са пилетином или свињетином. У урбаним срединама постоје четврти које садрже много ресторана са псећим месом. На пример, у улици Њат Тан, округ Теј Хо, Ханој, многи ресторани служе псеће месо. Групе муштерија, обично мушкараца, седећи на простиркама, проводе вечери делећи тањире псећег меса и пијући алкохол. Конзумација псећег меса може бити део ритуала који се обично дешава пред крај лунарног месеца из разлога астрологије и среће. Ресторани који углавном постоје да би служили псеће месо могу се отварати само последњу половину лунарног месеца.

Такође се верује да псеће месо повећава мушки либидо. Некада је постојала велика кријумчарска трговина са Тајланда за извоз паса у Вијетнам за људску исхрану. Усклађена кампања између 2007. и 2014. коју су водили активисти за животиње на Тајланду, предвођени Фондацијом Сои Дог, убедила је власти и на Тајланду и у Вијетнаму да је трговина псећим месом препрека напорима у борби против беснила у југоисточној Азији. Тајланд је 2014. увео нови закон против окрутности према животињама, који је значајно повећао казне са којима се суочавају кријумчари паса. Трговина је значајно смањена.

Године 2009. утврђено је да је псеће месо главни носилац бактерије Vibrio cholerae, која је изазвала летњу епидемију колере у северном Вијетнаму.

Пре 2014. године, више од 5 милиона паса је убијано ради меса сваке године у Вијетнаму према Азијској алијанси за заштиту паса. Постоје индиције да жеља за једењем псећег меса у Вијетнаму опада. Сматра се да је део пада последица повећаног броја Вијетнамаца који држе псе као кућне љубимце, пошто су њихови приходи порасли у последњих неколико деценија.

[Људи] су некада узгајали псе да чувају кућу, а када им је требало месо, јели су га. Сада држе псе као кућне љубимце, увезене из Кине, Јапана и других земаља. Један пас љубимац може коштати стотине милиона донга [100 милиона донга је 4.677 долара].

Године 2018, званичници у граду Ханоју позвали су грађане да престану да једу псеће и мачје месо, наводећи забринутост због окрутних метода којима се животиње кољу и болести које ова пракса шири, укључујући беснило и лептоспирозу. Чини се да је примарни разлог за овај позив страх да би пракса конзумације паса и мачака, од којих су већина украдени кућни љубимци, могла да укаља имиџ града као „цивилизоване и модерне престонице”.

Европа

Аустрија

Одељак 6, став 2 закона о заштити животиња забрањује убијање паса и мачака у сврхе конзумације као хране или за друге производе.

Швајцарска

Године 2012, швајцарске новине Tages-Anzeiger известиле су да псе, као и мачке, редовно једе неколико фармера у руралним областима. Комерцијално клање и продаја псећег меса су забрањени, али фармерима је дозвољено да кољу псе за личну потрошњу.

У својој књизи Unmentionable Cuisine из 1979. године, Калвин Швабе описао је швајцарски рецепт за псеће месо, gedörrtes Hundefleisch, сервиран као танке кришке, као и димљену псећу шунку, Hundeschinken, која се припрема сољењем и сушењем сировог псећег меса.

У Швајцарској је незаконито комерцијално производити храну од псећег меса.

Уједињено Краљевство

Иако је комерцијална трговина псећим месом незаконита, тренутно је још увек легално конзумирати псеће месо у Уједињеном Краљевству.

Француска

У Француској су месаре које су продавале псеће месо биле отворене широм земље до око 1910.

У својој песми „Alcools”, Гијом Аполинер помиње месара који продаје псеће месо.

Океанија

Аустралија

Свака аустралијска држава или територија има своју регулативу, али све имају законе којима је незаконито јести псеће месо или убити пса ради конзумације. Такође је забрањено продавати псеће месо на основу стандарда и кодекса за прераду меса.

Тонга

Конзумација меса домаћих паса је уобичајена на Тонги, а такође је забележена у исељеничким заједницама Тонге на Новом Зеланду, Аустралији и Сједињеним Државама.

Остали производи од паса

Централна Азија

Према Евроазијанету, псећа маст се сматра добро успостављеним потенцијалним третманом за туберкулозу у деловима средње Азије. Маст је наводно коришћена као народни лек за Ковид 19 у Узбекистану и Киргистану.

Пољска

Једење псећег меса је табу у пољској култури. Међутим, од 16. века, маст разних животиња, укључујући псе, користила се као део народне медицине, а од 18. века псећа маст има репутацију да је корисна за плућа. Иако се прављење масти, или смалец, од псеће масти тренутно обесхрабрује у земљи, ова пракса се наставља у неким руралним подручјима, посебно у Малопољској.

Године 2009, пољски тужиоци су наводно открили да је фарма у близини Ченстохове прекомерно хранила псе да би се претопили у маст. Према Гражини Завади, из Газете виборче, постојале су фарме у Ченстохови, Клобуцку и у области Радома, а у деценији од 2000. до 2010. шест особа које су производиле псећу маст проглашено је кривим за кршење закона о добробити животиња и осуђено на затвор. Међутим, Krakow Post је известио да је човек који је признао да је крао и убијао псе због масти 2009. године у Вјеличкој ослобођен кривице од стране суда, који је пресудио да су пси заклани хумано у кулинарске сврхе. Од 2014. године, процесуирани су нови случајеви.

Јужна Кореја

Види још: Dog meat consumption in South Korea

Gaesoju (개소주; 개燒酒) такође познато као псеће вино, је мешано пиће које садржи псеће месо и друге састојке кинеске медицине као што су ђумбир, кестен и жижула да делује првенствено као моћан појачивач сексуалног нагона за мушкарце, иако се такође користи за ослобађање од прехладе.

Производи се тако што се заклани пас стави у машину за чупање пилића да би се уклонило крзно пре него што се стави у експрес лонац на 6–19 сати са биљем док не постане тамна течност и флашира као пиће. Жене у Јужној Кореји производе домаћи gaesoju за своје мужеве као поклон за спаваћу собу, или купују комерцијални gaesoju на посебним пијацама.

Што се тиче популарности, постоји јужнокорејска песма која помиње жену која претвара пса у gaesoju за свог мужа и популарност gaesoju-а као сексуалног тоника расте у поређењу са продајом псећег меса.

Расе паса које се користе за месо

Нуреонги у Кореји се најчешће користи као сточни пас, узгајан због меса, и не држи се често као кућни љубимац.

Тоса, или јапански борбени пас, замењује старије расе или мешанце у Јужној Кореји. Тоса обично није кућни љубимац и забрањена је у више земаља; такође је веома витка са мало масти, што је чини идеалном за производњу меса. Тренутно само фарме паса које је одобрила влада у Кореји узгајају Тосу за месо.

Танг пси су цењени као пратиоци и пси чувари, али се повремено користе и за лов и као пси за месо.

Чау-чау је такође био познат као „кинески јестиви пас” јер су након пропасти династије Хан били товљени и укрштани са кинеским расама ради меса. Данас, кинеске фарме паса и даље узгајају чау-чау у сврху једења; они са црном длаком се цене због укуса када се прже, док се остали обично претварају у чорбе.

Шолоицквинтли, или мексички голокожи пас, једна је од неколико раса голокожи паса и коришћена је као историјски извор хране за Астечко царство.

Изумрли Хавајски пои пас и Полинезијски пас биле су расе парија паса које су хавајски староседеоци користили као духовног заштитника деце и као извор хране.

Изумрли Тахићански пас био је извор хране и служили су га високо рангирани поглавице раним европским истраживачима који су посетили острва. Капетан Џејмс Кук и његова посада развили су укус за пса, при чему је Кук приметио: „За питоме животиње имају свиње, живину и псе, од којих смо ове последње научили да једемо од њих, и мало ко од нас није признао да је пас Јужног мора одмах до енглеске јагњетине.”

Види још

• Бамби ефекат
• Карнизам
• Мачје месо
• Кравље месо
• en:Dog meat consumption in Nigeria
• en:Dog meat consumption in South Korea
• en:Dog meat consumption in Vietnam
• Фестивал псећег меса у Кини
• Свињско месо
• Специјизам
• Месо фоке
• Табу храна и пиће
• Вучје месо

Литература

• Ellis, W (1839). Polynesian Researches. 4. London: Fisher, Jackson. ISBN 978-1-4325-4966-4. 

• Titcomb, M (1969). Dog and Man in the Ancient Pacific. Honolulu: Bernice P. Bishop Museum Special Publication 59. ISBN 978-0-910240-10-9. 
• Morris, Desmond (2008). Dogs: The Ultimate Dictionary of Over 1,000 Dog Breeds. Trafalgar Square. ISBN 978-1-57076-410-3. 

• Mumford, David (1971). The Explorations of Captain James Cook in the Pacific. New York: Dover Publications. ISBN 978-0-486-22766-5. 
• Alfonso, Ian Christopher B. (2023). Dogs in Philippine History. Philippine Historical Association, Project Saysay Inc., and Alaya Publishing. ISBN 9789719224549. 

• Czajkowski, Claire (2014). Dog Meat Trade in South Korea: A Report On the Current State of the Trade and Efforts to Eliminate It. Lewis & Clark Law School. 
• Poultney, J. W. (1959). Bronze Tables of Iguvium. 
• Barr, James, Capt. (1836). Correct And Authentic Narrative of the Florida War with a Description of MAJ. Dade's Massacre, and an Account of the Extreme Suffering, For Want of Provisions of the Army-Having Been Obliged to Eat Horses' and Dogs' Flesh, etc. New York: J. Narine, Printer, 11 Wall St.
• Yong-Geun Ann, PhD. Dog Meat (на језику: корејски и енглески). Hyoil Book Publishing Company. Архивирано из оригинала 22. 7. 2011. г. Приступљено 18. 9. 2009.  (contains some recipes)
• Dressler, Uwe; Alexander Neumeister (1. 5. 2003). Der Kalte Hund (на језику: немачки). Dresden: IBIS-Ed.. ISBN 978-3-8330-0650-0. 
• Sandburg, Carl (1970), Abraham Lincoln, The Prairie Years and The War Years.  Illustrated Edition. The Reader's Digest Association, Pleasantville, New York; The Reader's Digest Association LTD, Montreal, Canada.
• Zawada, Grazyna (28. 10. 2010). „Szesc psow w sloiku”. Gazeta Wyborcza (на језику: пољски). Приступљено 26. 3. 2014. 
• Aisin Gioro, Ulhicun; Jin, Shi. „Manchuria from the Fall of the Yuan to the rise of the Manchu State (1368–1636)” (PDF). Приступљено 10. 3. 2014. 

Спољашње везе

• Традиционална припрема псећег меса у Вијетнаму — детаљан опис кулинарских техника, укључујући печење на жару (thit cho)
• Јела од псећег меса у Кореји — архивирана база података са описима припреме различитих традиционалних јела (босинтанг, гаеџанг)