Пређи на садржај

Радоје Домановић

С Википедије, слободне енциклопедије
Радоје Домановић
Лични подаци
Датум рођења(1873-02-16)16. фебруар 1873.
Место рођењаОвсиште, Кнежевина Србија
Датум смрти17. август 1908.(1908-08-17) (35 год.)
Место смртиБеоград, Краљевина Србија
УниверзитетУниверзитет у Београду
Занимањеписац, новинар и учитељ
СупружникНаталија Ристић (1875–1908)
Деца3
РодитељиМилош Домановић (1852–1904)
Перса Цукић (1849–1921)
Књижевни рад
Периодреализам
Језик стварањасрпски
Жанрсатира
Најважнија делаВођа
Данга
Страдија
Краљевић Марко по други пут међу Србима
Размишљање једног обичног српског вола

Радоје Домановић (Овсиште, 16. фебруар 1873 — Београд, 17. август 1908) био је српски новинар, писац и учитељ, најпознатији по својим сатиричним кратким причама.[1]

Завршио је гимназију у Крагујевцу, а затим је уписао филолошко-историјски одсек Филозофског факултета на Великој школи 1890. године. Пет година касније је постављен за учитеља у Пиротској гимназији, где се се оженио са Наталијом Ристић, такође учитељицом, са којом је имао троје деце. Домановић се са супругом преселио у Врање, где је у гимназији предавао српски језик и књижевност. Тамо се његово политичко деловање наставља и развија, под утицајем професора Љубомира Давидовића и Светислава Симића, једног од оснивача „Српског књижевног гласника“. Након годину дана рада у Врању, Домановић је опет премештен у Лесковац услед политичких несугласица. На наговор пријатеља, Домановић се са супругом и кћерком сели у Београд, где ће остати до краја свог живота.

Радоје Домановић умро је 17. августа 1908. године у Београду, након дуге борбе са хроничним запаљењем плућа и туберкулозом. Ова околност његовог живота, и наклоност коју је уливао код свих који су га познавали, створили су ауру романтизма и сентименталности која је у супротности са његовим књижевним достигнућима као сатиричара и снажног критичара савременог српског друштва.

Сахрањен је у породичној гробници на Новом гробљу у Београду. Преостали његови књижевни радови који су остали у рукопису, као и сликарска дела, пропали су током Првог светског рата.[2]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Радојев деда, Милић Домановић, је досељеник из Херцеговине са висоравни између Требиња и Невесиња.[3] Радио је и служио код Симеона Цукића, сродника Павла Цукића, устаника и Карађорђевог војводе. Обојицу синова, Алексу и Милоша, Радојевог оца, школовао је на богословији. Милош је постао учитељ и оженио се Персидом Цукић, ћерком Симеона Цукића.[4]

Радоје Домановић је рођен у селу Овсиште које се налази у општини Топола, у Шумадијском округу. Детињство је провео у суседном селу Горње Јарушице, одакле му је отац, где је завршио и основну школу.[5] Гимназију је завршио у Крагујевцу.[6] Два његова учитеља, Пера Ђорђевић и Сретен Стојковић, који су били следбеници Светозара Марковића, ухапшени су због покушаја преузимања контроле над локалном самоуправом и истицања црвене заставе. Од 1890. до 1894. године, Домановић је студирао историју и филологију на Филозофском факултету тадашње Велике школе у Београду.[6] Читао је нека од својих првих дела члановима студентске организације Побратимство. Домановић је био међу првим писцима који су почели да стварају независан израз сопственог урбаног искуства у својим новим делима, и није прошло много времена пре него што је усвојен термин „београдска проза“ да би се означио овај тренд у коме је Београд играо важну улогу, не само као место радње већ готово као сам актер.

Домановић се сматра најбољим сатиричарем у целокупној српској књижевности на прелазу из 19. у 20. век. Даровит писац заинтересован за политику, Домановић је својим неумољивим пером махао против неправди демократије у настајању.

Домановић на списку професора Врањске гимназије 1895.

Године 1893, Домановић је написао и објавио своје прво дело, кратку причу „На месечини“, у популарном часопису за интелектуалце под називом „Јавор“. Две године касније, добио је своје прво стално место предавача у гимназији у Пироту. Тамо је упознао Јашу Продановића, који је помогао у оснивању српске независне радикалне странке 1901. године. У то време, Домановић се придружио Републиканској странци и оженио се Наталијом Ристић, са којом је имао ћерку Даницу (1896—1956) и синове Драгишу (1902), који је умро убрзо по рођењу и Зорана (1905—1944).[7] После пада режима краља Александра Обреновића 1903. године, незадовољан малим променама у земљи, покреће политички лист „Страдија“, у којем покушава да се бори против мана новог режима. Активно је учествовао у одржавању доктрине републиканизма током времена монархије. Више пута му је прећено због тога. После девет месеци, као казну на захтев својих политичких ривала, премештен је у Врањску гимназију. По истом основу, након годину дана у Врању, премештен је у Лесковац. Након критичког говора о положају наставника 1898. године, смењен је са места, заједно са супругом. Као одговор, написао је кратку причу „Укидање страсти“.[1]

Пишући хумористичне и сатиричне приче, Домановић је посебно упамћен по свом делу „Краљевић Марко по други пут међу Србима“ и "Вођа". Преобликовањем народног јунака Краљевића Марка, Домановић га смешта у савремени свет. Чувши јауке и тужбе својих сународника Срба, Марко тражи дозволу од Бога да се врати на земљу како би им помогао. Његова жеља је испуњена, и храбри и снажни Марко се налази у Београду. Нажалост, његов начин решавања ситуација – ударањем непријатеља тешким буздованом – не цене ни власти ни обични људи на улици. Постоје многе лекције које Марко мора да научи ако жели да успе.

Године 1899. објавио је две збирке кратких прича и своју чувену причу „Данга“, можда инспирацију за „Ми“ Јевгенија Замјатина. Следеће године добио је добро плаћен државни посао као службеник у Државном архиву. Године 1902, након што је објавио „Страдију“, поново је смењен са своје дужности. У митској земљи „Страдија“, Домановић показује како је полиција поштедела бираче од музичког гласања на слободним изборима док су владини министри свирали музичке столице. Домановић је почео да пише уводнике за часопис „Одјек“. Након пуча 1903. године, вратио се на своју дужност и убрзо добио стипендију за рад на својим причама. Године 1904. покренуо је часопис „Страдија“, који је имао 35 издања. Следеће године је именован у Државни штампарски корпус.

Разочаран, одавао се све више боемском животу, много је пио, и усамљен, огорчен и сиромашан умро је од туберкулозе у 35. години живота, 17. августа 1908. године у Београду.[1] Сматра се творцем српске сатиричне приповетке.[4]

Књижевни рад

[уреди | уреди извор]
Радоје Домановић, биста на Калемегдану, Београд.

Радоје Домановић је најпознатији српски сатиричар и први српски писац чији је главни жанр била сатира. Домановић је почео да пише реалистичне приче из сеоског живота током студија и рада као професор у средњој школи на југу Србије 1890-их. На почетку своје писачке каријере, написао је и неколико хумористичких прича, али главни део његовог сатиричног дела појавио се тек након што је дошао у сукоб са режимом, што је довело до његовог отказа са места професора и пресељења у Београд 1898. године. Током свог живота, Домановић је објавио само осам књига са 25 различитих реалистичких и сатиричних прича, а још једна кратка прича је изашла као посебно издање („Размишљања једног обичног српског вола“). Већина његових дела појавила се у разним часописима у Србији и Босни.[8]

Домановић је био међу првим писцима (заједно са Милутином Ускоковићем, Растком Петровићем, Богданом Поповићем, Јованом Скерлићем и другима) који је почео да ствара самосталан израз сопственог урбаног искуства у својим новим делима, и није прошло много времена пре него што је усвојен термин „Београдска проза“ – да би се означио овај тренд у коме је град играо важну функцију, не само као место радње већ готово као сам актер.

Домановић је живео само 35 година и није много објављивао, остављајући нека дела у рукописном облику. Али у последњим годинама свог кратког живота пројектовао је и делимично завршио амбициозан фикционални пројекат који је оправдао његове теорије. Предложио је да у низу кратких прича исприча недела и ексцесе у политичком и друштвеном животу друштва које покушава да пронађе себе. Неке од његових најпознатијих прича су:

  • Страдија, алегорија у којој је критиковао суровост власти и сервилност њених поданика.
  • Данга, прича о ауторовом сну о посети имагинарној земљи у којој сви људи слепо следе своје вође у дистопијском друштву. Након што су сви грађани жигосани на челу, већински без притужби, прича кулминира када наратор прогласи да је он, као Србин, много храбрији од било кога и тражи да буде жигосан десет пута.
  • Укидање страсти, сатирична фикција о закону којим је страст стављена ван закона, након чега су људи престали да раде ствари попут пушења, пијења или учешћа у политици.
  • Размишљање једног обичног српског вола, критикује српску злоупотребу њихове историје и традиције, као и раширено експлоататорско понашање из перспективе вола. Видевши неморал и лицемерје свог господара и сународника, вол изненада почиње рационално да размишља из чистог бола и очаја.
  • Краљевић Марко по други пут међу Србима, прича о повратку епског српског јунака и лажним обећањима о бољој будућности.
  • Мртво море, прича о отпору маса против било каквог напретка.
  • Вођа, прича о неспособном вођству: људима који су изабрали особу коју никада раније нису видели да их води на боље место. Након дугог путовања, схватили су да је њихов вођа слеп. Био је то напад на Николу Пашића, вођу Народне радикалне странке, након што се Домановић разочарао Пашићевим умереним ставом према краљевском режиму.

Домановићево дело је више пута упоређивано са делима Свифта, Твена, Кафке и Орвела.[9]

Наслеђе

[уреди | уреди извор]

Велики број основних школа и библиотека (у Нишу, Лесковцу, Сурдулици, Рачи, Тополи и Великој Плани)[10] носи име „Радоје Домановић“, такође постоји и Задужбина „Радоје Домановић“ која додељује награду са истим именом.

Домановићева дела су екранизована више пута: Бој на Косову (1964), Краљевић Марко по други пут међу Србима (ТВ. 1988), Приповедања Радоја Домановића (серија, 1980) и Нека чудна земља (филм, 1988).

Пројекат „Радоје Домановић“ покренут је 2013. године[11] с циљем да се дигитализују сва Домановићева дела, као и да се учине доступним широј читалачкој публици кроз објављивање већ постојећих и потпуно нових превода Домановићевих приповедака.[12]

Одабрана дела

[уреди | уреди извор]

Извор:[1]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. 1984. стр. 155—156. 
  2. ^ „Биографија”. Радоје Домановић (на језику: српски). 2015-10-11. Приступљено 2025-12-31. 
  3. ^ Херцеговачки рођаци Домановић, Лазаревић, Ршумовић (12. март 2015)
  4. ^ а б Вученов Д, Радоје Домановић, РАД, Београд, 1959. г.
  5. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1908. године
  6. ^ а б Živojin Boškov (1971). Živan Milisavac, ур. Jugoslovenski književni leksikon [Yugoslav Literary Lexicon] (на језику: српскохрватски). Novi Sad (SAP Vojvodina, SR Serbia): Matica srpska. стр. 97-98. 
  7. ^ „Радоје Домановић и часопис "Страдија"”. Архивирано из оригинала 29. 12. 2014. г. Приступљено 21. 02. 2015. 
  8. ^ Živanović, V., 2020. DIGITISATION OF COMPLETE WORKS OF RADOJE DOMANOVIĆ (1873–1908)–FIRST EIGHT YEARS OF THE PROJECT.
  9. ^ Ćirić, S. (2014). Radoje Domanović e Džejms Džojs (James Joyce). Prilozi za knjizevnost, jezik, istoriju i folklor, (80), 13-23.
  10. ^ Мрежа Cobiss.net (21. јули 2020.)
  11. ^ О Пројекту „Радоје Домановић“ (21. јули 2020.)
  12. ^ 'Digitisation of complete works of Radoje Domanović (1873–1908) – First Eight Years of the Project', Review of the National Center for Digitization Νо. 36

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Радоје_Домановић&oldid=30633348”