Пуста река (област)

Из Википедије, слободне енциклопедије

Област Пуста Река заузима простор највећим делом у сливу истоимене реке, у северозападном делу Лесковачке котлине, а окружена је планинама Петрова Гора, Радан, Ргајским планинама, Пасјаче и Видојевице. Простире се на 336 км² са 62 насеља и варошицом Бојник, као њеним центром.

Назив овог краја означава сиромаштво и запуштеност. Раније се називала само Река, а забележено је и име Подгора према изворима средњовековне српске државе.

Историја[уреди]

У античком периоду област Пусте Реке припојен је Римском царству. На овом подручју подигнути су градови Царичин град и Златско кале. Из средњовековне српске државе постоје подаци о селима као што су Ивање, Оране, Мијајлица, Злата, Бублица, Кутлеш итд.

Од 1454. године, након пораза Николе Скобаљића, ово подручје се налази под турском окупацијом. Најтежи период био је од краја 18. века до ослобађања 1878. године. Током тог периода српски живаљ је био протериван, а досељавали су се Албанци. Након ослобођења Албански живаљ се повукао са Османском војском, а Срби и Црногорци су кренули да се враћају у ове крајеве и то из области и то махом из Власине из Црне Горе, Војводине и са Косова.

Дана 11. новембра 1915. године у подручју Пусте реке сукобиле су се српске и бугарске јединице, тзв. Лесковачки противнапад. Српска војска је потиснула бугарске јединице иза Лесковца и на тај начин омогућила одступање главнице српске војске правцем Прокупље-Лебане-Приштина. Ово је јединствен пример у ратној историји да трупе након толико битака, тешкоћа и губитака, пољуљаног војног морала, крену у противофанзиву и остваре велику победу[1]

21. фебруара 1917. године одржан је састанак устаника Јабланичко-Топличког устанка, у селу Обилић.[2] У Првом светском рату Пуста река је страдала током Топличког устанка, када је Бугарска војска у крви угушила устанак.

У окупираној Југославији у Другом светском рату, на овом простору су били организовани покрети отпора, па је овај крај био под терором пре свега Бугара. Најпознатије је фебруарско погубљење 17. фебруара 1942.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. SCIndeks - Članak
  2. Лесковачки крај у Првом светском рату, Др Живан Стојковић и Хранислав Ракић,Лесковац 1996,стр41.