Радован Бели Марковић

С Википедије, слободне енциклопедије
Радован Бели Марковић
Radovan Beli Marković.jpg
Датум рођења(1947-10-10)10. октобар 1947.
Место рођењаЋелије
 ФНР Југославија
Датум смрти19. јануар 2022.(2022-01-19) (74 год.)
Место смртиЛајковац
 Србија

Радован Бели Марковић (10. октобар 194719. јануар 2022) био је српски књижевник.[1][2]

Биографија[уреди | уреди извор]

Марковић је рођен 10. октобра 1947. у селу Ћелије. Школовао се у Ћелијама, Лајковцу, Лазаревцу и Београду. Радио је као новинар ваљевског листа Напред (1978—1994), политички функционер у Лајковцу и управник лајковачке Градске библиотеке. Био је члан редакција Књижевне речи и Књижевних новина. У Ваљеву је за новинарски рад добио награду Здравко Лазић, као и награду ваљевског студија РТС за најзначајнији догађај у култури Ваљева 1997. године. Неколико пута је номинован за НИН-ову награду. Године 2004. био је кандидован за номинацију за Нобелову награду за књижевност. (www.glas-javnosti.co.rs) Што је, у ствари био пропагандни трик издавача Миличка Мијовића и Радивоја Микића. Носилац је почасног звања Ваљевац-личност 2006. године (Размена) Члан је Матице српске, Српског књижевног друштва и Српског ПЕН центра. Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 30. марта 2012. предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.[3]

Добио је више књижевних награда, међу њима 2013. године Награде Рамонда Сербика.[4] Поводом 65 година живота и 40 година рада изашла су његова сабрана дела у 13 књига.[5][6]

Био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат.

Живeo je и ствараo у Лајковцу.[7]

Поводом његове смрти Општина Лајковац је суботу 22. јануар 2022. прогласила за Дан жалости.[8] Комеморација и сахрана су одржане 22. јануара 2022. у Лајковцу.[9][10]

Особине књижевног рада[уреди | уреди извор]

Кроз многа дела нас води његов измишљени двојник који описује своје виђење света- то је Р. Б. Марковић, R. B. Markovitz, мними литерата, услужни књижевник или мртвих душа поклисар. Од њега се некад удаљава, а понекад се и сасвим поистовећује с њим.

Простор и време које описује су апсолутни, све се одиграва у његовом унутрашњем свету. Употребљава топониме свог родног краја (Колубара, Лајковац, Бело Ваљево, Обреновац, Уб), али они не представљају конкретне географске појмове, већ постају универзалне појаве. Нема ни конкретног историјског времена, иако се може учинити да описује период уочи Другог светског рата, или неки догађај из националне историје.

Изражава се необичним језиком са мноштвом сопствених неологизама, архаизама и варваризама, а наилазимо и на словеначки народни језик и кајкавско наречје; сваки друштвени слој карактерише одређени начин изражавања.

У основи осећања света је горко животно искуство, празнина, бол и депресија. Он је потресен трагичним доживљајем света. Од свега тога се брани хумором и иронијом- подсмева се свему, а пре свега себи самом.

Године 2021. обележио је 50 година рада.[11] Критичари сматрају да је завичајном колубарском подручју својим делима подигао високи књижевни споменик.[11]

У Ваљеву је маја 2022. одржан научни скуп „Кроз капије будућих времена” посвећен његовом делу.[12][13] У Лајковцу је јануара 2023. обележена годишњица његове смрти.[14]

Награде[уреди | уреди извор]

Добитник је бројних награда:[15]

Наслеђе[уреди | уреди извор]

О његовом стваралаштву писали су Витомир Вулетић, Радован Бели Марковић. Стилске и језичке игре, Ваљево, 2005.(Knjiga o Radovanu Belom Markoviću), и Стојан Ђорђић, Песничко приповедање, Београд, 2006. Његово дело предмет је докторске дисертације Слађане Илић објављене у облику књиге „Државна животиња. Политика и људи у причама Радована Белог Марковића”.[17]

По њему је названа библиотека у Лајковцу.[18][19] Подигнут му је споменик августа 2022. на Кнежевом пољу испод Малог Повлена.[20]

Њему у част 2022. године установљена је награда Бели за укупно новинарско дело у афирмацији књижевности и културе.[21] О њему је Милош Јевтић написао књигу „Отворена поља Радована Белог Марковића” 2022. године.[22]

По њему се додељује награда „Радован Бели Марковић”. Први добитник 2022. је Славица Гароња за роман „Шапати Мале Влашке”.[23]

Дела[уреди | уреди извор]

Фотографија писца са написаним књигама
  • Паликућа и Тереза милости пуна, 1976.
  • Црни колач, 1983.
  • Швапска коса, 1989.
  • Године расплета, 1992.
  • Живчана јапија, 1994.
  • Старе приче, 1996.
  • Сетембрини у Колубари, 1996.
  • Лајковачка пруга, 1997.
  • Мале приче, 1999.
  • Лимунација у Ћелијама, 2000.
  • Последња ружа Колубаре, 2001.
  • Кнез Мишкин у Белом Ваљеву, 2002.
  • Девет белих облака, 2003.
  • Оркестар на педале, 2004.
  • Кавалери старога премера, 2006.
  • Ћорава страна, 2007.
  • Путникова циглана, 2016.[24]
  • Стојна ветрењача, 2020.[25]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Преминуо књижевник Радован Бели Марковић”. Б92. 19. 1. 2022. Приступљено 19. 1. 2022. 
  2. ^ „Радован Бели Марковић”. lajkovac.org.rs. Приступљено 4. 2. 2022. 
  3. ^ „За дописне чланове САНУ предложено 18 књижевника”. Радио-телевизија Републике Српске. 30. 3. 2012. Приступљено 31. 3. 2012. 
  4. ^ Радовану Белом Марковићу „Рамонда Сербика“ („Вечерње новости“, 15. август 2013)
  5. ^ Књижевна сиротиња за дугу зиму („Вечерње новости“, 20. новембар 2013)
  6. ^ Дочекаће Лајковац и брзе пруге Србије („Политика“, 20. новембар 2013)
  7. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Радован Бели Марковић – писац који је од колубарског краја створио особену васељену”. www.rts.rs. Приступљено 2022-01-20. 
  8. ^ „У СУБОТУ ДАН ЖАЛОСТИ У ЛАЈКОВЦУ: Поводом смрти књижевника Радована Белог Марковића”. Вечерње новости. 21. 1. 2022. Приступљено 21. 1. 2022. 
  9. ^ Микић, Радивоје (22. 1. 2022). „Опроштај од Радована Белог Марковића (1947—2022), моћног и оригиналног пера српске књижевности”. Вечерње новости. Приступљено 23. 1. 2022. 
  10. ^ Пузовић, Б. (22. 1. 2022). „Сахрањен књижевник Радован Бели Марковић на Новом гробљу у Лајковцу”. Вечерње новости. Приступљено 23. 1. 2022. 
  11. ^ а б Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Радован Бели Марковић: 50 година стваралаштва”. www.rts.rs. Приступљено 2021-07-31. 
  12. ^ Пузовић, Б. (11. 5. 2022). „НАЈВЕЋИ СРПСКИ ПЕСНИК КОЈИ НИЈЕ КОРИСТИО СТИХ: Научни скуп "Кроз капије будућих времена" о прози Радована Белог Марковића”. Вечерње новости. Приступљено 13. 5. 2022. 
  13. ^ Ћирић, С. (12. 5. 2022). „Песник без стихова”. Политика. Приступљено 13. 5. 2022. 
  14. ^ Ћирић, Слободан (21. 1. 2023). „Колубарски витез тужна лика”. Политика. Приступљено 22. 1. 2023. 
  15. ^ „Радован Бели Марковић...”. Лајковац на длану. 25. 5. 2021. Приступљено 11. 1. 2023. 
  16. ^ „SKANDAL U KNJIŽEVNIM KRUGOVIMA: Radovan Beli Marković odbio nagradu "Jovan Skerlić"!”. Телеграф. 23. 9. 2017. Приступљено 11. 1. 2023. 
  17. ^ Књига о најнеобичнијем савременом српском писцу („Политика”, 7. март 2019)
  18. ^ Пузовић, Бранко (26. 6. 2022). „БИБЛИОТЕЦИ ИМЕ БЕЛОГ: Лајковац се одужује једном од највећих српских књижевника”. Вечерње новости. Приступљено 26. 6. 2022. 
  19. ^ Ћирић, С. (29. 6. 2022). „Лајковачка библиотека добила име по Радовану Белом Марковићу”. Политика. Приступљено 12. 7. 2022. 
  20. ^ „ВУЧИЋ О ВЕЛИКОМ ПИСЦУ: Дело које је Радован Бели Марковић оставио иза себе, остаће трајно уткано у колективну свест нашег народа”. Вечерње новости. 28. 8. 2022. Приступљено 28. 8. 2022. 
  21. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Манифестација у част Радовану Белом Марковићу, откривен споменик на Повлену”. www.rts.rs. Приступљено 2022-08-28. 
  22. ^ Пузовић, Бранко (2. 10. 2022). „ОМАЖ БЕЛОМ МАРКОВИЋУ: Књига Милоша Јевтића о славном писцу у издању лајковачке библиотеке”. Вечерње новости. Приступљено 2. 10. 2022. 
  23. ^ Лазаревић, Радован (10. 10. 2022). „У родном месту уручена прва књижевна награда "Радован Бели Марковић". РТС. Приступљено 10. 10. 2022. 
  24. ^ Српска књижевност се није уморила („Политика“, 26. фебруар 2016)
  25. ^ „Knjiga: STOJNA VETRENJAČA - Radovan Beli Marković | Internet knjižara | Drugačiji od drugih”. www.makart.rs (на језику: српски). Приступљено 2021-01-08. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]