Радмило Богдановић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Радмило Бодановић
Радмило Богдановић.jpeg
Биографија
Датум рођења(1934-10-07)7. октобар 1934.
Место рођењаКончарево
 Краљевина Југославија
Датум смрти25. октобар 2014.(2014-10-25) (80 год.)
Место смртиБеоград
 Србија
УниверзитетФилозофски факултет Универзитета у Београду
Политичка
партија
Социјалистичка партија Србије
Раније:
Савез комуниста Југославије
5. децембар 1989 — 30. мај 1991.

Радмило Богдановић (Кончарево, 7. октобар 1934Београд, 25. октобар 2014) био је високи функционер Социјалистичке партије Србије, министар унутрашњих послова у време великих антивладиних демонстрација 1991. године, када је и поднео оставку.

Биографија[уреди]

Радмило Богдановић рођен је 7. октобра 1934. године у Кончареву код Јагодине.

Завршио је основну школу и гимназију у родном месту, а потом и Учитељску школу. Филозофски факултет у Београду завршио је ванредно 1976. године. Дипломирао је са тезом "Васпитно-образовни рад у установама за малолетнике".[1]

Био је члан Савеза комуниста Југославије (СКЈ) од 1952. године. У периоду од 1952. до 1961. радио је као учитељ у Врамовцу и наставник у Багрдану близу Јагодине, а након тога до 1966. био је председник ОК ШО Јагодина и организациони секретар ОК СК Јагодина.

На место начелника Секретаријата унутрашњих послова Јагодина дошао је 1966. и остао два мандата до избора за председника Скупштине општине Јагодина 1974. године. Ову дужност обављао је до 1981. године.

Начелник управе у Републичком секретаријату унутрашњих послова Србије био је од 1981. до 1983. године, а потом пет година заменик Републичког секретара за народну одбрану Србије.

Од децембра 1989. био је члан Извршног већа Скупштине Србије у четворогодишњем мандату и Републички секретар за унутрашње послове.

Фебруара 1991. године изабран је за Секретара за унутрашње послове Републике Србије. Током протеста 1991. демонстранти су од другог дана демонстрација захтевали и оставку Радмила Богдановића са места министра због непримерене употребе силе. Истог дана на конференцији за новинаре у Влади Србије, Богдановић изјављује: „Не осећам се кривим и не мислим о оставци”.

На тој дужности остао је до 30. маја те године, када је под притиском јавности поднео оставку.

Након тога био је председник Одбора за везе са Србима ван Србије, а од 3. фебруара 1993. године потпредседник Већа република Скупштине Савезне Републике Југославије и председник Одбора за одбрану и безбедност у Скупштини СРЈ.

Био је на списку личности из окружења председника СРЈ Слободана Милошевића којима је забрањен улазак у земље Европске уније.

Председавао је у Управним одборима “Југоекспорта” и “Фонда капетан Драган”, био је члан Управе “ФК Црвена звезда”, а биран је и за члана Савета Универзитета у Крагујевцу.

Одликован је Орденом рада са сребрним венцем 1971., Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима 1979. и Плакетом безбедности 1981. године.

Живео је у Београду као пензионер са супругом Живком, наставницом.

Умро је 25. октобра 2014. године на Војномедицинској академији (ВМА) у Београду. Сахрањен је 27. октобра на Градском гробљу у Јагодини.

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]