РМС Титаник

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Титаник иде на пут - 2. април 1912.
Титаник испловљава из Белфаста, 2. априла 1912.
Лична карта British Blue Ensign
Земља: Уједињено Краљевство Велика Британија
Власник: Вајт Стар Лајн
Израда: Бродоградилиште Харланд и Волф, Белфаст
Капетан: Едвард Џон Смит
Регистрована лука: Ливерпул, Енглеска
Почетак изградње: 31. марта 1909.
Покренут: 31. маја 1911.
Крштен: Није крштен, што је била уобичајена пракса Вајт Стар Лајна
Прво путовање: 10. април 1912.
Судбина: Ударио у ледени брег у 23.40, 14. априла 1912. Потонуо 15. априла 1912, у 02.20; Роберт Балард открио олупину 1985.
Тренутни положај: 41°43′32″N 49°56′49″W / 41.72556° СГШ; 49.94694° ЗГД / 41.72556; -49.94694
Опште карактеристике
Укупна тежина: 46.328 тона
Запремина: 52.310 дужних тона
Дужина: 269 m (882 стопе и 9 инча)
Највећа висина: 28 m (92 стопе и 6 инча)
Висина од палубе до нивоа мора: 10,5 m (34 стопе и 7 инча)
Снага: 37 MW
Погон: Два трокрака бронзана пропелера на задњој страни брода. Један четворокраки пропелер на централном делу корита.
Брзина: 40,6 km/h (21 чвор) (24,5 миља/ч)
Највећа брзина: 42,6 km/h (23,75 чворова) (26,5 миља/ч)
Број путника: 1912 - Укупно 2.208
  • Прва класа: 324
  • Друга класа: 285
  • Трећа класа: 708
  • Посада: 891
    • Путници и чланови посаде који су преживели: Није прецизно утврђено, али се процењује да је реч о 705 људи
    • Путници и чланови посаде који су настрадали: Није прецизно утврђено, али се процењује да је у питању између 1.502 и 1.523 људи

РМС Титаник (енгл. RMS Titanic) (познат и као СС Титаник) био је други од три путничка брода, који је требало да доминирају прекоокеанским путничким саобраћајем. Био је власништво компаније Вајт Стар Лајн, а изграђен је на бродоградилишту Харланд и Волф. Титаник је био највећи путнички брод на свету у то доба. У току првог путовања, Титаник је ударио о ледени брег у недељу, у 23.40 (бродско време), 14. априла 1912. године. Потонуо је два сата и четрдесет минута касније, у 02.20.

У трагедији је смртно страдало преко 1.517 људи, што је једна од највећих мирнодопских поморских катастрофа, те је тим и широко позната. Титаник је користио најнапреднију технологију, доступну у то доба. За Титаник се веровало да је непотопив. Био је то велики шок за људе, јер је Титаник, упркос напредној технологији и искусној посади, на крају ипак потонуо уз велика људска страдања. Тачан број жртава је непознат зато што је комплетан списак путника и посаде изгубљен.

Два сата након што је Титаник потонуо, РМС Карпатија је дошла на место несреће и почела са спасавањем преживелих у току неколико наредних часова. У 08.50 часова, Карпатија је запловила пут Њујорка где је пристигла 18. априла 1912. године.

Олупине брода су 1. септембра 1985. године пронашли Жан-Луис Михел и Роберт Балард. Постоје тврдње да су остаци брода пронађени 1982. године, а да је то 1985. објављено.[1]

Потонуће[уреди]

Насловна страна Њујорк Хералда.

13.45 - Упозорења о леденим бреговима


У недељу увече, 14. априла, температура се спустила близу нуле, а океан је био веома миран. Други официр Чарлс Лајтолер касније је написао да је то вече „море било као стакло“. Није било месечине, али је небо било ведро. Капетан Едвард Смит, вероватно због упозорења о леденим бреговима, који су примљени протеклих дана, променио је курс Титаника за око 18 km јужно у односу на уобичајну маршруту брода. Тог дана у 13.45, порука са пароброда СС Америка упозоравала је на велике санте леда јужно од Титаникове руте, али је упозорење било упућено у УСН хидрографску канцеларију и није никада достављено кабини брода. Упозорења су стизала током целог дана, али су била уобичајена за то доба године. Касније те вечери, око 21.30, телеграфски оператери Џек Филипс и Харолд Брајд примили су још један извештај о бројним, великим леденим бреговима, овога пута са брода Месаба, али ни овај извештај није стигао до кабине. Иако су упозорења и даље пристизала, није било оперативних или безбедносних разлога да брод промени курс. Титаник је имао три групе по два осматрача који су се мењали на свака два сата, и било које друге вечери скоро је извесно да би видели ледени брег на време. Ипак, у ноћи 14. априла поклопило се неколико фаталних фактора: без месеца и ветра, уз тамну страну брега која је била окренута према броду, осматрачи су били беспомоћни. Да су угледали санту десетак секунди раније, или чак касније, несрећа би вероватно била избегнута. Чак и да је брод ударио директно у ледени брег, претпоставља се да не би потонуо. Али, као што је Лајтолер рекао пред америчким истражитељима, „те вечери је све било против нас“.


23.39 - „Ледени брег, право напред!"


У 23.39, пловећи јужно од Њуфаундленда, осматрачи Фредерик Флит и Региналд Ли угледали су велики ледени брег право испред брода. Флит је три пута позвонио бродским звоном и телефонирао у кабину. Шести официр Муди се јавио.

Флит: Јесте ли ту!?

Муди: Да, шта видите?

Флит: Ледени брег, право напред!

Муди: Хвала вам.

Муди је истог тренутка обавестио првог официра Мурдока о позиву. Мурдок (који је у том тренутку већ видео брег) наредио је потпуни заокрет налево, пуном брзином уназад, што је променило правац у ком су мотори окретали спољашње пропелере (турбине које су покретале централни пропелер нису могле да промене правац). Десна страна брода сударила се са брегом 37 секунди након што је брег примећен, цепајући бродско корито на неколико места и потискујући закивке испод нивоа воде, правећи укупно шест пукотина у првих пет водоотпорних одељака. Пети одељак притом је оштећен за свега четири метра. Након судара, Мурдок је наредио окретање кормила крајње удесно, што је занело Титаник тако да је крма заобишла санту. Водоотпорна врата које деле преграде у потпалубљу одмах су спуштена, али је вода почела да пуни првих пет одељака - један више него што је Титаник могао да издржи на води. Капетан Смит, изненађен јачином удара, дотрчао је у кабину и наредио да се „све угаси“. Након инспекције коју су извршили бродски столар Џ. Хатчинсон и конструктор Титаника Томас Ендруз, било је јасно да ће брод потонути. У 00.30, око 50 минута након судара, Капетан Смит је наредио да се чамци за спасавање припреме за укрцавање. 15 минута касније четврти официр Јозеф Боксхол испалио је прву ракету за помоћ.


00.45 - Спуштен први чамац за спасавање


Први чамац за спасавање, број 7, спуштен је са десне стране брода нешто после 00.45, са свега 28 људи, иако је могао да прими 65. Титаник је имао 20 чамаца за спасавање са укупним капацитетом од 1.178 људи. Сматра се да је на броду те вечери налазило 2.227 путника и чланова посаде мада тачан број путника на броду није познат ни данас.


00.45 — 01:55 - Евакуација и хаос


Евакуација је почела са чамцима на предњој страни брода. На чамцу број 6, који је поринут у 00.55, налазила се Маргарет Браун, коју ће касније историја запамтити као „Непотопива Моли“ због жеље и залагања да спаси дављенике. Када је евакуација почела капетан је наредио да жене и деца имају предност у укрцавању на чамце по обичајном праву, које иначе нема основу у поморском праву. Ово правило није исто схваћено − официр Мурдок, који је руководио спуштањем чамаца са десног бока Титаника, давао је предност женама и деци да се укрцају први, па онда да поједини мушкарци попуне преостала места ако нема никога. Са друге стране, официр Лајтолер је на левом боку брода стриктно пуштао само жене и децу са појединим изузецима. Лајтолер је једва ком мушкарцу дао да се укрца на неки чамац.

Један од главних проблема је био тај што посада није имала пуно искуства у евакуацији. Раније у Белфасту, чамци су били тестирани до пуног капацитета што је доказало њихову безбедност. Томас Ендруз је намеравао да намести додатне кранове за чамце, али његови колеге су одустали од ове замисли. Штавише, 14. априла ујутру је требало одржати вежбу евакуације која се на крају из непознатих разлога није ни десила. Са друге стране, путници на Титанику ни даље нису били свесни шта се заиста догађа и зато су многи одлучили да остану на наизглед безбедном али тонућем броду, уместо да буду у малом чамцу. Управо зато је дошло до проблема да чамци напуштају брод са мање путника него што су могли заиста да приме. Овај проблем је био уочљив нарочито на првим чамцима који су отпловили. На пример, чамац број 5 је напустио брод са 41 путником, број 3 са 32, број 8 са 39, а чамац број 1 је од могућих 40 путника имао само 12. Евакуација сама по себи уопште није ишла глатко и долазило је до разних проблема, а на жалост и повреда.

Озбиљност ситуације је постала очигледна тек око 01.20 ујутру. Котларнице су почеле да иду под воду и да пропадају, а многи путници треће класе који су одседали у собама на палубама G, F и E тек су тада схватили шта се дешава. Официри настављају да пале ракете за позив у помоћ док Џек Филипс и Харолд Брајд на телекомуникацијама испробавају позиве за помоћ, SOS и CQD. Једини најближи брод који је могао да их спаси била је РМС Карпатија, али с обзиром на то да је била знатно спорија од Титаника стигла би тек за четири сата. Много ближи брод је био СС Калифорнијан, један од бродова који је Титанику слао упозорења на ледене санте. Међутим, неко време пре судара, посада Калифорнијана је искључила своје телекомуникације и није била у стању да помогне.

Урбани митови и популарна култура шире информацију да је велика смртност треће класе у току потонућа била условљена многим капијама које су одвајале пролазе у друге класе (али и с покушајем да се спрече разне болести).Бар на неким местима, деловало је да је посада Титаника активно отежала бекство путника треће класе. Међутим, на плановима Олимпика и Титаника није било никаквих гвоздених капија чија је намена била да направи препреке. У ствари, једино је САД имала потребу да направи овакву дистинкцију како би се емигранти, за разлику од осталих путника, искрцали на острву Елис. Многе капије су у ствари остале широм отворене. Ипак, на крају је преживела само једна трећина треће класе, а до компликација су довели замршени ходници, страх, општи метеж али и језички диверзитет; знаци су били на енглеском језику, па већи део миграната није ни знао како да се снађе.[2]

У 01.30, Титаников угао над водом почиње да расте. Долази до још потешкоћа, наиме, јер вода слободно почне да поплављује Скотланд роуд, најдужи ходник на Титанику на Е палуби са леве стране. Зато је Титаник почео благо да се нагиње на леви бок. У ово време, Титаников електрични систем полако посустаје и шаљу се последње читљиве поруке. Са друге стране, преостали чамци се попуњавају са што више људи. Чамац број 11 је поринут са пет људи више од предложеног капацитета, и скоро је потонуо због водене пумпе када је био спуштен у воду. Чамац број 13 је успео да избегне ово, али га је сила пумпе погурала испод чамца број 15 који су официри у том тренутку спуштали. Катастрофа је на крају избегнута. На левом боку, пети официр Харолд Лоу преузме команду над чамцем број 14, притом пуцајући у ваздух како би отерао групу људи која је покушала да се пробије. На чамац број 16 се укрцала стјуардеса Виолета Џесоп, која ће касније преживети слично искуство на Британику 21. новембра 1916. године.[3]

Предња палуба брода је сада била доста напуштена, а већи део људи који су и даље били на броду су побегли на крму. Склопиви чамац C је поринут у воду са десног бока, на коме је био шеф катедре Вајт Стар Лајна, Брус Исмеј, кога ће друштво касније прогласити кукавицом.

Једна од водећих прича за време потонућа Титаника је да је бенд, чији је вођа био Валас Хартли, почео да свира Nearer, My God, to Thee, католички тропар који приказује сан Јакова у Старом завету[4]. Међутим, ово делује да је дубиозно јер се не слажу сви преживели да је бенд свирао ову песму, а од њега се очекује да у сваком тренутку свира неку угодну мелодију како не би проузроковао панику. Око 02.05, бива поринут последњи чамац са спасавање, склопиви чамац D, док посада покушава да спусти склопиве чамце A и B са крова командног моста. На Титанику и даље остаје око 1.500 људи.


02.15 — 02.20 - Последњи тренуци


У 02.15 Титаников угао над водом почиње да расте све више пошто долази до поплаве до тада празних делова у броду. Пораст угла је довео и до бржег тоњења, чији је најгори ефекат био на предњем делу. Склопиви чамац А је био благо поплављен, а чамац B се преврнуо. Од битних људи, овде су успели да преживе пуковник Арчибалд Грејси, Брајд и Лајтолер, али официри Мурдок и Хенри Вајлд су страдали.

Долази и до физичког напрезања целог брода. Први димњак се срушио под сопственом тежином и право у воду, једва промашивши Лајтолера, стварајући талас воде. Путници који су се налазили у даљим чамцима тешко су могли да опишу овај тренутак и могли су само да гледају како се 1.500 људи гура и преклиње за помоћ да преживе. Преживели као што су Лоренс Бизли и Џек Тајер су описали јаке звуке који су подсећали на експлозије, на шта су многи посумњали да потиче од котлова који су почели да пуцају. Према њиховим налозима, крма Титаника се дигнула увис до угла између 30 и 45 степени.

Неколико тренутака касније, светла на броду су затреперила једанпут и онда трајно отказала, уронивши Титаник у таму након многих покушаја механичара на броду да одрже струју у функцији. Џек Тајер је пред истражитељима описао да је видео „групе међу хиљаду и петсто људи на палуби како се гурају и држе у гомилама као пчеле у роју да би на крају пали у гомилама, паровима или један по један док се двеста педесет стопа велике позадине брода дизало увис.“

Оно што се десило касније имало је физичког објашњења. Титаник је сада био изложен екстремним силама које су деловале у супротним правцима. Поплављен прамац је вукао брод наниже, а крма пуна ваздуха га је одржавала на површини. Дејство ове две силе је имало центар у трупу брода који није изграђен да би издржао такав притисак. Недуго након што је брод изгубио струју, преломио се на два дела. Ово је био предмет дискусије у каснијим истраживањима. Неки преживели, као што је Арчибалд Грејси, били су сигурни да је брод потонуо у једном комаду, док су многи остали изјавили да се преломио. Када је олупину Титаника открио Роберт Балард 1985. године он је установио да су мотори, као и многи котлови, остали на својим местима. Према томе, „велика бука“ коју су описали преживели био је прелом брода.

Једино што је држало два дела у овом тренутку била је кобилица брода, услед чега је неколико пута тежи прамац повукао крму увис. И кобилица је ускоро попустила па је прамац почео да тоне ка дну Атлантика. Крма почиње да тоне и исправи се тако да је готово под правим углом у односу на површину воде. Крма је потонула и нестала из видика око 02.20, два сата и четрдесет минута након судара са леденим брегом. Броду је било потребно око пет минута да потоне, остављајући за собом пуно комада и остатака. Док је олупина прамца остала цела, крма је и даље у себи имала нешто ваздуха док је потонула, због чега је праснула и зато је сад њена олупина у најгорем стању.


02.20 — 04.10 - Путници и посада у води


Одмах након што је Титаник потонуо, на стотине путника и посаде остали су да умиру у хладном мору окружени остацима брода – дрво, метал и разни намештај који су ракетирали ка површини док се Титаник распадао при спуштању до дна Атлантика. Путници у чамцима око себе су били ужаснути да чују вриске људи који су запомагали. Професор Лоренс Бизли који је преживео потонуће је изјавио у једном истраживању да му је то звучало као „свако могуће осећање људског страха, очаја, агоније, страшне кивности и благог беса измешано са бескрајним изненађењем“. Џек Тајер је изјавио да су га звуци подсећали на рој зрикаваца летње ноћи. Бизли је изјавио да су ови звуци били прилично неочекивани и да нико у чамцима не би могао да побегне од тих паралишућих врисака.

С температуром од –2°C, вода је била смртоносно хладна, доводећи до смрти за свега 15 или 30 минута. Разлог није била једино хипотермија, што је често веровање у причама о катастрофи. Неки су се, наиме, и удавили, а остали су пострадали од срчаних напада чије је јављање олакшало смрзавање у леденој води. Двадесетак минута касније, врисци су почели да се стишавају јер су жртве у води полако губиле свест и умирале. Неки преживели путници су изјавили чак да врисак људи у помоћ није било најтеже поднети, него тишину која је потом уследила. У околини, осамнаест чамаца од којих је већина имала празна места су плутали док су њихови укрцани дебатирали шта би требало урадити. Једини чамац који је успео да се врати до места потонућа са позитивним резултатима био је чамац број 14, којим је управљао Харолд Лоу. Он је успео да извуче четворицу мушкараца из воде од којих је један касније подлегао смрзавању.

Треба такође поменути и чамац број 6, у коме је дошло до озбиљне свађе између Маргарет Браун и интенданта Роберта Хиченса (који се у време судара са леденим брегом налазио за кормилом), који је одбио да се врате од страха да ће их људи потопити. Ово Браун није уплашило и храбро је убедила остале жене у чамцу да веслају ка месту несреће упркос Хиченсовим увредама и викању. Браун је на крају запретила да ће га избацити из чамца, после чега је он ућутао видешви да не може да заустави ову мотивацију. Чамац број 6, на жалост, није наишао на преживеле.

У чамцу број 1 је дошло до ситуације која је у култури постала прилично контроверзна. Према неким налозима, Козмо Даф-Гордон и његова жена Луси су наводно подмитили остале људе на чамцу (од којих су већина били чланови посаде) како се не би вратили да помогну. Међутим, касније на истрагама које су спровели британска влада и амерички сенат, они су изјавили да су били свесни колико је људима у чамцу била потребна подршка након што су изгубили доста својих ствари, док су богаташи лако могли да надокнаде оно што је изгубљено. Тако је Даф-Гордон по доласку на Карпатију дао сваком члану посаде по пет фунти као надокнаду за одећу и остале потрепштине.[5]

Људи у осталим чамцима нису имали шта друго да раде осим да чекају шта год је било следеће. Једини који су знали да помоћ заиста стиже били су други официр Лајтолер и телеграфски оператер Харолд Брајд, чији колега Филипс није преживео. Није било ни хране ни воде у чамцима, већина није имала ни светла, а ваздух је био ужасно хладан. Ситуација је била нарочито лоша на склопивом чамцу B, кога је одржавао на површини ваздушни џеп у преврнутом трупу. Људи су у суштини почели да губе наду.


Спасавање и полазак


РМС Карпатија је коначно стигла на место несреће 15. априла 1912. око 03.30 сати ујутро, када су путници у чамцима уочили њена светла. Ово их је јако усрећило иако је било потребно још четири сата да се сви пребаце са чамаца на Карпатију. Људи из склопивих чамаца А и B су пребачени у друге чамце. Очевици су изјавили да се Карпатија налазила усред леденог поља (чак двадесетак висине 60 метара). Први чамац са ког су се људи искрцали био је број 2, око 04.10 сати. Последњи чамац, број 12, покупљен је око 08.30. Око 09.15, бродови Маунт Темпл и Калифорнијан стигли су на сцену сувише касно да би спасили било кога. Карпатија, која је у то време ишла маршрутом Њујорк—Ријека, није имала довољно болничких залиха за преживеле, па је капетан Рострон наредио да пребаце преживеле у Њујорк где ће добити исправну негу.

Титаник као културна баштина[уреди]

Због дивљих ловаца на потонуле бродове и честог узимања предмета, 18. јуна 2004. владе САД, Канаде, Уједињеног Краљевства и Француске договориле су се, да ће се остаци Титаника чувати нетакнути и ту локацију заштити као Музеј на отвореном.

Експедиције до Титаника организоване су са руским батискафом МИР, по цени око 60.000 $. Сам пут до потонулог брода траје око 1 час.

Виолина која је била на Титанику продата је 2013. године на аукцији у Лондону за 1,6 милиона долара.[6][7]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]