Психологија личности

Из Википедије, слободне енциклопедије

Учење о структури личности у књизи Увод у психоанализу 1900. године. У то време у психологији је главна пажња посвећивана проучавању садржаја свести. Тежило се упознати од којих се једноставних свесних елемената састоји сваки субјективни доживљај. Фројд оштро напада такво схватање. Он пориче значај свесног, а истиче важност несвесног дела личности. " Психички живот је налик леденом брегу који плови морем. Мали део брега вири изнад површине, а огромна маса се налази под водом. Исто тако, од психичких процеса само је незнатан део свестан, а огроман део припада области несвесног ". Ту се налазе потиснуте жеље, идеје, представе. Овај несвесни део психичког живота управља понашањем човека. Структура личности. Према учењу фројда структуру личности чине три слоја : Ид (оно), его (ја) и суперего (морал, савест).

Ид[уреди]

Ид је несвесни део личности и захтева око 2/3 психичких процеса, стања и понашања. У њему су смештени инстинкти живота : секс, глад, жед и инстинкти смрти. Целокупна активност је усмерена ка задовољавању инстинката, у првом реду сексуалног инстинкта. Психички процеси помоћу којих се остварује задовољење су рефлекси, дакле, несвесни процеси. Основни принцип којим се руководи ид, у понашању јесте принцип задовољства. Овај део личности се не обазире на ограничења, моралне норме, прописе ; битно је постићи задовољство. Ид, с обзиром да располаже инстинктима, садржи и целокупну психичку енергију — либидо.

Его[уреди]

Его (ја) представља свесни део личности. Овај слој личности упознаје спољни физички и социјални свет на основу рационалних података које прикупља путем опажања, памћења и мишљења. За разлику од ид, его се у понашању руководи принципом реалности. Инстинкти се не могу задовољавати само ради постизања задовољства. Постоје норме и правила, како, када и с ким треба задовољавати сексуални инстинкт. Его одгађа задовољење, бира прихватљиве ситуације и прилагођава инстинкте реалним условима спољње средине.

Суперего[уреди]

Суперего (морал, савест). Сачињавају га морални принципи, норме, морални прописи. То је онај слој личности који је производ живљења у одређеној друштвеној средини. Између ова три слоја личности постоје хијерархијски уређени односи у којима суперего има главну, усмеравајући улогу, он контролише его у извршавању својих задатака у односу на ид. Его усмерава активност ид тако да он мора водити рачуна о околностима у којима се могу задовољавати инстинкти. Али, невоља је у томе што је извор енергије ид и од њега зависи активност и ега и суперего. Међутим, када се ид измакне испод контроле ега, па се задовољи неки инстинкт по принципу задовољства, онда суперего кажњава его. Јавља се оно осећање које је познато као гриза савести. У нормалним условима влада релативан ред и хармонија између ова три слоја личности. Међутим, у одређеним ситуацијама долази до сукоба. Резултат тих сукоба је појава непријатног осећања анксиозности. Личност је доживљава као непријатност и настоји да се на неки начин ослободи. При томе су могућа два решења : коришћење одбрамбених механизама или бекство у болест - неурозу. Фројд је први открио и објаснио одбрамбене механизме. Када дође до учесталог неуспеха и немогућности задовољења мотива, жеља и интереса долази до негативних последица као што је анксиозност - личност настоји да се ослободи тог непријатног стања и да избегне губљење самопоштовања. Тада несвесно користи одбрамбене механизме. Они представљају у целини стечене начине реаговања на фрустрацион ситуације. Они начини понашања који су се показали корисним, задржавају се и постају навике које појединац користи увек када дође до анксиозности. (нпр. дете плаче и добије слаткише : плач постане навика да се доде до циља). Или, избегавајући да себи призна неуспех због тога што је неспособан, човек наводи исконструисане и лажне разлоге неуспеха, у које и сам верује да су истинити (рационализација). Постоје различити механизми одбране: компензација, пројекција, идентификација, сублимација, маштање Услед честих фрустрација личност лабилније конституције, често налази излаз у бекству у болест - неурозу. Неуротичне реакције на неки начин олакшавају постојеће стање и доводе до каналисања анксиозности у правцу који би био прихватљив за личност и околину. Обично оболели није свестан узрока обољења јер су они потиснути у несвесни слој личности. То што је потиснуто, није уништено, па управља понашањем стварајући тако одређене симптоме неуротичног реаговања. Фројд је први указао на пут лечења неуроза користећи хипнозу, помоћу које је "извлачио" из подсвести трауматично доживљаје у свест и тако пацијенте усмеравао да рационално просуђују и поступају. Према Фројдовом схватању развој личности је непрекидан процес који пролази кроз устаљене стадијуме. Најважнији стадијуми развоја личности су они који се одвијају у првих пет година живота када се у највећој мери формира "прототип" структуре одраслог човека. У оралном стадијуму који се одиграва у првој години живота, сва задовољства које дете остварује долази преко ерогених зона уста. Најважнији извор задовољства јесте узимање млека сисањем мајке. Ако је у току дојења било непријатности (стрепња, несигурност) може доћи до везивања деиа либида за оралне активности што доводи до формирања оралног карактера. Одраслу особу са оралним карактером одликује зависност, пасивност, похлепа и претерано орално уживање. Други стадијум развоја личности Фројд назива анални стадијум. Овај стадијум се протеже на другу и трећу годину живота. У том периоду дете се највише интересује за аналне активности што је још више потенцирано захтевима родитеља да дете научи вршити нужду. И у овом стадијуму може доћи до везивања дела енергије либида за аналне радње чији су узроци прекори и казне због неконтролисаног пражњења или претерано хваљење за успешну контролу обављања физиолошких потреба. Одраслу особу са аналним карактером карактеришу као типичне особине тврдичиук, претерана потреба за чистоћом и уредношћу, тврдоглавост и непопустљивост. Трећи стадијум Фројд је назвао фалички. Дечја интересовања се померају ка сексуалним органима који треба да буду примарно извор задовољства. У овом стадијуму (између 04:05 године) може доћи до претераног везивања детета за родитеља супротног пола, које Фројд сматра нормалном и универзалном појавом, ако овај период траје неко уобичајено време. Ова појава претераног еротског везивања детета за једног од родитеља названа је Едипов комплекс. После наведена три стадијума психосексуалног развоја која заједно представљају прегениталну фазу, наступа генитална фаза у пубертету. У току ове фазе врши се померање дечијих интересовања са сопственог тела на друге особе из околине што има за резултат стварање хетеросексуалних веза, тј. веза међу особама супротних полова.