Радујевац (Неготин)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Радујевац
Административни подаци
Држава  Србија
Управни округ Борски
Општина Неготин
Становништво
Становништво
 — (2011) 1540
Географске карактеристике
Координате 44°16′03″ СГШ; 22°40′03″ ИГД / 44.2675° СГШ; 22.6675° ИГД / 44.2675; 22.6675Координате: 44°16′03″ СГШ; 22°40′03″ ИГД / 44.2675° СГШ; 22.6675° ИГД / 44.2675; 22.6675
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надм. висина 44 м
Радујевац на мапи Србије
Радујевац
Радујевац
Остали подаци
Поштански број 19334
Позивни број 019
Регистарска ознака NG

Радујевац је насеље у Србији у општини Неготин у Борском округу. Према попису из 2002. било је 1540 становника (према попису из 1991. било је 2715 становника).

Демографија[уреди]

У насељу Радујевац живи 1320 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 47,6 година (45,8 код мушкараца и 49,1 код жена). У насељу има 467 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,30.

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[1]
Година Становника
1948. 2.708
1953. 2.700
1961. 2.767
1971. 2.799
1981. 2.866
1991. 2.715 2.152
2002. 1.540 2.467
Етнички састав према попису из 2002.[2]
Срби
  
1.327 86,16 %
Власи
  
143 9,28 %
Румуни
  
16 1,03 %
Црногорци
  
2 0,12 %
Хрвати
  
1 0,06 %
Руси
  
1 0,06 %
непознато
  
21 1,36 %


Подаци из Историјског архива Неготин[уреди]

Радујевац је ратарско сеоско насеље збијеног типа удаљено 13 km североисточно од Неготина. Смештено је на просечно 40 метара надморске висине, на десној обали Дунава. Северна географска ширина насеља је од 44о 16’ 05”, источна географска дужина 22о 40’ 05”, а површина атара 2.697 хектара. Од Неготина се до овог насеља може стићи директним асфалтним путем. Остаци старина у атару насеља упућују на ранију насељеност (зидине старог утврђења, локалитети Селиште, Чајна и Радан на којима су некада била насеља, старо гробље и друго). Први пут се помиње у турским пописима (1530. године) као насеље са 22 куће. Године 1586. је имало 16 кућа, 1736 - 80 кућа, 1846 - 252 куће, а 1866. године 335 кућа. Данашње насеље је подељено на Горњи и Доњи крај. У њима су између два светска рата живеле следеће фамилије: Горњаковићи или Горњешти (слава Петковица), Кицуловићи (слава св. Андреја), Добрићи (слава св. Никола), Кацалојевићи (слава Петковица), Аметишти и Ђонешти (слава Мала Госпојина), Ђормешти (слава св. Никола), Никулешти (слава Петковица), Торнешти (слава св. Никола), Мируешти (слава Петковица), Петрашкићи (слава св. Никола), Арсеновићи или Арсенешти (слава Петковица), Палас (слава св. Арханђео), Васиљевићи или Колцићи (слава св. Никола), Домаћини (слава Петковица), Мезерићи или Черчелићи (слава Петковица), Фируловићи или Ђовандијевићи (слава Петковица), Табаковићи (слава св. Никола), Панићи или Панешти (слава Петковица), Рошогићи (слава Петковица), Мокофићи (слава св. Арханђео), Малшешти (слава Петковица), Цикуловићи или Цикулешти (слава св. Андреја), Шљивићи или Прунешти (слава Петковица), Андријешти (слава Петковица), Стојановићи (слава св. Никола), Пешкирешти (слава Петковица), Попешти (слава Петковица), Зајачарановићи (слава св. Никола), Гочићи или Гогешти (слава Петковица), Мариџијевићи (слава св. Никола), Митриновићи (слава Митровдан), Грекулићи или Грекулешти (слава св. Никола), Барбојевићи или Барбојешти (слава Петковица), Бугарчићи или Бугарешти (слава св. Никола), Кошовљани (слава св. Јован), Унгурјани (слава св. Тодор), Праховљани (слава Петковица), Радулешти (слава св. Арханђео), Ђурићи (слава св. Врач), Новазаревићи (слава св. Никола), Царани (слава Петковица), Владићи (слава св. Арханђео), Шишковићи, Магурјановићи и Флочићи (слава Петковица), Пачићи (слава Митровдан), Анђелићи (слава св. Никола), Јанковићи (слава Петковица), Фајдићи (слава Петковица), Глогођановићи (слава Велика Госпојина), Усти (слава св. Никола) и Јовановићи (слава св. Никола). Заветина у насељу је Спасовдан. Православни храм у насељу је постојао и у 18. веку (1736. године), док је црква посвећена Вазнесењу Господњем саграђена 1910. године. Становништво Радујевца је православно, национално се изјашњава као српско, влашко и румунско, а антропогеографским и етнолошким проучавањима сврстано је у влашка насеља. Године 1921. године имало је 503 кућа и 2.879 становника, 1948 - 618 кућа и 2.708 становника, а 2002. године 833 кућа и 1.625 становника. Године 2007. у иностранству из овог насеља ради 831 становник (у Аустрији 576, Немачкој 152 и Швајцарској 60). Основна школа у насељу је почела са радом 1851. године. Школске 2006/2007. године је имала 71 ученика. Све док није у суседном насељу Прахово отворено пристаниште и железничка станица, у Радујевцу је било главно пристаниште за Неготин и за целу јужну Крајину. Земљорадничка задруга у Радујевцу је основана 1899. године. (обновљена 1947. године). У периоду од 1950. до 1953. године у Радујевцу је радила и Сељачка радна задруга „Петар Стамболић“ (престала са радом одлуком скупштине задругара). Електричну расвету Радујевац добија 1954. године, Дом културе 1949-55, а пут и телефонске везе са светом 1982. године.

Референце[уреди]

  1. „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  2. „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  3. „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе[уреди]