Радујевац (Неготин)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Радујевац
Административни подаци
Држава Србија
Управни округБорски
ОпштинаНеготин
Становништво
 — 2011.1540
Географске карактеристике
Координате44°16′03″ СГШ; 22°40′03″ ИГД / 44.2675° СГШ; 22.6675° ИГД / 44.2675; 22.6675Координате: 44°16′03″ СГШ; 22°40′03″ ИГД / 44.2675° СГШ; 22.6675° ИГД / 44.2675; 22.6675
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина44 м
Радујевац на мапи Србије
Радујевац
Радујевац
Радујевац на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број19334
Позивни број019
Регистарска ознакаNG

Радујевац је насеље у Србији у општини Неготин у Борском округу. Према попису из 2002. било је 1540 становника (према попису из 1991. било је 2715 становника).


Положај села[уреди]

Радујевац је ратарско сеоско насеље збијеног типа удаљено 13 километра североисточно од Неготина. Смештено је на просечно 40 метара надморске висине, на десној обали Дунава. Северна географска ширина насеља је од 44° 16’ 05”, источна географска дужина 22° 40’ 05”, а површина атара 2.697 хектара. Од Неготина се до овог насеља може стићи директним асфалтним путем.

Историја[уреди]

Остаци старина у атару насеља упућују на ранију насељеност (зидине старог утврђења, локалитети Селиште, Чајна и Радан на којима су некада била насеља, старо гробље и друго).

По предању Радујевац се пре 200-300 и више година засновали становници три суседна насеља у Селишту, Чајни и Радану, која су била у атару садашњег села, у којима је било 20-30 „бурдеља“, а чије је порекло непознато. Сматрало се да су се доселили из Видинског пашалука и Влашке. Премештању у садашњи Радујевац највише су допринеле економске прилике. Лађе, које су овде пристајале и док није било села а када је установљен „карантин“ још су се дуже времена задржавале, те су се указале прилике за продавање намирница. Како, због даљине поменутих места, становништво није било у могућности да на време доносе намирнице, то је било принуђено да се премести ближе, те је тако основан Радујевац.[1]

Први пут се помиње у турским пописима (1530. године) као насеље са 22 куће. Године 1586. је имало 16 кућа, а 1736 - 80 кућа. Поред Радујевца су се налазила села Негуриче, Преход и Ивковче. Током 18. века ова села су нестала или су се стопила са становништвом Радујевца.[2]

На аустријским картама, Лангеровој и карти Темишварски Банат, са почетка 18. века забележен је Radojewcaz-Radovevatz, а 1723. године имала 39 хлебова. Забележено је да је 1736. Радујевац имао 80 кућа а да је свештеник у селу Рабдин – Радбинђ служио у 50 домова. Ово последње двоимено село више се нигде не помиње а прича се да је некада било насеље Радан на истом месту. Село Raduj(ev)acz је забележено 1784. година а Радујевац је записан 1811. године. Године 1846. село је имало 252 куће, 1866. 335, а 1924. године 503 куће.[3]

Данашње насеље је подељено на Горњи и Доњи крај.

У њима су између два светска рата живеле следеће фамилије: Горњаковићи или Горњешти (слава Петковица), Кицуловићи (слава Свети Андреја), Добрићи (слава Свети Никола), Кацалојевићи (слава Петковица), Аметишти и Ђонешти (слава Мала Госпојина), Ђормешти (слава св. Никола), Никулешти (слава Петковица), Торнешти (слава Свети Никола), Мируешти (слава Петковица), Петрашкићи (слава Свети Никола), Арсеновићи или Арсенешти (слава Петковица), Палас (слава Свети Арханђео), Васиљевићи или Колцићи (слава Свети Никола), Домаћини (слава Петковица), Мезерићи или Черчелићи (слава Петковица), Фируловићи или Ђовандијевићи (слава Петковица), Табаковићи (слава Свети Никола), Панићи или Панешти (слава Петковица), Рошогићи (слава Петковица), Мокофићи (слава Свети Арханђео), Малшешти (слава Петковица), Цикуловићи или Цикулешти (слава Свети Андреја), Шљивићи или Прунешти (слава Петковица), Андријешти (слава Петковица), Стојановићи (слава Свети Никола), Пешкирешти (слава Петковица), Попешти (слава Петковица), Зајачарановићи (слава Свети Никола), Гочићи или Гогешти (слава Петковица), Мариџијевићи (слава Свети Никола), Митриновићи (слава Митровдан), Грекулићи или Грекулешти (слава Свети Никола), Барбојевићи или Барбојешти (слава Петковица), Бугарчићи или Бугарешти (слава Свети Никола), Кошовљани (слава Свети Јован), Унгурјани (слава Свети Тодор), Праховљани (слава Петковица), Радулешти (слава Свети Арханђео), Ђурићи (слава Свети Врачи), Новазаревићи (слава Свети Никола), Царани (слава Петковица), Владићи (слава Свети Арханђео), Шишковићи, Магурјановићи и Флочићи (слава Петковица), Пачићи (слава Митровдан), Анђелићи (славаСвети Никола), Јанковићи (слава Петковица), Фајдићи (слава Петковица), Глогођановићи (слава Велика Госпојина), Усти (слава Свети Никола) и Јовановићи (слава Свети Никола).[4]

Заветина у насељу је Спасовдан.

Православни храм у насељу је постојао и у 18. веку (1736. године), док је црква посвећена Вазнесењу Господњем саграђена 1910. године.

Становништво Радујевца је православно, национално се изјашњава као српско, влашко и румунско, а антропогеографским и етнолошким проучавањима сврстано је у влашка насеља.

Године 1921. године имало је 503 кућа и 2.879 становника, 1948 - 618 кућа и 2.708 становника, а 2002. године 833 кућа и 1.625 становника. Године 2007. у иностранству из овог насеља ради 831 становник (у Аустрији 576, Немачкој 152 и Швајцарској 60).

Основна школа у насељу је почела са радом 1851. године. Школске 2006/2007. године је имала 71 ученика. Све док није у суседном насељу Прахово отворено пристаниште и железничка станица, у Радујевцу је било главно пристаниште за Неготин и за целу јужну Крајину.

Земљорадничка задруга у Радујевцу је основана 1899. године. (обновљена 1947. године). У периоду од 1950. до 1953. године у Радујевцу је радила и Сељачка радна задруга „Петар Стамболић“ (престала са радом одлуком скупштине задругара). Електричну расвету Радујевац добија 1954. године, Дом културе 1949-1955, а пут и телефонске везе са светом 1982. године.

Демографија[уреди]

У насељу Радујевац живи 1320 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 47,6 година (45,8 код мушкараца и 49,1 код жена). У насељу има 467 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,30.

Ово насеље је углавном насељено Србима(према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[5]
Година Становника
1948. 2.708
1953. 2.700
1961. 2.767
1971. 2.799
1981. 2.866
1991. 2.715 2.152
2002. 1.540 2.467
Етнички састав према попису из 2002.[6]
Срби
  
1.327 86,16 %
Власи
  
143 9,28 %
Румуни
  
16 1,03 %
Црногорци
  
2 0,12 %
Хрвати
  
1 0,06 %
Руси
  
1 0,06 %
непознато
  
21 1,36 %


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Референце[уреди]

  1. ^ Јовановић, Коста (1940). Неготинска Крајина и Кључ - Српски етнографски зборник, књига 55. Београд: Српска краљевска академија. стр. 202. 
  2. ^ Станојевић, Тихомир (1972). Неготин и Крајина од првих трагова до 1858. године. Неготин: Заједница културе СО Неготин, Новинска установа „Тимок”. стр. 51. 
  3. ^ Јовановић, Коста (1940). Неготинска Крајина и Кључ - Српски етнографски зборник, књига 55. Београд: Српска краљевска академија. стр. 202. 
  4. ^ Јовановић, Коста (1940). Неготинска Крајина и Кључ - Српски етнографски зборник, књига 55. Београд: Српска краљевска академија. стр. 202,203. 
  5. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  6. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  7. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе[уреди]