Радинац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Радинац
Radinac, Crkva Svete Petke, 02.jpg
Административни подаци
Држава  Србија
Управни округ Подунавски
Град Смедерево
Становништво
Становништво
 — (2011) Раст 5428
Географске карактеристике
Координате 44°37′22″ СГШ; 20°58′03″ ИГД / 44.622833° СГШ; 20.9675° ИГД / 44.622833; 20.9675Координате: 44°37′22″ СГШ; 20°58′03″ ИГД / 44.622833° СГШ; 20.9675° ИГД / 44.622833; 20.9675
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надм. висина 67 м
Радинац на мапи Србије
Радинац
Радинац
Остали подаци
Поштански број 11311
Позивни број 026
Регистарска ознака SD

Радинац је приградско насељено место града Смедерева у Подунавском округу. Према попису из 2011. у насељу је било 5428 становника (према попису из 2002. било је 4920 становника).

Историја[уреди]

Радинац се налази југо-иточно од Смедерева. Данашњи Радинац постао је на овоме месту, на коме је данас, насељавањем породица из Иванице и Старог Радинца. За време владавине књаза Милоша у Радинцу је било само неколико кућа и то у средини данашњег села, у Стублинама, а били су насељени и Иваница, североисточно од села, између Лесковаче и Језаве, као и Стари Радинац, југоисточно од села, између Раље и Језаве. Да би груписао породице, књаз је раселио Иваницу и Стари Радинац и њихово становништво населио је у данашњи Радинац.

За време аустријске владавине (1718—1739.) Радинац се помиње као насеље, већ се помиње насеље Pawlofzi. Место на коме је било ово насеље данас се зове Павловачка Бара, где се и сада ископавају ћерамиде, цигле и др., а у непосредној близини Павловачке Баре је Иваница, где је данас једно од сеоских гробља.

Радинац се помиње у арачким списковима и имао је 1818. и 1822. године 71 кућу. Године 1846. село је имало 90 кућа, а по попису из 1921. у селу је било 211 кућа са 1137 становника.

Стариначке су породице, чији су преци становали у Иваници и у Старом Радинцу, па отуда пресељени у данашњи Радинац: Јовановићи, Накорићи (Анићићи) старином од Прилепа, Јефтићи (Маркуши), Којићи (Петровићи) чији је предак Која дошао из Старог Влаха, Манићи (Иванићари), Огњанци (данас са разним презименима), Станковци (данас разним презименима) чији је прадед Станко дошао из Разгојне, као и Мартињаши (Николићи) старином из Хомоља. Остале породице долазиле су из разних крајева. (подаци крајем 1921. године).[1] [2]

Овде се налази црква Свете Петке, кућа Миливоја Манасића и Железничка станица Радинац.

Демографија[уреди]

У насељу Радинац живи 4225 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 38,1 година (37,1 код мушкараца и 39,0 код жена). У насељу има 1775 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,06.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године).

Демографија[3]
Година Становника
1948. 1.598
1953. 1.701
1961. 2.313
1971. 3.236
1981. 4.355
1991. 4.995 4.821
2002. 4.920 5.197
2011. 5.428
Етнички састав према попису из 2002.[4]
Срби
  
4.842 98,41 %
Македонци
  
12 0,24 %
Роми
  
10 0,20 %
Црногорци
  
5 0,10 %
Румуни
  
3 0,06 %
Хрвати
  
2 0,04 %
Украјинци
  
1 0,02 %
Муслимани
  
1 0,02 %
Мађари
  
1 0,02 %
Албанци
  
1 0,02 %
Југословени
  
1 0,02 %
непознато
  
14 0,28 %


Референце[уреди]

  1. ^ Подаци су узети из: „Насеља“ књ.19. др. Б. М. Дробњаковић (1925)Смедеревско Подунавље и Јасеница)
  2. ^ Литература „Летопис Подунавских места“(Беч 1998) период 1812–1935. Летописа, по предању, Подунавских места и обичаји настанак села ко су били Досењеници чиме се бавили мештани
  3. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  4. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  5. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Литература[уреди]

  • Извор Монографија Подунавске области 1812-1927 саставио Др, Владимир Марган бив. Председник Обласног одбора Комесар Обласне Самоуправе, објавјено (1927)„Напредак Панчево“
  • „Летопис“: Подунавска места и обичаји Марина (Беч 1999).

Летопис период 1812–2009. Саставио од Писаних трагова, Летописа, по предању места у Јужној Србији, места и обичаји настанак села ко су били Досењеници чиме се бавили мештани

  • Напомена

У уводном делу аутор је дао кратак историјски преглед овог подручја од праисторијских времена до стварање државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Највећи прилог у овом делу чине ,»Летописи« и трудио се да не пропусти ниједну важну чињеницу у прошлости описиваних места.

Иначе Монографија Подунавске области (Панчево, 1929) коју је саставио др Владимир Марган сачињена је од три дела и представља и данас једно од незаобилазних дела за проучавање Србије и Баната.

Написали су најбољи познаваоци појединих тема и проблема – истакнути историчари, професори универзитета, директори школа, сеоски начелници, економисти, инжињери, социјолози, лекари, црквена лица, правници, кустосии библиотекари. Укупно 61 аутор.
Стављајући данашњим читаоцима на увид ово дело, које се први пут појављује у овом облику, верујемо да ћемо задовољити већ доста раширен интерес за проучавање прошлости наших насеља.

Спољашње везе[уреди]