Разговор:Владимир Дворниковић

„Uspomene“

Vladimir Dvorniković rođen je 28.7.1888 godine u Severinu na Kupi kao najstarije od jedanaestero dece. Njegov otac Ljudevit, kasnije profesor učiteljske škole u Sarajevu i majka Marjana, učiteljica po Gorsko-kotarskim selima imali su veliki uticaj na svoju decu. Porodica se zbog očevog posla često selila te je tako Vladimir osnovnu školu pohađao u Drežniku i Zemunu a gimnaziju u Zemunu i Sarajevu. Vladimir, uvek odličan đak u trećem razredu gimnazije počeo je da uređuje časopis Golub koji je pisao svojom rukom i ispunjavao pesmama, pričama i prevodima. 1906 godine odlazi na studije filozofije u Beč gde je imao prilike da sluša predavanja Jerusalema, Gomperca, Jodla, Hoflera i drugih. Kod profesora Jodla je i doktorirao 1911 godine iako mu je već tad kao projugoslovenski orjentisanom student bila oduzeta stipendija Austrougarske monarhije. Zaposlio se kao suplent na Velikoj realci u Sarajevu gde je radio nekoliko godina dok ga austrougarske vlasti ponovo zbog njegovih projugoslovenskih stavova nisu poslale u Bihaćki egzil gde je radio kao profesor Velike gimnazije. Slomom habsburške monarhije i nastankom kraljevine Jugoslavije, Dvorniković hablitira, postaje docent i počinje da radi na Sveučilištu u Zagrebu. Njegovo hablitaciono predavanje na temu filozofija i nauka sastojalo se od nekoliko teza u kojima je naglašena međusobna veza filozofije i nauke ali i istaknuta potreba za našom autohtonom filozofijom.

Vladimir Dvorniković penzionisan je sa 38 godina. Zbog svoje kreativnosti, originalnosti a najviše nekonvencionalnog mišljenja i predavanja zbog čega su ga studenti posebno voleli, Dvorniković je došao u sukob sa Markovićem, Arnoldom a pre svega sa profesorom Bazalom i morao je da napusti Sveučilište. «Za razliku od naše dosadašnje filozofije, koja je imala malo dodira sa svetom izvan školskih klupa i koja se manje više ograničavala na tumačenje pojedinih sistema, gospodin Dvorniković je uza svu svoju sistematičnost posvetio pažnju životu i ljudima, napisao je 1923 godine Mijo Marković u raspravi «Kriza zapadno-evropske kulture». Respektujući dotadašnje istorijsko iskustvo filozofije, Dvorniković je nastojao da se stvori i sostvena filozofska komponenta. Povukavši se sa Sveučilišta, nije napustio i javnu delatnost. Širom zemlje i inostranstva održao je više od četiri stotine predavanja a na penzionisanje je reagovao objavljujući dva ogleda koja je kasnije objavio u knjizi «Borba ideja». To su «Tipovi negativizma» i «Psihopatska demagogija». U njima je napisao sve što misli o nestvaralačkim tipovima i vladavini najgorih umesto najboljih i vizionarski primetio kako i demokratske ustanove mogu biti zloupotrebljene.

Tokom čitavog života Dvorniković je neumorno pisao. Prvo delo objavljeno mu je još 1909 godine u ljubljanskoj «Omladini» o Kranjčeviću kao pesniku i filozofu. Njegova verovatno nepotpuna bibliografija prema sopstvenom »Dnevniku pisanja» iznosi 472 bibliografske jedinice. Objavljivao je knjige, studije, kritike, eseje, rasprave, članke, prikaze u čitavom nizu naših i stranih stručnih časopisa i drugih novina. Vodio je i široku korespodenciju sa mnogim istaknutim naučnicima toga vremena- Vilhemom Vuntom, Fridrihom Jodlom, Alfedom Adlerom, Vilhemom Ostvaldom, Branom Petronijevićem, Ksenijom Atanasijević, Ivanom Brlić-Mažuranić, Kolomanom Racom i mnogim drugima. 1933 godine postavljen je u Beogradu najpre za inspektora a potom za pomoćnika ministra prosvete. Penzionisan je 1934 godine. Do 1939 godine zahvaljujući finansijskoj pomoći poznatog izdavača Gece Kona, Vladimir Dvorniković je radio na svom životnom delu- Karakterologiji Jugoslovena. Ovo delo, objavljeno 1939 godine posvećeno je njegovoj ženi Jovanki.

Jovanka Jovanović i Vladimir Dvorniković venčali su se 1931. godine. Ova poznata glumica bila je veliki oslonac svom suprugu.Prekinula je svoj angažman u HrvatskomNarodnom Kazalištu u Zagrebu i zajedno sasuprugom došla u Beograd 1933 godine.Dobila je novi angažman u Narodnom pozorištuu Beogradu u kojem je uspešno igrala nekoliko sezona. Jedna od njenih najvećih uloga bila je uloga Živke u predstavi Gospođa Ministarka Narodnog pozorišta. Premeštena je posle rata na Cetinje gde je radila nekoliko godina. Nadživela je svog supruga.

Karakterologija Jugoslovena jedinstvena je analiza osobina, običaja, načina života i mnogo toga drugog ljudi ovoga podneblja. Pored Jovana Cvijića i Vladimir Dvorniković pokušao je da pruži svoj doprinos u razumevanju nečeg što svakako nije razumljivo na prvi pogled. Ostavio je mnogo- istorijsku analizu onih koji su pre nas živeli na ovom području pokušavši da istakne na koji su način uticali na nas. Obradio je osobine ljudi iz svih pojedinačnih krajeva nekadašnje zemlje ukazavši na njihove međusobne razlike ali i to da neki samo imaju potrebu da se razlikuju. Ispitivao je mnoge narodne običaje, zapisivao predanja, upoređivao muziku- nema gotovo nijedne oblasti u narodnom stvaralaštvu koju Vladimir Dvorniković nije dotakao. Kao ni u životu- zanimalo ga je kako se ljudi vesele, kako pate, nalazeći da je kod našeg naroda to često povezano jedno sa drugim; kako se šale, koliko se drže mitova, koliko im znači religija, kakvi su međusobni muško-ženski odnosi.. Neki nedostaci Karakterologije otuda možda i potiču iz toga što je autor hteo da u jednom delu sve objedini. I kao takvo, ovo delo nikog ne ostavlja ravnodušnim. Naprotiv, gotovo sedamdeset godina od njegovog nastanka, zapanjuje činjenica koliko je njegov autor video daleko unapred.

U stanu u Karađorđevoj 70 Vladimir Dvorniković proveo je poslednje godine života.

Retko objavljujući kratke članke uglavnom arheološkog, etnološkog, psihološkog, antropološkog a manje filozofskog sadržaja, ovaj vrsni stručnjak označen kao reakcionarni mislilac, jako teško je živeo. Ipak optimizam i vedrina duha koji su uočljivi na njegovim akvarelima koje je neko vreme prodavao da bi preživeo ali i prema svedočenjima porodice i prijatelja, ga nikad nisu napuštali. Vladimir Dvorniković preminuo je posle neuspele operacije žuči 30.9.1956 godine. Četrdeset godina posle smrti reprintovana su izdanja njegova tri dela- Karakterologije Jugoslovena, Borbe ideja i Psihe jugoslovenske melanholije. Nekoliko retkih predavanja svakako ne mogu biti dovoljna rehabilitacija ovog izuzetnog naučnika čije delo nikako nije smelo da bude zaboravljeno. Kad je umro, njegova supruga prodala je muzeju Savremenih umetnosti sliku Jovana Bijelića da bi ga sahranila. U tome staje sav apsurd tog vremena i odnosa prema ljudima koji su gledali daleko ispred.

AUTOR I IDEJNI TVORAC SERIJE: Nikola Mirkov SCENARIO: Nataša Drakulić KOSCENARISTA: Petar Stanojlović MUZIKA: Sonja Kalajić muziku izvodi ansambl „Kvinteko“ ULOGE: Nebojša Dugalić, Slobodan Roksandić REDITELJ: Petar Stanojlović Snimano u auntentičnim prostorima obnovljenog muzeja u Valjevu februara 2007.

Извор: http://www.rts.co.yu/jedna_vest.asp?IDNews=209432&source=najava --Ђорђе Стакић (р) 21:23, 30. децембар 2007. (CET)