Раде Хамовић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
РАДЕ ХАМОВИЋ
Rade Hamovic.jpg
Раде Хамовић
Датум рођења(1916-02-13)13. фебруар 1916.
Место рођењаРогами, код Стоца
 Аустроугарска
Датум смрти19. мај 2009.(2009-05-19) (93 год.)
Место смртиЉубљана
 Словенија
СупругаЉерка Дурбешић,
Љерка Кервина-Хамовић
Професијавојно лице
Члан КПЈ од15. октобра 1941.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаВојска Краљевине Југославије
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411968.
Чингенерал-пуковник
Начелник Генералштаба ЈНА
Период19611967.
ПретходникЉубо Вучковић
НаследникМилош Шумоња
Народни херој од23. јула 1952.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден ратне заставе
Орден партизанске звезде
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Ратомир Раде Хамовић (Рогами, код Стоца, 13. фебруар 1916Љубљана, 19. мај 2009), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА и народни херој Југославије. У периоду од 1961. до 1967. године је обављао дужност начелника Генералштаба ЈНА.

Биографија[уреди]

Радетови преци су се око 1840. године преселили са Дурмитора у село До у столачком крају. У новом окружењу Хамовићи су се успешно снашли, тако да су до Првог светског рата постали једна од богатијих породица у граду, са две куће, од којих је једна сматрана најлепшом у граду. Раде је pођен 13. фебруара 1916. године у селу Рогами, код Стоца, од оца Милана и мајке Савете. У својој аутобиографији „Капетан Раде са Романије“ пише да је његов отац Милан био пословни мозак породице. Током Првог светског рата обогатио се тргујући кафом и храном уз одобрење аустроугарске владе.

Основну школу је завршио у родном селу, гимназију у Сарајеву, а Војну академију у Београду, 1936. године као један од десет најбољих академаца у класи и као такав могао је да бира службу у ком хоће гарнизону. Раде је изабрао службу у гарнизону у Петровграду (данашњи Зрењанин) у 25. пешадијском пуку који је носио има румунског краља Фердинанда I. После једне кафанске туче Раде Хамовић је пребачен из Зрењанина у Пешадијску официрску школу гађања у Сарајеву, где је био као потпоручник командир вода у школском батаљону од 1938—1941. године. За време службовања у Сарајеву ступио је у редове сарајевске омладинске организације и учествовао у неким њеним акцијама.

Други светски рат[уреди]

Напад Немачке на Краљевину Југославију, 6. априла 1941. године, затекао га је на дужности интенданта Шездесетог пешадијског пука у Дервенти. После капитулације краљевске војске, успео је да избегне заробљавање и дође у родни крај.

Раде је ступио у вези са Светозаром Вукмановићем Темпом и Хасаном Бркићем, који су тада радили на организовању припрема за устанак у Босни и Херцеговини. Крајем јула 1941. године Раде одлази на Романију и у Романијском НОП одреду постаје начелник штаба. Заједно са командантом Одреда Славишом Вајнером Чичом, планирао је и руководио нападом на усташко упориште у Соколцу.

Октобра 1941. године Раде је именован за команданта Калиновичког НОП одреда, који је оперисао на сектору Сарајево-Фоча. Члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) постао је 15. октобра 1941. године. После неколико успешно изведених акција против непријатеља, одлуком Врховног штаба Народноослободилачке партизанске и добровољачке војске Југославије (НОП и ДВЈ) од 6. маја 1942. године, Раде Хамовић је изабран за члана Врховног штаба, што је био до краја рата.

Половином 1942. године прешао је са одредом у централну Босну, а убрзо је именован за начелника штаба, а потом и команданта Десете херцеговачке ударне бригаде. После уништења гарнизона у Прозору и заузимања Раме, Хамовић је са Десетом херцеговачком бригадом напао немачке снаге, које су вршиле притисак на Пету пролетерску (црногорску) бригаду.

Током Народноослободилачке борбе Раде Хамовић је обављао следеће дужности:

Као делегат Врховног штаба НОВ и ПОЈ, а касније Генералштаба ЈА, усклађивао је операције Прве, Друге и Треће југословенске армије на Сремском фронту.

Послератни период[уреди]

Непосредно после завршетка рата Раде Хамовић је наставио да ради на дужности Начелника оперативне управе Генералштаба ЈНА. У Периоду од 1952—1956. године био је Командант 3. армијске војне области у Скопљу, да би од 1956—1961. године био премештен за Команданта 5. армијске области у Загребу.

У том периоду решавао је многе проблеме и опасности за безбедност земље, као што су биле ликвидација остатака непријатељских формација из Другог светског рата, грађански рат у Грчкој, притисци ИБ-а, Тршћанска криза, америчка војна помоћ, Балканска федерација са Грчком и Турском.

Функцију начелника Генералштаба ЈНА обављао је од 16. јуна 1961. до 15. јуна 1967. године. Потом је био на дужности главног инспектора ЈНА до 30. септембра 1968. године када је превремено пензионисан. Разлог одласка у пензију је било његово противљење да се изврши мобилизација у Југославији за време чешке кризе августа месеца 1968. године, јер је сматрао да је мобилизација веома скупа радња, а да Југославији не прети опасност од интервенције Варшавског пакта. Био је у праву, али џаба. Неправда према њему никада није исправљена.

Поред војних функција, биран је за народног посланика у Скупштини НР Босне и Херцеговине.

Преминуо је 19. маја 2009. године у Љубљани. По сопственој жељи је сахрањен у Алеји народних хероја, на Новом гробљу у Београду.

Породица[уреди]

Гроб Радета Хамовића у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду

Раде Хамовић женио се два пута. Прва супруга му је била Љерка-Јелена Дурбешић (1918—2011), која потиче из познате хрватске племићке породице Дурбешић. Она је рођена у Сарајеву у породици познатог адвоката Ивана Дурбешића. Потом је студирала хемију у Београду. За време студија прикључила се револуционарном студентском покрету и постала члан КП Југославије. Учествовала је у Народноослободилачком рату и имала је чин мајора НОВЈ. Умрла је у Београду октобра 2011. и сахрањена је на загребачком гробљу Мирогој.

Раде се са њом упознао још у партизанима, а имали су двоје деце — ћерку Невену, рођену 1946. и сина Вука, рођеног 1949. године. Син Вук Хамовић, је један од познатијих српских бизнисмена.

Друга Радетова супруга је била др Љерка Кервина-Хамовић (1929), хемичарка и професорка Биотехничког факултета у Љубљани. Она је рођена у Завидовићима, хемију је дипломирала на Универзитету у Загребу, 1953, а докторирала је на Универзитету у Београду, 1973. године. Године 1984. Раде се са њом преселио у Љубљану, где је живео до смрти 2009. године.

Признања и одликовања[уреди]

Нослилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 23. јула 1952. године.

Југословенска одликовања, којима је одликован — Орден ратне заставе, Орден партизанске звезде првог реда (два пута), Орден партизанске звезде другог реда, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства првог реда, Орден народне армије првог реда, Орден за војне заслуге првог реда, Орден за храброст и Орден рада са црвеном заставом.

Страна одликовања, којима је одликован — Орден црвене заставе и Орден 20 година победе (СССР); Орден народне слободе и Орден победе (НР Бугарска); Орден партизанске звезде (НР Албанија); Орден Вир Тути Милитари, Орден реститута и Орден брадства по оружју (НР Пољска), Орден белог лава за витештво и Орден гвоздени криж (ЧССР); три египатска и два грчка одликовања, као и плакета Вест Поинта (САД).

Литература[уреди]

  • Иветић, Велимир (2000). Начелници генералштаба 1876—2000. Београд: Новинско-информативни центар ВОЈСКА. 
  • Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975. 
  • Радомир М.-Раде Хамовић, Капетан Раде са Романије, СУБНОАР БиХ, Сарајево. 2004. ISBN 978-3-905211-91-7
  • Раде Хамовић, О Калиноновичком партизанском одреду и врховном штабу до побједе 9. маја 1945., ДИНОБЈ, Београд 2016
  • Народни хероји Југославије том II. Београд: Народна књига. 1982. 

Спољашње везе[уреди]