Радослав Грујић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Радослав Грујић
Grujic Radoslav.jpg
Радослав Грујић
Датум рођења (1878-06-29)29. јун 1878.
Место рођења Земун
Аустроугарска
Датум смрти 25. мај 1955.(1955-05-25) (76 год.)
Место смрти Хвар
ФНРЈ
Поље теологија, историја
Школа Универзитет у Бечу, Филозофски факултет Свеучилишта у Загребу

Радослав Грујић (Земун, 29. јун 1878Хвар, 25. мај 1955) је био српски православни теолог и историчар, дописни члан САНУ.

Биографија[уреди]

Школовање[уреди]

После завршене гимназије у Земуну, био је ученик богословије у Сремским Карловцима (1899). Студирао је права у Бечу 1908. и филозофију у Загребу 1911. Током студија радио је као помоћник пароха у Земуну, а затим као професор-катихета у гимназији у Бјеловару.

У току Првог светског рата, аустроугарске власти су га ухапшен као велеиздајника (1914),[1] затим ја затворен, а потом дуже време конфиниран. У Загребу је одбранио докторску дисертацију 1919.[1]

Међуратни период[уреди]

Године 19191920. радио је као професор у Београду, а затим је прешао на новоосновани Филозофски факултет у Скопљу, где је предавао националну историју (1920—1937). У периодима 1930 — 1933. и 1935-1937. био је и декан тог факултета. Покренуо је и уређивао Гласник Скопског научног друштва, основао је Музеј Јужне Србије и покренуо је његово гласило. Ангажовање на остваривању тадашње државне политике према Македонији није тенденцијом обојило његове научне радове.[2] У рушевинама манастира Светих архангела у Призрену пронашао је 1927. посмртне остатке цара Душана који се сада налазе у црква Светог Марка у Београду.[3]

Од 1937. године професор је историје Српске Цркве на Богословском факултету у Београду. Дописни члан Српске краљевске академије је од 1939. године. Године 1945. удаљен је са београдског универзитета и лишен националне части. Објавио је преко 270 научних радова од којих се многи односе на општу историју хришћанске Цркве. Познат је његов уџбеник, „Стара и савремена хришћанска Црква”, Београд 1920.

По доласку у Београд, приступио је прикупљању материјала за музејску збирку и евидентирању црквено-уметничких предмета у земљи и иностранству. Протојереји Лазар Мирковић и Радослав Грујић обишли су 1937. године, уз материјалну помоћ Српске православне цркве, Румунију и Мађарску и регистровали најзначајније српске споменике и остале уметничке вредности у тим земљама. Почетком 1940. године, набављене су витрине за излагање музејских експоната, а отварање поставке Музеја предвиђено је за месец октобар 1940. Новонастале предратне прилике омеле су остваривање ове замисли, и јуна месеца исте године све особље Црквеног музеја разрешено је својих дужности. Ово је кратко трајало, јер је већ 1942. године Радослав Грујић поново постављен за управника Музеја и на том положају је остао све до 1948. године када га је наследио Светозар Ст. Душанић (управник Музеја од 1948. до 1990).

Други светски рат[уреди]

Током Другог светског рата је радио на збрињавању српских избеглица из ратних подручја[4] и на прикупљању материјала и сведочанстава о геноциду над Србима.[1]

Априла 1942. заједно са кустосом Музеја кнеза Павла, Миодрагом Грбићем, користећи се личним познанством и благонаклоношћу, ратног саветника при Управном штабу за Србију, мајора Јохана Албрехта фон Рајсвица, успели су да обезбеде пренос моштију српских светитеља кнеза Лазара из манастира Бешеново, те оскрнављене мошти цара Уроша из манастира Јазак и деспота Стефана Штиљановића из манастира Шишатовац, у окупирани Београд.[5] Том приликом је констатовано да су биле опљачкане све драгоцености које су се налазиле са моштима.[6]

Црквено благо нестало током рата[уреди]

Почетком 1946. године је предложио је највишим црквеним властима да затраже од државних власти да се у Београд пренесе све културно-историјско благо Српске цркве које је у току Другог светског рата однесено из цркава и манастира Српске православне цркве са подручја НДХ. Овај предлог Радослава Грујића прихватио је Свети архијерејски синод и уједно га умолио да сачини елаборат о начину регистровања и враћања однетих црквено-уметничких предмета. Убрзо је и формирана комисија коју су сачињавали представници црквених и државних власти, а која је требало да идентификује све драгоцености које су у току Другог светског рата, у четрдесет вагона, пренете у Загреб.

Наредбом Министарства просвете, од октобра месеца 1945. године, све то уметничко благо требало је да се врати Српској цркви. Међутим, у току рада Комисије издато је накнадно наређење од стране Комитета за културу и уметност при влади ФНР Југославије „да се Српској православној цркви имају предати само културно-историјски и други предмети Српске православне цркве, манастира итд., који су однесени са територије НР Србије и њених области (Војводина), а сада се налазе похрањени у Загребу. Предмети са територије НР Хрватске и даље остају на истом подручју“.

Црквене драгоцености чије је враћање одобрено, допремљене су априла месеца 1946. године, у једанаест вагона, у Београд. Целине које су припадале појединим манастирима и црквама - као иконостаси - враћене су, где је то било могуће, на своја првобитна места, а остали предмети депоновани су у посебне просторије Патријаршије.

Послератни период[уреди]

Кажњен је удаљавањем с Београдског универзитета, пресудом од 3. априла 1945. У пресуди се као кључни доказ колаборација с окупатором наводи његов предлог Недићевој влади да организује Одбор за регистровање и опис уништених Српских националних драгоцености за време Другог светског рата.[4]

Лишен је 1. септембра 1945. године српске националне части,[4] јер су његова предавања на Коларчевом универзитету преношена на Радио Београду, тада у служби немачких окупационих власти.

Министарство финансија Србије је, на захтев Министарства просвете Србије, донело маја 1946. године, одлуку о раскидању уговора са Српском православном црквом у вези коришћења Конака кнегиње Љубице, где је био смештен Црквени музеј. Крајем исте године, извршена је примопредаја Конака, а потом и пренос сачуваних музејских предмета у зграду Патријаршије.

Послератне године провео је у великој материјалној оскудици. До краја живота се бавио истраживањем историје цркве у Музеју српске цркве и Патријаршијској библиотеци, али је мало његових радова објављено.[7]

Умро је 1955. током лечења на Хвару.[4]

Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Опело му одржао патријарх српски Вићентије II, уз присуство десет епископа. По личној жељи, посмртни остаци његови и његове супруге су 1992. године пренети у манастир Гргетег 1992.[8]

Јануара 2013. године покренут је поступак за његову рехабилитацију.[9]

Рехабилитован је одлуком Вишег суда у Београду 14. марта 2014. године.[10][11]

Једна улица на Врачару у Београду носи његово име.

Избор из библиографије[уреди]

Радови из часописа и зборника:

Чланци у Народној енциклопедији СХС (наведени према издању на ћирилици):

Извори[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]