Ражањско црепуљарство

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Ражањско црепуљарство
Crepulja-Lazarev-grad-narodni-muzej-u-Krusevcu-1024x681.jpg
Црепуља са локалитета у околини Ражња (Народни музеј Крушевац)
Нематеријално културно наслеђе
РегионЈугоисточна Србија, општина Ражањ
ЗаједницаЦрепуљари села Рујиште и општине Ражањ
ПредлагачМузеј Јадра и др.
Датум уписа13. 12. 2018.
Веб сајтhttp://nkns.rs/cyr

Ражањско црепуљарство је најмлађи и уједно најраспрострањенији занат, керамичке продукције, настао у селу Рујиште у околини Ражња, у 19. веку. Израдом црепуља у селу Рујиште традиционално се баве мушкарци, али данас овим занатом почињу да се баве и жене. Ражањско црепуљарство уврштено је 2019. године у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа у Србији.[1]

Опште информације[уреди | уреди извор]

Црепуља је једна од најстаријих форми кухињске керамике, плитког кружног облика у којој се на огњишту пекао хлеб. Назив је добила по томе што се израђује од печене земље сличне црепу, и начин прављења посуде који је исти као за прављење црепа.[2] Она је заједно са лонцем — земљаном посудом за кување хране, најстарија и најзаступљенија људска тековина, која се као кухињска керамика, у различитим димензијама и у више варијанти, користила још од млађег неолита, Могу бити различите величине, а најчешће су округле, са рупом у средини пречника до пола метра или без ње.[2]

Синоними за црепуљу[уреди | уреди извор]

Црепуља — цријепња — црепна — черепња — подница — шириње — ћиримн — чиримн.

Историја[уреди | уреди извор]

Село Рујиште, центар ражањског црепуљарства

Према појединим етнолозима сматра се да су црепуљу на Балканско полуострво из своје прапостојбине донели Словени. То закључују на основу назива словенског порекла који се појављује у више варијанти, као црепуља, црепња, црепна, черепња, подница, а који се одомаћио и у несловенским језицима.

Међутим, историјска чињеница је да се црепуља користила још у млађем неолиту на простору Балканског полуострва и шире. Прошавши кроз све епохе (укључујући и средњи век) у готово неизмењеном облику црепуља је доспела до наших дана с истим функционалним карактеристикама, што доводи у питање веродостојност навода појединих етнолога да је црепуља словенског порекла.[2]

На централном делу Балкануског полуострва, на простору који данас заузима Србија, прво керамичко посуђе појављује се у неолиту, на прелазу 7. у 6. миленијум п. н. е.[3] Од тада, керамика није изгубила на значају. Оно што је чини јединственим феноменом у технолошком погледу је чињеница да се откривањем нових техника и производних процеса, стари, већ усвојени и овладани, нису напуштали, већ су настављали да живе и активно коегзистирају све до данас.[4][5][6]

Израда црепуља карактеристична је за Балканско полуострво, нарочито његов источни, а делимично и централни део. Све до средине 20. века, црепуље су биле неизоставни део кухињског инвентара, посебно у сеоским срединама планинских области Румуније, Бугарске, Македоније, Грчке, Албаније, Црне Горе и Србије.[7][8][9][10]

У Србији је постојало неколико центара за израду црепуља, међу којима се нарочито истичу село Роге у ужичком крају, Котража у Јасеници, Врњци, Рујиште код Ражња, неколико села код Новог Пазара итд.

Црепуљарство у селу Рујишту[уреди | уреди извор]

Глина, сировина за израду црепуља
Мешање глине обављала се гажењем
Црепуља на ложишту покривена вршником

Црепуље су на простору Југоисточне Србије у почетку након досељавања Словена обично израђивале старије жене вичне овом послу, које су црепуље обликовела с пролећа о Спасова месеца и рано с јесени када се заврше пољски радови, а време није превруће и нема јаких мразева.[2][11][12]

Као занатска делатност израда црепуља у селу Рујиште код Ражња зачета је знатно касније од појаве првих црепуља у ражањском крају и датира из 19. века, када су се развијали и бројни други стари занати на простору Кнежевине Србије.[1]

Израдом црепуља у селу Рујиште традиционално се баве мушкарци, али се овом старом занату данас поново враћају и њиме баве и жене.[1]

Начин израде[уреди | уреди извор]

У Рујишту се црепуље израђују од две врсте глине – „лулавице“ и песковите глине, које грнчари копају на Црепуљарском брду у околини сeла.

Процес израде црепуља обухвата:[1]

  • копање глине;
  • мешање глине гажењем;
  • ручно обликовање посуда;
  • сушење;
  • „калаисање“ остацима са саструганих црепуља („струганка“),
  • прскање водом и заглађивање;
  • сушење – „димљење“;
  • печење у „фуруни“;
  • везивање жицом и „пепелисање“ пепелом из фуруне.

Врсте црепуља[уреди | уреди извор]

Ражанске црепуље се израђују у три величине, и могу бити:

  • Црепуље са рупом у средини — намењена за печење хлеба и погача.
  • Црепуље без рупе у средини — намењење за припрему различитих јела (под сачем).[1]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 „Ражањско црепуљарство У:Нематеријално културно наслеђе Србије”. Документација Центра за НКН 26. 12. 2019. Приступљено 21. 3. 2020. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Боривоје Дробљаковић, уредник, О изради црепуља и печењу хлеба у Црмници, Гласник етнографског музеја у Београду, Књига 12, Државна штампарија Краљевине Југославије, Београд, 1937. стр. 135—137
  3. ^ Тасић, Ненад. Неолитска квадратура круга. Београд: Завод за уџбенике, 2009.
  4. ^ Bosi, Roberto.Storia della ceramica. Faenza: Faenza Editrice, 1974.
  5. ^ Cooper, Emmanuel. Historia de la cerámica. Barcelona: Ediciones Ceac: 1999.
  6. ^ Djordjević-Bogdanović, Biljana. Posibilidades de la Etnoarqueología en el estudio de la cerámica prehistórica . Barcelona: Universitat Autonoma de Barcelona, магистарски рад, непубликован, 2003: 90–96
  7. ^ Томић, Персида. Грнчарство у Србији. Збирке I . Београд: Етнографски музеј у Београду, 1983:18
  8. ^ Ђорђевић, Биљана. Традиционална керамика у Србији. Београд: Народни музеј у Београду, Зајечар: Народни музеј Зајечар, 2011а: 6–31
  9. ^ Djordjević, Biljana, Nikolov, Gordan. Bread-baking Pan ( crepulja / crepna ) from Neolithic to Present in South-East Europe. The Beginning of Ethnoarchaeological Cooperation in the Region, Ethnoarchaeology: Current Research and Field Methods, Conference Proceedings, Rome, Italy, 13th–14th May 2010 (F. Lugli, A. A. Stoppiello, S. Biagetti eds.), BAR International Series 2472, 2013: 53–57
  10. ^ Djordjević, Biljana, Zlatković, Dragoljub. Traditional technology and its variations applied in making bread-baking pans in the Stara Planina Mountain (Serbia), (sa D. Zlatković), in: Traditional Pottery Making From The Ethnoarchaeological Point Of ViewScientific Research and Safeguarding of Intangible Heritage . Proceedings of the First International Conference, Belgrade 2011 (B. Djordjević ed.), Belgrade, 2014:32–41, Pl. II
  11. ^ Владимир Ткалчић, Женска керамика код балканских народа (Resumes des communications presentees a la VI-е section (Ethnographie, sociologie, demographie, anthropologie) du IV-e Congres des geographes et ethnographes slaves a Sophia — 1936 — c. 9 — 11).
  12. ^ Владимир Ткалчић, Питања за скупљање грађе о примитивном грнчарству као женском раду (Учитељски покрет. Скопље 1933, 140—142).

Спољашње везе[уреди | уреди извор]