Радомир Лукић
| Радомир Лукић | |
|---|---|
 | |
| Датум рођења | 31. август 1914. |
| Место рођења | Милошевац Краљевина Србија |
| Датум смрти | 31. мај 1999. (84 год.) |
| Место смрти | Београд СР Југославија |
| Школа | Универзитет у Београду |
Радомир Д. Лукић (Милошевац, 31. август 1914 — Београд, 31. мај 1999) је био члан Српске академије наука и уметности, редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду, теоретичар правних наука, оснивач катедре за филозофију и социологију права.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је и одрастао у скромној сељачкој породици. Дипломирао је на Правном факултету Универзитета у Београду 1937. године, на који је, по сопственој причи, због мањка новца долазио само на испите. Две године касније докторирао је на париској Сорбони одбранивши дисертацију Обавезна снага правне норме - проблем објективног права. Занимљиво је да се Лукић на одбрани докторске дисертације појавио у српској, шумадијској, народној ношњи, што је изазвало чуђење код чланова комисије, а након тога је уследило Лукићево питање „Да ли желите да браним рад на француском или енглеском језику?"
Пред Други светски рат, 1940. године, избором у доцентско звање започиње универзитетску каријеру на Правном факултету Београдског универзитета. Био је предавач и у Греноблу, Паризу, Ници, Варшави, Москви и Келну. У САНУ улази 1971. године као дописни члан.
Међу студентима је словио за строгог професора који су се више од петице прибојавали његових врцавих досетки. Ретко се појављивао у јавности.
Сахрањен је у родном Милошевцу, где основна школа носи његово име.
Дела и траг[уреди | уреди извор]
Радомир Д. Лукић је написао први југословенски уџбеник социологије. Сабрана дела академика Лукића објављена 1995. године обухватају 11 томова или 4.600 страница.
На Правном факултету Универзитета у Београду додељују се стипендије из фондације „Радомир Д. Лукић“. Такође на поменутом факултету највећи амфитеатар (популарна петица) носи име „Радомир Лукић“.
У родном селу Милошевцу основна школа од 2000. године носи његово име, а испред зграде суда у Великој Плани постављена је његова спомен биста.
3. октобра 2016. добио је бисту у Малом Ташмајдану у Београду.[1]
