Радован Кнежевић Тихи

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
РАДОВАН КНЕЖЕВИЋ
Radovan Knezevic Tihi.jpg
Радован Кнежевић Тихи
Датум рођења(1916-10-07)7. октобар 1916.
Место рођењаКотурић, код Дарувара
 Аустроугарска
Датум смрти18. децембар 1988.(1988-12-18) (72 год.)
Место смртиОсијек, СР Хрватска
Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФР Југославија
Професијавојно лице
Члан КПЈ одмаја 1942.
Учешће у ратовимаАприлски рат
Народноослободилачка борба
СлужбаВојска краљевине Југославије
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
Чингенерал-мајор
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Радован Кнежевић — Тихи (Котурић, код Дарувара, 7. октобар 1916Осијек, 18. децембар 1988), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-мајор ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 7. октобра 1916. године у Котурићу код Дарувара. Неколико година пред рат, завршио је ваздухопловну школу и постао активни подофицир-нелетач у ваздухопловству краљевске југославенске војске.

Априла 1941. године, приликом напада на Југославију, пао је у немачко, а затим у италијанско заробљеништво и био заточен у Сарајеву и Београду, одакле је после неколико месеци побегао и вратио се кући, у Котурић. На Равној гори је нашао сигурно склониште од изненадних усташких напада. Октобра 1941. године приступио је Народноослободилачком покрету. Радио је на организовању дојавне службе и смештању резервних намирница и одеће. После успостављања везе с руководиоцима НОП-а, учествовао је и у акцијама прикупљања оружја и муниције, те је организовао људе за оружани отпор.

Децембра 1941. године приступио је Папучкој чети Славонског партизанског одреда. Крајем 1941. и почетком 1942. године, постављен је за курира између Суњске и Папучке чете, а истовремено је радио и на новој мобилизацији људи за војску. Фебруара 1942. године, враћен је у јединицу и постављен за командира Треће чете Другог батаљона Славонског партизанског одреда, у којој је, маја исте године, на Враном Камену, примљен у Комунистичку партију Југославије.

Кнежевићев гроб на гробљу Св. Ане у Осијеку.

Од маја 1942. године био је командант Трећег батаљона Славонског партизанског одреда, од средине 1942. године командант Другог одреда Треће оперативне зоне, а од пролећа 1943. године командант Шеснаесте омладинске бригадеЈожа Влаховић“. После тога, био је оперативни официр дивизије, па заменик и напослетку вршилац дужности команданта Дванаесте дивизије НОВЈ.

Учествовао је, као борац папучке оружане групе, у акцији на Бучју и у нападу на село Врховце, 1941. године. Као командир чете, учествовао је у борбама на Бастаима и Поповцима и у непријатељској офанзиви против славонских партизана, априла 1942. године. После борби за Џуловац и Сираче, предводио је, као командант, батаљон у рушењу железничке пруге Београд-Загреб. Често је изводио нападе на ту, за окупатора важну, саобраћајницу, тако да је непријатељски транспорт на тој прузи био често у прекиду. Успешно је руководио Омладинском бригадом у борбама за Воћин, Окучане, Вировитицу и Гарешницу.

После рата био је командант дивизије, помоћник начелника управе у Државном секретаријату за народну одбрану (ДСНО), командант војног одсека и на другим дужностима у Југословенској народној армији. Пензионисан је у чину генерал-мајора, након чега је живео у Београду.

Умро је 18. децембра 1988. године у Осијеку.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и многих југословенских и страних одликовања, међу којима је и бугарски Орден за храброст. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Литература[уреди]