Радослав Марковић

Из Википедије, слободне енциклопедије

Радослав Марковић, протојереј-ставрофор, писац. Рођен 27. јануара 1865. у Мошорину. Похађао гимназију у Сремским Карловцима и Новом Саду, те Богословију у Сремским Карловцима од 18841888. 1928. једва преживео покушај убиства у Инђији. Умро 14. 12. 1948. године у Инђији, где је и сахрањен.

Рад у цркви[уреди]

Рукоположен за ђакона 11. 03. а 18. 03. 1889. године свештеника. Постаје капелан до 8. 04. затим администратор, а о 9.11. парох у Инђији. 13.03. 1905. одликован црвеним појасом. 1920. одликован чином протојереја. Председник Патроната Архидијецезалног православног српског свештеничког конвикта и један од првих и најзаслужнијих његових оснивача. Заузимао све високе положаје у Архидијецези, потом уједињеној Патријаршији, као и Свештеничком удружењу. За време Другог светског рата, као избеглица у Београду, постављен је за привременог административног помоћника при цркви св. Александра Невског.

Друштвено-национални рад[уреди]

  • 1889. године, основао је у Инђији Задругу за заједничко узимање земље у закуп и заједничко обрађивање.
  • 1889. Основао Српско црквено певачко друштво у Инђији.
  • 1890. обновио храм у Инђији.
  • 1890. основао Српску женску добротворну задругу.
  • 1897. основао Земљорадничку задругу у Инђији.
  • 1905. основао Соколско друштво „Српски соко“ и постављен за првог старешину.
  • 1905. 6-8. 11. делегат на Првом конгресу јужнословенских писаца и публициста у Београду.
  • 1906. основао је Српску Инђијску штедионицу.
  • 1906. посланик на Народно-црквеном сабору у Сремским Карловцима.
  • 1906—1910. предавач у Карловачкој Богословији.
  • 1910. делегат Савеза земљорадничких задруга у Базелу, на конференцији европских привредника.
  • За време Првог светског рата страдао, затваран, шиканиран, одведен у интернацију.
  • 1918. 25. 10. образовао је у Инђији „Народно веће“ и био изабран за председника.
  • 1919. повереник за аграрну реформу за срез иришки.
  • Између два рата био председник Савеза земљорадничких задруга, а потом почасни председник.

Књижевни рад[уреди]

Објавио 12 књига:

  • На клизаву путу, приповетка у две књиге, Нови Сад 1894,
  • Православна српска парохија у Инђији крајем 1900. године, Сремски Карловци 1901.(два издања исте године)
  • Браћа, Сремски Карловци 1904.
  • О раскошу (моди) и осталим штетним обичајима и навикама нашима, Загреб 1905.
  • Срби у Срему и у осечкој околини по занимању 1905. Расподела земље у источном равном Срему 1910, Сремски Карловци 1919.
  • Земља земљораднику, Загреб 1920.
  • Инђија, прилог за проучавање насеља у Војводини, Нови Сад, Матица српска 1923.
  • О провађању аграрне реформе у Војводини, Нови сад 1923.
  • Два питања..., Нови Сад 1940.
  • Садашње стање наше аграрне привреде, Нови Сад, 1940

Осим овога објавио је још преко педесет чланака и прилога у календарима, штампи, годишњацима, Летопису Матице српске итд.

Признања и одликовања[уреди]

За свој рад на национално-просветном пољу одликован је био са два ордена св. Саве, Белог Орла, Југословенске круне. Од цркве правом ношења напрсног крста.

Извори[уреди]

  • Момчило Рокнић: Знаменити Инђинчани, Инђија 1999.
  • Бранислав Жорж, Великан из Мошорина, Београд 2003.
  • Бранислав Жорж, Ingrata patria – Незахвална отаџбина, Београд 2005.