Раде Бркић

Из Википедије, слободне енциклопедије
РАДЕ БРКИЋ
Rade Brkić.jpg
Раде Бркић
Датум рођења (1913-11-19)19. новембар 1913.
Место рођења Јелашиновац, код Санског Моста
 Аустроугарска
Датум смрти 9. децембар 1992.(1992-12-09) (79 год.)
Место смрти Београд, Србија Србија
Савезна Република Југославија СР Југославија
Професија војно лице
Члан КПЈ од маја 1942.
Учешће у ратовима Априлски рат
Народноослободилачка борба
У току НОБ-а командант Седме крајишке бригаде
Служба Југословенска војска
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411964.
Чин пуковник
Народни херој од 27. новембра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден братства и јединста
Орден партизанске звезде
Орден за храброст
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
Гроб Радета Бркића и Милоша Станимировића у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу

Радомир Раде Бркић (Јелашиновац, код Санског Моста, 19. новембар 1913Београд, 9. децембар 1992), учесник Народноослободилачке борбе, пуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 19. новембра 1913. године у Јелашиновцу код Санског Моста, у сиромашној сељачкој породици. Као петнаестогодишњак се већ запослио. По одслужењу војног рока, радио је по градилиштима у Црној Гори и Србији.

По почетку Априлског рата 1941, отишао је у своју јединицу у Бањалуку у 90. пешадијски пук. Пук се стационирао на планини Кридији, где је био командир десетине. После расула југословенске војске, повукао се преко Саве у Босну. Пао је у немачко заробљеништво, али је успео да побегне и да се врати у своје село.

Народноослободилачка борба[уреди]

Чим је почео усташки терор над српским становништвом, састао се са својим познаницима и договорио о покретању оружаног отпора. Пред сам устанак, усташе су га ухапсиле у Босанској Крупи и с групом људи пребациле камионом на Црно Језеро на стрељање. У моменту стрељања, искористивши ноћ, ударио је усташу, скочио у Уну и успео да побегне у своје село. Вратио се кући у тренутку отпочињања устанка. Са седам другова организовао је групу коњаника, који су обилазили суседна села, организовали устанак и водили борбе с усташама. Раде је учествовао у више акција у рејону Санице, Добра и Каменграда, у паљењу моста на реци Дабру, у ликвидацији непријатеља на жељезничкој станици Саничка Ријека и у бацању бомби у вагоне на прузи Саница–Бравско.

Септембра 1941. године, био је постављен за командира вода, почетком 1942. за заменика командира чете, а убрзо и за командира чете. Маја 1942. године, био је примљен у чланство Комунистичке партије Југославије. Почетком августа 1942, у нападу на Горњу Саницу, његова чета је нанела тешке губитке непријатељу. У октобру 1942, био је постављен за команданта Првог батаљона Шесте крајишке бригаде. Истог месеца, предводио је ударну групу у нападу на Сански Мост и продро у центар града, где је био рањен.

Почетком Четврте непријатељске офанзиве 1943, био је постављен за команданта истог батаљона. На Смрешњаку код села Дабра, његов батаљон је пробојем кроз непријатељски обруч спасао неколико стотина цивила, рањеника и тифусара. Надаље је учествовао у борбама у Подгрмечу у пролеће 1943, затим око Грахова, Дрвара, Гламоча, Мркоњић Града и на Мањачи, у разбијању четничких снага.

Августа 1943. године, био је постављен за заменика команданта Шесте крајишке бригаде. на тој је дужности учествовао у нападима на Босански Петровац, Приједор и Бањалуку. Септембра 1944, приликом напада на Бањалуку, био је на челу два појачана батаљона, заробивши усташки артиљеријски дивизион и вод тенкова, који су искориштени за дејство по најјачим жариштима усташког отпора у граду.

Октобра 1944, примио је дужност команданта Седме крајишке бригаде. Са овом је бригадом учествовао у ослобођењу Травника, у борбама за Гучију Гору, затим у операцији за ослобођење Сарајева и у борбама за ослобођење Високог, Какња и Зенице. У завршним операцијама за ослобођење Југославије 1945, с бригадом је учествовао у ослобођењу Карловца, а затим у наступању ка Зиданом Мосту.

Послератна каријера[уреди]

После рата био је на дужности команданта бригаде, пука и начелника штаба дивизије. Завршио је Вишу војну академију ЈНА. Пензионисан је 1964. године у чину пуковника ЈНА.

Умро је 9. децембра 1992. године у Београду, где је сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. године и осталих југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Прослављени српски фудбалски тренер Радомир Антић добио је име по Бркићу који му је био ујак.[1]

Литература[уреди]

  • Југословенски савременици: ко је ко у Југославији. „Седма сила“, Београд 1957. година.
  • Југословенски савременици: ко је ко у Југославији. „Хронометар“, Београд 1970. година.
  • Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975. 
  • Српски биографски речник (књига прва). „Матица српска“, Нови Сад 2004. година.

Референце[уреди]

  1. Блиц (новине) (15. 10. 2009). „И живот је више од игре”. Приступљено 25. 11. 2012.