Разговор:Македонска династија/Архива 1

Македонци
Македонци
Држава	Византијско царство
Посједи	од Византије
Оснивач	Василије I
Владавина	867.
Националност	јерменско

Ово је архива прошлих расправа. Не мењајте садржај ове странице. Ако желите започети нову расправу или обновити стару, урадите то на тренутној страници за разговор.

Архива 1

Архива 2

Садржај пре сређивања који је уклоњен

Македонска династија била је византијска владарска династија, која овом земљом владала од 867. године до 1056/1057. године. Оснивач ове династије био је Василије I, пореклом македонски сељак, који је себи прокрчио пут до престола убиством свога заштитника Михаила III. Он је укинуо све реформе исавриских царева-иконобораца и успоставио Јустинијанове законе. Револуционарна секта павликијанаца била је коначно уништена. Монаштво се поново почело уздизати и награђено је за претрпљену материјалну и моралну штету земљишним поклонима, екскусијама и оснивањем десетина нових манастира. Василијев наследник Лав VI (886—912 г.) уништио је последње остатке градске самоуправе — избор муниципалних власти, значај градских дема Лав VI је укинуо остатке градске самоуправе (као и прерогативе сената), али не и »значај градских дема«, о којима Лавово законодавство уопште не говори, а чији је значај нестао много раније. Уопште, законодавство првих царева Македонске династије приказано је шематички, веома сумарно, а у извесним појединостима и нетачно. Уместо укинуте »Еклоге« исавриских царева објављен је нов законски зборних »Василике«. »Василике« су озакоњавале кметство и створиле динатима широку могућност за присвајање сељачких земљишта и претварање слободних сељака у парике. У исто време ванредно је појачан бирократски апарат Царства, повећан је број чиновника централне и локалне управе, који су строго подељени на рангове по чиновима и дужностима. Изнад те чиновничке јерархије уздизао се раскошни царски двор. Ствара се у свим својим финесама сложени дворски церемонијал, који је живописно приказан у спису цара Константина Порфирогенита (X век) »O церемонијама«. Гомила дворана и великодостојника која окружује цара показује народној маси пример деификовања врховне власти: пред царем се пада ничице, дотиче се лицем земља, целивају му се ноге итд. Да би фрапирао уобразиљу народа и страних посланика, свака царева појава заодева се свечаном велелепношћу, која потсећа на позоришну представу или свечану црквену церемонију.

И поред приметне стагнације државне власти и коначне победе формализма и конвенционалности у друштвеном, политичком и верском животу, Византија је ипак под царевима из Македонске династије и даље чувала своје економске позиције у средњовековном свету. Цариград и даље остаје центар светске трговине, град легендарних богатстава. Поред њега Солун и Трапезунт одржавају помоћу својих међународних сајмова трговачку хегемонију Византије на Црном и Средоземном Мору. Трговачке везе византиских трговаца у то се време чак проширују, захваљујући увлачењу у трговачки промет Јужних и Источних Словена. За Бугарску, на пример, трговина с Византијом стиче толики животно важан значај да је 893 г. бугарски цар Симеон повео против Византије рат због препрека које је цариградска влада чинила византиско-бугарској трговини. Велики значај стичу и трговачке везе с руским Словенима, које су одржаване преко великог воденог пута »од Варјага до Грка«.

Са народом »Рус«, по сведочанству патријарха Фотија, Византија је први пут дошла у близак додир још 860 г., када су Руси напали на Цариград. У X веку како непријатељски тако и мирољубиви односи са Русијом добијају за Византију велики значај. Походи Олега (907 г.) и Игора (941 г.) на Цариград имали су за последицу потписивање трговачких уговора, које су наши летописи сачували. У накнаду за разне трговачке повластице дате руским кнежевима, ови су се обавезивали да ће византиском цару пружити војну помоћ, за коју је Византија била веома заинтересована н којом се, као што знамо, често широко користила. С друге стране, византиски утицај на Русију био је крајем X века толико јак да је кијевски кнез Владимир примио крштење од Византије, ородио се са царем Василијем II и дозволио грчком свештенству да организује руску цркву, на челу са кијевским митрополитом, који је био потчињен цариградском патријарху (988 г.). Христијанизација Русије од стране грчког свештенства прикључила је Кијевску Русију високој византиској култури и ставила известан печат на даљу историју Русије.

Савез с руским кнежевима био је Византији животно потребан у првом реду као противтежа све већој моћи Бугарске. И доиста, уз помоћ тог савеза Византија је успела да Бугарској зада јак ударац, који је доцније ванредно олакшао коначан војни пораз Првог бугарског царства.

Византиски цар Нићифор Фока изабрао је управо тај моменат, критичан за Бугарску, да јој зада ударац уз помоћ кијевског кнеза Свјатослава, коме је за организовање похода послата из Цариграда за оно време огромна сума од 1500 литара злата. Али његов први поход, у 968 г., није довео до резултата. Вест о нападу Печенега на Кијев натерала је руског кнеза да се врати кући. 969 г., после Петрове смрти, Свјатослав је предузео и други поход, овог пута не више као најамник Византије већ по сопственој иницијативи, с циљем да освоји Бугарску, где је одлучио да се учврсти. Пошто је потукао Бугаре и заробио њиховог цара Бориса II, Свјатослав је прешао планину Балкан, заузео Филипопољ и кренуо даље на престоницу Византије.

У то време у Византији се дешава нови дворски преврат. Јован Цимискије, који се налазио на челу једне од византиских војски, убио је цара Нићифора Фоку и прогласио се за цара. Затим је код Једрена пружио отпор Свјатославу, који је био принуђен да се врати у источну Бугарску, а затим и да потпуно напусти Балканско полуострво (971 г.). После тога источна је Бугарска припојена Византиском царству.

У доба Македонске династије Византија креће и у енергичну офанзиву на Арабљане. Слабљење Багдадског калифата, који се распао на низ феудалних поседа — емирата, олакшао је успех византиском оружју. Најпре су византиске границе у Малој Азији знатно померене на исток, затим је, у другој половини X века, одузет Арабљанима један део Месопотамије, Сирије и Јерменије. Посебно велики су били успеси цара Нићифора Фоке у борби са Арабљанима; у његовим трупама било је мноштво Руса, Јермена, Грузинаца, Печенега итд. У његове руке прешли су острво Кипар, најважнији центар Сирије Антиохија и низ других градова. Мање су успешно текле ствари на Западу, где је била коначно изгубљена Сицилија, коју су освојили Арабљани, као и неки поседи у јужној Италији.

Опште узевши, спољна политика македонских царева оставља утисак велике снаге и одлучности у постизању циља. Чести дворски преврати у то доба, убиства царева, војне буне и народни устанци нису прекидали упорну и систематску борбу тих царева за проширење граница и за повратак изгубљених територија.

Резултати такве политике последњих цретставника Македонске династије показали су се још у том истом XI веку. После смрти Василије II (1025 г.) Царство је морало да на свим фронтовима пређе из офанзиве у дефанзиву. У Бугарској је избио јак устанак, који је угушен тешком муком (1040 г.). Устанак против византиске власти из 1040 г. није избио у Бугарској, већ је обухватио већи део балканских Словена, а до најјачег изражаја дошао је у Македонији. Печенези прелазе Дунав, пустоше читаву Тракију све до Једрена, задају пораз трупама цара Константина Мономаха и приморавају Византију да од њих купи мир по цену плаћања данка и уступања земљишта (1048 г.). На источним границама појављује се нов опасан непријатељ — Турци-Селџуци, који после освајања Багдада 1055 г. нападају на византиске поседе у Сирији, Месопотамији, Малој Азији и Јерменији, систематски их упропашћују, а затим освајају, потискују Византинце ка мору. На Западу се положај Византије погоршао у вези са коначним расцепом између римске и цариградске цркве. Папа Лав IX и цариградски патријарх Михаило Керуларије бацили су један на другог анатему и узајамно прогласили за јеретике све који признају духовну власт противне стране. Тај је догађај познат под називом расцеп цркава на римокатоличку и грчкоправославну (1054 г.). Расцеп цркава лишио је Византију подршке папске столице у борби с Норманима, који управо у то време освајају читав југ Италије, а затим почињу офанзивне операције и против византиских поседа на Балканском полуострву, доводећи у опасност и сам Цариград.

Последњи цареви Македонске династије, немајући поверења у војну аристократију, која је против њих дизала честе устанке, тежили су да умање значај виших војних кругова и у вези са тим систематски смањивали размере византиске војске и средства на њено издржавање. Пресудан утицај у држави стекли су за неко време представници вишег чиновништва. Војно-феудална аристократија, која је била посебно јака у малоазиским темама, одговорила је на ту прекретницу у политици централне власти моћним устанком 1057 г. Одневши победу над владиним трупама, она је прогласила једног од најкрупнијих малоазиских феудалаца, Исака Комнина, за цара. То је био крај Македонске династије.

Пре доласка на власт

Порекло династије

Историчари који су живели на двору цара Константина VII, унука Василијевог, радо су за тога оснивача династије састављали пристојан и чак знаменит родослов. По њима, славни василеус водио је порекло по оцу од јерменске краљевске куће, по мајци је био у сродству са Константином и чак с Александром Великим. Истина изгледа да је била далеко скромнија. Василије је био врло ниског рода; рођен је око 812. год. од сиромашних досељеника јерменскога порекла, у незнатној сељачкој породици, коју су прилике довеле у Македонију; ту је породицу бугарски рат упропастио и очева смрт, последња несрећа, оставила је сасвим без средстава. Василије, оставши једина потпора своје мајке и сестара, имао је тада двадесет и пет или двадесет и шест година. То је био висок и јак момак, чврсте песнице, снажних плећа; густа коврџава коса окружавала је његово енергично лице. Сасвим неписмен уосталом, — он није знао ни да чита ни да пише, — то је пре свега била једна лепа људска животиња. То је било довољно да му осигура срећу.

Василије пред црквом Светог Диомеда

У својој сиромашној земљи Македонији, Василије, принуђен да се брине о породици, брзо увиде да земљорадња никако није довољна да исхрани њега и његове, и он прво ступи у службу код намесника покрајине. Затим, оде у Цариград да потражи срећу, и ту му прилике притекоше у помоћ, како се само може пожелети.

Од прилике око 840. године, када је цар Теофило на престолу седео са својом супругом Теодором, један младић сиромашно одевен, али коме су његов висок стас, снажан састав, и препланула боја лица давали прилично достојанствен изглед, улазио је једног вечера, са торбом на леђима и штапом у руци, у Цариград, кроз Златна Врата. Била је недеља, и ноћ је била близу. Преморен и прашњав, путник леже под трем оближње цркве Светог Диомеда и ту убрзо дубоко заспа. А преконоћ, игуман манастира, коме је припадала црква, трже се иза сна, и чу неки глас који му говораше:

Устани, и иди отвори цару врата од цркве.

Калуђер послуша; али пошто у дворишту не виде никога до једног убогог ђавола у дроњцима, опруженог на плочама, помисли да је сањао и врати се да легне. Онда, по други пут, глас га пробуди иза сна и понови му исту заповест; и опет уставши и не видевши ништа до издрпаног спавача, он се врати у постељу. Онда, по трећи пут, заповеднички глас јаче одјекну у тишини и у исто време, да не би посумњао да је будан, игуман доби груб и тајанствен ударац песницом у ребра. Глас је заповедао.

Устани, уведи онога што лежи пред вратима. Он је цар.

Сав дрхћући, свети човек журно изиђе из ћелије, сиђе и зовну непознатог. Сада младић одговори тргнувши се.

Ево ме, господару, шта заповедаш твоме робу?

Игуман га позове да пође за њим и посади га за свој сто; ујутру му даде да се окупа и изнесе му ново одело; и како путник, изненађен, не могаше да разуме од куда га обасипају толиком пажњом, калуђер му, у поверењу, откри тајну његове будућности и замоли га да му од тада буде пријатељ и брат.

Игуман Светога Диомеда, који га је прихватио, имао је једнога брата, лекара по занимању; овај виде младића у манастиру, нађе да је личан и добро развијен, и препоручи га једноме своме пацијенту, рођаку царевом и Вардасовом, који се звао Теофило и кога су због његовог малог раста прозвали Теофилицес (мали Теофил). Тај мали човек имао је једну страст: то је да држи у својој служби људе високога стаса, херкулске снаге, које је облачио у сјајно свилено одело, и ништа му није чинило веће задовољство но да се покаже пред светом са својом свитом од џинова. Чим су му проговорили о Василију, он хтеде да га види и, очаран његовом лепотом, одмах га « погоди да му гледа коње, и пријатељски га крсти надимком Кефалас — што ће рећи: »јака глава«.

Теофилацес и Даниелида

Василије остаде неколико година у кући Теофилицесовој, и за то време је имао један доживљај који му је сасвим осигурао срећу. Како је његов господар био послат мисијом у Грчку, Василије га је пратио, као коњушар; али на путу он се разболи и мораде се задржати у Патрасу. Тамо наиђе на Даниелиду. Даниелида је била богата удовица, већ мало зрела; имала је, кад ју је Василије познао, великога сина, а изгледа да је чак имала и унучиће. Али њено богатство било је за причу, »краљевско богатство«, вели један хроничар, »пре него приватног човека«. Имала је робова на хиљаде, огромна имања, небројена стада, радионице у којима су жене ткале дивне свиле, прекрасне ћилиме, изванредно танко ланено платно. Њена кућа је била пуна скупоценог златног и сребрног посуђа; њени сандуци напуњени сјајним оделом; њени ковчези набрекли од комада драгоцених метала. Она сама држала је велики део Пелопонеза и, по речима једнога историчара, она је заиста изгледала да је »краљица те земље«. Волела је раскош, параде: кад је ишла на пут, никад се није служила колима ни коњем, имала је носиљку, и пратили су је три стотине младих робова, који су је наизменце носили. Исто тако волела је лепе људе: тиме је Василије привукао њену пажњу. Треба ли мислити да је и она, како бележе сујеверни хроничари, предосећала славну будућност Македонца? Ја бих радије веровао да је њена симпатија долазила из стварнијих разлога. Толико стоји да га је она лепо примила у својој кући; и кад се Василије најзад морао решити да пође, она му даде новаца, лепога одела, тридесет робова да га служе; с тиме је убоги ђаво постао велики господин, и могао је играти улогу у свету и куповати имања у Македонији.

Никада он уосталом није заборавио своју добротворку. Кад се, неких двадесет година доцније, попео на престо, прва му је брига била да Даниелидином сину дâ једно високо достојанство, затим позва стару госпођу, »која је, веле, ватрено желела да још једаред види цара«, да му учини посету у престоници. Он је прими као владарку у палати Магнаур, и свечано јој даде титулу мајке василеусове. Са своје стране, Даниелида, увек дарежљива, донела је собом скупоцене дарове за свога старога пријатеља; она му поклони пет стотина робова, сто евнуха, сто необично вештих везиља, сјајне тканине и шта ти још знам. Она учини и нешто боље. Василије је у то време градио Нову Цркву; она хтеде да се придружи том побожном делу и даде откати у пелопонеским радионицама молитвене ћилиме, који ће покрити сав под цркве. Најпосле, она обећа да у своме тестаменту неће заборавити сина њеног некадашњег љубимца. После тога она се врати у Патрас; али сваке године, докле год је Василије живео, долазили су му из Хеладе велелепни дарови које му је слала његова стара пријатељица; а кад он умре, пре ње, она пренесе на владаочевог сина наклоност коју је била посветила оцу. Она дође још једанпут у Цариград да га види, и у своме тестаменту наименова га својим општим наследником. Кад је царски пуномоћник послат да састави инвентар наследства стигао кући Даниелидиној, он застаде пренеражен једним тако баснословним богатством. Да се и не помиње кован новац, адиђари, скупоцено посуђе, хиљаде робова — цар је од њих ослободио три хиљаде које је послао као насељенике у јужну Италију, — василеус лично наследио је више од осамдесет добара. Види се какво је у IX веку било богатство византиске царевине, каква су огромна имања имале оне велике породице провинциске аристократије, које су играле тако велику улогу у историји монархије. Али нарочито, зар то није једна занимљива и привлачна појава, та стара госпођа, чије је пријатељство, брижљиво неговано, било од такве користи дому Македонском?

Долазак на двор

Вративши се из Патраса у Цариград, Василије понова оде код Теофилицеса у службу, кад га један непредвиђен случај приближи цару. Једнога дана, рођак Михаила III, патриције Антигон, син Вардасов, давао је у част свог оца свечан ручак; позвао је био много својих пријатеља, сенатора, угледних личности, и исто тако бугарске посланике који су се у пролазу десили у Византији. По обичају на византиским гозбама, при крају обеда дођоше хрвачи да разоноде госте својим вежбама. Онда Бугари, са својом уобичајеном разметљивошћу и може бити распаљени добрим ручком, почеше хвалити извесног атлета њихове народности, изјавивши да је то непобедив човек и да ће он савладати свакога ко му противстане. Ухватише их за реч: и заиста варварски борац обори све супарнике. Византинци су били доста понижени, и још више надражени, кад Теофилицес, који је био на ручку, поче:

Ја имам у служби једнога човека, који ће, ако желите, издржати борбу са вашим славним Бугарином. Јер заиста било би мало стидно за Римљане да тај странац оде кући, не нашавши достојног такмаца.

Примише; зовнуше Василија; дворану брижљиво посуше песком да начине угодно земљиште за два борца, и борба поче. Снажном руком Бугарин се напреже да подигне Василија са земље и да га доведе да изгуби равнотежу; али још снажнији, Византинац. диже њега, окрете га живо око себе, и вештим хитцем, чувеним тада у борачким дворанама, баци на земљу свога супарника, онесвешћеног и прилично овређеног.

Овај подвиг привуче на Македонца пажњу дворских људи. А на неколико дана потом цар доби на дар од неког провинциског намесника, једног врло лепог коња; и одмах је хтео да га проба. Али кад се владар приближи животињи и хтеде да му отвори уста, да бу му прегледао зубе, коњ се ужасно пропе, и ни цар ни његови коњушари нису га могли савладати. Михаило III био је врло незадовољан, кад се умеша услужни Теофилицес: »Ја имам код куће, Господару, једнога младог човека врло вештог да рукује коњима; ако Ваше Величанство жели да га види, он се зове Василије«. Из двора одмах послаше по Македонца, и тада, »као други Александар на другом Букефалу«, по изразу једнога историчара, »као Белерофон на Пегазу«, он. скочи на леђа животињи и за неколико тренутака сасвим је укроти. Василеус је био усхићен: није се смирио док му Теофилицес није уступио тог лепог момка, који је био тако добар коњушар и тако снажан борац. И горд својом тековином, он одведе Василија да га представи својој мајци Теодори и рече јој:

Ходите да видите, каквог сам лепог човека нашао.

Али царица, пошто је дуго посматрала новога љубимца свога сина, рече тужно:

Камо среће да никада нисам видела тога човека! Он ће уништити нашу лозу.

Теодора је имала право. Тај атлет, који је умео да се допадне женама, сад је имао да покаже да је способан и за друге ствари. Око 856. он је ступио у службу Михаила III: једанаест година доцније он је био цар.

Вардас преузима власт

У тренутку кад је Василије дошао на двор, Вардас, ујак василеусов, постајао је свемоћан. Убиство Теоктитосово, Теодорино повлачење од света, учинили су ускоро од њега правог поглавара владе; и једно за другим наименован за магистра и врховног команданта војске, ускоро за куропалата, најзад готово придружен царству са титулом Цезара, он је владао као господар под именом Михаила III.

И поред својих порока, Вардас је био човек одличних способности. Грамзиво славољубив, страсно жудан власти, богатства и раскоши, он је ипак желео да се покаже као добар администратор, строг судија, неподмитљив министар; и самим тим, и поред недостатка савести и његове дубоке неморалности, он је постао врло популаран. Врло уман, он је волео књижевност, интересовао се за науке. Њему припада част за оснивање славног университета Магнаура, где је позвао најчувеније научнике свога времена; ту се предавала граматика, философија, геометрија, астрономија; а да би подстакао заузимљивост професора и ревност ученика, Вардас је правио честе посете школи и пажљиво пратио рад. Он је међу своје присне пријатеље убрајао славнога Лава Солунског, великог математичара, чувенога философа и лекара, једнога од највећих духова IX века, и који је, као сви велики научници средњега века, уживао код својих савременика доста зао глас врачара и мађионичара. А без сумње, с друге стране, Вардас је саблажњавао варош и двор; са својом снахом одржавао је врло сумњиве односе, и то је чак био први узрок великоме сукобу који је букнуо између папског посланика и патријарха Игњатија, кад је првосвештеник сматрао за дужност да забрани свемоћном регенту приступ у Свету Софију. Али у главном и сами непријатељи Вардасови принуђени су да признају његове високе способности. Под. његовом управом постигнути су знатни војнички. успеси против Арапа; дрски напад на Цариград. који су покушали Руси био је снажно одбијен; а нарочито, уз припомоћ патријарха Фотија, Игњатијевог наследника, Вардас је постигао славу да успешно изведе велико дело хришћанских мисија, које је однело еванђеље Моравцима и Бугарима, под његовом заштитом су Ћирило и Методије, словенски апостоли, предузели велико дело, којим је читава једна раса била придобијена за православље.

Цар Михаило Пијаница

Док је Цезар тако владао, цар је продужавао да тера своје лудости. Он је расипао на смешне трошкове новац који су скупили његови родитељи; он је зачуђавао и вређао престоницу својим необузданим склоностима ка тркама и коњима. Дао је саградити једну величанствену шталу, украшену као двор најскупоценијим статуама, и тиме се више поносио него и сам Јустинијан што је сазидао Свету Софију. Живео је у друштву кочијаша, обасипајући их златом, уживајући да лично кумује њиховој деци; он сам у кочијашкој хаљини председавао је тркама хиподрома и често је, по нарочитој стази у палати Светога Мамаса, сам трчао, приморавајући царске великодостојнике да чине што и он и да узму боје циркуса, да би се с њиме такмичили за награду. И, да би поруга била још саблажњивија, једна икона Богородичина намештена на царски престо, заузимала је место василеуса и председавала светковини.

Кад се Михаило III проводио, никако није допуштао да га, ни под каквим изговором, ко узнемирава. Једнога дана кад је био на хиподрому, јавише му да су Арапи заузели азиске области, и како је гласник врховног заповедника са стрепњом очекивао, стојећи пред василеусом, владалачке заповести:

Али каква дрскост, узвикну одједном цар, доћи и говорити ми о тим стварима, кад сам ја сав заузет једном трком од највеће важности, и кад има да се реши да ли се десне двоколице неће сломити на завијутку.

Између границе Киликије и престонице постојао је неки систем сигнала ватрому, нека врста оптичке телеграфије помоћу које се могло хитно јављати о упаду муслимана: Михаило III даде га разорити, наводећи да то у дане свечаности расејава народ и да рђаве вести тако достављене сметају гледаоцима, растужујући их, да потпуно уживају у задовољству игре. Зна се већ о његовом разврату и шалама ко]е је измишљао са својом пратњом од дворских будала и лакрдијаша; зна се о његовом пијанству, које му је у историји стекло надимак Михаило Пијаница, и како је, после пића, не знајући више добро шта равнодушно говори, изрицао смртне казне или проналазио чисте лудости. Једини начин да му се неко допадне био је да се придружи тим чудноватим забавама, и, свако се на двору трудио да му угоди. Прича се да је и сам патријарх Фотије налазио да су царева увесељавања врло забавна и радо је, да би му угодио, пио за столом још више него он. У сваком, случају, Василије је брзо разумео да је ту начин да осигура себи срећу.

Василије као велики штитоноша

Он је вешто помагао у свему, пристајао на све и користио се свачим. Године 856. звање великог штитоноше остаде празно, пошто је његов власник био у завери против цара: то место доби Василије. 862. први коморник Дамјанос, стари пријатељ Вардасов, буде смењен, пошто се огрешио о поштовање према Цезару, са којим је био у завади: Василије наследи то место 6д поверења, које онога који га заузима доводи у тесну везу са владаоцем. Михаило III, уосталом, обожавао је свога љубимца;, он је говорио онима који су га хтели слушати да му је једини Македонац одан и веран служитељ. И зато га он начини патрицијем, и најпосле га ожени. У ствари, Василије је већ имао жену, Македонку као и он, која се звала Марија; василеус га примора да се разведе, и Марија би, са нешто новаца, испраћена у свој родни крај. После тога, цар ожени свога пријатеља својом милосницом Евдокијом Ингерином.

То је била врло лепа жена, којој је Михаило био милосник већ више година и коју је још једнако волео: и зато, кад ју је удавао, поставио је услов да је задржи за милосницу, и уговора су се тако тачно придржавали, да независни хроничари без увијања приписују цару очинство прва два детета Василијева. Дворски писци, природно ћутљивији у једном тако тугаљивом питању, напротив, радо су хвалили не само лепоту и љупкост Евдокијину, него још и њену мудрост и врлину; само њихово задржавање на томе показује да је то било једно болно место, мало тегобно за Македонски Дом. Василије једини изгледа да се без муке прилагодио томе неугодном положају; уосталом, имао је где да се утеши. Он је био милосник Текле, цареве сестре; и Михаило III затворио је очи на ту везу, као што је Василије затварао очи на прељубу своје жене. И то је био најлепши брак у четворо што се може замислити.

Смрт Вардасова

Василије, може се мислити, није без рачуна показивао толику услужност. У томе македонском пустолову, тако добром дворанину и тако савитљивом, Вардас је добро прозрео скривено славољубље које себи крчи путеве. После пада Дамјаносова је он говорио својим пријатељима:

Ја сам отерао лисицу, али, на њено место, увео сам лава, који ће нас све прождерати.

И заиста, између љубимца и министра ускоро се заметну огорчена борба. Василије се трудио да убеди цара да му Цезар ради о глави: али се Михаило само смејао на те бесмислене оптужбе. Тада, да би дошао до циља, смутљиви Македонац потражи саучесника; он се нађе са Симватиосом, властитим зетом Вардасовим, и под најстрашнијим заклетвама достави му да му је цар, који га јако цени, врло наклоњен, али да се једини његов таст противи његовом праведном унапређењу. Кад то сврши, он продужи да сплеткари код цара, и, да би поткрепио своје изказе, он се позове на Симватиоса, који се, заведен и бесан, није устезао да се с Василијем закуне како Вардас заиста склапа завере. Јако поколебан тим изјавама, Михаило III мало помало помири се с мишљу да предузме кораке против министра. Али је Цезар био моћан; у Цариграду су га поштовали толико исто и још више него цара; преко свога сина Антигона, главног заповедника гарде, он је држао престоничке трупе; покушати у Византији удар против њега било је осудити се унапред на сигуран неуспех. Да би нашли згодну прилику, требало је удаљити Вардаса од његових присталица; наговорише дакле цара, да објави поход на Азију, против Арапа; дужан да прати василеуса, Вардас се тако без одбране предавао у руке својим непријатељима.

Цезар је био извештен о свима тим сплеткама и у његовој околини саветовали су му чак да се брани, да смело изјави како неће пратити цара са војском. Разуме се да су сујеверне душе откриле такође свакојаке злокобне предзнаке, који су предсказивали скори крај министров. Причало се како је у цркви, док је био удубљен у молитве, одједном осетио позади неку невидљиву руку, где му трза са рамена свечани плашт. Злослутно су тумачили неочекивани поклон који му је скоро била послала његова сестра Теодора: то је била једна одећа извезена златним јаребицама и која случајно није била довољно дугачка; погађачи су се сложили у томе да јаребица значи издајство, и да сувише кратко одело указује на скору смрт. И сам Вардас имао је узбуђујуће снове. Видео је себе како улази у Свету Софију поред цара, на дан једне свечане литије, и у апсиди цркве, одједном, спази Светога Петра где седи на престолу међу анђелима, и код његових ногу патријарха Игњатија како тражи правду против својих гонилаца. И апостол, пруживши мач једном службенику свом одевеном у злато, постави цара себи с десне стране, Цезара с леве, и заповеди да га ударе мачем. Али Вардас је био сувише паметан, сувише слободоуман, да би придавао много важности тим случајностима. А и цар и његов љубимац нису ништа штедели да му улију поверење и сигурније га увуку у клопку. Пре поласка, обојица одоше са Цезарем у цркву Свете Марије Калкопратије, и ту, у присуству патријарха Фотија, који прими њихову заклетву, обојица се свечано заклеше на Христову крв да се Вардас нема од њих ничега бојати. Готово убеђен, регент се реши да пође са двором: Василије, три пута кривоклетник, био је дошао до свога циља.

Хроничари наклоњени македонској династији све су учинили да оправдају Василија за злочин према Вардасу, и трудили су се да покажу како он није играо никакву улогу у томе озбиљном догађају. Истина је сасвим друкчија. Војска и двор били су прешли у Азију. Василије, са неколико завереника, са својом браћом, рођацима, присним пријатељима, које је придобио за своје планове, био је готов да приступи послу чим му цар буде издао заповест; и, да би убрзали догађај, његови саучесници и он подстицали су Михаилову злу вољу против његовога ујака, и указивали на дрскост Цезареву, чији је шатор био подигнут на једном брежуљку који је надвишавао царев шатор. Вардас је знао све о завери која се ковала; али, са лепим презирањем опасности, он је опомене својих пријатеља називао бесмислицама, и, верујући у моћ свога анђела чувара, рачунао је да се његови непријатељи неће усудити. Да би изгледао достојанственији, он обуче раскошно одело, и, на коњу, са многобројном свитом, оде рано ујутру, по обичају, цару на подворење. Василије га је чекао. Према његовом положају великога коморника, његова је дужност била да прими Цезара и да га уведе код василеуса, водећи га за руку. Ушавши под шатор, Вардас седе поред владаоца и започе се разговор. Тада једним погледом Михаило показа својим вернима да је тренутак дошао. На тај миг, логотет Симватиос изиђе из царског шатора и, начинивши на своме лицу знак крста, тим унапред уговореним покретом, извести убице и уведе их у дно шатора. Већ је Василије, стојећи иза Вардаса, и једва се уздржавајући, упућивао министру претеће покрете, кад се Цезар одједном окрете и разумеде. Осећајући да је изгубљен, он се баци пред ноге Михаилу, преклињући га да га спасе. Али Василије узе мач у руку; на тај знак завереници јурнуше, и пред очима неосетљивог или немоћног цара, они исекоше на комаде несрећног Цезара. Толико су се били окомили на тај раскрвављени леш, да су после једва могли покупити неколико безобличних остатака, који су сахрањени у оном истом манастиру Гастрији, где се Теодора, по заповести свога брата, морала некад повући.

Званично причање овог догађаја, очевидно састављено да оправда то подло убиство, тврди да су завереници, после дугог устезања, тако поступили само да спасу цару угрожени живот, и да је у тишми која је настала после убиства, Михаило III био изложен најозбиљнијој опасности. Али та прича није преварила никога. Без сумње, патријарх Фотије, добар дворанин, похитао је да честита цару што се извукао из тако велике опасности; народ, искренији, и који је волео Вардаса, викао је при пролазу владара:

Лепо си се провео на путу, василеусе, ти који си убио свога рођака и пролио крв својих сродника. Тешко теби! Тешко теби!

Василије као савладар цара

Василије је победио. Неколико недеља доцније, дар, који није имао деце, усвоји га и подиже до достојанства магистра; мало после, он га придружи престолу.

На дан Духова 866. године народ с чуђењем виде да се дижу два престола у Светој Софији, и беспослени људи били су врло радознали шта то може бити, говорећи да има само један василеус. Све се ускоро разјасни. У уобичајени час, царска поворка уђе у саборну цркву: Михаило III ишао је на челу, у свечаном оделу; Василије је ишао за њим носећи знаке и мач првога коморника. Чврстим кораком владалац дође до иконостаса и стаде на највише степене; испод њега Василије застаде; ниже се наређаше царски секретар, велики начелник двора или препозит, поглавари стража, који су представљали званичан народ. И тада, у присуству двора и сакупљене гомиле, царски секретар прочита василеусов извештај:

Вардас Цезар, гласио је тај докуменат, склопио је заверу против мене да ме убије, и зато ме је одвео изван престонице. И да није било пријатељских опомена од Симватиоса и Василија, мене више не би било међу живима. Али он. је погинуо као жртва свога греха. Ја дакле наређујем да Василије, мој верни слуга, који чува моје величанство, који ме је ослободио мога непријатеља, и који ме воли, буде у будуће чувар и администратор моје царевине и да буде од свију поздрављан као цар.

Василије, врло узбуђен, проли сузе на ово саопштење, које га без сумње није изненадило. А Михаило, предавши своју сопствену круну патријарху, који је благослови, стави је затим на главу Василију, док су му начелници огртали плашт и обували црвене чизме. И народ повика по пропису:

Живели цареви Михаило и Василије.

Благодарност никада није била главна врлина Македончева. Како су његови дојучерашњи саучесници, нарочито Симватиос, захтевали свој део власти и почасти, пошто му више нису били потребни, он их. без устезања одгурну; и кад се они, незадовољни, побунише, он их строго казни за њихову побуну. Али са једним владаоцем као што је био Михаило, и благонаклоност најтемељнија на изглед, била је увек неизвесна: у толико више што су се многи дворски људи, суревњиви на брзо уздизање љубимчево, трудили да га изобличе код цара и да га увере како му његов нови друг ради о глави. Узалуд је Василије, да би сачувао његово поверење, чинио што треба, присуствовао царским гозбама, пијући с њиме, допуштајући му сваку слободу са његовом женом Евдокијом: са несталним и променљивим духом као што је био Михаилов, он се без престанка морао бојати за своју власт, па и за сам свој живот.

Он ускоро сасвим јасно осети опасност која му је претила. Једно вече, да би се прославила победа коју је василеус однео на тркама, давала се свечана вечера у палати Светога Мамаса. При крају обеда, један од присутних, патриције Василисцианос, кога је владалац радо гледао, поче честитати цару што је са толико вештине и среће терао своја кола. Онда Михаилу, већ мало пијаном, дође једна смешна мисао, као што су му често долазиле после пића, па рече патрицију:

Устани, скини ми моје црвене чизме и навуци их себи.

Овај је, збуњен, гледао Василија, као да тражи од њега савета; онда му василеус, планувши, заповедничким гласом нареди да сместа послуша; затим, окренувши се своме ортаку, рече му подругљиво:

Бога ми, изгледа ми да њему боље стоје него теби.

Потом поче да саставља стихове у част свога новога љубимца. Па је почео певати:

Погледајте га сви и дивите му се. Зар није достојан да буде цар? леп је; круна му лепо стоји; све се стекло да увелича његову славу.

Василије, огорчен, гутао је свој бес ћутећи; Евдокија, сва у сузама, покушавала је да уразуми Михаила, говоривши:

Велика је ствар, Господару, царско достојанство: не би га требало срамотити.

Али Михаило, све више пијан, одговараше смејући се:

Не брини ти о томе, ћерко. Свиђа ми се да начиним Василисцианоса царем.

Можда је и Теодора, која је, изгледа, опет била ушла у милост код сина, бушкала против Василија, и гледала да га обори. Тек, то стоји да је Македонац, осетивши како његов друг хоће да се отргне, сматрао да је време свршити с њиме. Да би оправдао тај последњи чин драме, Константин VII, унук Василијев, трудио се да нам представи Михаила у најцрњим бојама и, у једној жестокој оптужби, покупио је приче о свима његовим лудостима, о свима његовим скандалима, о свима његовим злочинима: ипак није смео да каже каквог је учешћа узео његов деда у убиству човека који је био његов господар и добротвор. И овде међутим истина није ни мало сумњива.

Смрт цара Михаила и Василијево ступање на престо

23. септембра 867. цар је вечерао у палати. Светог Мамаса. И поред достава које је добио против Василија, и поред мржње коју је сад осећао спрам свога некадашњег пријатеља, владар је позвао свој сто свога царског ортака и његову жену Евдокију. Као обично, цар је много пио, а знало се, да кад је пијан, он је способан за све. Василије тврдо решен да изврши намеру, био се већ од пре неколико дана споразумео са већином оних који су му некад помогли да се отараси Вардаса. Сматрајући да је час дошао, он изиђе, под једним обичним изговором, из дворане у којој је била гозба, и отишавши у царску спаваћу собу, развали браве својом атлетском песницом, да би онемогућио цару да се закључа; затим се врати на своје место за столом; по обичају, Евдокија се умиљавала на све могуће начине око свога милосника. Кад се, доста доцкан у ноћ, гости дигоше, сам Василије хтеде да придржи цара, који је посртао, одведе га у његову собу и на прагу пољуби му руку с поштовањем. Под стражом два верна служитеља, Михаило убрзо заспа; тада, са завереницима, Василије уђе у собу. Било их је свега осам. На тај нагли упад, коморник Игњат поче уплашено викати, покуша да се одупре: на борбену грају, василеус се пробуди и, одједном отрежњен, погледа. Онда Јован Халдиос, један од Василијевих пријатеља, извуче свој мач, и једним јаким замахом одсече обе руке цару; други један обори Василисцианоса; за то време остала дружина чувала је стражу на вратима, да би спречила војнике који су били на служби да притекну у помоћ своме господару. После овог удара, завереници се посаветоваше:

Ми смо му одсекли руке, рече један, али он је још жив: а ако он живи, шта ће бити с нама?

Онда се један од убица врати у собу где је Михаило, усправљен на постељи, сав обливен крвљу, јаукао и грдио своје убице, а нарочито Василија. Једним снажним ударцем мача човек му пробурази трбух, затим, поносито, дође да јави Василију да је овога пута све свршено.

Константин VII осетио је ужас тога трагичног и подлог убиства. У биографији свога деде коју је написао, он просто вели: »Цвет великаша и Сената погубио је цара у палати Светог Мамаса уз припомоћ неколико војника из гарде; и, поставши неосетљив у пијаном стању, он је без мука прешао из сна у смрт«. Крај Михаила III сасвим је друкчије свиреп и ужасан. Он је погинуо, ако не од руке, а оно на заповест самог оног кога је он начинио царем; и нагло отрежњен у последњем часу, он је могао за време својих страшних смртних мука да осети све вероломство онога Василија двоструког оцеубице, крвника свога законитог владара и свога поочима.

Мрачна предсказивања Теодорина била су се остварила: уклонивши све препреке које су га растављале од престола, Македонац је био цар. Журно, да би окончали резолуцију, прешавши преко Златног Рога, заузеше Свету Палату, и ујутру, прва брига новога господара била је да ту смести, са великим церемонијама, у одељења законите царице, своју жену Евдокију Ингерину, која је, до краја, била милосница Михаила III. Са њом се он, без стида, показао о божићњим светковинама 867. на улицама престонице, возећи се на раскошним колима у која су била упрегнута четири белца; неколико година доцније чак је имао од ње једнога сина, који је био његово прво законито дете, и затим још четири кћери. Душа македонског сељака, која је остала простачка, није се, као што се види, нимало узбуђивала таштом осетљивошћу.

И такав је он увек био. Василије је у своме животу срео три жене. Даниелида, матрона из Патраса, била је богата; она му је, с новцем, дала средства да се подигне: зато је он брижљиво чувао њену успомену и неговао њено корисно пријатељство. Евдокија је била царева милосница: он је услужно прими за жену, и услужно затвори очи. пред њеним неисправним владањем. Јер она је служила његовој амбицији, јер она му је била користан ортак; и зато ју је он, чак после смрти Михаилове, и поред нових саблазни њенога живота, увек задржао, осећајући да би династију изложио опасности кад не би имао за њу неисцрпна блага праштања. Најпосле Текла, сестра Михаила III, осећала је према лепом човеку Василију једну заљубљену слабост: спрам ње једине он се показао строг. Кад је доцније дознао да је узела другога милосника, старога пријатеља Цезара Вардаса, он даде човека на розге и нареди да жену свирепо ишибају. И то није био, као што би се на први поглед могло мислити, занос задоцнеле љубоморе код остарелог цара; практичан дух, Василије је у исто време конфисковао у своју корист Теклино имање.

Тако је он целога живота остао људска животиња, примитивна и сирова, са јаким страстима, грубим и сировим нагонима, као што је био годинама раније, кад је заснивао своју срећу; и то баца чудновату светлост на психологију тога оснивача династије. То је био славољубив човек, вешт и срећан, и исто тако велики политичар, који је својом владавином припремио византиској царевини два века славе и сјаја. То је увек била једна користољубива и ниска душа, без устручавања и без осетљивости, без захвалности и без части.

Владаоци македонске лозе и учвршћивање династије

Од 867 до 1025 г. византиско царство је доживело сто педесет година јединственог сјаја. Оно је имало срећу да му за то време буде на челу низ владара који су, скоро сви, били знаменити људи.

Василије I Македонац, оснивач династије (867-886)
Роман I Лакапин (919-944)
Нићифор II Фока (963-969)
Јован I Цимискије (969-976), славни отмичар престола који је управљао земљом под називом законитог владара,
Василије II Бугароубица (976-1025)

Ови наведени владари нису били византиски цареви какви се обично замишљају. То су били људи одлучни и прекаљени, често безобзирни и немилосрдни, самовољни и јаки, више се бринући да улију страх него љубав; али су то били државници, занесени мишљу о величини царевине, чувени ратници чији је живот протекао по логорима, међу војницима у којима гледају и воле основне чиииоце монархиске моћи; то су били вешти администратори, упорне и несаломљиве снаге, и који се ни пред чим нису устезали када је требало осигурати опште добро. Они нису марили непотребне издатке, већ су се једино бринули да увећају народно богатство; сјајна дворска раскош, празни блесак пратњи и свечаности занимали су их само уколико су служили њиховој политици или одржавали углед цара и царства. Суревњиви на своју власт, они, углавном, нису имали љубимаца; осим неколико моћних личности, као паракимомин ("велики коморник") Василије, ванбрачни син Романа Лакапина, који је био за време пет царева и преко четрдесет година (944-988 г.) душа владе, њихови су саветници махом били незнатни људи које су узимали у службу и чији су остајали господари. Веома славољубиви, срца препуног најплеменитијих стремљења, они су хтели да начине од византиског царства највећу силу источног света, заточника јелинизма и православља; и величанственим напором свога оружја, окретном вештином своје дипломатије, одлучношћу своје управе, они су остварили свој сан и од свога доба створили право доба препорода, један од најславнијих тренутака дуготрајне византиске историје.

Када се Василије I попео на престо, положај монархије био је још необично тежак: изгледало је да целу државу треба из основа преуредити. Сурови сељак, који се помоћу злочина уздигао до највише власти, он је имао све особине потребне за извршење тога тешког задатка: он је био уман, подједнако желећи да заведе ред у монархији и да јој поврати спољни углед, добар администратор, одличан војник, тежећи изнад свега да потпуно учврсти своју царску власт. За време своје двадесетогодишње владавине он је умео да доведе у ред послове монархије и да, величином учињених услуга, осигура судбину свога дома. Његов син Лав VI (886-912 г.), чија је владавина од веома велике важности по административну историју царства, настави — ма колико да се иначе разликовао од свога оца по својој љубави за седењем код куће, својим надриучевњачким манијама и својом слабошћу према љубимцима — рад на учвршћивању династије са сличном упорношћу: да би престолу осигурао наследника, он није презао да се четири пута жени, и тиме унесе саблазан међу савременике, нити да се завади са црквом и њеним поглаварем, патријархом Николом. Али, по ту цену, у Византији се тада први пут родила мисао о законитом праву на престо једне владарске породице. Два прва македонска цара били су ти који су, према речима једног савременика, "дали царској власти снажан корен из кога су се развиле величанствене гране династије". Отада је било теже да се сруши дрво тако дубоко усађено; после тога је била створена царска лоза, чији чланови добише назив порфирогенити ("рођени у пурпуру"), и народна приврженост, поданичка оданост тој лози. То је представљало за монархију, потресану многобројним бунама, повољну и значајну по последицама новину.

Разуме се да преврати нису чак ни тада изостали. Немири, који су избијали за време бурног малолетства Константина VII, сина Лава VI (912-959 г.), дали су прилике Роману Лакапину да се дочепа власти за четврт века (919-944 г.). Нешто доцније, када је Роман II, син Константина VII, умро после четворогодишње владавине (959-963 г.), владина слабост, за време малолетства његових синова Василија II и Константина VIII, изазвала је устанак помоћу кога је на власт дошао Нићифор Фока (963-969 г.) и кобни државни удар који је, после убиства Никифора, начинио царем Јована Цимискија (969-976 г.). Али ниједан се од ових насилника није усудио да уклони са престола законите потомке Василија I. Роман Лакапин је, званично, делио власт са Константином VII, док га је, у ствари, натерао да се повуче у засенак своје марљиве научничке радиности. Никифор Фока и Лован Цимискије допустили су деци Романа I да владају само по имену и трудили су се да помоћу ступања у брак са принцезама из царске породице даду своме насилном присвајању престола изглед законитог права. После њих, сасвим природно, власт је поново дошла у руке представнику македонске лозе који је био постао пунолетан, великог цара Василија II. Династија је била тако добро утврђена да су, у овој источној монархији, могле владати и саме жене, синовице Василија II, Зоја (1028-1050 г.), која је делила престо са своја три узастопна мужа, и Теодора (1054-1056 г.); и те су принцезе биле омиљене у народу, што доказује буна из 1042 г. када је Михаило V био оборен стога што је хтео да збаци са престола Зоју и незадовољство на које је наишао Константин Мономах када је био изазвао сумњу да је намеравао да уклони обе царице. Никада се још нешто слично није догодило у Византији и јавно мњење је отворено изражавало да "онај који влада у Цариграду коначно је увек победник", што је насилно освајање престола означавало не само као злочин, већ, што је још горе, као глупост.

Како се десило, међутим, да су отмичари престола били врсни људи и знамените војсковође, царство је могло да поднесе без потреса политичку неспособност Константина VII, неуредни живот Романа II и дуготрајно малолетство његових синова, и читав век и по оно је имало на врху људе који су се у вођењу државних послова одликовали јединством погледа и чврстином правца, што у Византији већ давно није био случај. Захваљујући, најзад, суделовању сарадника високе вредности, војсковођа као што су били Куркуа, Фока, Склир, министара као што је био паракимомин ("велики коморник") Василије, цареви из македонске династије могли су да у огромној мери прошире државу и да јој пруже јединствени сјај. Напад који је био предузет на свима границама и био крунисан великим успесима; дипломатски рад који је допуњавао војничке резултате и окупљао око монархије поворку вазалних народа; византиски утицај који се ширио на цео источни свет чак до Запада; јака влада која се одликовала великим законодавним делима; централизована, вешта и искусна администрација која је, помоћу општег јелинистичког обележја, општег исповедања православља, умела да осигура царству јединство које је изгледало неостварљиво због разнородности раса: ето шта су све Византији донеле сто педесет година владања македонских царева. И ма да нису успели, упркос својим напорима, да отклоне велике опасности које су претиле благостању земље, да реше аграрно и друштвено питање које се наметало са узнемиравајућом жестином, да укроте феудално племство увек спремно на побуну, да спрече славољубиве поглаваре источне цркве да изазову шизму и, одвајајући заувек Византију од Рима, да пољуљају чврстину монархије; ма да је македонска лоза оставила при крају царство неотпорно према Норманима и Турцима и отворила врата дуготрајном расулу (1057- 1081 г.), ипак, за време једног века и по, под династијом коју је основао Василије I, Византија је доживела велику славу и сјај. У X и XI веку Цариград је био најблиставије средиште европске цивилизације и, као што је на једном месту речено, "Париз средњега века".

Династија је била тако добро утврђена да су, у овој источној монархији, могле владати и саме жене, синовице Василија II, Зоја (1028—1050 г.), која је делила престо са своја три узастопна мужа, и Теодора (1054—1056 г.); и те су принцезе биле омиљене у народу, што доказује буна из 1042 г. када је Михаило V био оборен стога што је хтео да збаци са престола Зоју и незадовољство на које је наишао Константин Мономах када је био изазвао сумњу да је намеравао да уклони обе царице. Никада се још нешто слично није догодило у Византији и јавно мњење је отворено изражавало да "онај који влада у Цариграду коначно је увек победник", што је насилно освајање престола означавало не само као злочин, већ, што је још горе, као глупост.

Василије Македонац

Када се Василије I попео на престо, положај монархије био је још необично тежак: изгледало је да целу државу треба из основа преуредити. Сурови сељак, који се помоћу злочина уздигао до највише власти, он је имао све особине потребне за извршење тога тешког задатка: он је био уман, подједнако желећи да заведе ред у монархији и да јој поврати спољни углед, добар администратор, одличан војник, тежећи изнад свега да потпуно учврсти своју царску власт. За време своје двадесетогодишње владавине он је умео да доведе у ред послове монархије и да, величином учињених услуга, осигура судбину свога дома.

Ток владавине

Овај енергични човек успео је, да тешње веже уз Византију не само блиске Бугаре, него и удаљене Хрвате. Он добро чува подручје Царевине. Кад је од Сарацена угрожени Дубровник затражио цареву помоћ, овај је брзо испунио молбу и у Јадранско Море послао јаку флоту. Царев адмирал, Никита Орифас, улази у ближе везе са српским племенима око Дубровника, са Захумцима, Требињцима и Конављанима, и позива их на заједничку борбу против Сарацена, и то не на копну, него и на лађама (869. год.). Упада у очи, да су позвана на сарадњу само племена из јужне Далмације. Севернија, Хрвати и Далматинци, беху ушла у везе са италијанским краљем Лудвигом, и изазвала против себе гнев Византије. Кад су неки "Словени" из тих племена напали и опљачкали папине легате на путу из Цариграда у Јакин, употребише то Грци као добар повод да их напану и присиле на покорност (871. год.). Неретљани су дуго времена били врло упорни, да промене своје гусарске навике и уопште свој начин живота. Нарочито су били противни хришћанству, у ком су гледали само средство за своје потчињавање. Порфирогенит је оставио помен, да су Неретљани чак били прозвати "паганима", "с тога што нису пристали да се покрсте у оно време, кад су се крстили сви Србљи". Цар Василије је, најзад, савладао и њих. Притешњени, они су послали једно посланство цару и затражили крштење, а он им је послао свештенике и примио их под заштиту. Око 878. год. готово сва Далмација враћа се поново под власт цариградског господара, а добрим делом и под власт цариградске цркве. То, истина, не траје дуго, али је значајно за велики замах Василијев.

Дакле, пошто су се Словени населили, они су запосели све земље око Далмације, али су Византински градови заузели острва за обрађивање и живели су од тога, отад су, свакако, свакодневно били заробљавани и уништавани од Пагана, па су напустили она острва и одлучили обрађивати земљу на копну. Али њих су зауставили Хрвати, и то зато што још нису били плаћали данак Хрватима, а редовно су плаћали војном заповеднику оно што сада плаћају Словенима. Спознавши да им је тако немогуће живети, они су побегли цару Василију(867-886) те му рекли све ово. И зато је славни цар Василије одредио да све оно што је до тада плаћано стратегу, они од тада треба да плаћају Словенима и с њима да живе у миру, а тек мало плаћања треба да дају стратегу, као сасвим јасан доказ подређености и подложности цару Византинаца и његовом стратегу. И од тог времена сви су ови градови постали дужни данка Словенима, и они су њима плаћали тачно одређене износе: град Сплит 200 номизмата, град Трогир 100 номизмата, град Диадора 110 номизмата, град Опсара 100 номизмата, град Арбе 100 номизмата, град Бекла 100 номизмата, што даје свеукупан износ од 710 номизмата, осим вина и других добара, која су давања већа од плаћања у новцу. Град Рагуза(Дубровник) смештен је између две земље, Захумље и Травуније, они имају своје винограде у обе земље, па они плаћају архонту(кнезу) Захумљана 36 номизмата, а архонту(кнезу) Травуније 36 номизмата.

За владе цара Василија и бугарског кнеза Бориса-Михаила пада главна активност у христијанизацији Јужних Словена. Највећи део ученика Ћирила и Методија склонио се на Балкан. Једне, који су били продани као робље, откупио је један византиски легат у Млецима и упутио у Цариград. Цар их је тамо лепо примио и једне задржао, а друге упутио у народ. Други су се непосредно спасавали преко Паноније у Бугарску, прошавши кроз Београд, који је тада био у Борисовој власти. Борис их је, као и Василије, примио лепо. Он је с њима добио читав кадар учених и искусних људи, згодних да наставе почето дело хришћанске мисије. Врло је карактеристично, да их је врло мали број задржао у самој Бугарској, него их у већини шаље у најзападнији крај своје државе, тамо на пут према Драчу и Јадранском Мору. Да ли је то било с тога, што им ипак није много веровао, па их је хтео имати даље од саме Бугарске? Или обратно, да их је слао тамо, на периферију, да делују међу Словенима и да их придобиају за његову државу? Од ученика Методијевих неке знамо по имену и њиховој великој активности. Климент је делао у крају Кутмичевице, око Охрида и Девола, који после њега преузима Наум. Ови ученици Методијеви, нарочито Климент, који је имао седиште у Деволу, развише необичну делатност — легенда говори о 3.500 ђака! — и не само што утврдише хришћанство, него и створише основе књижевности Јужних Словена, а посебно Срба и Бугара. Климент је делао у том западном крају и од 893. год., кад је постао епископ ближе неутврђене дремичко-беличке епархије. Његов наследник Наум, који је 900. год. подигао свој манастир на Охридском Језеру, истакао се пре тога својом књижевном иницијативом. У Деволу, Климентовом и његовом заслугом, створила се права школа словенске писмености и хришћанског образовања. Климент (+916.) преживео је Наума, који се пред крај живота повукао у свој манастир, где је и умро, 910. год. И Климент је умро у Охриду и сахрањен је у цркви Св. Пантелејмона.

Смрт

29. августа 886. , цар Василије I умре изненада од последица једног доста чудноватог несрећног случаја који му се десио у лову. Једнога дана кад је изишао у околину престонице, ради своје омиљене забаве, био се одвојио од свога друштва и дао се у трк за једним великим јеленом; одједном, животиња притерана у теснац, окрете се, јуриши сагнуте главе на василеусова коња, и како је случајно заплео рогове у владаочев појас, он подиже на врх рогова несрећнога цара. Кад је коњ, избезумљен, стигао ловце без свога јахача, то произведе у свити дворана силно узбуђење; оно постаде још јаче кад из далека спазише јелена где носи цара у лудом трку. Узалуд су покушавали да ухвате животињу: сваки пут кад је изгледало да су јој се мало приближили, она би једним наглим полетом одјурила даље. Најпосле, неколицини гардиских војника пође за руком да вештим заобилажењем пресеку јелену одступницу, и један од њих, стигавши животињу, успе да мачем пресече појас владаоцу. Василије паде на земљу, онесвешћен; однеше га у Свету Палату у доста жалосном стању. Осим тога, њему је било близу седамдесет и четири године, и већ од неколико месеци здравље му је било озбиљно поремећено. Под таквим околностима, случај чија је жртва он био, — јелен га је носио по простору од шеснаест миља — постајао је нарочито озбиљан. Појавише се унутрашњи поремећаји, и после осам дана, оснивач Дома Македонског умре, оставивши власт своме најстаријем сину, Лаву.

Лав Мудри

Лав VI (886-912), чија је владавина од веома велике важности по административну историју царства, настави — ма колико да се иначе разликовао од свога оца по својој љубави за седењем код куће, својим надриучевњачким манијама и својом слабошћу према љубимцима — рад на учвршћивању династије са сличном упорношћу: да би престолу осигурао наследника, он није презао да се четири пута жени, и тиме унесе саблазан међу савременике, нити да се завади са црквом и њеним поглаварем, патријархом Николом. Разуме се да преврати нису чак ни тада изостали.

Ни у физичком ни у моралном погледу, Лав VI није личио на свога оца; и глас који се ширио о његовом рођењу — сви су у њему гледали сина цара Михаила III — довољно уосталом објашњава ту дубоку различност, иако га син Константин назива светим царем, најблагословљеније успомене. Доста кржљав, нови василеус био је осредњег здравља и та појединост даје већ да се наслуте амбиције које ће се, за све време његове владавине, будити око једног наследства увек готовог да се отвори. Уз то по природи непокретан, нимало наклоњен честом премештању и тешким уморима војничкога живота, Лав VI се радо затварао у двор, много се бринући о тим питањима церемонијала која су сачињавала основ званичног живота једнога цара: и тако се може разумети важно место које су у његово време љубимци заузимали, и изобиље дворских сплетака којима је његова влада обележена. То је био и књижевно образован владар. Ученик Фотијев, он је, под овим одличним учитељем, заволео класичку културу; врло добро упућен у свему, он је волео да пише: има од њега песама, поучних дела, теолошких чланака, једна расправа о тактици, једна збирка пророштава. Његови савременици су га звали „врло ученим" царем; доцнији векови су још улепшали његов лик легендарном ореолом, и до последњих векова Византије сачувала се врло популарна успомена на њега, као на свестраног и дубоког научника, подједнако вичног математици, астрономији, музици и свему другом.

Био је затим врло побожан: има од њега једна збирка беседа које је волео, на велике празнике, да држи са предикаонице; осећао је највеће поштовање спрам свога исповедника, од кога је непрестано тражио савета, мада се каткад препирао с њиме, и посебну наклоност за друштво калуђера, којима је радо чинио неочекиване и пријатељске посете, седајући за њихов сто, пијући с њима и расправљајући о каквоћи њиховога вина. А преко свега, то је био човек, бар у речима, претерано чедан. Он је енергично жигосао, у једној од својих Новела, људе који „уместо да се напајају са чистог извора брака, ваљају се по блату недопуштених веза." Није се показивао мање строг спрам оних који се жене по други или трећи пут: „Већина животиња", пише он у једној својој уредби, „кад им женка угине, осуде се на вечито удовиштво. Човечија природа, напротив, не видећи да је та слабост срамота, не задовољава се првом везом, него без стида приступа другом браку, и, не заустављајући се на томе, прелази са другог брака на трећи," презирући црквени закон и канонске казне које он одређује, не бринући се о грађанском закону ни о укорима које он баца на такве везе.

Па ипак, као што су тачно приметили, влада Лава VI чини епоху у историји византиске царевине. Својим законодавством, својим преустројством покрајинске администрације, начином на који је преустројио свештеничку хиерархију, тај владар је оставио трајнога трага у установама источног грчкога царства. То је зато што је у ствари, и поред љубимаца који су имали утицаја на њега, био, можда више него што се каже, у стању да покаже личну вољу и енергију, и ма како слаб и несталан да нам се каткад чини, ма како ћудљив и страстан да нам може изгледати, то је ипак био паметан владар, који је са чврстом издржљивошћу ишао циљу што га је себи поставио, и знао да с гипком вештином нађе начина и прилике да га постигне. При свем том, и ма с каквим ограђивањем примили начин на који нам сувише често представљају цара Лава VI, извесно је да је тај строги законодавац, који је тако поштовао друштвени ред, толико водио бриге о црквеним законима, морао својим узастопним женидбама чудновато саблазнити своје савременике и дубоко ускомешати цркву свога времена. То је зато што је Лав VI дошао на престо кад му је било двадесет година, и што је био ожењен женом коју није волео.

Али, по ту цену, у Византији се тада први пут родила мисао о законитом праву на престо једне владарске породице. Два прва македонска цара били су ти који су, према речима једног савременика, "дали царској власти снажан корен из кога су се развиле величанствене гране династије". Отада је било теже да се сруши дрво тако дубоко усађено; после тога је била створена царска лоза, чији чланови добише назив порфирогенити ("рођени у пурпуру"), и народна приврженост, поданичка оданост тој лози. То је представљало за монархију, потресану многобројним бунама, повољну и значајну по последицама новину.

Лав као очев саваладар

Мада је Василије, из династичких разлога, још од 869. придружио Лава највишој власти, мада га је с највећом брижљивошћу васпитао за наследника царскога престола, он га ипак никад није волео, и поред тога подозривог, раздражљивог и строгог оца, живот младога човека изгледа да је био доста жалостан. Василије је очигледно више волео свога сина Константина, рођеног без сумње у његовом првом браку и у коме је са извесношћу признавао свога законитог потомка; према Лаву је напротив отворено показивао злу вољу, толико, кажу, да је примао најневероватније оптужбе против њега.

У колико је залазио у године, Василије је губио нешто од свога здравог разума којим се тако дуго одликовао: пуштао је да љубимци владају њиме, а поглавито неки игуман Теодор Сантаваренос, штићеник патријарха Фотија кога су савременици јако сумњичили да се бави мађијом и враџбинама. Прерана смрт његовог најмилијег сина Константина, сасвим је помутила јаки разум царев: неутешан због тога губитка, од тада је виђао око себе само сплетке и завере да га свргну. Кад је дакле Сантаваренос, одавна у завади с престолонаследником, потказао Лава василеусу да склапа завере против живога свога оца, Василије се даде без муке убедити најбезначајнијим спољним изгледом. На његову заповест, Лав буде затворен у једно одељење двора, црвене ципеле, знак царског достојанства бише му скинуте, и цар је, изгледа, озбиљно помишљао да дâ ослепити младога човека. У сваком случају дворски људи који су били осумњичени да иду на руку тобожњој завери били су осуђени на мучење или прогнани; три дуга месеца, Лав је држан у затвору, и да би му се вратила слобода, требало је енергично посредништво патријарха Фотија, а нарочито једног пријатеља Василијевог, Стилијана Зауцеса, који је тада командовао једним гардиским пуком, и који се усудио да са својим господарем говори са честитом и храбром искреношћу.

Исто тако сви великодостојници и цео Сенат, доста забринути за стање здравља Василијевог, сваки дан несигурнијег, саветовали су му да буде милостив. Неки хроничари чак поводом тога причају једну доста занимљиву анегдоту. У великој трпезарији Свете Палате, био је смештен један папагај у своме кавезу: животиња је имала обичај да виче:

Авај! авај! јадни Лав!

Једнога дана кад је "било велико примање, како је папагај понављао свој уобичајени узвик, многи гости, узбуђени сећајући се заточеника, нису могли да прикрију своју тугу. Најзад цар то спази и запита их шта им је. Гости одговорише:

Како можемо бити расположени за јело кад нам једна проста животиња изгледа пребацује за наше држање? Она зове свога господара, а зар ми можемо у задовољству да заборавимо нашег невиног царевића? Или је он крив, и ми смо онда готови да га осудимо; или није ништа учинио, и докле ће онда језик једнога клеветника бити моћнији од његове невиности?

Била та прича истинита или не, Василије се дао умолити; на дан празника пророка Илије, царевић буде ослобођен, повраћене му части и достојанства, и опет заузе место у царским литијама. Али стари василеус, иако је дао помиловање, није заборавио своје антипатије. Како је народ Лава при пролазу поздрављао и клицао:

Слава Богу!

Сада Василије викну:

То ви због мога сина славите Бога! Лепо! Њему ћете имати да захвалите што ћете познати многе жалости и проћи кроз тешке дане.

По тим појединостима види се да односи између цара и његовог сина нису били нимало нежни, и може се појмити да се Лав јако бојао тога осионог и страшног оца који га је без милости потчињавао својој вољи. Он се израна морао навићи на покорност.

Прва женидба

Требало је да напуни шеснаест година кад Василије реши да га ожени. По обичају, искупише у једну дворану палате Магнаур дванаест младих девојака изабраних међу најлепшима у монархији. Чекајући долазак василеуса, те мале особе,. врло узбуђене, забављале су се тражећи да предскажу која ће међу њима бити срећна изабраница. Једна Атињанка која је, вели хроничар, „умела, благодарећи обичајима своје земље, да погоди будућност предсказивањима", предложи онда као игру ову чудну пробу. Требало је да све кандидаткиње седну на земљу и да свака метне пред себе своју обућу: она која се од свих дванаест, на дати знак, буде најбрже дигла, и, пошто се журно обује, буде најлепше поклонила, она ће зацело постати царица. Док су се оне забављале том игром, уђе цар. Прва која је била на ногама, била је нека Теофана, пореклом из једне славне патрициске породице у престоници, Мартиначи; како је била из доброг племства, уз то врло лепа, и побожна, она се допаде Василију и његовој жени Евдокији: тако се остварило пророчанство које јој је предсказивало престо.. У свему томе Лава чак нису ни питали за мишљење. А десило се да је млади царевић волео на другој страни. Стилијан Зауцес, командант мале хетерије, велики пријатељ василеусов чији је земљак био, имао је кћер, Зоју. Лав се врло био занео њоме, и хтео је да је узме. Али Василије није водио рачуна о томе: он заповеди и, из страха, његов син послуша. И са великом парадом, у зиму 881.—882. , он се ожени Теофаном.

Царица Теофанија

Такав брак морао се свакојако рђаво свршити, у толико више што је Теофана, ако је имала масу врлина, имала уз то и ману да буде љубоморна и погрешку што је била невешта. Она је мислила да се њен муж и даље удвара Зауцесовој кћери: млада жена одмах отрчи да се пожали Василију. Са својом обичном суровошћу, цар бесно нападе на свога сина;. ухвативши га за косу, он га баци на земљу, и ударајући га ногама и песницама нареди му да буде веран својој жени. После тога, да оконча ствар, као што је свога сина оженио против његове воље, он удаде Зоју против њене воље за неког Теодора Гуцуниатеса, и сматрао је да је повратио мир у породици. Може се замислити да се прва антипатија коју је Лав осећао спрам Теофане није много умањила тим мерама: и мада се доцније, кад је царевић пао у немилост, млада жена показала пуна срдачне оданости, толико да је хтела да дели заточење са својим мужем, домаће јединство никад се није потпуно повратило. Лав је могао осећати нешто поштовања спрам своје жене; он је није волео више него пре.

При свем том, докле год је живео страшни Василије, постојала је привидна слога између супружника. Али кад је Лав био цар и слободан, ствари су се доста нагло погоршале. Теофана је уз то била честита жена која је сва била заузета добрим делима и бринула се изнад свега за божанску љубав. „Са болешљивом страшћу, вели њен стари биограф, Августа се бавила спасом своје душе, газећи ногама сва задовољства светског живота. Дан и ноћ се она дизала Богу певањем псалама и сталним молитвама; није престајала да му се приближује милосрдним делима". Пред светом, она је носила пурпур и цвеће и била је одевена у сав сјај величанства; код куће, тајно, покривала је тело дроњцима. Претпостављајући свему аскетски живот, она није низашта сматрала раскош богатих столова; кад би видела да се пред њу мећу фина јела, она се задовољавала обичним оброком од хлеба и поврћа. Сав новац који би јој дошао у руке, сва блага тако драгоцена за светске људе, она је делила сиротињи; своје сјајно одело она је давала убогима; водила је бригу о потребама удовица и сирочади, богатила манастире, волела калуђере као браћу". Ноћу би се извлачила из своје царске постеље с велелепним покривачима извезеним златом, да се у једном куту пружи на асуру покривену грубим материјама, и сваког се часа дизала да се моли Богу. Таква једна жена била је светитељка; то није била ни царица ни другарица створена за једнога двадесетогодишњег владара.

Смрт јединог детета рођеног из тог брака, мале Евдокије, која дође у зиму 892. , још погорша неслогу међу супружницима. После те несреће, Теофана је била тужнија но икад, одвојенија од света; осим тога, од свога претераног аскетизма, била је озбиљно болесна. „Цар се више није могао надати, каже биограф побожне владарке, да ће од ње имати друго дете; јер њено тело, ослабило и сагорело од духовног посматрања, није више било способно да се одаје уживањима пути". Све више и више, може се појмити, Лав се осећао заморен од жене која му је увек била досадна. С друге стране, није заборавио пријатељицу своје младости; он се реши да узме Зое за милосницу.

Царица је брзо била о томе извештена, и како је, неком чудном противречношћу, та света жена остала љубоморна, неслога у царскоме браку умало не доведе до отвореног раскида.

У то време живео је у Цариграду, у манастиру Псаматији, један светитељ по имену Јефтимије, чија је биографија, недавно пронађена, један од најважнијих докумената које имамо о влади Лава VI. Он је врло добро стајао код цара, коме је, за живота Василијева, учинио знатне услуге, навикао је да с њиме говори с грубом искреношћу и није га поштедео ни од укора. Њему се царица у невољи обратила за помоћ. Она му објасни да, од смрти њене драге ћерке, нема више разлога да живи на двору, да сувише свирепо пати због положаја до кога су је довели, да само једно тражи, овлашћење да се повуче у манастир који се налази до цркве Влахерна где одавно воли да се моли Богу, и да, ће по ту цену пристати на све, чак и на развод. Јефтимије ју је храбрио, представио јој је озбиљну одговорност коју прима на себе ако остави мужа. већ склоног да се упропасти; после тога оде код цара. Он је био очаран намером своје жене и сав блажен при помисли да ће се ускоро моћи оженити својом милосницом. Јефтимије га добро изгрди, и како василеус, пошто га је опоменуо на све увреде, на сву зловољу која му се десет година купила против Теофане, заврши речима: „На крају крајева, не терам ја њу, и закон као и црквени канони допустиће ми да узмем другу", расрђен светитељ изјави да га неће више видети ако остане непоколебљив у својој грешној одлуци.

И поред такве претње, необично озбиљне за човека побожног као Лав, цар није хтео ништа да чује. Прво зато што је страсно волео Зое. Али је имао још и другог разлога да остане упоран: он је ватрено желео једнога сина да осигура продужење Македонског Дома. Сам је знао да је осредњег здравља; његов брат Александар упропашћавао се у лудом разврату; интерес династије, као и општега мира, налагао му је да што пре осигура себи законитог наследника престола. То је, уосталом, одавно била његова велика брига; да би му небо уделило то толико жељено дете, он је одлазио на хаџилук у најславнија светилишта; да би знао хоће ли се његова жеља остварити, он је ревносно испитивао звезде; и како су му ове обећавале сина, „сматрајући да се покорава самој заповести божјој и неизбежној судбини", он се није устручавао да задржи своју милосницу.

Треба уосталом приметити да је у очима савременика, па чак и Теофаниних панегиричара, тај политички разлог изгледао довољан да објасни и оправда Лавову прељубу. И царица се најзад приклони пред нужношћу. Укорена од Јефтимија, који јој представи колико је узвишена заслуга мирење са судбином, она пристаде да не саблажњава свет разводом, и остави слободно поље својој супарници, трудећи се да нађе утехе у Богу. Није уосталом имала дуго да пати: мало после догађаја које сам испричао, Теофана умре 10. новембра године 893.; није још имала тридесет година. Лав, као што и приличи, сјајно сахрани своју жену. Она је сахрањена у царској гробници Светих Апостола, где је већ почивала мала Евдокија, њена кћи; василеус реши да се у њену част подигне једна црква и да буде освећена под њеним именом. Ускоро, многа чуда, чудотворна исцељења која су се вршила на њеном гробу, показаше целој Византији врлине покојне владарке; црква стави у ред светитељки тужну и меланхоличну царицу, и за много година церемонијал је прописивао самоме цару, да сваке године иде да њеној успомени принесе на жртву тамњана и молитве.

Царица Зоја Зауцес

Лав је био слободан.

Он је некад изјавио Јефтимију:

Никад ја нећу заборавити Зоју, и доћиће дан кад ћу се сажалити на њу и на себе.

Тај је дан био дошао. Само, да би се могао оженити својом милосницом, остала је била једна препрека, муж. Гуцуниатес је био паметан да умре кратко време после Теофане, у тако згодном тренутку, да су непријатељски расположени духови помислили да те две смрти нису можда баш сасвим случајне. Али Лав је био цар; Зое је била кћи првога министра; нико се није усудио да извиђа случај.

Све се дакле стекло у корист жељене женидбе. Више него икад василеус је обожавао своју милосницу, која му је пре неколико месеци била спасла живот, откривши једну заверу која му је радила о глави. Отац њен, Стилијан Зауцес, који је од почетка владе управљао пословима и који је милошћу царевом добио титулу, новостворену и у неколико симболичну, „царев отац," подстицао је свом снагом ту везу, нашавши начина да учврсти уплив за који је тада осећао да је мало поколебан; и да би олакшао ствар, сместио је младу удовицу у одељење у коме је сам становао у двору. Опирао се једино Јефтимије, који никад није био у добрим односима с министром. Он је уверавао цара да је оно што хоће да учини безбожност и незаконитост. Али Лав се на те укоре само смејао и одговорио:

Ама, оче, саслушајте ме и не говорите глупости.

Ја сам изгубио жену као што знате; ја морам као и сваки други помишљати на женидбу. А Зое се налази баш у истом положају као и ја; она је слободна. Зашто дакле хоћете да спречите оно што закони заповедају и што Свето Писмо саветује?" Јефтимије се љутио:

Нико вам не брани да узмете другу; али ову, коју оптужују за толика недела, не треба. Ако се ожените њоме, сви ће држати да су истинити они ружни гласови који се о њој проносе.

И опет изјави да, ако Зое постане царица, он се никад више неће видети с царем.

Заљубљен човек не размишља: између свога исповедника и милоснице, Лав није много двоумио; он нареди Јефтимију да се повуче у манастир и ожени се њоме. Али његова је срећа била кратког века: непуне две године доцније, крајем 896. , млада царица умре од једне доста тајанствене болести, отишавши за својим оцем Стилијаном Зауцесом, једва на неколико месеци по његовој смрти. И одмах су људи са двора, и поред бола Лавовог, предвидели шта ће се догодити, и рођаци Зоини, које је она за живота све брзо понамештала, изјавише отворено:

Цар ће узети другу жену и све нас уклонити.

Рат са Бугарском

Борба између византијске и Бугарске војске код Бугарофигона, 896. године.

Симеон (893-927), бугарски господар, највећи кога је дала њихова историја, васпитан у Цариграду, извргао се у најљућег противника Византије. У њему се, временом, развила амбиција, да он, својом свежом снагом, замени то царство, које се, по његовом уверењу, одржавало више вештином него снагом. Да би имао слободне руке он се спријатељио са Петром Гојниковићем, господарем Рашке и подржавао га је.

Лав VI против опасног бугарског нападача позва у помоћ један нов финско-хунски народ, Мађаре, који се до тада из Угрије, источно од средњег Урала, беху спустили до у Бесарабију. Мали, тамне пути, са избријаним главама, на којима су остајали само перчини, огрнути зверињим кожама, у главном коњаници, Мађари су били потпуно азиско-турског типа и Византинци их с тога чешће зову Турцима. Номадски народ, живећи од лова и сточарства, они су били врло свирепи; буквално су пили крв и јели живо или полуживо месо. Први пут се јављају на Дунаву 838. год. као помоћници Бугара, са којима имају извесне расне сродности, у борбама против Грка. Пред крај IX века познају их сви народи средње и источне Европе. Од 892. они улазе у дунавску долину служећи као нека врста ратних помоћника најпре Францима, а онда Византији. Симеон је нашао против њих новог савезника у Печенезима, у једном исто тако азиском племену са подручја јужне Русије. Потиснути од њих, Мађари напуштају своја ранија седишта и 895/6. год. настањују се дефинитивно на подручју између Дунава и Тисе. Њиховим доласком у те крајеве сузбијено је бугарско ширење на левој обали Дунава и бугарска власт у Панонији. Мађарским доласком и њиховим настањивањем у панонској долини прекинута је и непосредна веза између Јужних и Северних и Североисточних Словена, Пољака, Словака и Украјинаца.

Царица Евдокија Вајане

Треба уосталом признати да Лав није имао среће. Из његовог брака са Зојом рођена је само једна кћи, принцеза Ана; династички су разлози дакле налагали цару да се и по трећи пут ожени. Али је за владара била озбиљна ствар решити се на такав корак. Црквени канони су јако осуђивали такву везу: јавно мнење је сматрало да је она недостојна једнога василеуса; и сам је Лав, у једној од својих Новела оштрим изразима жигосао људе који могу бити у тој мери неуздржљиви. И то није све. Цар је страсно волео Зоју; он је дубоко жалио тај губитак. Треба видети каквим је узбуђеним изразима говорио Јефтимију „о мојој јадној жени, коју ти ниси много волео". У таквом душевном расположењу, није му било тешко да падне под утицај свога исповедника; и мада није хтео, као што се врло јасно изразио, да у овоме нађе новога Стилијана, који заповеда и влада свима", није био мање попустљив према калуђеру, чију је грубу и упорну отвореност познавао и по мало је се бојао. Из свих тих разлога, василеус се дакле доста дуго устезао да се поново ожени. Како је царска етикета изрично захтевала да у Светој Палати буде једна жена која ће председавати церемонијама где се појављују дворске госпође, он за Августу прогласи младу принцезу Ану, и тај покушај довољно показује колику је одвратност осећао према новој вези. Али Ана је била верена за једног каролиншког принца, младога Луја од Провансе; требало је да ускоро оде из Цариграда и да живи у својој новој отаџбини. Да би је заменила, била је потребна, пошто пото, једна царица. А уз то, Лав је био млад: било му је тридесет и две или и три године; његов се бол временом утишао, и с њиме и глас његове савести. Године 899., он се одважи. Оженио се дакле једном врло лепом женом, азијатског порекла, Евдокијом Вајане, али како цар збиља није имао среће у својим намерама, догоди се да нова царица умре после године дана, давши живот једноме сину, који на несрећу није живео.

Све је дакле требало почети изнова, пошто наследника о коме се сањало још никако није било. Али то је питање сад постало до крајности озбиљно. Трећа женидба царева, мада је била оправдана веродостојним разлозима, и мада је Црква не би изрично осудила, иако је сматрала за „нечисто дело", саблажњавала је међутим многе побожне душе. То се добро видело, кад је, после смрти Евдокијине, игуман манастира Светога Лазара кратко одбио да у свој манастир прими посмртне остатке владаркине, и кад се леш несрећне царице морао однети натраг у двор; и исто осећање негодовања показивало се у Јефтимијевом држању, кад је Лаву саветовао да своју жену сахрани скромно и без церемонија, приметивши му да се не пристоји , да својим испољавањем жалости ремети сјај и радост великог празника Васкрса (Евдокија је умрла на Ускрс), и исто тако да се све званичне поворке, онај плач нарицаљки, она погребна кукњава увек завршавају истим гробом, истом бедном метом, истим ништавилом. За људе који тако мисле, четврта женидба је морала изгледати проста гнусоба. Црква ју је забрањивала најизричније; грађански закон није чак ни предвидео да се може доћи до тог нечувеног степена покварености. У очима Византинаца такав један брак био је гори него прељуба. Али шта! Лаву је био потребан син.

Зоја Карбонопсина постаје царева милосница

Завере су се заиста множиле око цара. У самом двору, василеусов брат, смутљиви и подозриви Александар, сплеткарио је против свог царског ортака кога је увек из свег срца мрзео, сматрајући да је он више него цар законити наследник Василијев; и мало је требало да цар не буде жртва ових сплетака. Атентат који је био спремљен против њега у цркви Светог Моција у мало није успео, и само пуким случајем није цар био тога дана премлаћен под штапом једнога убице. Све је то бринуло Лава, који је осећао колико то што нема престолонаследника иде на руку заверама. Не смејући одмах да се ожени, он прво узе милосницу. То је била нека Зоја Карбонопсина, Зоја „црноока", која је, како изгледа, припадала једној великој породици византиске аристократије, и која је била у сродству са славним хроничарем Теофаном. То је била жена учена, славољубива, енергична и вешта у исти мах: умела је брзо да стекне знатног утицаја на свога љубазника, користила се својiм упливом да намести своје рођаке на двору и да ту себи створи странку, и ускоро поче помишљати да се венча с царем.

Патријарх Никола

Од почетка везе, Лав је изгледа са своје стране мислио на женидбу. Вероватно у том циљу наместио је на патријаршиску столицу једног рођака Фотијевог, „мистикоса" или личног секретара Николу Побратим царев (Василије I га је крстио), тај је човек био одрастао с њиме и остао му је пријатељ; василеус је дакле мислио да може рачунати на његову предусретљивост да отклони препреке које је црква чинила четвртој женидби и израна је почео да промерава какво би држање он заузео у тој ствари. Али Никола је био од оних првосвештеника какви нису били ретки у Византији, „уједно дворани и побожни, посвећени у свете науке и у вештииу сплетака, који знају према приликама да затворе очи или да даду велики пример храбрости.“ Ушавши у цркву мало против воље, он је у својој заповедничкој и охолој души гајио светске и земаљске амбиције. Осећајући способности за државника, он се радије занимао политичким стварима него администрацијом цркве; он је тежио да влада, и да би остварио свој сан, сматрао је за сувишно задржавати се на таштим обзирима захвалности и верности: више је пута био оптуживан, и не без вероватности, да је био у завери против свога законитог владара. У своме високом црквеном достојанству он је нарочито видео средство да се уздигне и као лествице за своју будућу величину. Врло горд својим положајем, он је мислио да има права да с висине гледа царску власт, и није, се устручавао да спори заповести које су долазиле од василеуса. Он је негде написао ово:

Ако цар, надахнут ђаволом, заповеди нешто противно закону божјем, њему се не дугује послушност; безбожна заповест која долази од безбожног човека мора се сматрати за неважећу. Никад један божји слуга неће послушати злочиначке заповести, и више би волео да изгуби живот него да служи таквом господару.

Не мање охол према папи, он се није бојао да даје поуке римскоме главару, да критикује његове одлуке и његово неумесно мешање у послове источне цркве, и осећајући да га у његовом отпору подржава све његово свештенство, кратко је одбио, и поред василеусових заповести, да општи са римским легатима, пркосећи тако уједно и папи и цару.

Врло непомирљив и дрзак, кад би се осетио у милости, Никола је ипак умео, кад треба, да се покаже савитљив и готов на сва поравнања: то је зато што, ако је код њега ум био виши, душа му је напротив била врло ниска. Раздражљив уз то и страстан, пун злопамћења и силне мржње, никад он није заборавио увреду нити је праштао непријатељу; а кад би дан освете дошао, он је у гоњење својих противника уносио најнемилостивију свирепост. Тада је његова строгост спрам оних којима је некад најпонизније ласкао постојала неумољива; без устручавања, без милости, он је газио своје непријатеље, не мање готов, ако се срећа окрене и ако његова корист налаже, да им опет сасвим брзо постане врло услужан и врло одан слуга.

Такав човек није могао оправдати наде које је Лав полагао у њега. Кад цар повери Николи своје брачне намере, патријарх, како изгледа, кратко одби да му помогне у нарушавању црквених канона. У сваком случају, јасно је да су односи брзо постали затегнути између главара цркве и василеуса; на двору, љубимци, са Самонасом на челу, отворено су подстицали владара против патријарха, и Лав је био у толикој мери раздражен да је помишљао да на Николу баци одговорност за покушај атентата у Светом Моцију, и да је требало Јефтимијево посредовање да би се спречило гоњење. Али, и поред његовога подозрења и љутине, цар је био у великој забуни како да ублажи патријархову непомирљивост, за коју је осећао да је његово свештенство готово једнодушно подупире, кад, на велику срећу Лавову, једна неочекивана околност поможе му да савлада главара цркве.

Видећи да рђаво стоји на двору, Никола се није устезао да уђе у заверу с Андроником Дуком, који је 904. устао против царске власти. Но догоди се, да кад је бунтовник морао да одбегне Арапима, неки његови блиски пријатељи, да би искупили за себе опроштај, предадоше Лаву бунтовникове хартије: међу њима се нашло једно писмо писано руком патријарховом, које је непобитно доказивало његову издају. Василеус је сад имао у рукама средство да савије охоли отпор Николин; и заиста овај, кад је несмотреношћу једнога дворског службеника дознао за тај догађај, разумео је да од тада има само један начин да спасе своје место и главу, а то је да прекрати свако одупирање, и да својом услужношћу, ако може, обезоружа владара. И од тада, променивши одједном држање, он се показа готов на све.

Рођење будућег цара

То је било године 905. Зоја Карбонопсина требало је да постане мати, и цар је био усхићен надом на своје скоро очинство. Тада се виђао охоли патријарх како сваки дан долази у двор. Ручавао је са василеусом и његовом милосницом, тврдио Лаву да ће очекивано дете бити син и препоручивао да се у том циљу седам дана у Светој Софији држе свечане молитве; затим је озбиљно, својим свештеничким рукама, благосиљао трбух љубимице и изјављивао да ће царевић који се буде родио служити на величину и славу цркве. Судбина је оправдала обећања првосвештеникова и услишила жеље цареве. Крајем 905. дете се роди: био је син. Да узакони овог толико жељеног наследника била је једина мисао царева. Никола му је у томе радо излазио на сусрет; али друге владике су се опирале, изјављујући да „рођење једног детета не може једну недопуштену везу начинити допуштеном", и према томе нису хтели да обаве крштење, нарочито с царским частима којима га је Лав хтео окружити. Најзад се досетише једном излазу. Како је на послетку, као што је и патријарх доцније објаснио, „човечанско осећање волети своје дете", свештенство обећа да ће крстити сина, ако Лав обећа да ће се одвојити од матере. По ту цену, 6. јануара 906., крштење буде обављено у Светој Софији, рукама самога патријарха: Александар, брат василеусов, и Јефтимије били су кумови младога Константина Порфирогенита. Жеља царева била је остварена.

Царица Зоја Карбонопсина и сукоб са патријархом Николом

Али Лав је полагао на Зоју. Три дана после крштења, поред својих обећања, поред својих заклетава, он је своју милосницу довео натраг у двор; шта више, решио се да се венча. Никола није мислио да са својом снисходљивошћу може тако далеко да иде да благослови ту саблажњиву везу; али се зато нашао један услужан свештеник, коме су после одузели звање, и његовим рукама Лав положи круну на главу нове царице. Узбуђење је у престоници било наравно врло велико; Црква, којој се отворено пркосило, одговорила је на женидбу цара четвероженца изрично му забранивши приступ у света места. Тада, да би добио разрешења потребна да озакони своју везу, Лаву паде на ум једна оштроумнија мисао, која чини велику част његовој вештој и отпорној дипломатији. Наишавши на непомирљивост код византиског свештенства, он се позове на светску Цркву; реши се да у питању четврте женидбе пита за савет главара римске цркве, и патријархе александриског, антиохиског и јерусалимског; и славољубиви Никола, мада врло незадовољан тим мешањем странаца које је умањавало углед његове свемоћи, морао је приклонити главу и послушати. Он је уосталом рачунао да ће се саветовања окренути против царевих нада. Али, у сваком случају, чекајући исход његових изасланстава, Лав је задржао Зое на двору, не хотећи да се раздваја од ње ни за један дан; захтевао је да јој се указују све почасти које се дугују једној царици, и једини уступак који је учинио Цркви био је да се послушно покори забрани да присуствује богослужењу.

Патријарх Никола, причајући доцније те догађаје, представио је, као што је природно, своје лично држање у најповољнијим бојама. Ако му је веровати, он није сутрадан по венчању поштедео свога цара ни од савета ни од опомена; он га је преклињао, чекајући пресуду патријархâ, да за време уклони Зоју, и да својим упорством не ствара расцеп у цркви; на све те лепе речи, Лав је одговорио одбијањем. У истини, изгледа да је патријарх према цару показао много мање енергичне непомирљивости; у великој жељи да добије опроштај, изгледа напротив да је решио да се допадне василеусу својом спремношћу да изглади ствари. У изворима мање несигурним него Николино писмо види се како првосвештеник час тражи у списима Отаца текстове да оправда четврту женидбу, час како храбри Лава да, и поред забране и не чекајући решење патријарха, пређе преко црквеног прага, изјављујући отворено да ће га он сам тамо дочекати. Да ли се Никола надао да ће, подстичући цара на тај грешни поступак, још више подићи против њега јавно мњење већ врло раздражено? Или је пре хтео, својом предусретљивошћу да баци у заборав несрећну хартију која је доказивала његово неверство? Од човека као што је он био, обе су ствари могуће. У сваком случају, цар је избегавао да послуша наговарања првосвештеникова и говорио је:

Док не видим овде владике које ће доћи из Рима, говорио је, нећу да се користим слободом коју ми ви дајете без њих.

Међутим, са запада стигоше добре вести. Царски изасланици јавише василеусу да папа нема ништа против четврте женидбе и да ће легати, носиоци жељеног разрешења, ускоро поћи на пут. То је изазвало нагао преокрет у држању патријарховом. Док је питање о женидби, још нерешено, стављало цара у неколико у зависност од првосвештеника, Никола је могао с правом мислити да ће владар, пошто му је он потребан, бити принуђен да га штеди и да ће му у тим приликама бити лако, помоћу добрих услуга, да изради себи опроштај за његов злочин велеиздаје. Сад су ствари узеле други правац. Сигуран у одобравање светске цркве, Лав није имао више никаква разлога да се ослања на главара византиске цркве, и већ је био изјавио људима из своје околине да ће му прва брига бити, кад се састане синод, да се отараси једног патријарха непријатељски и издајнички расположеног према своме владару. Никола разумеде да има само један излаз, да се безобзирно баци у опозицију. Он је знао за старо непријатељство које је свештенство Истока осећало према Риму, и мислио је да је сигуран да ће оно поћи за њим ако он заузме став браниоца византиске независности од папског мешања. Ако успе, благодарећи тој тактици, да држи у шаху папу и цара, какав триумф за његову амбицију! Ако подлегне у борби, бар ће пад бити леп, и ореол мученика окружаваће несавитљивог борца за нарушене црквене каноне. Никола, који је уосталом био стварно увређен у своме поносу што види Рим како се меша у послове његове патријаршије, опет заузе најнепомирљивији и најохолији став.

А у то исто време, Лав, рачунајући унапред на римско решење, сматрао је за излишно да дуже задржи понизно држање једнога човека, искљученог из цркве, које је на крају крајева помало и штетило његовом царском угледу. На дан Божића, 906. , праћен Сенатом и целим двором, он се појави пред Светом Софијом, мислећи да му патријарх неће отказати приступ који му је толико пута нудио у току ранијих месеци. Али на прагу царских врата, он нађе првосвештеника који му одлучно забрани улазак у цркву: Никола је ипак дао наде цару да ће о наступајућем празнику Богојављења пристати да га прими. Лав је сматрао за умесније да не наваљује и прими досуђено понижење: зато је првосвештеник мислио да може бити још дрскији. 6. јануара 907. , он опет задржи владара пред вратима саборне цркве.

Без једнодушног пристанка митрополита, изјави он, ја те не могу пустити овамо; а ако хоћеш силом да уђеш, ми ћемо изићи.

Овога пута, патријарх је отишао сувише далеко. Сада узвикну василеус:

Изгледа ми, племенити првосвештениче, узвикну василеус, да се ви ругате нашем величанству. Да ли се можда надате да ће се бунтовник Дука вратити из Софије? И да ли нас зато толико презирете што у њега верујете?

На тај неочекивани испад, скамењени патријарх није знао више како да се држи: стојећи на прагу царских врата, он не одговори ништа, и изгледало је да не сме да пође ни напред ни назад. Лав је, напротив, задржао сву своју хладнокрвност и достојанство. Како су га дворани подстицали да силом уђе у Саборну Цркву, он их једним покретом ућута, и, осећајући колико таквим држањем доказује да Никола није у праву, он се мирно врати у царску палату.

Али у вече, за време званичне вечере, у присуству владика и великодостојника, цар, при крају обеда поче оштро да прекорава првосвештеника. Он га подсети на његова обећања, ласкања, његову бившу услужност, и отворено га назва лажљивцем и варалицом. Затим одведе са собом митрополите у своје приватне одаје и подсети их у сузама на несреће у његовим узастопним женидбама, и наредивши да му донесу сина, узе га у наручја и затражи од свију да га благослове и да се моле Богу за њега. Тај дирљиви призор јако узбуди владике, који су само из страха пошли за непомирљивом; политиком Николином. И решење спора приближавало се крају. Римски легати били су стигли носећи опроштај: на Западу, где четврта женидба није била забрањена, царска молба је изгледала сасвим природна. Узалуд је Никола одбијао да ступи у јавне односе са странцима, надајући се да ће тако разбуктати стару мржњу византиску према тим Латинима, „који изгледа, како он каже, да су код нас дошли само да објаве рат." Један део грчких епископа, поткупљен, напусти свога вођу: неколико најупорнијих послаше у изгнанство; а нарочито, да би свештенство извукли испод утицаја патријарховог решише да раде против Николе.

1. фебруара, у двору, при крају свечаног ручка, цар отпоче праву оптужбу против првосвештеника, коју је завршио објавивши изрично његове сплетке с Дуком и његову издају; после тога, издаде заповест да Николу затворе и под јаком стражом пошаљу у један азијски манастир. Неколико дана затим, сакупљени Синод дао је Лаву нужну разрешницу за његову женидбу и ослободио га црквених казна изречених против њега. А како се Никола и даље упорно противио, цар му нареди да дâ оставку на свој положај. Бојећи се гоњења којим су му претили због његовог злочина велеиздаје, Никола најзад попусти; и мада се доцније горко жалио на клеветничке памфлете растурене против њега и на гнусну пристрасност која је навела легате да прихвате лажи распрострте о њему, неоспорна чињеница да је више волео драговољно дати оставку него допустити да га збаце, довољно доказује да није осећао потпуно мирну савест. На његово место митрополити подигоше на престо побожног и строгог Јефтимија, и овај, и поред своје одвратности, најзад попусти једнодушној молби владика, римских легата и цара.

Овим поравнањем, Лав је мислио да је по својој жељи окончао питање своје четврте женидбе;. у ствари, он је био створио расцеп у источној Цркви. Свештенство и верни поделише се између Јефтимија и Николе; требало је протерати најугледније митрополите, који су упорно стајали уз свргнутога патријарха, наређивати гоњења, позатварати противнике; и те оштре мере још су појачале јавно осуђивање Лава, Зое и чак новога патријарха. Несумњиво, Јефтимије је био пристао само на једно попуштање; скинувши са цара црквене забране, он никако није признао законитост четврте женидбе и чврсто је остао при збацивању свештеника који је благословио царско венчање. При свем том, памфлети га нису штедели више него његовога господара, и Лав је исто тако рачунао на њега да утре последње трагове незаконитости који су још прљали његов брак. Он је захтевао од главара цркве да Зое буде званично именована као Августа у молитвама читаним у Светој Софији. Али у том питању, и поред преклињања и молба царичиних, и поред гнева царевог који је у један мах хтео да збаци Јефтимија, првосвештеник је остао непоколебљив. Ипак је пристао да 9. јуна 911. свечано крунише у Светој Софији младога Константина Порфирогенита за римског василеуса. Својом вештом упорношћу, Лав VI је, упркос свему, био дошао до свога циља.

Константин Порфирогенит

Цар Александар

Питање четвртог брака још је дуго међутим узбуђивало византиски свет. Кад је маја месеца 912. Лав VI умро, све је заиста опет дошло у питање. Од тада па за седам година те две непријатељске амбиције ће стајати једна према другој, у борби: Зое, ватрена у одбрани свога царског достојанства, свога брака и свога сина, и патријарх Никола, не мање ватрен у тражењу одмазде, трудећи се да победе начела која је он бранио и да оствари своју вечиту жељу за влашћу.

Свакојако, по обећању које је сенат дао василеусу на самрти, млади Константин VII би проглашен за цара. Али он је имао за друга и за тутора свога стрица Александра, а прва брига овога била је да сурово истера Зоју из двора и да на патријаршиску столицу врати Николу. Првосвештеник се вратио из прогонства отрован жељом за осветом; охолији у своме триумфу и безочнији но икад, он је упорно ишао за тим да задовољи своју мржњу и сигуран да ће се тиме допасти василеусу Александру, чију је политику тако помагао, он није штедео ништа и никога. Пречасни Јефтимије добио је први ударац. Позван да изађе пред скупштину која се држала у палати Магнаур, био је не само збачен и анатемисан, него се Никола толико заборави да га је почео подло вређати, а слуге патријархове, јурнувши на несрећника, исцепаше његово свештеничко одело, оборише га на земљу, ишчупаше му браду, поломише зубе, и најпосле га толико изудараше ногама и песницама да је остао онесвешћен на месту и с тешком се муком спасао смрти.

То није било довољно да ублажи мржњу Николину. Он је хтео да се освети свима који су били узрок немилости у коју је пао и његовом прогонству, царици Зое, римском прелату, и самом покојном цару. У дугој представци коју је упутио папи Анастасију, он је изложио са свога гледишта цео ток четврте женидбе, износећи са увредљивом строгошћу понашање василеусово, кудећи са понижавајућим сажаљењем слабост Сергија III кога су преварили легати, дајући поуке Латинима, захтевајући нарочито неодложно да се поправе учињене саблазни. Он у четвртој женидби царевој није хтео да види ништа друго до разврат, нечисту везу, достојну једнога скота и стидну за људску природу; и ако је пристајао да се опрости мртвима, он је у накнаду тражио да се кривци који су још у животу, Зое и њен син, строго осуде. Цар Александар радио је у Риму у истом смислу. Он је мрзео сина свога брата, чији му је живот затварао путеве ка највишој власти; он је страсно желео да његово рођење огласи за незаконито; чак је помишљао, кажу, да се ослободи тога детета, које му је сметало, начинивши га евнухом; и с тешком муком су успели; ла га одврате од те свирепе намере. Срећом по младога Константина, Александар умре јуна месеца 913. ; али пре но што ће умрети, постарао се да за председника намесничког савета одреди патријарха Николу. Знао је да може рачунати на првосвештеника да ће продужити његову политику и задовољити његову мржњу.

Док се Александар борио с душом, Зоја, увек; енергична, покушала је један смео испад; она се појавила у Светој Палати, изјавивши да хоће да види; свога сина, и да се разговара за самртником; мислила је да се тако дочепа власти. Никола нареди да је сурово отерају. Затим, да би се коначно ослободио те могуће супарнице, свемоћни намесник, највиши господар државе, издао је један указ којим забрањује царици приступ у царски стан, и одузима јој чак и титулу василисе; мало доцније, он је чак примора да уђе у манастир, и мислио је да ће тако у будуће бити мртва за свет. Али Зоја је била противница достојна патријарха. Из дна манастира где су је преко њене воље били затворили, она је само чекала прилику да упропасти свога супарника. И убрзо је нађе. Строгост са којом су намесници угушили побуну Константина Дуке, изазвала је велика незадовољства против њих; с друге стране, у двору, млади цар је тражио своју мајку. Требало се решити да је поврате: то је било у октобру 913.

За то време Симеон је појачао нападе против Византије, искоришћавајући у Цариграду готово уобичајене кризе око наследства. Византија је, осећајући велику опасност, напрегла све своје снаге да одоли Бугарима. Цариградска дипломатија постала је веома активна тражећи на све стране савезнике. У невољи обратила се и Србима. Драчки заповедник Лав Рабдух дошао је лично у неретвански крај, који је тад био под влашћу Петровом, с мисијом да придобије Србе против Бугара, у вези с Мађарима. Захумски жупан Микајло Вишевић, кога је Петар потиснуо из Захумља на суседна острва, обавести о тим преговорима Бугаре. Он је уопште био пришао бугарској политици, надајући се да ће њиховом помоћу сузбити Петра, који је показивао тежње да се ослободи бугарског притиска. Михајло је још 912. год. ухватио сина млетачког дужда и доцнијег дужда Петра Бадоарија, кад се из Цариграда враћао у Млетке, и послао га је Симеону.

Царица мајка Зоја Карбонопсина

Вративши се тако на место, она се тиме користи да своје људе понамешта на важне положаје; она удаљи љубимце покојнога цара Александра, које је он наместио у намеснички савет, затим, дрско, нападе на патријарха. Смела жена, као што је била, она је сасвим просто мислила да га да убити; Никола успе да умакне убицама, и склони се у Свету Софију и двадесет и два дана није смео да остави то неприкосновено склониште. Зоја је ликовала. Већ је помишљала да првосвештеника свргне и нудила је његово место Јефтимију; али се овај уклањао; Никола је, уосталом, још био моћан; ступише дакле у преговоре. Патријарх обећа да ће се у будуће бавити само црквеним пословима, да ће се одрећи владе у држави, да се више неће појављивати у двору док не буде позван; обавеже се да ће помињати Зое у званичним молитвама поред василеуса њеног сина, да ће је свечано прогласити за Августу. По ту цену он је добио потпуно помиловање за прошлост и право да задржи своје црквено достојанство. У тој борби за круну која се водила између Зоје и Николе, свештеник је био коначно побеђен (фебруара 914. ).

Политика бугарског поглавара Симеона била је јасна: он је, да пресече све те опасне везе против себе, погодио најпре најачег противника. У бици код Ахелоса, 917. год., он је страховито потукао Грке. Одмах за тим, док је једну војску упутио на Цариград, кренуо је другу на Србе, да сруши Петра и доведе на владу Павла Брановића, унука Мутимирова. Али је Петар био јак; одржао се с успехом против свих дотадашњих нападаја; и није било невероватно да ће и сада његов отпор бити врло снажан. С тога Бугари смислише превару. Они га, под заклетвом, позваше на договор. Кад је он поверовао заклетви и дошао, они га ухватише и везана одведоше у Бугарску. Тамо је и умро у Симеоновој тамници. Владу у Србији преузе бугарски штићеник Павле Брановић, признавши Симеонову врховну власт. После тих својих победа Симеон се 918. год. крунисао за цара, створивши у исто време и бугарску патријаршију.

Неуспеси византиски доведоше у Цариграду до великих промена. Зоја, поставши регенткиња, показа се заиста неспособна да се одупре сплеткама које су је окружавале. Царица је одавно имала једнога љубимца, Константина, за кога је, још за живота Лава VI, била осумњичена да има нешто више него благонаклоности. Тај човек, који је пао у немилост заједно са царицом, вратио се, наравно, с њом на власт и вршио је свемоћни утицај на владаркин дух. Успело се да се због тога пробуди сумња младога цара; њему блиски људи представише му љубимца како се спрема да га збаци и помишља да на престо доведе свога сопственог зета Лава Фоку. Склопи се завера. Против Константина и његовог рођака тражили су помоћи од флоте, и велики адмирал Роман Лакапен доби од василеуса писмену заповест и прими налог да затвори љубимца. Тај је ударац био уперен право на царицу. Очајна, она јурну на терасу Буколеона, питајући свога сина, своје пријатеље, шта значи та побуна. Одговорише јој да је њена влада свршена, да власт прелази у друге руке; и одмах сутра дан хтели су да је отерају с двора. Тада, сва у сузама, бацивши се у наручја свога сина, она се позва на своја материнска права и преклињаше да је задрже. Млади Константин, дирнут, попусти и рече:

Оставите моју мајку поред мене.

Али ако је остала на двору, она је изгубила највишу власт. То је било 918.

Патријарх Никола као регент

У овим критичним околностима само је један човек изгледао способан да узме власт у своје руке. То је био патријарх Никола, који док је био у немилости није ништа изгубио од своје енергије и од своје амбиције. Њему се и сама Зоја у тренутку револуције, кад је њен љубимац подлегао, била обратила, као једином ослонцу који је могла наћи; њему је василеус поверио звање првога министра. Он је био на том месту кад се, марта месеца 919. подигао Роман Лекапен, заповедник флоте, а касније и таст цара Константина, дочепао се двора и владареве личности, очекујући блиски дан кад ће се придружити престолу, први од онога низа насилника који су више пута у току X века владали византиском монархијом под именом законитих василеуса.

Роман Лакапен

Око Романа Лакапена сусретоше се последњи пут двоје противника, чије су борбе и амбиције :већ скоро двадесет година испуњавале историју Свете Палате. Кажу да је Зоја, још увек лепа, помишљала, да би се опет дочепала власти, да заведе скоројевића, и да се уда за њега; извесно је у сваком случају да је покушала, пошто је њена странка била сломљена у буни Лава Фоке, да отрује насилника. Она није успела и морала је отићи, прогнана са двора овог пута за навек, да у манастиру Свете Еуфимије Петрионске заврши свој буран и драматичан живот. За то време Никола је ликовао.

Јуна месеца 920. , колико да угоди Роману и да задовољи своју личну осветољубивост толико да оконча расцеп који је произишао из тетрагамије, патријарх обзнани чувени акт познат под именом „проглас слоге". Наједном свечаном скупу, грчка Црква, у присуству василеуса, Романа и Константина, прославила је повраћену слогу између присталица Николиних и Јефтимијевих. Помирење је извршено на рачун цара Лава VI. Црква је свакојако изузетно, допустивши тај чин, пристала да опрости, чак и да озакони четврту женидбу цареву; али се у толико више показивала непопустљива у одржању канонских начела, и строгим изразима је осуђивала бракове те врсте. „Сложно изјављујемо", рекли су главари цркве у својој пресуди, „да је четврта женидба ствар апсолутно забрањена. Ко год, се буде усудио да је закључи, биће искључен са сваке црквене службе, догод буде остао у наложништву. Оцеви пре нас пресудили су тако, и ми ближе одређујући њихову мисао, проглашујемо да је то дело противно свакој хришћанској установи.“ Са истом таквом строгошћу, првосвештеници су осудили и трећу женидбу. „Треба, говорили су, ишчистити ту срамоту, као што се чисти ђубре, кад је, уместо да буде бачено у један кут, растурено по целој кући". И тумачећи ове речи, патријарх Никола је победоносно писао папи да су, из обзира према царском величанству, милостиво поступали, али да је четврта женидба противна добрим обичајима и црквеној дисциплини.

Млади цар Константин VII морао је присуствовати читању акта који жигоше бракове сличне ономе из кога је он рођен; он је сваке године морао свечано прослављати ту светковину јединства која га је подсећала на тако мучне успомене. То је за царско достојанство било тешко понижење, за цркву победа на коју је она с правом била горда, за патријарха Николу, њеног поглавара, триумф коме нема равна, после толико борбе, падања у немилост и неочекиваног враћања среће. Па ипак, и поред спољњег изгледа, ако се посматра суштина ствари, видеће се да је, својом упорном жељом да има сина, узастопним женидбама које је склапао у том циљу, вештом отпорношћу коју је унео у питање четврте женидбе, Лав VI учинио велику услугу царевини и династији. Присуство једног законитог наследника, око кога су се скупили сви верни, једино је спасло Византију да после смрти василеусове не утоне у хаос револуција. Живот овога детета, представника Македонског Дома осујетио је славољубиве намере Константина Дуке, и Лава Фоке, и спречио Романа Лекапена да коначно утврди своје наследнике на власти. Ако је владалачка породица македонска, уместо да проведе неколико кратких година на престолу, владала Византијом скоро два века и дала јој славу и напредак, она то поглавито дугује старању Лава VI, гипкој дипломатији и мирној храбрости са којима је тај владалац кроз све тешкоће, и поред противљења Цркве, ишао циљу који је себи поставио и остварио га.

Удаја Романове кћерке за цара Каонатантина увреди Симеона, који је имао уговор с Византијом да његова кћи постане њихова царица и да тако он сам дође до утицаја у Цариграду. Нови рат био је неизбежан, и почео је врло брзо. У то време налазио се у Цариграду српски кнежевић Захарија, који се пред Петром био склонио у Хрватску. Византиска дипломатија понуди Захарији, да с њиховом помоћу изведе преврат у Србији и сруши бугарског штићеника Павла. Грци су очевидно хтели да Бугаре запосле на тој страни и одврате од Цариграда. Захаријин покушај није успео. Сам Захарија би ухваћен и послат у Бугарску, где је чуван у оковима (920/21. год.). Али мало иза тога улоге се потпуно мењају. Сигурно потакнут грчким обећањима, а можда и изазван каквом суровошћу Бугара, сам Павле се дигао против Симеона. Али, као и други пре њега, немаде успеха. Симеон посла са својом војском против њега Захарију, за кога је држао да га је бављење у Бугарској научило памети. Павле би збачен, а Захарија дође на власт, 922. год. Али Захарија није био пријатељ Бугара. Њихов притисак определио га је брзо, да настави своје раније везе с Византијом. Као повод за нови став њему је добро дошао један устанак у самој Бугарској, који је избио 923. год. Да ли је он дао какве помоћи устаницима и да ли је имао уопште каквих веза с њима не зна се поуздано, али је сигурно да се сам определио против Симеона. С тога Симеон упути у Србију једну казнену експедицију, којој беху на челу Теодор Сигрица и Мармај, оне исте вође које су с Павлом Брановићем и раније долазиле тамо против Петра. Срби сузбише ту војску с великим бугарским губицима; у борби им падоше обе вође. Као доказ своје победе Захарија посла у Цариград њихове главе и оружје. Киван ради тог пораза, Симеон посла у Србију нову, знатно јачу војску, и уза њу, тобоже као новог кандидата за престо, Клонимирова сина Часлава. Захарија се препаде од те нове силе и, не смејући да је сачека у земљи, побеже у Хрватску. Србија је, ипак, могла да даде отпора; Бугари су били добро обавештени о свом прошлом поразу. С тога поново прибегавају лукавству. Позивајући српске жупане да дођу на једно одређено место и прихвате свог новог владара Часлава, они су се клели, да не мисле ништа рђаво. Заборавивши сличну лаковерност Петрову, Срби повероваше и дођоше на то место. Ту вође бише одмах похватане, а обезглављен народ поста лак плен бугарског нападаја. Бугари уђоше у Србију, похваташе тамо велик део становништва "од малог до великог" и одведоше га у Бугарску. Један само део, западни свакако, успео је да се спасе у Хрватску. Ово заштићивање Срба и везе Хрвата с Византијом изазваше Симеона да крене војску и на Хрватску, али је у том потхвату био зле среће. Хрватски краљ Томислав с успехом је одбио бугарске нападаје, предузимане, истина, на тој даљини, с невеликим снагама. Србија је међутим постала обична бугарска покрајина.

Михајло Вишевић, противник Петра Гојниковића, а савезник цара Симеона, као да се у последње време био повукао од Бугара. После пада Петрова он је сигурно добио натраг своју захумску област и пратио, без живљег учешћа, борбе у Рашкој. О његову држању за време овог тешког ратовања између Срба и Хрвата с једне и Бугара с друге стране нема никаква помена. Тек 925. спомиње се он, уз краља Томислава, као учесник на спљетском црквеном сабору, на ком се расправљало о словенском богослужењу у Хрватској и суседству. По свему се чини, да Михајло није био тада потпуно самосталан, него да је зависио од Томислава. По закључку тог сабора Сплит је постао црквена метропола не само хрватске, него и захумске српске државе. Михајло се, после тога, јавља као известан војнички чинилац. 10. јула 926. узео је он италијански град Сипонт, који је номинално био византиски, али лако могао постати плен пљачкашких Арапа или Лангобарда. Очевидно је, да Михајло није морао узимати тај удаљени италијански град за свој рачун, јер га не би могао трајно одржати. Није, међутим, сигурно, да ли је то чинио ради плена, из гусарске склоности; или по жељи Томислављевој; или, можда, по поруци из Цариграда. Јер не дуго иза тога он је ушао у везе с Византијом и добио је отуд племство и титулу "антипата", тј . намесника.

После смрти цара Симеона (27. маја 927.) Бугарска поче нагло опадати. Свађе насташе у самој династији између царевих синова; у бољарским редовима, дуго притискиваним силним царевим ауторитетом, јавише се велики прохтеви; ратом заморена земља тражила је одушке. Богумилски покрет, који узе нагло да се шири, био је чиста реакција освајачком духу Симеонове политике: људи су тражили угушивање страсти, враћања одрицању и спорила су власти. Постанак те секте веже се уз име неког свештеника Богумила, који се јавио за време Симеонова наследника, цара Петра; у ствари, то је низ учења која потичу из старих гностика, а имају дубљих веза са павликијанцима и манихејима. У основи дуалистичка, као све вере Истока, богумилска секта је тај дуализам наглашавала до краја у свима појавама: бога и ђавола, односно душе и тела, вере и државе. Главни проповедници те вере били су павликански Сирци и Јермени, који су били колонизовани на Балкану од VII-X века; али се покрет развио нарочито после смрти цара Симеона, кад је незадовољство у земљи могло да се слободније изрази. Богумили су имали извесних рационалистичких црта; били су противници верских симболизација, апстрактних теорија и догматичарства; тражили су, да се Христова вера разуме онако како је проповедана, без наслањања на Стари Завет, проста и једноставна, али дубока по својој суштини. Одбацују крст и крштење деце, причест, васкрс мртвих. Не верују у чистилиште и загробни живот. Љути су противници хијерархије и некришћанског сјаја цркве. Овај свет сујете није дело божје него ђаволско; с тога треба духовним савладати телесно; вратити се извору правог апостолског хришћанског живота. Противници богумила, као чувени Козма Презвитер, нападају их прекорима, да су противници власти, да осуђују богатства, да буне слуге против господара, да дају женама много права. Да је та социјална критика имала своје оправданости види се из речи, које говори сам Козма: свештеници странствују по туђим земљама, па и у рођеној; не брину се о пастви него само о себи и својима; учествују у метежима, или пијанче "будући слуге утроби, а не богу", или се заносе похотом; или се баве трговачким пословима; кад оду у манастире, не могући подносити аскезу и дисциплину, враћају се старом животу "као пси на своје бљувотине". Учење богумила имало је великог успеха, нарочито међу Словенима. С извесним демократским особинама, с нешто националних црта видних у самом имену секте, у називима браће (дед, стројник), богумилизам им је постао близак и драг. Било је можда и извесног социјално-политичког опредељења. Власти су у Бугарској биле још увек стари бугарски бољари, са још неистртим племенским осећањима; или под Петром, на двору, грчке. Словени, широки пук, били су носиоци главних терета. Није случајно, да се у једној-две од познатих богумилских организација, међу Брсјацима и Друговићима, на доњем Вардару и око Бабуне, организује доскора нова, од Бугара независна, држава. Можда је чак и име бабуна, које се наводи као друга ознака за богумиле, нарочито у српским областима, у вези с том организацијом. Из Бугарске и Маћедоније та је секта прешла после и у Србију, а одатле у Босну.

Прва се отцепила од Бугарске Србија. За време узајамних борби и метежа у Бугарској решио се Часлав Клонимировић да обнови своју отаџбину. Са четворицом другова он 931. год. побеже из Преслава у Рашку. О пустоши, која је тада владала у Србији, причале су се на заинтересованом цариградском двору необичне ствари. Часлав је, говорило се, затекао у земљи свега педесет људи, који су лутали планинама и хранили се ловом, а не имали ни жена ни деце. Причање је несумњиво претерано, али је вероватно да је земља личила на какво згариште и да су прометни путеви били напуштени. Такву земљу Чаславу није било тешко "заузети". Он се одмах обратио византиском двору тражећи помоћи и заштите. Цар Роман, коме је свако слабљење Бугарске било добро дошло, иако се с њом смирио, а имајући и раније Србију у својим комбинацијама, прихватио је одмах понуду Часлављеву. Византија је дала за обнову Србије материјална средства, која су доносиле оне избеглице што су се из Бугарске, преко Цариграда, или из Византије саме, враћале у отаџбину. Вратиће се и бегунци из Хрватске и других суседних земаља. Србија се, заједничком сарадњом, брзо опорављала. Бугарска није, колико се зна, заузета домаћим злом, предузимала ништа против Часлава; вероватно је томе допринело и држање Византије, која је одмах показала жив интерес за српско питање.

Самостална владавина

После трећине века 944. године Константин је почео владати сам јер је срушио Лакапинову породицу.

За владе цара Константина Порфирогенита, стално помаган од Византије као њен штићеник, Часлав је успео да знатно утврди своју власт и ојача Србију. Он је био још жив, кад је цар писао свој важни спис De administrando imperio, у ком је навео границе тадашње српске државе. Србија је тада обухватала данашњу Босну до Пливе, Цетине и Лијевна на западу; Травунија и Конавље признавали су српску власт, а Захумље и Неретљанска област означавани су као подручје српског становништва и државе. На истоку је српска граница допирала до Раса, а према северу ишла је до Рудника и можда до Саве. На југу се Часлав наслањао на српска племена у Дукљи. Часлав је имао ширу државу него Властимир, али је средиште и његове државе било у данашњој источној Босни и североисточној Херцеговини и западној Србији; од извора Неретве до западне Мораве. Тај крај, за више од два века, представља средиште српског племена и заметак српске државе. Ужи назив Србија Порфирогенит даје за североисточну Босну са Солима и за крај од извора Лима, Раса па до Рудника, називајући то "покрштеном Србијом". Али у цара се налази и шири обим тог имена. Први пут се код њега, дакле средином X века, за ову читаву Чаславову творевину, употребљава име Србија, ι Σερβλια. Под српским именом Порфирогенит обухвата сва племена, која су ушла у обим Чаславове државе, Босанце, Рашане, Требињце, Конављане, Дукљане, Захумце и Неретљане. Под Чаславом се, дакле, врши прво српско племенско груписање у нашој прошлости, и то као реакција на бугарску освајачку политику Симеонова времена. Династија Вишевића губи свој значај иако се Михајло у другом делу своје владавине, пред крај Симеонова живота, приближио Византији и био примљен од ње.

Србе и Хрвате од почетка X века често и сурово нападају Мађари, било да на њих ударају непосредно, било да преко њихова подручја продиру у туђе области. Последње године владе цара Константина, 959., о Васкрсу, они продиру дубоко у Византију, до близу саме престонице. У тим нападајима није, вероватно, била поштеђена ни Србија. У Дукљанској Хроници има подужа прича о том, како је Часлав дошао у сукоб с Мађарима и погинуо од њих. Неки вођа мађарски, Киш, упао је с војском у Босну и пленио је. Часлав пожури са својим четама проти њега. Стиже га негде код Дрине и потпуно га потуче; сам Киш погибе у тој борби. Његова удовица пође поглавици мађарском с молбом, да јој да нову војску, да би осветила мужа. Са "небројеном војском", прича хроника, пошла је она против Часлава. Затекла га је негде у Срему. По ноћи, изненада, напали су Мађари на Србе, потукли их и ухватили и самог Часлава и сву његову мушку родбину. По наредби Кишове удовице, везали су им ноге и руке и побацали их све у Саву. То је било негде око 960. год.

С Чаславом је пала и његова државна творевина. Једини хисториски извор за то време, врло мутан и непоуздан, Дукљанска Хроника, забележила је само чињеницу, да се Србија иза Часлављеве погибије распала у мање јединице и да је такво стање трајало дуже времена. Рашка се одвојила од Босне, коју је освојио хрватски краљ Крешимир II. Босански бан, видевши да му не може одолети, побеже Мађарима. У осталим српским покрајинама узеше власт локални господари. Тако се прича за требињску област, да је у њој образована посебна кнежевина.

Роман II

Пре доласка на престо

У реду царица византиских, Теофана је готово исто толико славна колико и Теодора. Откад је Густав Шлимберже, у једној лепој књизи, покушао да оживи њену живописну и заводљиву слику, и испричао нам њену романтичну судбину, ова заборављена владарка одједном се повратила у историју и готово у славу. Славни писци као Мопасан, даровити књижевници као виконт од Вогие, нису могли одолети дражима те лепе жене, „која је уздрмала свет исто толико и више него Јелена,“ и чак кроз замисао романсиера, као што је Иг Ле Ру, могло се видети како пролази „та млада жена натприродне лепоте, чије су линије као у камеје у своме складу садржавале ону моћ која ускомешава свет.“ Ред је дакле да у овој галерији слика и ми дамо места „тој великој грешници, како каже г. Шлимберже, чије су дражи морале имати тако кобног утицаја и коју ће волети три цара један за другим.“ У истину, треба одмах рећи, њена ће нам слика на многим местима остати тамна, и треба се унапред помирити с тиме да ће нам много од те загонетне владарке остати непознато. Кад документа ћуте, машта, ма како била довитљива, нема, мислим, права да допуњује њихово ћутање: узимајући с текстовима такве слободе човек се излаже опасности да више не пише историју, него роман. А Византија никако није, као што тврди г. од Вогие „област чаролија, недирнута и непозната земља;“ то је сасвим стварна земља, за коју се можемо и морамо трудити да је научно познамо. Можда ће се, кад; се тако проучава, Теофана некима учинити мање живописна него што се обично представља; али ће бар, надам се, изгледати истинитија.

Откуда је изишла та славна царица кад се„ крајем 956. , удала за једног сина василеуса Константина VII, младога Романа, наследника царског престола? Не зна се тачно. Дворски хроничари, бринући се о добром гласу династије, озбиљно тврде да она води порекло од једне врло старе и племените породице, и да су цар и његова жена осетили неисказану радост што су за свога сина пронашли жену од тако добре лозе. Ако је веровати историчарима мање наклоњеним Дому Македонском, рођење будуће василисе било би далеко скромније. Њен отац, Кратерос, лаконског порекла, био је незнатни плебејац који је држао крчму у неком сиротињском крају престонице; она сама, пре удаје, звала се Анастасија, и чак фамилијарније Анастасо; и тек кад се приближила престолу, добила је звучније име Теофана, „да би боље показала, кажу панегирици, да је оглашена Богом и њиме изабрана“.

С једне стране, она је у сваком случају заслужила то име: њена је лепота била сјајна, надчовечанска, божанска. „Својом лепотом, вели један савременик, својом господственошћу, она је била изнад, свих жена свога времена“. „Она је била, пише друга хроничар, јединствено лепа, право чудо које је створила природа“. Тиме је без сумње занела Романа, Али где ју је он срео? Како га је она освојила? То се не зна. Да ли је за своју изванредну срећу имала да захвали оној утакмици лепоте што се обично објављивала у Византији кад се тражила жена за царевића, и кад су цар и његова родбина вршили смотру над најлепшим девојкама монархије? Што се мене тиче, ја сам склон да то поверујем. Или је напротив између лепе плебејке и наследника престола било какве љубавне везе која се завршила браком? Теодорин случај доказује да су те ствари биле могуће, а оно што се зна о Романовом карактеру не искључује ту претпоставку.

То је био леп младић, висок, широких плећа, „прав као кипарис“. Имао је лепе очи, белу кожу, пријатан изглед; говор му је био благ и привлачан. Створен да се допадне, волео је да се забавља. Велики ловац, велики љубитељ свих спортова, стално је био у покрету, и његова снажна природа уживала је у добром јелу и у свему осталом. Уз то, окружен рђавом околином, под утицајем рђавих савета својих пријатеља, имао је у глави само пустоловине и лудости, и доста је рђаво наградио сву бригу коју је његов отац уложио да га васпита. Стари цар Константин VII, церемонијалан и тако побожан, трудио се да своме сину улије у душу те особине. „Он га је научио, каже хроника, како један василеус треба да говори, да иде, да се држи, да се смеши, да се облачи, да седне“; и после тих лекција озбиљно је говорио младићу: „Ако се управљаш по овим упутствима, дуго ћеш владати римским царством“. За политичко и дипломатско образовање свога сина, Константин VII је осим тога написао врло научне књиге — о Областима и о Администрацији Царства. Али Роману је било осамнаест година, и он се мало бринуо да постане државник. Било како му драго, како га је уосталом отац обожавао, зацело није било никаквих озбиљних тешкоћа да попусти његовој жељи и да га пусти да узме Теофану, ма каквог порекла била. Ускоро после свадбе, 958. , млада жена даде своме мужу једног сина, који ће бити Василије II, и тиме је још утврдила свој положај на двору и увећала свој уплив. Кад је, октобра 959. Константин VII умро, Теофана се, сасвим природно, с Романом II попела на престо. Она је тада имала осамнаест година, а млади цар двадесет и једну.

Владавина

Каква је та млада жена била у моралном погледу, није много лакше закључити. Дворски хроничар, кога сам већ навео, вели о њој, са неограниченом благонаклоношћу:

Она је била лепа телом, љупка лицем, а врло поштена по души.

Новији историчар Теофане изјављује напротив, и тврди, да је била „дубоко порочна, и дубоко искварена“, и да је та заводљива чаробница, та „крунисана сирена“, била сасвим „развратно и похотљиво“ створење. То су врло крупне речи и врло нељубазни епитети, нарочито кад се узме у обзир колико мало знамо о њој. Треба уз то имати у виду да је она већ у Византији, међу својим савременицима, а још више код хроничара потоњих векова, стекла глас кобне и страшне жене. Један историчар прича да је, не би ли се што брже дочепала престола, покушала, у договору с мужем, да отрује цара, свога свекра. Други писци наводе да се, кад је тај муж умро, распростро глас по престоници како му је Теофана сипала отров. Ако је веровати другим сведоцима, она се на исти начин отарасила једнога кнежевића из породице Романа Лакапена, који јој се чинио да може бити супарник и претендент на престо; и опет, на исти начин, осветила се, кажу„ своме љубазнику, Јовану Цимискију, зато што ју је напустио. Јерменски хроничари иду тако далеко да тврде како је „гнусна царица“ помишљала да и своје рођене синове потрује. У ствари, сва та причања људи који су живели далеко од двора, и који су већином дошли на свет сто или двеста година после времена кад је Теофана владала, не значе много. У извесним случајевима чињенице сасвим јасно противрече том злом гласу; у другима, тај глас заиста изгледа и сувише невероватан. А исто тако не треба заборавити да, кад је Теофана сматрала. за добро да изврши какав злочин, — то јој се десило бар једанпут у животу, — она се није служила отровом, него дрско, отворено, мачем.

Ова друга тврдња је нажалост била тачна. Имала је, кад се попела на престо, огромног утицаја на дух Романа II: није допуштала да ико други има тога утицаја. Не само да су сви пријатељи прошле владе били удаљени, све више административно особље измењено, него је прва брига младе царице, кад се осетила неограниченом господарком у двору, била да удаљи своју свекрву, василису Јелену, и својих пет заова.

То су биле дивне принцезе, које су изванредно лепо биле васпитане од оца који их је обожавао. Под владом Константина VII оне су се чак понекад мешале у управу политичких послова: једна од њих, Агата, љубимица старога цара, често му је служила за секретара, и канцеларије као и чиновници знале су за њен уплив. То се није могло допасти Теофани. И зато, на заповест коју је измамила слабоме Роману II, пет царевих сестара биле су позване да уђу у један манастир. Узалуд је њихова мајка преклињала за њих; узалуд су младе девојке, држећи се чврсто загрљене, плачући молиле за милост. Ништа не поможе. Василиса Јелена једина је имала права да остане на двору, где је жалосно умрла после неколико месеци. Њене кћери морале су се покорити неумољивој вољи која их је бацила у манастир, и из превелике свирепости чак су их раставили једне од других. Узалуд су се, и последњи пут, принцезе побуниле. Кад им је коса пала под маказама патријарха Полиекта, кад су им обукли калуђерске хаљине, оне почеше протестовати, раздераше своје сукнено одело, изјавише да хоће да једу меса сваки дан. Најзад Роман II нареди да им се оставе исти приходи и исти начин живота какав су имале некад и у Светој Палати. Оне су ипак зато за навек биле мртве за свет, и Теофана је ликовала.

Треба ли веровати, пошто се тако понашала према најближим рођакама, да је затим и свога мужа отровала? Свременик Лав Ђакон је говорио поводом смрти Романа II:

Већина људи сумња да му је отров сипан у гинекеју.

Та страшна оптужба јасно доказује за шта су све људи њенога времена сматрали Теофану као способну, и извесно је, заиста, да би једна жена која је дала убити свога другог мужа да би узела трећег, исто тако могла отровати првог, у намери да узме другог. И поред тога, и ма како да је озбиљно сведочење историчарево, овде оптужба изгледа сасвим бесмислена. Прво, хроничари су нам дали сасвим задовољавајуће објашњење прераној смрти младога цара, брзо исцрпеног својом љубављу за уживањем сваке врсте; и сам савремени хроничар, по чијем је мишљењу отров био умешан у ту ствар, истиче с друге стране да је василеус умро од унутрашњих поремећаја који су наишли као последица једног лудог јахања. Али нарочито, не може се видети каквог би рачуна Теофана могла имати да смакне свога мужа. Била је царица, била је свемоћна, уз то се врло добро слагала са Романом, коме је за шест и по година брака дала четворо деце; баш на два дана пред смрт цареву родила је ћерку Ану. Зашто би она отровала цара, кад ју је та смрт, оставивши је саму с малом децом, излагала опасности, више но ма која друга околност, да одједном изгуби ту власт коју је волела? Теофана је била и сувише паметна да се без разлога излаже таквој опасности.

Али на шта нарочито ваља обратити пажњу у чињеницама које су дошле до нас, то је што се ту заиста не налази ништа што би се могло сматрати за порочно, похотљиво или развратно. Докле год је Роман II живео, сви су изгледи да је млада жена била беспрекорна. После њега, она се удала, поглавито из политичких разлога, за човека који је имао неких тридесет година више него она; то није у животу владара, па чак ни приватних лица, једна тако ретка ни тако необична ствар; и ако нећемо много да истичемо да је та удаја можда била за Теофану једини начин да сачува престо својим синовима, бар јој не треба сувише замерати што је сматрала да највиша власт вреди неке жртве. Једина озбиљна замерка што би јој се могла учинити није што је после пет година изневерила тога старога мужа за једног млађег љубазника — ако је жалосно, то није изузетно — него што се није устезала, да би се могла удати за овог последњег, да се једним страшним злочином ослободи василеуса, свога мужа. А треба уосталом додати да је тешко испаштала свој злочин.

Нићифор Фока

Смрт цара Романа

Кад је, 15. марта 963. , Роман умро готово напрасно, Теофана је имала двадесет и две године. Она је остала сама са четворо деце, два сина и две кћери. Не губећи времена, она узе намесништво у име два млада порфирогенита, Василија, који је имао пет година, и Константина који је имао две; али је положај био необично тежак за једну жену, а нарочито за једну славољубиву жену. Поред себе, она је нашла једног свемоћног министра, Јосифа Врингаса, који је деспотски управљао пословима за владе Романове, и који би могао доћи у искушење да удаљи регенткињу, да би сам задржао власт за време дугога малолетства два мала василеуса. У својој близини, на челу азиске војске, наишла је на једног победоносног војсковођу, чијих се амбиција с правом могла бојати, врховног команданта, Нићифора Фока.

Каријера

Нићифор Фока био је у то време најистакнутији и најпопуларнији човек у монархији. Пореклом из једне велике породице кападокиске аристократије, потомак једног племена славних генерала, он је сјајним победама још увећао свој углед и свој добар глас. Он је од Арапа био повратио Крит, изгубљен пре сто педесет година; с оне стране Тауруса поново је истакао у Силицији царске заставе; он је био на јуриш освојио велики град Алеп, и сломио понос хамдамидских емира у Сирији. Изврстан војник, вешт тактичар, јединствен војсковођа, знао је да говори са трупама, да их води за собом свуда где хоће, и био је идол војника, с којима је делио сваки умор и сваку опасност. „Он је живео само за војску“, рекао је тачно о њему један од његових биографа. Није био мање популаран у Цариграду. Кад се по повратку с похода на Крит појавио као победник у хиподрому, зачудио је варош сјајем своје велелепне свите, „где су сва варварска богатства изгледала да се стичу у циркусу, као једна огромна река, која се никад не зауставља.“ Обасут таквим почастима „какве су, у старо време, добијале римске војсковође“, сувише богат, и одржавајући у својим азиским поседима читаву војску васала страсно оданих његовој личности, он је од свију био вољен, и сви су му се дивили; он је важио као једини војсковођа способан да одбрани царевину против Сарацена, и Роман II умирући изрично је заповедио да се он остави на своме заповедништву.

Ако је, у очима једног политичара, један такав човек могао изгледати једна доста велика опасност, треба додати да у очима једне младе жене тај војсковођа победилац није имао ничега што би од њега начинило једног јунака из романа. Нићифор Фока је 963. имао педесет и једну годину, и није био леп. Мали, доста дебео, показивао је снажан труп усађен на кратке ноге, и озго јаку главу, црне и преплануле боје, окружену дугом црном косом; имао је кратку и већ прогрушану браду, а под густим обрвама црне очи са зашиљеним и мрачним погледом. Љутпран, владика кремонски, који је дошао као посланик на његов двор, рекао је о њему да је био необично ружан, „црне коже као црнац, у толикој мери да би се уплашио ко би га срео ноћу“. Уз то је био строг и груб човек, меланхоличне природе и радо ћутљив. Откако је био изгубио жену, и како му је један несрећан случај однео јединца сина, он се био ватрено и страсно одао побожном животу и мистицизму. Заветовао се да ће чедно живети, није више јео меса, лежао је на тврдом, као аскет, обучен у кошуљу од кострети његовога ујака Малеиноса, калуђера који је умро као светац; волео је друштво калуђера. За свога исповедника био је узео Атанасија, будућег оснивача најстаријег манастира Свете Горе и, не могавши бити без његових савета, водио га је са собом и у логор. У друштву тога светог човека осећао је као и он чежњу за манастирским животом и врло је озбиљно помишљао да се повуче од света. Већ је себи био сазидао ћелију у манастиру који је Атанасије градио у Светој Гори. Аскет и ратник, суров, умерен, строг, похлепан на новац, а равнодушан спрам земаљских ствари, способан за милост као и за вероломство, Нићифор Фока, као и многи људи његова времена, сједињавао је у својој сложеној души најнеочекиваније супротности, а нарочито, под том хладном спољашњошћу, спавало је једно дубоко страсно срце.

Да ли је он био славољубив човек? То је врло тешко рећи. Имајући у рукама одане и победничке трупе, Нићифор Фока, у кризи створеној смрћу Романа II, могао се усудити на све, и искушење је било у толико веће што је изгледало да сам његов интерес и сигурност налажу да дигне устанак. Војсковођа је знао да га Врингас мрзи и да се може свега бојати од свемоћног министра. Ипак се с почетка није макао, као честит и побожан војник, коме је поглавита брига била да продужи рат против неверника. И ако се најзад решио да нешто предузме, она која га је нарочито подстицала, била је Теофана.

Долазак на престо

Треба се пажљиво чувати да се у историју односа Нићифора Фоке и лепе царице не унесе сувише романтичних елемената. Сигурно је да између врховног команданта и василисе није било ничега за живота Романа II, ни симпатија, ни ашиковања. Али по смрти мужевљевој, међу многобројним опасностима које су јој претиле, регенткиња је брзо разумела да је тај војсковођа једна сила, и да би га могла искористити да осујети Врингасове амбиције. Она је разумела да треба, ако хоће да осигура престо, да придобије Нићифора за своју ствар, и, без сумње, како је била млада и отмена жена, сматрала је да јој задатак неће бити много тежак. Било како му драго, на царичин предлог, и поред. противљења првог министра, Фока буде позван у престоницу, и изгледа да се без велике тешкоће дао ухватити на лепе очи владаркине и придобити за њене намере. Г. Шлимберже каже:

То није била ни за кога у Византији тајна, да су заносне дражи дивне царице произвеле неизгладив утисак на просту душу врховног заповедника источне војске.

Може се заиста веровати, мада су нам савременици мало о томе казали, да ступивши најпре у просте, службене и пословне односе с регенткињом, Нићифор ускоро показа своју љубав и изјави да је готов на све да би је заслужио. Ништа не даје разлога веровању да му је Теофана враћала љубављу: она га никад није волела; али је осећала моћ којом он располаже и све користи које би могла извући за своје интересе и своје амбиције. Из политичких разлога она је храбрила његову страст, као што се доцније из политичких разлога удала за њега.

Важно је додати да су се за време овога боравка у Цариграду, и други разлози, не мање одсудни, придружили Теофаниним дражима да отргну Нићифора из његове неодлучности. То је било откривање неутољиве мржње Врингасове. Без сумње, први министар није могао одрећи генералу нови и сјајни триумфални дочек. Али све већа популарност Фокина бацала је у бригу државника који је, кажу, исто тако сумњао о љубавном заплету који се развијао између врховног команданта и регенткиње. Узалуд се, са оном препреденом дипломатијом тако драгом Византинцима, Нићифор трудио да успава стрепње Врингасове! Он је изјављивао свакоме ко га је хтео слушати да је његов најмилији сан да уђе у манастир. Али Врингас није био будала. Он је мислио да је најсигурнији начин да се опрости тога противника, ископати му очи. На срећу Фокасову, кад су га, под неким изговором, позвали у двор, он није имао вере или је за времена добио какву пријатељску опомену; он отрча да се склони у Велику Цркву, и замоли патријарха за заштиту. Полиект је имао својих мана: био је тврдоглав, непомирљив, каткад ограничена духа и кратковид, али је био храбар, знао је да говори кратко и јасно, и није волео првога министра. Он одјури у Свету Палату, захтевао је да се без одлагања сазове Сенат, и изражавао се са тако енергичном отвореношћу да су Нићифора готово потврдили у звању врховног заповедника, са изванредном влашћу, и поред све зле воље Врингасове. Врховни командант без одлагања оде из вароши и стиже у свој штаб у Цезареји: он је био господар ситуације.

У тој потмулој борби сплетака Теофана се није јављала. Ипак је сасвим вероватно да је све своје поверење поклонила своме савезнику и свом снагом подржавала посредовање патријарха Полиекта. Исто тако у догађајима који су следовали кад су, јула месеца 963. , прилике нагнале Фокаса да се изјасни, кад, у све већој опасности од мржње Врингасове и бојећи се за свој живот, генерал, и поред свега осећања одвратности, пусти да га његове трупе прогласе за василеуса и обуче, у логору Цезареје, црвене ципеле, — кад се најзад, августа 963. , појави пред Цариградом, и кад народна револуција, свргнувши Врингаса и његове пријатеље, отвори самозванцу врата престонице, Теофана није играла никакву видну улогу и изгледало је као да пушта судбини на вољу. Али у ствари, ако је Нићифор Фокас постао славољубив, ако се затим, и поред свога устезања, своје савести решио да одене пурпур, љубав коју му је уливала лепа царица много је утицала на његове одлуке. А исто тако, у трагичним данима августа 963. , док је побуњена маса, као „обузета помамним лудилом“, ударала на војнике министрове и рушила његову палату, док су патријарх Полиект и стари паракимомен Василије отворено управљали покрет у корист претендента, вероватно је да је из дубине гинекеја Теофана тајно била у дослуху са вођама буне. Мада њено име нигде није изговорено, та смутљива и славољубива жена била је душа великих догађаја који су се одиграли.

Било како му драго, 16. августа 963. , ујутру, Нићифор Фока свечано уђе у Цариград. На коњу, у сјајном царском оделу, он прође кроз златна врата, дочекан од целе вароши, поздрављен народним клицањем као спасилац царевине и хришћанства. На његовом проласку одушевљена гомила је викала:

Држава тражи Нићифора за василеуса! Двор чека Нићифора! Војска иште Нићифора! Свет чека Нићифора! Такве су жеље двора, војске, сената, народа! Господе, услиши нас! Живео Нићифор!

Кроз Мезеју он уђе на Константинов форум, где се побожно помолио Богу у цркви Богородичиној, затим пешке, у литији, за Светим Крстом, он оде у Свету Софију и, дочекан од патријарха, паде ничице, са воштаницама у руци, пред свете олтаре. Затим се, с Полиектом, попе на амвон, и свечано би крунисан за римског василеуса, као садруг два млада цара Василија и Константина. Најзад, уђе у Свету Палату. Да би био потпуно срећан, остало му је само још да добије најлепшу награду обећану његовом славољубљу; нада на њу наоружала му је руку и водила га: остало му је само још да се ожени Теофаном.

Неки хроничари, међутим, тврде да је царица прво била удаљена из двора на заповест новога господара. Ако је ствар тачна, то је сигурно било само претварање: већ више месеци, двоје савезника су били у договору. Нићифор, о томе нема сумње,. био је страсно занет младом женом, а државни разлог уз то му је налагао да се ожени њоме што би унеколико озаконило његово отимање престола. Теофана, мада је може бити осећала мало одушевљења, како неки писци тврде, за тај брак, знала је добро да је то за њу једини начин да очува власт, и зато је била готова на све. Њима двома дакле. није било тешко да једно друго убеди. 20. септембра 963., у Новој Цркви, венчање је свечано обављено.

Нићифор је био на врхунцу радости. Он опет заволи живот. Заборавио је своје испосништво, своје мистичке снове, своја обећања, сав срећан што има Теофану. Али његови пријатељи калуђери нису били, као он, заборавили прошлост. Кад је у својој самоћи на Атосу Атанасије дознао за царску свадбу, обманут у својим надама и дубоко увређен, он дотрча у Цариград. Примљен код цара, он га је карао са својом уобичајеном искреношћу и пребаци му што није одржао реч и што даје саблажњив пример. Фокас се трудио да умири калуђера. Он му објасни да није престо примио за своје задовољство, клео му се да ће поред Теофане живети као брат; обећао му да ће, чим му јавни послови допусте, доћи да му се придружи у његовом манастиру. Тим лепим речима он додаде богате поклоне, и Атанасије, мало умирен, врати се у Свету Гору.

Женидба са царевом удовицом

У Цариграду чуђење изазвано женидбом није било мање и саблазан је била велика. Патријарх Полиект, као што се зна, био је честит човек, строг,. без попустљивости према светским стварима, од којих је био потпуно одвојен, бринући се једино о прописима и користи Цркве којом је управљао и стављајући њој у службу неукротиву храброст, несавитљиву упорност и страшну отвореност. Кад је дошао на патријаршиску столицу, његово прво дело је било да строго укори цара Константина VII, који је ипак био тако побожан и поштовао свете ствари: овога пута његов окрутни и страсни дух још се оштрије испољио. Није он осећао никакво непријатељство према Нићифору, нити је имао намеру да стане насупрот једноме самозванцу: у револуцији од 963. , он се показао врло одан Фокасу, и његово држање није мало допринело паду Врингаса и успеху врховног заповедника. Али у име канона, он је сматрао да се не може трпети женидба василеуса, удовца после прве жене, са једном владарком исто тако удовицом; и кад је, у Светој Софији, Нићифор хтео, по своме царском праву, да пређе преко прага олтара и да прими причест, првосвештеник га одгурну од часне трпезе и, као испаштање за његову другу женидбу, он му забрани да јој се приближи за годину дана. Упркос своме гневу, владар је морао уступити пред непомирљивом чврстином патријарховом.

Ускоро се појави и друга тешкоћа. Полиекту су доставили да је Нићифор био кум једном Теофанином детету. А, по црквеним законима, духовно сродство те врсте било је безусловна препрека закључењу брака: отворено, без икаквих обзира, патријарх даде василеусу да бира: или да одбаци Теофану или да буде искључен из цркве. За човека тако побожног као Фока, таква претња је била необично озбиљна ствар. Ипак је пут била слабија: Нићифор не хтеде да се одвоји од Теофане не устежући се да тако доведе до страшног сукоба између Државе и Цркве. Најзад се ипак нађе једно поравнање. Један се свештеник закле да је кум царског детета био Вардас, отац царев, а никако сам Нићифор. Полиект је јасно видео лаж; али њега су сви били напустили, чак и његово свештенство; он попусти пред нужношћу, и чинило се да верује оно што му кажу. У своме поразу чак није ни тражио да цар издржи покајање које му је прво био одредио због његове друге женидбе. Али василеус није био ништа мање дубоко озлојеђен због те повреде његовога угледа и због тога напада на његову љубав. Никад он није опростио Полиекту његово неумесно мешање, а Теофана је исто тако била кивна на првосвештеника. И од целе те ствари најзад је остао један неповољан глас о цару и његовој жени: још после неколико година, Љутпран, одјек гласова који су се ширили по Цариграду, изјавио је сасвим отворено да је Нићифорова женидба родооскврњење.

Владавина

Једна тако неприлична веза и која је почињала под тако рђавим знацима, била је у опасности да се рђаво сврши. То се и догодило доста брзо. И овде врло мало знамо појединости догађаја који су, за тих десет година, испунили домаћи живот царскога пара, и улога Теофане, увек смотрене и веште, више се да нагађати иза кулиса него што се појављује у пуној светлости. Треба се задовољити тиме да се ухвате само опште црте догађаја и трагична катастрофа која га је завршила.

Страсно заљубљен у Теофану, опијен њеном зрачном лепотом, Нићифор је за њу чинио, према кратким и уздржаним речима Лава Ђакона „више него што се пристоји“. Тај штедљиви човек, озбиљан, строг, обасипао је лепу царицу богатим поклонима, сјајним оделом, велелепним накитом; он ју је окружио свом префињеношћу најблиставије раскоши; створио јој је богатство дарујући јој дивна имања и господске виле. Г. Шлимберже каже:

Ништа није било сувише скупо, ништа није било сувише лепо за њега да га понуди љубљеној василиси.

Нарочито није могао да буде без њеног присуства. Кад је, г. 964., отишао с војском, повео је са собом Теофану у логор, и можда први пут за време своје дуге војничке каријере, он нагло прекиде започето ратовање да се брже врати њој.

Али тај стари војник у основу није нимало био дворски човек. После кратког времена посвећеног његовој страсти, рат, његова друга љубав опет загосподари његовом душом, и отада, свака га је година виђала како одлази на границу, где се борио с Арапима, с Бугарима, с Русима: и сад није више водио Теофану са собом. Затим, сматрао је да треба савесно да врши своју царску дужност; и тиме је, мало помало, тај владар некад тако одушевљено изабран, постајао све мање популаран. Народ, притиснут порезом, негодовао је; свештенство, чије је привилегије Нићифор ограничио, калуђери, чија је огромна имања хтео да смањи, нису крили своје незадовољство; патријарх је био у отвореној опозицији против цара. У престоници избише побуне. Пук је нападао Нићифора, бацао на њега камење; и поред изванредне хладнокрвности коју је показао у тој прилици, он ту умало не изгуби живот, да га његови пријатељи нису одвукли на време. Најзад, опет су му дошли они наступи мистичне побожности који су га некад узнемиравали; постао је тужан, није више хтео да леже у своју царску постељу, и спавао је у једном куту, опружен по једној пантерској кожи где су метали пурпурни јастук, и опет је облачио на кожу кошуљу од кострети свога ујака Малеиноса. Душа му је била неспокојна, узрујана, забринута; бојао се за своју сигурност и од своје палате Буколеона начинио је тврђаву. Без сумње је још једнако обожавао Теофану и остао више но што је било мудро и разумно подложан њеном неодољивом и тајном утицају. Али између грубог војника и отмене царице супротност је била и сувише велика. Он јој је био досадан, и њој је било досадно. То је морало имати озбиљних последица. Нићифор је имао једнога нећака, Јована Цимискија. То је био човек од четрдесет и пет година, мали, али лепо скројен и врло отмена изгледа. Имао је белу кожу, плаве очи, златно плаву косу која је уоквиравала његово лице, риђу браду, танак и врло леп нос, смео поглед, који се није бојао ничега и није се обарао ни пред ким. Јак, вешт, окретан, уз то племенит и дарежљив, поред тога помало развратник, он је био необично привлачан. У досади кроз коју се вукао њен живот, Теофани се он природно допао. И тада је страст доведе до злочина. Цимискије је био славољубив; он је сем тога био врло љут што је пао у немилост; после једног ратног неуспеха, њега цар смени са положаја врховног команданта Истока и нареди му да се повуче на своје земље; он је само мислио како да се: освети за увреду за коју је мислио да је незаслужена. Теофана је, са своје стране, била више него уморна од Нићифора; за некадашњом слогом дошла је мржња, сумње; царица је тако далеко ишла да се правила као да се боји од мужа каквог напада на живот њених синова. Још више, она је нестрпљиво подносила раздвајање од свога љубазника; Цимискије изгледа да је заиста био велика, и без сумње једина права љубав њеног живота. У таквим приликама она је неосетно клизила до помисли на најстраховитији злочин.

Јован Цимисхије

Јован долази на престо

Откако се Нићифор био вратио из Сирије,. 969. , узнемиравала су га мрачна предосећања. Он је осећао како се око њега плету завере у помрчини. Смрт његовога старога оца, Вардаса Фоке, још је увећала његову тугу. Ипак, још увек је волео Теофану. Ова је вероломно употребљавала свој уплив да поврати Цимискија на двор. Она је представила цару колико је незгодно лишити се услуга таквог једног човека, и, врло вешто, да би удаљила из духа Нићифоровог сумњу која је могла пробудити та сувише видна симпатија према Јовану, она је говорила да га ожене једном њеном рођаком. Као увек, василеус попусти жељи своје жене. То је она и чекала. Јован се опет појави у Цариграду; благодарећи споразуму вешто вођеном у Теофаниној околини, двоје љубавника су се виђали у самом двору, а Нићифор није ништа сумњао, и они су се договарали о припремама за своју заверу. Међу незадовољним војсковођама Јован је лако нашао саучеснике; међу завереницима, међу Цимискијем и царицом, бивало је честих састанака ради договора; најзад, благодарећи саучесништву гинекеја, оружани људи буду уведени у палату и сакривени у Августино одељење.

То је било, прича Лав Ђакон, који нам је оставио врло дирљиву причу о тој драми, првих дана месеца децембра. Убиство је било утврђено за,. ноћ између 10. и 11. Уочи тога дана, неколико завереника, сакривених под женским хаљинама, продреше у Свету Палату помоћу Теофане. Тога пута, цару је била дата једна тајанствена опомена, и Нићифор нареди једном свом официру да дâ претрести женско одељење; али, било да су нехатно тражили, било да нису хтели ништа да нађу, не пронађоше никога. За то време пала је била ноћ: да се удари чекало се само на Цимискија. Онда страх обузе заверенике: ако се цар затвори у својој соби, ако треба развалити врата, ако се он пробуди на лупу, зар неће све бити промашено? Теофана са језовитом хладнокрвношћу прими на себе да отклони сметње. Она доцкан оде Нићифору у његово одељење, и разговарала је пријатељски с њим; затим, под изговором да иде да обиђе неколико младих Бугарки, које су биле гошће у двору, она изиђе, рекавши да ће се брзо вратити и молећи свога мужа да остави врата отворена: она ће их затворити кад се врати. Нићифор пристаде, и оставши сам, молио се мало Богу, затим заспа.

Било је око једанаест сати ноћу. Напољу је падао снег, а на Босфору дувала је бура. У једној малој барци, Јован Цимискије дође на пусту обалу која се пружала под зидовима царскога дворца Буколеона. Помоћу једне корпе, утврђене за крај конопца, њега подигоше у гинекеј, и завереници, са својим вођом на челу, упадоше у цареву собу. Ту је био један кратак тренутак запрепашћења: постеља је била празна. Али један евнух из гинекеја, који је знао Нићифорове навике, показа завереницима василеуса где лежи на својој пантерској кожи. Помамно јурнуше на њега. На ларму, Фока се пробуди и усправи. Јаким ударом мача, један од завереника расцепи му главу од врха лобање до обрва. Сав крвав, несрећник је викао:

Богородице, помози ми!

Не слушајући га, убице га одвуку код ногу Цимискијевих, који га је грубо вређао, и једним суровим покретом ишчупа му браду; и по примеру свога старешине, сви се окоме на несрећника, који је полумртав кркљао. Најпосле, једним ударом ноге, Јован га обори, и извукавши мач, зададе му страшан ударац по лобањи; последњим ударцем други; га један убица доврши. Цар паде мртав, купајући се у својој крви.

На жагор борбе, војници гарде најзад дотрче, сувише доцкан. Кроз један прозор показаше им, међу буктињама, одсечену и крваву главу њиховог господара. Тај трагични призор одједном умири сваку жељу за отпором. Народ уради што и царица: предаде се Цимискију и призна га за цара.

Теофанин прогон

Теофана, која је све припремила, која је тако рећи својом руком довела убице, рачунала је да ће се извесно користити убиством. Али историја има каткад морала: василиса то ускоро искуси.

Још једаред је патријарх Полиект показао своју неукротиву енергију. Он је био у отвореној завади са покојним василеусом. Ипак, кад се Јован појави пред вратима Свете Софије да у Великој Цркви метне царску круну, првосвештеник, неумољив, не допусти му да уђе, пошто је упрљан крвљу свога рођака и господара, и изјави му да неће моћи продрети под свете сводове, догод убице не буду кажњене и док Теофана не буде истерана из двора. Између престола и своје милоснице, Цимискије није ни тренутка двоумио. Он је безочно порицао своје саучесништво у злочину, и, да се боље оправда, по заповести Полиектовој, прокаже своје саучеснике и жртвује Теофану. Она је сањала да се уда за човека кога је волела, да са њиме дели ту власт која јој је била толико драга, а сам њен милосник реши се да је збаци; он је пошље у изгнанство на Принчевска Острва, у један манастир.

Али, енергична као што је била и осећајући, се увек лепом, — тек је имала двадесет девет година, — Теофана није хтела да се приклони и да остане у немилости. Неколико месеци доцније, она побеже из свога затвора и отрча да се склони у Свету Софију. Да ли је рачунала на љубав свога милосника? Да ли се надала да ће је, кад се једном прве тешкоће преброде, Цимискије из захвалности примити натраг? Да ли је себи ласкала даће га једним погледом својих лепих очију опет освојити? Вероватно. Али свемоћни министар који је водио политику нове владе, Василије, брзо је свршио с дрским покушајем заводљиве владарке. Не поштујући светињу места, он је силом истрже из Велике Цркве и реши да је пошље у Јерменску, у најдаље прогонство. Све што је постигла било је, да пре поласка последњи пут види човека за кога је све жртвовала и који ју је одбацио. То последње виђење, коме је Василије из опрезности присуствовао као трећи, било је, изгледа, врло бурно. Теофана је свирепо вређала Цимискија, затим на врхунцу беса, устреми се са стегнутим песницама на министра. Требало ју је силом ишчупати из дворане за примање. Њен је живот био завршен.

Шта је с њом било у њеном тужном изгнанству? Шта је патила у удаљеном манастиру где је трајала дане, далеко од дворског сјаја, далеко од господства Свете Палате, кивна због својих преварених нада и жалећи за својом изгубљеном влашћу? То се не зна. У сваком случају, ако је била крива, она је тешко испаштала своје грехе.

Рат с Бугарима

Год. 969. умро је напрасно у Бугарској цар Петар. Већ за његове владе Бугарска је почела нагло опадати, а после његове смрти распад се убрзао још више. Првих година Петрове владе одметнули су се од њега Срби из Рашке; а одмах по његовој смрти покушали су одметање и Словени из Маћедоније. На челу устанка беху четири сина брсјачког кнеза Николе са именима старозаветних лица: Давид, Мојсије, Арон и Самуило. Судећи по именима из њихове породице (мајка им се звала Рипсимија, један син Аронов Алузијан) они су били јерменског порекла, бар по женској линији; и то из јерменских колонија са Вардара, које су биле нарочито појачане за време цара Теофила (829-842.). Њихов устанак није успео, јер је законите наследнике Петрове помагала Византија. Али су доскора Бугарску препловиле руске чети кнеза Свјатослава. Да их одагна одатле и из Тракије, где су били опасност за саму Византију, кренуо је против њих цар Јован Цимисхија. Кад је одбио Русе, цар није хтео да васпоставља бугарску државу, него је просто запосео својим гарнизонима, 971. год. По Дукљанској Хроници византиска је војска прешла из Бугарске и у Рашку, па покорила и њу.

Василије Бугароубица

Долазак на престо

Кад је 10. јануара 976. године умро цар Јован Цимисхије, ненадно, међу његовим великашима, који су вршили неку врсту туторства за малолетне синове, наста раздор и отимање за власт. Те унутрашње борбе у Царевини искористише нарочито балкански Словени. Дукљанска Хроника прича да су се тад побунили Рашани на северу; а из других, поузданијих извора, дознајемо и за устанак маћедонских Словена. Синови кнеза Николе, који су се јавили раније као вође покрета, дигоше 976. год., дакле ускоро иза цареве смрти, велики устанак у Маћедонији. Њихово исходиште било је подручје јужне Маћедоније од Велеса до Охрида, а главно место беше им Преспа и после Охрид. У селу Герману преспанског краја, код једне старе црквице, нађен је надгробни споменик, који је 992/3. год. Самуило, најмлађи Кнежевић, подигао оцу Николи, мајци и брату Давиду, који је као најстарији био примио власт.

Теофанина смрт

Када је као победник остао Василије, син Романа и Теофане, који је четрнаест година носио само титулу цара. Василије је владао заједно са својим братом Константином. Прво шта је он урадио јесте да је своју мајку вратио у Цариград, после шест година чамљења у самоћи. Василије је био последњи прави цар Византије за време Македонске династије. Али, било да је њен понос био сломљен и њено славољубље угашено, било — што је вероватније — да је министар Василије, оставши свемоћан, то поставио као услов за њен повратак, она изгледа није играла више никакву улогу у држави. Умрла је нечујно у двору, не зна се чак ни кад, и тако је до краја судбина те славољубиве, заводљиве и порочне владарке задржала нешто загонетно и тајанствено.

Неуспех бивших бугарских владара

Устанак брзо узе маха. Кад су чули за њ, око 979. год. похиташе из Цариграда бугарски потоњи владари, Борис II и брат му Роман, да помоћу тих устаника поврате своју власт у Бугарској. Али немадоше среће. Борис је погинуо на путу, убијен од једног Бугарина, који га није познао у грчком оделу; а Роман, иако је стигао у Видин, не нађе никаква већег одзива. Главни вођа устанка, Самуило, није био од људи, који би своје успехе уступио другоме. Од четири брата он је наскоро остао јединац. Мојсеј је пао при нападају на град Сер; Давида су убили маћедонски Власи у горама између Преспе и Костура; а Арона је доцније дао убити сам Самуило, можда ради његових веза са Византијом или што није могао да се сложи с њим око поделе власти. Кад неће да дели власт с братом, још мање ће је Самуило хтети делити с царевићем Романом. Он Роману даје само подређени положај намесника у Скопљу, што овај прима видећи да нема иначе изгледа за успех у борби против њега. Самуило, према том, одбија бугарску закониту династију од власти над својим подручјем; он ствара нову државу и узима власт за себе и своје потомке. Тај свој самостални став он одржава до краја. Иако је после заузео Бугарску и престоницу њену Преслав, он тамо неће да преноси своје седиште, него остаје веран Преспи и Охриду. У та места он је пренео и седиште патријаршије, хотећи да патријарх буде уза њ као уз новог цара. Једино што је примио као непосредно наслеђе старе бугарске државе то је царска титула и установа патријаршије, којима је хтео и да обележи свој став према Византији и да покаже континуитет Симеонове творевине као нове државне концепције против свемоћи Цариграда. С тога је његова држава сматрана као наставак старе Бугарске од свих савременика, па и од саме Византије.

Опсада Ларисе и последице

Византија је пуне четири године, од 976—980., била заузета побуном, коју је дигао у Малој Азији војвода Варда Склир; и после тога разним устанцима за ослобођење муслимана, које је осоколила акција Склирова. Самуило примећава, да су у европским областима Царевине проређени гарнизони и с тога живо ради да своју устаничку акцију што више развије и добијено учврсти. Већ 979. он са војском допире до у Тесалију и опседа Ларису, коју је после дуже опсаде, у једном новом походу, освојио 983. год. Опљачкавши град, он је становништво, вероватно словенског порекла, преселио у Маћедонију, а мушке уврстио у војску. Том приликом пренео је и мошти ларишког светитеља Ахилија и подигао му цркву на једном од преспанских отока, који се данас зове Аил. Од тада датира култ овог иначе мало значајног светитеља међу Јужним Словенима. У жеглиговској жупи подигнута је у XIV веку црква Архиљевица, а у ужичком крају постоји место и манастир Ариље. Пад Ларисе изазвао је у грчком свету разумљиво огорчење; опасност од Самуилове акције постала је до очигледности јасна за све.

За ову маћедонску династију везано је неколико романтичарских приповедака, чију веродостојност није увек лако проверити. Нарочито су честе љубавне историје. Самуилов син, Гаврило-Радомир, при освајању Ларисе, заљубио се у једну лепу Гркињу Ирену и раставио се после ради ње са својом првом женом, кћерком мађарског краља. Год 986., казује друга прича, преговарао је севастиски митрополит за мир између Византије и Самуила. Овај је међу осталим тражио за неког свог блиског сродника сестру цара Василија II за жену. Грци су им као невесту подметнули кћер једног дворјанина. Кад су то дознали Самуило и његови људи спалили су митрополита, који је довео младу, и рат је плануо наново. Грци су тад покушали да одвоје од Самуила Алусијана, неко њему врло блиско лице, које је господарило у једном делу државе. Није сигурно ко је тај Алусијан: да ли после добро познати унук Арона, брата Самуилова, или неки Аронов син, или, како неки бугарски научењаци држе, Арон сам, кога је Самуило дао убити. Сигурно је, да је те године дошло до једног већег похода Василијева против Словена. Византиски цар ударио је на Софију, као главно средиште путева од Цариграда према западу, и као на најисточније место докле је тада допро словенски покрет. Пред Софијом грчка војска, под заповедништвом још неискусног цара, остаје за три недеље неактивна, опседајући град и расипљујући се по околини ради хране за себе и за коње. Самуилови људи их, тако расуте, нападају, плене и убијају. Како је лоше и на брзу руку била опремљена сва војска, која није имала потребног искуства, види се најбоље по том, што јој наскоро нестаје хране. Присиљен свим тим, прича Лав Ђакон, царев пратилац на овом походу, Василије мора да се несвршена посла враћа натраг. При том повлачењу, у кланцу такозваних Тројанових врата, нападоше их са свих страна маћедонске чете и направише прави покољ. Царев шатор, све благо и сав пртљаг беше заплењени. Сам је Самуило водио своју војску и 17. августа 986. однео ову победу. Њен резултат било је освајање читаве Бугарске, све до Дунава.

Ширење Македонске државе

Као непосредна последица овог пораза беше нови грађански рат у Византији, који и опет води Варда Склир и други војвода Варда Фока. Они траже за себе царску круну. У невољи, цар Василије се обратио Русима и само са њиховом помоћу, после дуже борбе, успео је да очува престо. За време те кризе, која је трајала све до 989. год., Самуило је наставио своја освајања на Балкану. Тада је, вероватно, он покорио Рашку и Босну и узео од Мађара Срем, у ком постоји епископија подвргнута Охриду. Мада је, исто тако, узео и Зету с Требињем. У Зети је у то доба владао кнез Владимир; престоница му беше код цркве Пречисте Крајинске, испод Катркола, а област му је обухватала данашњу Црну Гору и један део северне Албаније. Кад је Самуило напао његово подручје, Владимир се склонио на брдо Облик. Остављајући један део војске да га опседа, Самуило је с осталим четама освајао друга места. Притешњен глађу и издајом Владимир се предао, био свезан и послат у затвор у Преспу. Дукљанска Хроника, која је за ову партију имала једно доста поуздано житије Владимирово као извор, казује, да је Самуило, љут што није могао освојити Улциња, почо да плени и пали читаву Далмацију, све до Задра. Одатле се, у једном смелом и дотле нечувеном војном походу преко Босне и Рашке, вратио у своју област. На западу је, дакле, Самуило продро даље од цара Симеона; његова је држава уопште највећа словенска творевина на Балкану. Никад више, све до наших дана, нису Словени имали у својој власти толико поседа. На југу, Самуило је 989. год. узео Верију и Српчиште.

Прилично је позната из књижевности, у којој је више пута обрађивана, даља судбина Владимирова. Кћи Самуилова, Косара (у грчким изворима звана Теодора), заљубила се у младог сужња Владимира и измолила је у оца његову руку. Самуило имао је у својој политици и ширих потеза. Он није ишао само за тим, да, приграбивши земље, поступа са освојеним областима као са сурово покореним подручјем, него је желео да нове поданике на неки срдачнији начин веже за себе и своју државу. Он је, мудро, вратио Владимиру Зету, да у њој и даље влада, али одсада као његов човек, зет и вазал. Исто је тако вратио одузету требињску област и Владимирову стрицу Драгомиру. После овог везе између Маћедоније и северних српских области постале су тешње и срдачније. Српска црква дошла је под власт охридске патријаршије. То је појачало утицај православља и нарочито утицај и ширење маћедонске словенске књижевности међу Србима.

У том времену до 990. год. Самуило је освојио и Епир и драчку област. Он је био зет градског драчког кмета Јована Хрисилија, и вероватно је до Драча дошао с његовом помоћу. Тако је Самуилова држава излазила на три мора: Црно, Егејско и Јадранско, а на северу је била ограничена Савом и Дунавом.

Од 991. год. његова се срећа обрће. Цар Василије II, сав војник, енергичан, доследан и непопустљив, пошто је смирио све унутрашње незгоде, прелази у офанзиву, да рашчисти своје односе и са Самуилом. Вести о овом периоду маћедонске хисторије доста су помућене и несагласне, и на основу њих не да се увек створити потпуно тачна слика. Јасно је само то, да Василије II има успеха, иако још недефинитивних, и да постепено осваја терен. Један јерменски хроничар забележио је једну врло важну чињеницу из овог времена. Цар је био населио у европским тематима много Јермена, дотле поузданих пријатеља Византије, и рачунао је на њих у случају потребе. Кад је, међутим, избио рат, један добар део тих насељеника, са две вође, прешао је Самуилу. Да ли ту нема посредне потврде за Самуилово јерменско порекло?

Самуилови порази

Кад је Василије, због напада египатских муслимана у Малој Азији, морао 995. год. прекинути ратовање у Европи и поћи на ту страну, обновио је Самуило своје ударце против Византије. Овог пута 996. год., он је кренуо равно на Солун. Град није могао да узме, али је Грцима задао под градским бедемима осетан ударац и заробио је Ашота, сина градског заповедника Глигорија Таронита. Са Солуна кренуо је Самуило на југ Грке, све до Пелопонеза, у смелим и вратоломним залетима. Чим је добио вести о томе, цар Василије је одмах упутио против Самуила Нићифора Урана, врло способна војсковођу. Из Солуна, где је спремио сигурну одбрану, пожурио је Уран за Самуилом и у долини Сперхија наишао је на његову војску. Маћедонци су били изненађени, али, надајући се да Грци неће моћи прећи услед киша набујалу реку Сперхиј, не узнемирише се много. Грци су их, међутим, заобишли и извели ноћни препад. Словени су у тој борби љуто страдали; сам Самуило био је теже рањен и једва је успео да се спасе са исто тако рањеним сином; а на 12.000 његових ратника допало је ропства.

Тај ударац отпочео је низ даљих Самуилових несрећа. Има једна вест, да се он под утиском катастрофа био обратио цару Василију молећи мир. До мира није дошло; и то, како један источњачки извор каже, с тога што се Самуило предомислио у последњи час. Чуо је, каже, да је тад умро последњи бугарски цар — ваљда Роман, јер другог није било — и онда се тргао. Напустио је преговоре и прогласио себе за цара. Вест та у супротности је са грчким изворима, који знају за цара Романа и после тог датума и за његову даљу судбину; а и тешко је веровати, да би се Самуило проглашавао за цара баш сад, после тако крупног пораза. Истина, сам један пораз не би био довољан да дотуче Самуила. Не мање тежак пораз претрпио је и цар Василије, па није подлегао. Али је било разлике у карактеру пораза. У једном Василије, још млад и неискусан, добија ударац као поуку за будућност; он иза тога, с тврдом вером у себе, ради живо даље, иде напред и очевидно доживљава успехе. У другој, Самуила стиже ударац после читавог низа успеха, као казна за превелику смелост, у доба зрелих година кад се недаће теже подносе. У новим борбама није више нападач Самуило него Василије.

Приликом византиског нападаја 997. год. Самуило је готово пасиван. Нићифор Уран је из Солуна продро у маћедонску област и пленио је три месеца. Од почетка новог века акцију против Маћедонске Царевине преузима сам Василије. Год 1101. покорила је његова војска Бугарску, заузела обе старе престонице и порушила много утврђења. Наредне године напали су Византинци на јужне Самуилове области. Људи су почели губити веру у Самуила. Његов зет, Добромир, без борбе је предао град Верију и постао зато византиски антипат. Други војвода Димитрије Тихонас предао је град Колиндрон, под уветом да с војском добије слободан пролаз до Самуила. Једино је Српчиште храбро бранио војвода Николица, који је, заробљен, презрео грчке части, побегао Самуилу, покушао нове борбе, али поново био заробљен и одведен у цариградске тамнице. После тога Василије осваја Тесалију. У освојеним местима систематски исељава словенско становништво, а доводи грчко. По повратку из Тесалије цар је напао и узео Воден, једну од главних тврђава маћедонских, која је штитила прилаз за Преспу и Охрид. Треће године, 1003, пошто су свршили ствари на југу, Грци опет настављају акције на северу. Те године нападали су Видин. Да спасе тај град, док је досада био пасиван, Самуило сад предузима енергичну диверзију. Лицем на Велику Госпоину рупио је он с војском у Адријанопољ, и опленио град који је сав био у празничном расположењу. Карактеристично је свакако, да Самуило неће да уђе у борбу с царевом војском; он сад не иде у помоћ Видину, као што је некад јурио да спасе Софију. Једино што је покушао било је то, да пресретне грчку војску, кад је после заузећа Видина пошла на Скопље. Василије је затекао маћедонску војску на изабраним положајима код Вардара. Без оклевања, он је прешао набујалу реку, напао изненађеног Самуила и задао му ударац сличан оном у долини Сперхија. Цар Василије ушао је тад победоносно у освојено Скопље, које му је, по Скилицином причању, предао бугарски бивши цар Роман. По заузећу Скопља Василије је пошао под тврди град Перник, у долини Струме, али није успео ни да га освоји, ни да обећањима склони на издају његова заповедника Кракру. Самуило је, по цареву повратку, 1004, покушао нов напад на Солун, али сасвим узалудно.

Самуило је доживео ударце и у породици. Младог заробљеника солунског, Ашота, он је оженио својом ћерком и упутио га је потом за управника драчке области. Млади Ашот (судећи по имену, и он јерменске крви), кад је видео обрт среће Самуилове, издаје Самуила и бежи у Цариград. С њим је у издаји учествовао и сам таст Самуилов Хрисилије. У Цариграду, Василије лепо прими и награди Ашота, усвоји и његове предлоге и поруке о том, како треба удесити напад и предају градова, и поступи по њима. 1005. год. Драч је био поново у византиској власти.

Као што некада цар Симеон није хтео да склапа мира са Византијом, него је стално био с њом "на ратној нози", тако је сад чинио и Василије против Самуила. Он му не дв да одахне. Његове чете често нападају Самуилово подручје и наносе му штете. Од 1004—1014. год. нема ниједне сигурне вести о ма каквом офанзивном покушају Самуиловом. Место тога, у страху од византиских нападаја, он подиже утврђења и преграђује клисуру у струмичкој долини међу Огражденом и Беласицом. Кад је Василије, почетком 1014. год., покушао туд да се пробије наишао је на несавладиве тешкоће. Увиђајући, да тако неће моћи проћи, он повери заповеднику маћедонске теме Нићифору Ксифијасу да обиђе ове положаје иза Беласице, док он буде нападао с преда. Самуило је за то време, да одврати Василија, послао моћну војску и опет против Солуна, под вођством војводе Несторице; али је та војска претрпела потпун пораз. Међутим је Скифијас извршио свој задатак. На запрепашћење маћедонске посаде појавиле су се грчке чете са Беласице њој у бок и сасвим је растројиле. 29. јула 1014. заметнула се одлучна битка, која је завршила словенским поразом. Сам стари Самуило пао би у византиско ропство, да га није спасао један очајнички јуриш његова сина, али су ипак обојица морали да се бегством спасавају с несрећног бојишта. Самуило се склонио у Прилеп, у један од најтврђих градова Маћедоније. Струмица се ипак одржала, захваљујући томе, што је становништво тврђаве Мачукова камењем и стрелама одбило грчке нападаје. Иначе, словенска је војска страховито страдала. 15.000 људи беше пало у грчке руке. Сурови византиски цар, пун освете, и да застраши, казнио је несрећне заробљенике ослепљивањем, остављајући на сваку стотину по једног ћоравог као вођу. Учинио је то вероватно с тога, што је један одред Словена, под вођством Самуилова сина Радомира, из заседе побио један део његових војника у теснацу између Беласице и Плауш-планине. Кад су пред Самуила стигли ти убогаљени војници, некад цвет његове војске, он је добио срчани удар, и домало је умро, 6. октобра 1014. год.

Даље опадање под Гаврилом-Радомиром

Самуила је наследио његов син Гаврило-Радомир, лично веома храбар и одлучан, али без праве среће. Изморена дугим и неуспелим ратовањем његова земља беше клонула, а енергични противник није допуштао да се прибере нова снага. Још исте јесени, 1014, цар наставља ратовање, желећи да искористи победу. После вести о поразу цару се предао град Мелник. Чим је добио глас о Самуиловој смрти Василије је одмах кренуо у средиште маћедонске Државе, у саму Пелагонију, да по могућности докрајчи рат. Његова војска заузела је Штип и Прилеп, а он је сам попалио Битољ, у ком је био двор новог цара. Кад је зазимило вратио се Василије у Солун, почетком јануара 1015. год. Одатле се с пролећа, априла месеца, кренуо опет у Маћедонију, да покори одметнути Воден. Заузевши град, цар је његово словенско становништво преселио у болерски крај, а место њега је довео грчки елеменат; и то не ратаре и раднике, него праве пустахије зване "конторате" — копљанике. Осим тога, у кланцу на путу за Острово и Битољ дао је цар сазидати два нова града, Кардију и Св. Илију. Даље одатле није ишао, него се вратио у Солун.

Притиснут толиком несрећом, а без изгледа на скори успех, Радомир пови главу и посла у Солун једно поверљиво лице, једног Грка с одсеченом руком, да понуди мир и потпуну лојалност. Али је цар понуду одбио. Он је веровао да је Маћедонска Држава у ропцу и да јој само треба задати последњи ударац. С тога упути у могленски крај војску, коју су водили Нићифор Ксифија и солунски заповедник Константин Диоген. Град могленски храбро је бранио војвода Илица. Морао је доћи лично сам цар, да преузме заповедништво над војском, да поткопа и потпали бедеме, и да присили посаду на предају. И одатле је мушко способно становништво пресељено, и то чак у Јерменску, у област Васпуракан. Сам град је спаљен и порушен. Одмах потом пао је и други град могленски, Нотија.

Даље опадање под Јованом Владиславом

Мало дана иза тог успеха стиже цару Василију посланство од новог маћедонског господара, Јована Владислава. То је био син Самуилова брата Арона, кога је Самуило дао убити. Овај је, вероватно, искористио недаће Самуилове и Радомирове, и пун освете, а жељан власти, убио је Радомира код места Петриска, које се налази код истоименог језера. Дукљанска Хроника изрично казује, да га је на то разрачунавање потицао сам цар Василије, разумљиво из каквих побуда. Свиреп, Владислав је не само убио Радомира, него му је дао убити и жену, а сина ослепити. То је било негде с почетка јесени 1015. год., по свој прилици септембра месеца. Дошавши на власт Владислав је похитао да изјави покорност цару Василију и да замоли мир. Василије је био вољан њему одобрити оно, што је Радомиру одбио; то даје, донекле, потврде Дукљаниновој причи о њиховим тајним везама. Али, баш у тај мах, стиже њему угледни великаш маћедонски, кавхан Теодор, како се чини, присталица старог Самуила и његова сина. Он је приказао Владислава врло црним бојама и одговарао је цара да улази с њим у везе. Предложио је чак цару, да се Владислав убије и најмио је за тај посао једног Владисављевог дворјанина. Али, овај дворјанин, вернији Владиславу него Теодору, уби овог на повратку кући. Цар Василије, потакнут сумњама Теодоровим, иначе противник Маћедонске Државе и не жељом да је што пре сатре, узе ово убиство као повод да почне нови рат. Без икакве веће муке цар је овог пута продро до самог Охрида. Одатле је намеравао кренути на Драч и тамо утврдити своју власт, кад му стиже вест, да је један његов одред, који је оперисао у Пелагонији, настрадао од чета маћедонског војводе Ивца. Цар одмах пође у Пелагонију, али се Ивац повукао у планине, немајући снаге да прими борбу с главном грчком војском. Василије се потом вратио у Солун, а две војске посла у два разна правца да узму још заосталих делова Маћедонске Државе и да их смире; једну у Струмицу, а другу према Софији. Прва је узела тврђаву Термицу (Бањску код Струмице?), а друга Бојану код Софије.

У таквим приликама шта би било природније, него прибрати све народне снаге за заједнички отпор? Крвави Владислав сматрао је, да ће ојачати свој положај ако потамани све такмаце и сроднике Самуилове породице. Он с тога ради о глави и зетском кнезу Владимиру. Легенда каже, да је овај, поред свих опомена своје жене, а Самуилове кћери, на обећања и заклетве Владислављеве, дошао у Преспу, и ту, по наредби Владислављевој, био убијен пред црквом 22. маја 1016. год. Жена му је после пренела тело и сахранила у крајинској цркви. Одатле је пренесено најпре у Драч (1215. год.), а после је сахрањено у новом, по њему прозваном манастиру код Елбасана (Шен Ћин). Владимирова држава пала је у плен Владиславу. Култ кнеза и мученика Владимира развио се доста рано. Једно његово латинско житије, у изводу, сачувано је у Дукљанској Хроници, а потиче несумњиво из XI века. Политички значај кнеза Владимира, очевидно, није био велик; његов култ с тога долазиће несумњиво од моралне вредности његове личности. Још увек, на дан његове смрти, иде пук на планину Румију носећи са собом један крст, за који верују да се на њему Владислав заклињао, како му неће учинити преваре. Та свечаност окупља све суседе, православне, католике и муслимане. Исто тако има култа кнежева и у Западној Маћедонији. У манастиру Св. Јована Бигорског, прича се, очувана је глава Владимирова, коју је тамо сам донео.

С краја лета 1016. год. цар Василије, свршивши извесне послове у Цариграду, полази поново против Маћедонаца. Тврди град Перник, који је одолео толиким нападима, био је главни циљ његове нове акције. После тромесечне опсаде (управо после 88 дана) Василије је и овог пута морао да се врати не могавши ни опет нагнати храбру посаду ни на предају ни на издају. Чим је ославило пролеће 1017. год. Византинци су кренули на нови поход. Из Мозинопоља, где је цар чешће зимовао, пошао је према Костуру, пошто је уз пут узео још непознати град Лонг. Али напори његови да освоји тај тврди град брзо, на препад, немадоше успеха. За дуже опседање, међутим, цар није имао времена ни потребног спокојства. Ево зашто. Баш ту њему је стигла вест, да је познати бранилац Перника, војвода Кракра ступио у савез с Печенезима, да се сјединио са Владиславом и да се спрема да, узевши Доростол, напане цара с леђа из Бугарске. Добивши те гласове Василије почиње да се повлачи, освајајући и рушећи уз пут градове Вишеград, Верију и пределе Острова и Молиска. На путу му јавише, да је опасност прошла у неколико, пошто су Печенези одбили да суделују у борби против цара. Василије крене на то против града Сетине, на изласку из Морихова у битољску котлину, где се налази један царски двор маћедонски и велике залихе жита. Недовољно утврђен, град је без муке пао у грчке руке, с целим пленом. Маћедонска војска пожури у помоћ. Цар Василије јој посла у сусрет заповедника солунске теме, Константина Диогена. Маћедонци су били вешто завели и опколили његову војску и сигурно би је потпуно поразили, да јој није стигао у помоћ сам цар пожуривши са својом коњицом. Кад су маћедонски осматрачи угледали ту војску, у ужасном страху стадоше викати:

Бежите, бежите, ето цара!

Сада сву војску обузе паника. У највећој пометености војска прену на све стране, потпуно неспособна за борбу, заједно са самим Владиславом. После те победе Василије се неко време задржа у Водену да организује нове крајеве, а онда оде на зимовање у Цариград (9. јануара 1018).

Владислав, који је имао енергију ређе врсте, није клонуо ни после тог пораза. Иза царева доласка он одмах почиње нову акцију, али сасвим на другој страни; вероватно с тога, што се тамо надао лакшем успеху. Он удара на Драч, на који је од почетка своје владавине био бацио око. Али ту, под Драчем, приликом борбе Владислављеве са самим заповедником града, бива нападнут од двојице пешака и убијен. Грк Скилица, а још више Дукљанска Хроника, приказују то убиство као нешто тајанствено, односно као неку божју одмазду; у ствари, као да има разлога веровању да је Владислав погинуо од својих људи.

Даље опадање под Прусијаном

Вест о погибији Владислављевој кренула је цара, да одмах, марта месеца 1018. год., пође у Маћедонију и дефинитивно покори ту земљу. У самој Маћедонији наста малодушност. Земља је била измучена дугим и безуспешним ратовањем и отрована унутрашњом борбом; а изгледи на неки обрт среће не беху никакви. С тога велик део великаша пожури, да се преда цару и спасе своје области и права. Већ у Адријанопољу стигоше му брат и син храброга Кракре, који му изјавише покорност и предадоше 36 градова заједно са дотле неосвојивим Перником. Цар оберучке прими понуду; самом Кракри даде чин патриција и остави га на његовом старом положају. Кад је тако био обезбеђен од Бугарске, Василије пође у Мосинопољ, да уреди и питања Маћедоније. По примеру Кракрином дођоше и многи други великаши са разних страна, из Пелагоније, Моровизда и из Липљана с Косова. У Серу стигао је цара Кракра са осталим господарима предатих градова и лично је изјавио своју подложност. Ту су му се предали и војвода Драгомуж, господар Струмице, кога цар исто направи патрицијем, и Богдан, заповедник "унутрашњих градова." Упада у очи, да је сем Кракре код маћедонских војвода мало бугарских, него превлађују чисто словенска имена, као и код млађих чланова династије. Пред самим градом Струмицом дочекао је цара архиепископ Јован (Давид) са свештенством, молећи за милост у име Марије, жене Владислављеве, која се одрицала свих владалачких права. То је била потпуна капитулација Маћедонске Царевине. У победничком походу цар је прошао Скопље, Штип, Просек и ушао је најпосле у Охрид, где је дочекан с молепствијима и клицањем. У старој престоници Самуиловој Василије је наишао на огромно богатство; било је, прича се, више од хиљаду кентенара злата и мноштво златом и бисером окићених хаљина и накита. Ту је затекао и Владислављеву удовицу са децом њеном и Радомировом. Цар је био према њима милостив и узео их је под своју заштиту, али их је, у исто време, ставио под надзор. Чак и Владислављева сина Прусијана, који се беше, са два брата, повукао у планину Томор и покушао да тамо организује борбу, прими у Деволу усрдно и даде му титулу магистра. Прусијан и браћа му Алусијан и Арон враћали су се, по именима, на стару јерменску традицију породице. Код Преспанског Језера цар је овом приликом подигао две нове тврђаве, Василиду и Констанцију, у част свога и братова имена.

Последњи отпори

Али се ипак овом приликом не покорише све војводе и кнезови маћедонски. Војвода Ивац, познат са своје поседе над Грцима у Пелагонији, не хте да призна врховну власт Василијеву и одметну се у планине, да спрема устанак. Грци тумаче његов отпор тим, што је он хтео да обнови Самуилову државу и узме његову титулу и положај. На планини Врохоту, у граду Проништу, Ивац је почео да окупља устанике. Тај је покрет морао бити врло озбиљан, кад је цар лично дошао у Девол, да, примивши царевиће, позове на предају и Ивца, нудећи му исту милост, коју је већ показао према осталим његовим војводским друговима, а упозоравајући га на безизгледност даље борбе. Да би добио времена Ивац уђе у преговоре, отежући их намерно што дуже. Тако је задржао цара готово два месеца. Тада нови охридски заповедник, Јевстатије Дафномил дође на овај план преваре. Војвода Ивац славио је сваке године Велику Госпоину и по старом обичају примао тај дан у свој дом госте и намернике. Јевстатије са двојицом својих људи оде на Ивчеву славу. Овај га прими лепо, иако је био изненађен том посетом. После црквеног обреда Јевстатије позове Ивца на тајни договор у четири ока, па кад је овај дошао Јевстатије га, као физички јачи, обори на земљу и помоћу својих пратилаца веже и ослепи. Узрујаним гостима изјавио је, да то ради у име царево. Убогаљеног Ивца одвео је потом цару Василију, који га даде бацити у тамницу. Јевстатије је, за награду, добио управу над Драчем.

Поред Ивца зна се и за још неке маћедонске војводе, који нису хтели да се покоре. Тако је неки војвода Гавра мислио на устанак и ушао ради тога у везе са Елемагом Францисон, који је био заповедник Берата и признавао Василијеву врховну власт. Кад се дознало за ту заверу, Гавра је био ухваћен и ослепљен, а Елемаг се одбранио од оптужбе и задржао старо достојанство. Устанак је покушао и стари вођа Николица. Он се раније истакао као храбар бранилац Српчишта, али је најзад морао да се преда. Цар Василије га је, као сина једног угледног византинског чиновника, помиловао и именовао патрицијем. Николица се наскоро вратио у Маћедонију и, за владе Самуилове, покушавао нове нападаје на Српчиште. После слома Маћедонске Државе он се спремао на нове борбе. Али, гоњен од Византије и царске војске, видећи све скрхано, Николица се сам једне ноћи предао царевим људима. Био је окован и послат у Солун. Крајем 1018. год. била је читава земља покорена, а Василије је, ради своје енергије, у овим дугим и крвавим борбама, добио назив "убице Бугара".

На Малој Преспи, на острвцу Аилу, још се налазе рушевине старе Самуилове цркве Св. Ахила. За њу стручне архитекте налазе, да представља прелазни тип јелинистичко-ориенталне школе и да има исте диспозиције као Стара Митрополија у Меземврији, на обали Црнога Мора. Друга Самуилова грађевина, црква Св. Германа, у селу Герману, показује утицаје анатолске школе, чије је порекло у Јерменској. Црква је та у новије време поправљана и дограђивана. Поред надгробне плоче Самуилових родитеља и брата му Давида, то су једини остаци Самуилове владавине, која је била тако необична по својим великим успесима, као и по наглим обртима среће. У нашој прошлости није било примера наглијег успеха и наглијег пада, као што је случај са судбином Маћедонске Државе.

На крајњем северу некадашње Маћедонске Државе у Срему, држао се још, после пада свих области на југу, сремски поглавица Сермо. Не могући га, без тежих напора, савладати, поручио му је византиски намесник у данашњој Србији, Константин Диоген, да жели с њим неки лични договор. Сваки је имао да поведе са собом по тројицу слуга; а састанак је требало одржати на сред једне реке, вероватно Саве. На састанку, Диоген уби Серма и онда с војском крене и без муке узе град Сирмијум, односно Митровицу, који му је предала Сермова жена. Византиска власт прошири се тако, 1019. год., све до Срема на северу и Јадранског Мора на западу.

Освојивши Маћедонску Државу цар Василије није показивао оне суровости, каква би се могла очекивати од њега после оног поступка са заробљеницима иза битке код Беласице; а није наставио ни онај систем хеленизације ове области, како је чинио раније заузимајући извесна места. Место тога, како видесмо, он је на многим положајима остављао старе кнезове и заповеднике. Маћедонија је била подељена у четири теме, а главно седиште управника беше у Скопљу. Важнији градови и тврђаве беху поседнути поузданим грчким људима; а војничко уређење добило је, као у византиским областима Италије, карактер катепаната. Порески систем није удешен према тежем византиском, него је остало да се плаћа за порезу мат жита, мат проса и крчаг вина. Врло важно беше и то, што је Василије задржао автокефалну охридску архиепископију, која се, у традицији бивше бугарске патријаршије, звала и патријаршијом, оставивши јој сва њена права и границе. Цар, истина, не признаје тој цркви патријаршиског достојанства, али то је, после пада Мећедонске Државе, у први мах мало бунило њене припаднике, пошто је на управи остала иста личност, архиепископ Јован. Овај човек успео је изградити код цара да охридској цркви потврди све оне границе, које је она добила за време Самуилово. Повеља о том издана је охридској цркви 20. маја 1020. године. Према тој и још две повеље издане 1019-1020. год., охридска архиепископија имала је под собом 31 епископију: обухватајући на северу Браничево, Београд и Срем, на северозападу Рас и Призрен, на истоку Силистрију, Видин, Софију Струмицу, на југу Верију и Српчиште, на југозападу Бутринто и Јањину. Добар део тих западних епископија добила је охридска митрополија на рачун драчке. Опсег архиепископије охридске обухватио је у главном средину, труп Балканског полуострва и његов западни део изузимајући Албанију и Приморје. Од Бугарске је у састав охридске архиепископије улазио само западни део. Тежиште делатности охридске цркве било је, дакле, на чисто словенском подручју, које је делимично и раније било, а сад дефинитивно дошло ван домашаја римске цркве. Западни утицај у области Рашке био је деловањем охридског свештенства постепено сузбијен, да касније сасвим ишчезне. Као у цркви, тако је, вероватно, и у свему другом у Маћедонској Држави био видан словенски карактер њезин. Цар Василије и његови наследници дали су после охридску цркву у грчке руке; утицај грчки постепено се јачао и осећао све више; — али он није могао да знатно измени главни словенски фонд, и то једно с тога, што је стварањем словенске књижевности Ћирило-Методијевске школе, и стварањем словенске Маћедонске Државе развијена словенска народна свест; и друго, што је словенским радом од једног столећа створена традиција и богат духовни капитал, који се више нису дали потиснути.

Константин VIII

Новембра месеца 1028. Константин VIII, цар Византије, осећајући се врло болестан, а будући уосталом стар скоро седамдесет година, сети се да је време да помишља о уређењу наследства престола. Можда ће изгледати чудновато да, као последњи мушки представник македонске династије, Константин VIII није раније помишљао да сврши један тако важан и тако нужан посао. То је зато што Константин VIII, целога живота, није никад ни на шта мислио.

Од детињства удружен са својим братом, Василијем II, он је педесет година живео у сенци тога енергичног и моћног владара, не бринући се нимало о јавним пословима, не узимајући од власти ништа друго сем користи и задовољства. Затим, кад је Василијева смрт од њега створила једном господара царства, није се могао решити да се одрекне својих старих и драгих навика, и продужио је, као и раније, да живи без брига и да све пусти да иде како иде. Велики трошаџија, он је немилице расипао уштеду коју је стрпљиво прикупила мудрост његовога брата. Велики пријатељ уживања и стола — одлично је умео да припрема ручкове и није сматрао за понижење да према потреби сам проналази сосове, — он се с таквом ревношћу предавао тим забавама да је тим начином живота постао костобољан у толикој мери да готово није више могао ићи. Уз то, обожавао је хиподром, одушевљавао се циркуским свађама, до лудила волео борбе животиња и представе. Најзад, волео је и игру, и кад би имао напрстака у рукама заборављао би све остало, посланике које је требало да прими и послове које би требало расправљати; заборављао је чак и своје најдраже задовољство, сто, и проводио по читаве ноћи у игри. Појмљиво је, да је међу толиким забавама које су га свега заузеле, био заборавио да је он последњи човек своје династије и да за наследнике оставља само три неудате кћери.

Оне су се звале Евдокија, Зоја и Теодора. О најстаријој, Евдокији, историја мало говори. То је била особа простих склоности, осредње памети, исто тако осредње лепоте: болест коју је имала у детињству нагрдила јој је лице за цео живот. Зато је рано ушла у манастир и од тада се није више говорило о њој. Њене две сестре су биле од друге врсте, и сасвим друкчије занимљиве; обе су ипак, чудним удесом, лагано сазревале у тами гинекеја. Ни њихов стриц Василије, који их је међутим врло волео, али који је, изгледа, презирао жене — сам се никад није женио, — ни њихов отац Константин није се бринуо да их удоми. И то су биле 1028. девојке одавно пунолетне: Зоја је имала педесет година, Теодора не много мање.

Тим двема принцезама мало позрелијим требало је да припадне престо Константина VIII. Али мада је, од доласка македонске династије, закон о наслеђу престола у Византији постао довољно напредан да нико не би негодовао видећи да царство прелази у женске руке, василеус је ипак увидео да у тим тешким приликама један човек не би био на одмет у двору, и он поче на брзу руку тражити за своју кћер Зое, коју је највише волео, и која му се чинила највише створена за власт, мужа који би поред владарке имао улогу цара-супруга. Помишљао је на једног јерменског племића, који се звао Константин Даласен, и он пошље по њега. Али Константин је био на своме имању, далеко од престонице, а ствар је била хитна. Предомисливши се, цар се тада обрати управнику вароши, Роману Аргиру. То је био човек из отмене породице и лепе спољашњости, мада му је било прошло шездесет година; на несрећу, он је био ожењен, волео је своју жену, а ова га је обожавала. Та тешкоћа није зауставила Константина VIII. Кад би нешто хтео, он би брзо свршавао, и налазио разлоге који не трпе поговора: Роману је дао да бира између развода и губитка вида; и да би брже преломио његов отпор, а нарочито одупирање његове жене, он нареди, чинећи се врло разјарен, да се управник одмах затвори. На ту вест, Романова жена, врло узбуђена, разумеде да она треба да се изгуби, ако хоће да спасе свога мужа; она оде у манастир, а Роман се венча са Зојом. После три дана Константин VIII умре, мирне душе, а његове две кћери и зет узеше владу у своје руке.

Царица Зоја Порфирогенита

Од те 1028. године, Византијом владају Зојини мужеви и љубимци, баш због тога што је касно удата Заоја покушавала да надокнади ксвоју уредну проживљену младост. Двор је поново постао средиште сплетака и узајамних оптуживања. У покрајинама јављају се покрети појединих угледнијих вођа и заповедника, који желе да избију на површину и који теже да се дочепају и самог престола. Са севера почињу да бивају све чешћи упади Печенега, који добро осећају да у Цариграду није сва пажња обраћена питањима одбране државних граница.

Од тада па за четврт века, Зое Порфирогенита ће испуњавати царску палату својим саблажњивим пустоловинама, а њена историја је зацело једна од најзанимљивијих које су нам сачували византиски летописи, и једна од најпознатијих. Док смо о већини владара који су се рађали у Светој Палати тако непотпуно обавештени да с тешком муком можемо насликати њихове најблеђе скице, десило се напротив да нам се Зое појављује у најјаснијој светлости. Она је заиста имала ту срећу — за нас — да њен историчар буде један од најинтелигентнијих, најзнаменитијих људи које је Византија дала: то је Михаило Пселос, чија је хроника, или пре мемоари које је писао о историји свога доба, издата пре једно тридесет година.

Блиски пријатељ царичин, посвећен као велики коморник и као министар у све дворске сплетке, радознао да све види, лаком на сва оговарања, неуздржљив и брбљив преко мере, Пселос је открио са изванредном услужношћу, а каткад и са чудном слободом у речима, све што је видео или чуо око себе. Нема ни једне тајне у коју он није проникао, ни једне појединости, чак и најличније, коју он не би имао начина да дозна; а како је имао бескрајно много духа, хумора, заједљивости, приче које је он саставио о тим догађајима од најзабавнијих су и најукуснијих ствари на које се могло наићи. Без сумње, не треба узети дословце све што он прича; дешава му се да чудно изопачи чињенице, кад се политика, у којој је он играо велику улогу, сувише непосредно умеша у историју; али кад то изузмемо, он је сасвим веродостојан, а како је по својој природној радозналости увек у заседи за најмањим догађајем, рано и врло пажљиво отворио очи, он је уопште врло добро обавештен. А затим, то је таква срећа, међу толиким сувим и досадним хроничарима, наћи најзад једног даровитог човека који уме да види и који зна да пише, једног уметника у тешкој вештини сликања и оживљавања личности, једног несравњеног приповедача зачињених анегдота. Могло би се без претеривања рећи да Пселос потсећа на Волтера: и, заиста, као Волтер, он се лаћао свега, писао је о свему. Остале су од њега, осим његове историје, стотине ситнијих дела, о најразноврснијим предметима, беседе и песме, писма и памфлети, философске расправе и физичка дела, радови из астрономије, физиологије и чак из демонологије. И свуда је, као Волтер, уносио једну заједљиву живост, један ђаволски дух, и свестрану радозналост. Смелошћу своје мисли, оригиналношћу својих идеја, Пселос је био један од најистакнутијих људи свога времена; својом љубављу спрам' класичне старине и спрам платонске философије, он је, усред XI века, као неки претеча Препорода.

И без сумње, код њега се карактер не може: мерити с умом. По својој осредњој души, склоностима ка сплеткама, по ропском ласкању, наглом и саблажњивом мењању мишљења, и по нискости својих палинодија, као и по детињастој и болешљивој сујети, Пселос је савршен представник тога дворског света, те труле Византије у којој је живео. Али зато нас је он тако лепо упознао с тим друштвом, да је по томе заиста неупоредив. На његову се књигу непрестано треба враћати у овом причању и на његову књигу требаће исто тако да упутим читаоца, кад његове увек духовите и забавне анегдоте буде заиста незгодно причати на француском.

Осредње памети, савршена незналица, Зое је, по нарави била жива, напрасита, љута. Безбрижно и лако, она је решавала о животу и смрти, брза да се одлучи, и да промени мишљење, без много логике и чврстине, и она је државне послове претресала са истом лакомисленошћу као и забаве гинекеја. Поред свога лепог изгледа, то је у главном била једна доста неспособна владарка, помало будаласта, врло сујетна, детињаста, ћудљива, превртљива, која је врло радо примала ласкања. Похвала њене лепоте доводила би је у усхићење. Уживала би да јој се говори о старости њене породице и о слави њеног стрица Василија, а још више кад јој се говори о њој самој. И за дворане је била постала забава да је варају: како нико не може да њу види а да одмах не остане као громом погођен. Много трошећи на себе, глупо издашна спрам других, она је безумно расипала новац; али понекад је умела да буде неумољива и свирепа. Као добра Византинка, најзад, била је побожна, али оном сасвим спољашњом побожношћу која гори тамјан пред иконама и пали воштанице по олтарима. А нарочито је била из основа лена. Државни послови били су јој досадни; ни женски радови нису је више занимали. Она није волела ни да везе, ни да тка, ни да преде; остајала је по читаве сате беспослена, блажена. И кад се види каква је, може се разумети да је њен стриц Василије, тако делатан, тако неуморан, њу помало презирао, мада ју је врло волео.

Та плава, мекушна и олака особа носила је уз то доста обеспокојавајуће наследство. Унука онога Романа II, који је умро млад зато што је сувише живео, и чувене и изопачене Теодоре, кћери онога забављача Константина VIII, она је имала од кога да наследи онај лепи темперамент љубавнице који ће ускоро открити. Врло горда на своју лепоту, уверена да је неодољива, бесна што је у гинекеју изгубила најлепше године своје младости, пуна незадовољеног жара, и заведена привлачношћу непознатога, она ће, са својих пуних педесет година, испуњавати варош и двор гласовима о својим пустоловииама са толико ватрености и тако мало уздржавања да су њени савременици сумњали каткад у потпуну равнотежу њенога разума.

Роман Аргир

Ожењен том женом опојном и радозналом за нова узбуђења, Роман Аргир је сматрао да је дужан себи, жени, покојном цару своме тасту и државним разлозима да што пре да царевини наследника. И овде већ треба да упутим читаоца Пселосу, да ту види каквим су се средствима — час мађиским час физиолошким, — каквом зналачком комбинацијом разних масти, трљања и амајлија, Роман и Зое трудили да остваре своју жељу. Али, на том послу, цар се брзо досети да он има шездесет година, што је много, и да царица има педесет, што је сувише; и одуставши од своје жене, и од државних разлога, он се задовољио да добро управља монархијом.

То није ишло у рачун госпођи. Јако увређена, прво у своме поносу, што је тако одбачена, Зое је била незадовољна још из других разлога, који немају никаква посла са самољубљем и са државним разлозима; уз то,. као да је ишао да преврши меру. Роману је, у исто време кад ју је напустио, пало на ум да одједном обузда њене луде трошкове. Помамљена, и осећајући више но икад привлачност пустоловина, Зое је тражила утехе, и без муке је нашла. Она је одликовала Константина, који је на двору вршио дужност великога телохранитеља, а за њим другог једног Константина, из велике породице Мономаха, кога је његово сродство с царем увело у двор. Обојица су јој се допала за тренутак због своје лепоте, љупкости, младости; али та је милост мало трајала. Ускоро Зое утврди свој избор на другом једном љубавнику. Међу пријатељима Романа III био је један евнух, по имену Јован, човек уман, искварен, и у великој милости код цара. Тај Јован је имао једнога брата, који се звао Михаило, младић необичне лепоте, жива ока, бела лица, господског стаса, чију заводничку и неодољиву драж савремени песници сложно хвале. Јован га представи двору; он се допаде цару, који га узе себи у службу; он се још више допаде царици, код које се одмах разбукта велика страст. И „како је она“, каже Пселос, „била неспособна да заповеда својим жељама“, Није се смирила док јој лепи Михаило није вратио љубав.

Онда се у двору одиграла једна врло занимљива комедија, коју је Пселос испричао не без нешто заједљивости. Пре је Зое из свег срца мрзела евнуха Јована; сад, да би имала прилике да говори о ономе кога је волела, она га је љубазно предусретала, звала га себи, и казала му да каже своме брату да ће, кадгод се пријави, наићи на леп дочек код своје владарке. Младић, који није разумео ту наглу и необичну благонаклоност, долазио је код Зое на подворење, доста збуњена изгледа, узбуђена и поцрвенела лица. Али га је царица храбрила; она му се љубазно смешила, ублажавала је за његову љубав строгост своје страшне обрве, чак му је издалека напомињала своја осећања спрам њега. Михаило, кога је брат упућивао, најзад, разумеде. Он постаде дрзак; од нежних покрета он пређе на пољупце; ускоро, он се још више осмели, „мање занесен“, можда вели безобразно Пселос, „дражима те госпође мало више зреле него поласкаи у своме поносу славом једне царске пустоловине“. Зое, врло озбиљно занета, показала се врло необазрива. Виђали су је како пред светом љуби свога милосника, како седа с њиме на исту софу. Природно, уживала је да свога љубимца кити као каквог идола, покривала га је накитом и сјајним оделом, и обасипала скупоценим поклонима. Још више: једнога дана паде јој на ум да га посади на сам царски престо, с круном на глави и скиптром у руци, и прибијајући се уз њега, тепала му је најнежнијим именима:

Идоле мој, лепи цвете мој, радости мојих очију, утехо моје душе.

Један од дворских људи, који случајно уђе, умало не паде у несвест пред тим неочекиваним призором; али Зое, не бунећи се, заповеди му да клекне пред ноге Михаилове изјавивши:

Он је отсад, он ће једнога дана заиста бити цар.

Цео је двор знао за везу Михаила и Зое. Једини Роман није, наравно, ништа опажао. Неколико његових пријатеља, и сестра му Пулхерија, која је мрзела царицу мислили су да треба да му отворе очи. Али цар није хтео ништа да верује: и како је то био више доброћудан владар, он се задовољио што је позвао Михаила у свој кабинет и питао га шта је истина од целе те историје. Овај је тврдио да је он невина жртва гнусних клевета; и василеус, убеђен, заволи га још више него пре. Да би му показао своје поверење, он је дотле ишао да га је увео у приватни живот царске одаје; у вече, кад би лежао у постељи поред Зое, звао је младога човека код постеље и молио га да му трља ноге. Један мало одвише чедан хроничар каже:

Је ли вероватно да му се никад није десило да радећи то не додирне василисине ноге?

Роман се није много бринуо о томе; тај цар није био љубоморан муж.

А било је још нешто што га је сасвим умирило, ако је то било потребно. Лепи Михаило патио је од једне врло непријатне болести: имао је наступе падавице. Владар је потом изјавио:

Заиста, такав један човек не може да воли ни да буде вољен.

Ипак, с временом, Роман није више могао сумњати у своју несрећу; али, будући философ, више је волео да до краја ништа не види. Он је познавао Зое; знао је да се, ако јој одузме Михаила, излаже опасности да је баци у нове многобројније пустоловине, и сматрајући да је за царско достојанство боља једна једина и трајна веза него читав низ видних скандала, он систематски затвори очи пред очевидношћу. Пселос каже:

И веза царичина би отворено објављена, и изгледало је да је добила снагу закона.

Међутим, Роман се на очиглед мењао. Није више јео, рђаво је спавао; нарав му се променила. Постао је напрасит, љут, непријатан; није се више: смејао, сумњао је у свакога, љутио се за сваку ситницу; нарочито је жалосно опадао. Он је упорно хтео да савесно врши своју царску дужност; али под тим лепим парадним оделом он је изгледао као мртвац, измучена лица, жуте боје, кратког и задиханог даха; коса му је опадала и остављала широке празнине. Изгледа да су Михаило и Зое давали несрећном цару, који им је ипак врло мало сметао, неки спори отров који је требало да их ослободи његовог досадног присуства. Али ствар још није ишла довољно брзо по жељи заљубљене царице. Зато, како је на велики четвртак ујутру цар отишао у купатило, у тренутку кад је, по обичају, загњурио главу у воду басена, неколико упућених слугу задржаше му је у том положају мало дуже но што би требало; извукоше га из воде онесвешћеног и три четврти угушеног. Однеше га у постељу; једва је дисао; није више могао да говори; међутим, дошавши себи, још је тражио да знацима изрази своју вољу. Али видећи да га не разумеју, он тужно затвори очи, и после кратког ропца, издахну. Зое се, у тим приликама, није чак ни потрудила да сакрије своја осећања. Дотрчавши, на прву вест о несрећи, у царску собу, да би се сама уверила у каквом се стању налази њен муж, она није сматрала за потребно да присуствује његовом последњом часу. Имала је пречих брига.

Михајло Пафлагонац

Зое је мислила само на једну ствар: да осигура царство Михаилу. Узалуд су је дворски људи,. стари службеници њенога оца Константина, опомињали да промисли мало, да своју руку да само најдостојнијем, нарочито да се сувише не потчињава своме новоме супругу. Она је мислила само на свога љубазника. С друге стране, евнух Јован, лукав политичар, журио ју је да се што брже реши: „Ми смо сви пропали, говорио је, ако се оклева.“ Не чекајући дакле више, исте ноћи, између великог четвртка и петка, Зое позва Михаила у двор; она му даде да обуче царско одело, метну му круну на главу, посади га на престо, седе поред њега, и заповеди свима присутнима да га признају за законитог владара. Патријарх, позват усред ноћи, журно дотрча. Мислио је да ће наићи на Романа; наместо њега он нађе у великом златном Триклинијуму Зое и Михаила у свечаном оделу, и царица му затражи да без одлагања благослови њено венчање са новим василеусом. Првосвештеник се устезао: да би га приволели, начинише му богат поклон од педесет ливара у злату, и обећаше исту толику суму за његове свештенике: пред тим доказима он се приклони и послуша. Сутрадан ујутру, буде позван и Сенат да ода своје поштовање новом господару и да учини последње почасти дојучерашњем. И док су Романа III, који се није могао познати и био већ у распадању, односили, по обичају, откривена лица, — Пселос, који је видео пратњу, дао је о томе призору слику са поражавајућим реализмом, — у Светој Палати великодостојници су понизно клечали пред Михаилом и љубили руку срећноме скоројевићу. Зое није употребила ни двадесет п четири сата да постане удовица и да се преуда.

Душа нове владе био је евнух Јован, брат царев. То је био човек жива духа, брзе одлуке, охола и строга погледа, одличан политичар и финансиер првога реда. Изванредно вичан јавним пословима, савршено обавештен о свему што се догађа у престоници и у Држави, он је чак и у граји светковина и вреви банкета ишао за остварењем својих амбиција. У самој ватри гозба, он је пажљиво мотрио на своје госте, и имао је ту драгоцену способност да, чак и кад је пијан, задржи тачно сећање на све што се око њега у пићу казало. Тако је он свима уливао спасоносни страх и бојали су га се још више кад је био пијан него кад је био трезан. Неограничено одан своме брату кога је обожавао, славољубив једино за њега, он је у његову службу стављао сав свој ум, своју вештину, своје: дубоко познавање људи. Он је некад бацио Михаила у наручја Зое; сад кад га је, благодарећи њој, начинио царем, сматрао је да је захвалност излишна; ствар кад се тиче царице. Сутрадан од његовог проглашења, цар се прво показивао врло љубазан спрам Зое, покоран свакој њеној вољи, тражећи сваку прилику да јој се допадне. Под утицајем свога брата он ускоро промени држање, Пселос каже:

Ја не могу за то ни да га кудим, ни да га, хвалим. Ја зацело не одобравам кад се неко покаже незахвалан спрам своје добротворке. А, међутим, не могу да му пребацим што се бојао да поред ње не дочека исту судбину као и њен први муж.

Михаило је и сувише добро познавао Зое, а, да не би био у искушењу да је се чува.

Он је почео тиме што је послао у изгнанство љубимце које је она некад одликовала. Затим, по савету свога брата, он одлучно узе власт у своје руке, и заповеди царици, да се повуче у гинекеј и да се у будуће уздржава од појављивања на званичним литијама. У исто време одузе јој евнухе, најверније жене, а на њихово место, да би мотриле: на њу, намести код ње госпође из своје родбине. Један официр одан Михаилу буде постављен на почасну службу царичину, и она је била у толикој мери одвојена да није могла више примати никога, ако се претходно није сазнало какав је посетилац и шта има да каже василиси. Чак су јој били забранили да излази из свога одељења, да се шета, да иде у купатило, без изричног овлашћења од цара. Зое је била огорчена због оваквог поступања, али није имала начина да се, одупре. Не клонувши духом, она се чинила као и дотле љубазна и савршено помирљива; без жаљења је подносила увреде и понижења, не пребацујући ништа Михаилу, не кривећи никога, љупка чак и према својим тамничарима који су били на челу гарде. Али, после свега што је била учинила за свога пређашњег љубазника, удар је био колико свиреп толико и неочекиван.

Што јој је било још теже, то је што се тај Михаило, кога је она некад толико волела, сад с гнушањем окретао од ње и чак није хтео више ни да је види. Поред тога што се осећао нелагодно, јер је на њена доброчинства одговорио таквом незахвалношћу, осећао је да постаје све болеснији, његови наступи падавице били су све чешћи и све јачи, и он се непрестано бојао да му не наиђе који пред Зое. Затим, како није био рђав човек, имао је гриже савести, и тражио да испашта своје грехе. Сад је живео само у друштву калуђера, у двору је био окружен аскетима у дроњцима покупљеним по улицама, и понизно, у знак покајања, легао је пред њихове ноге, с телом опруженим на једној дасци, с главом наслоњеном на камен. Зидао је болнице, цркве, нарочито је обожавао Димитрија, великог свештеника солунског; осећао је посебну побожност према Кузману и Дамјану, светим врачима, за које се у Византији веровало да лече најнеизлечивије болести. Али ништа није умирило његове патње и његово неспокојство. Онда му његове духовне вође, којима је био исповедио своје лудости и своје злочине, наредише да прекине сваку телесну везу са својом женом. И он је побожно слушао њихове заповести.

За време Михајла Пафлагонца долазе сумљиви и скоројевићски елементи. Развија се и корупција. Притисак политички и економски огорчава људе и изазива протесте и побуне. Нови режим прекинуо је и са традицијом Василијеве политике у Маћедонији. За охридског архиепископа доведен је један Грк, Лав, учени хартофилакс цариградске Св. Софије. Тако је укинуто последње високо звање словенске хијерархије и окрњено право словенских епископа да бирају свог поглавара.

Међу Словенима још су биле доста живе традиције о својој држави и доста јака племенска свест у супротности према Грцима. С тога је сасвим разумљиво што се на притисак власти јавио јак и бунтован отпор. Тим пре, што је и нова пореска политика византиских власти, с одбијањем примања прихода "у природи", раздражила свет у Маћедонији. Отворен устанак изби, кад у земљу стиже из грчког ропства Петар Дељан, који се издавао за сина цара Радомира. Устанак је букнуо 1040. год. на северу, у околини Београда, на подручју угрожаваном од Печенега, где се Петар, вероватно, надао и помоћи од Мађара, пошто му је мајка, ако је он доиста био Радомиров син из првог брака, била мађарска принцеза. Устанак се брзо рашири по свој данашњој северној Србији и доприје до Ниша и Скопља.

У исто време изби и устанак у Драчу против тамошњег грамжљивог византиског заповедника, а на чело устанка дође неки Тихомир, као одличан војник. Очевидно је, већ по имену вође, да је у том устанку словенски елеменат узео жива учешћа.

Поред та два, избио је и устанак у Зети, најозбиљнији и најуспешнији. После убиства кнеза Владимира, прича Дукљанска Хроника, у земљи је настало безвлађе и злурадост. Которани су убили кнеза Драгомира с мотивацијом, да неће више владара који ће их притискати, и да је дошло време када владара нестаје. Али после грчког завојевања у земљи је настало тешко стање. Син Драгомиров, Доброслав, узео је на се перфидну улогу, да подбада Грке на све веће опачине, правећи им се иначе као пријатељ, а бунио је с друге стране народ против угњетача. И једног дана, киван на Грке, народ се диже и поби све њихове великаше, који се затекоше међу њима. Тада позваше Доброслава, који прими власт над народом и поче борбу за ослобођење. Тај Дукљанинов Доброслав у грчким списима зове се Стеван Војислав, и ми сви ово друго име, пошто се налази у поузданијим изворима, узимамо као право. Грци су нам забележили, да је први устанак међу Србима букнуо 1035/6. године, али да је брзо завршен једним наметнутим уговором. Војислав је био узет за таоца и одведен у Цариград, а надзор над побуњеном земљом поверен Теофилу Еротику. Војислав је наскоро побегао, дочепао се својих планина и почео борбу, завладавши убрзо читавим крајем од Захумља до Скадарског језера.

Петар Дељан бива проглашен за цара у Београду (*Илустрована историја Јована Скилице*)

Зетском успеху знатно су помогли устанци Дељанов и Тихомиров. Као услед ватре подметнуте с више страна читав је Балкан буктао у побуни. Дељанова војска сједини се с Тихомировом. Да не би било борбе о првенство, Тихомир би убијен, а Дељан проглашен за јединог владара. Победоносна војска устаника продре чак до стародревне Тебе. Уз пут, као у Епиру, где су убили пореског старешину, придружише им се и други незадовољни елементи. Цар Михајло, уплашен, побеже у Цариград из Солуна, у коме се тад случајно налазио. Усред тих успеха стиже устанике несрећа. Алусијан, син фаталнога цара Владислава, који је био намесник у Ерзеруку, па ради неких неправилности стављен под истрагу и прогоњен, побеже у Европу и, чувши за устанак, јави се Дељану код Острова. Он је пожурио да се поставио као кандидат за престо, иако то није хтео одмах да каже. Дељан га је примио лепо, поделио чак власт с њим и дао му добар део војске, да с њом заузме Солун. Али неспособни Алусијан претрпи пораз. Да се освети Петру за прекоре с тога, и да га уклони као такмаца, Алусијан га даде, на једној нарочито приређеној гозби, опити и ослепити. То недело не донесе му оно чему се надао; народ није био нимало вољан да пође за таквим човеком. Алусијан, видећи то, оде Грцима. Цар Михајло, обавештен о свему, пожури према Острову, нападе тамо пометену војску и порази је, а слепог Дељана зароби. Иза тог пође за Прилеп, који је бранио Манојло Ивац, вероватно сродник храброг војводе Самуилова. Пошто су освојили тај град Грци су пошли према северу, где су устаници дали последњи отпор код Бојане, близу Софије. Кад је и тај био скршен, 1041. год., читава Маћедонија допала је поново под грчку власт.

Срећнији беше у својим борбама Стефан Војислав. Протеравши грчке власти, он је у својој горовитој отаџбини био несметан од Грка све док није сам дао повода за нападај. Цару Михајлу, који се бавио у Солуну, беше послата, вероватно из Јужне Италије, једна велика пошиљка злата од 10 кентенара. Бура је лађу са тим драгоценим теретом бацила на зетску обалу. Војислав је злато, које му је тако дошло на ноге, запленио и задржао, поред свих протеста царевих. Тада се цар Михајло одлучио да казни одметнутог кнеза. Евнух Георгије Проват доби наредбу да крене у Зету. Тај војсковођа западе у зетским кланцима у спремљену заседу, 1040. год., и би потпуно поражен. У овој борби нарочито се истакао Војиславов син Радослав, који је убио једног од грчких заповедника и тим унео прву забуну у њихову војску. Спречени Дељановим напредовањем, Грци нису могли да одмах понове нападај, него су морали пустити, да се Војислав ојача и довољно спреми за даље борбе.

Временом ипак, лишена свега што је волела, Зое се побуни. Она је знала да је популарна у престоници, као жена и као законита наследница монархије, а исто тако због своје дарежљивости којом је увек обиловала. Она се дакле побуни против поступања које је трпела; ускоро се усуди још више: покушала је, кажу, да отрује првога министра, рачунајући да кад се једаред извуче испод тог кобног утицаја, Михаило, кога је она једнако волела, вратиће јој се покорно. Њен покушај не успе, и једини резултат који је постигла било је пооштрење њене казне. И ствари су тако трајале до смрти цареве. Све болеснији, још ослабио од напора енергије коју је био уложио да стиша побуну Бугара, још млади Михаило је видео да ће скоро умрети. Мучен савешћу, желећи да живот бар заврши побожно, он нареди да га, децембра 1041. пренесу у један манастир који је он основао, и, по обичају многих Византинаца, да би завршио као светитељ, тамо обуче црну калуђерску ризу. Кад та вест стиже у царски гинекеј, Зое, луда од бола, хтеде последњи пут да види тога мужа, тога љубавника, кога није могла да заборави, и презирући етикету, не водећи бригу о пристојности, она пешке отрча у манастир, да му каже последње збогом. Али Михаило, жељан да умре на миру, хладно одби да прими ту жену која га је обожавала и упропастила. Мало затим, он издахну, де дочекавши нове подухвате у Зети.

Михајло Калафат

Одавно предвиђајући шта ће се десити, евнух Јован био је предузео мере опрезности. Смрт Михаила IV, враћајући неминовно царици Зое у целости слободно располагање врховном влашћу, морала је сигурно срушити све наде које је овај властољубиви човек гајио за своју породицу. Зато је он навео цара да за живота придружи царству једнога од његових синоваца, који се исто тако звао Михаило, и да се користи популарношћу Зоином, да би том уљезу дао закониту инвеституру, и тако му прокрчио пут ка власти. Предложе, дакле, старој царици да усвоји тога младог човека; и, чудна ствар, поред увреда које су јој нанели, Зое је била и сувише срећна да пристане на жељу коју је био изјавио њен муж. Свечано, у цркви Влахерна у присуству сакупљеног народа, она изјави пред светим олтарима да усваја за сина синовца њенога супруга, после чега нови царевић прими титулу Цезара и достојанство наследника престола.

Као сви људи из његове породице, Михаило V био је врло скромног порекла. Његов је отац чак радио на пристаништу занат калафата, зато народ престонице, увек готов на подсмех, брзо даде младоме Цезару надимак Михаило Калафат. Он сам био је доста бедан човек, зао, незахвалан, притворан, пун потмуле злобе спрам свих својих добротвора. Његов стриц, цар Михаило, који га је добро познавао, није га много волео, и мада га је приближио престолу, држао га је у страни од послова и од двора. Његов стриц, евнух Јован, мада му је синовац указивао дубоко поштовање, исто му тако није веровао. И он је обилно оправдао све стрепње које је уливао.

Пренашање власти извршено је ипак без тешкоћа, кад умре Михаило IV. Стара Зое, са својом слабом душом, која се тако „лако дала навести“, како каже Пселос, „пристаде на све што се од ње тражило“. Евнух Јован, њен непријатељ и негдашњи гонилац, имао је само да јој укаже дубоко поштовање; он јој се баци пред ноге, и изјави јој да се у Држави ништа не може чинити без ње; закле јој се да ће њен посинак, ако се попне на престо, имати само име цара, и да ће она у ствари држати сву власт у рукама. Опсењена том вештом комедијом, очарана тим неочекиваним враћањем учтивости и утицаја, она пристаде, по обичају, на све што се од ње желело, и Михаило V буде проглашен за цара.

Нови владар је рђаво наградио све оне који су га уздигли. Прво се отарасио свога стрица Јована, и на његово место, са титулом nobilissime, намести другог свога стрица, Константина. Затим се присети да му Зое смета. И он је, као некада Михаило IV, с почетка показивао велико уважење својој помајци и понављао јој говор:

То је моја царица, то је моја владарка. Ја сав припадам њој!

Али ускоро, он је поче држати у страни, скресавши јој приходе потребне за њене трошкове, одбијајући јој почасти које припадају њеном достојанству, затворивши је у гинекеј под строгим надзором, одузевши јој њене жене, ругајући јој се отворено. Пријатељи су се утркивали убеђујући га да би паметно учинио кад би стару владарку збацио с престола, ако неће да дочека судбину својих претходника. Михаило V сматрао је да је довољно јак да покуша. Мислио је да је популаран у престоници: зар га нису о скорашњим ускршњим празницима дочекали на улица са неописаним одушевљењем, тако да су под ногама његовога коња улице биле застрте скупоценим ћилимима? Верујући у своју звезду, поносећи се оним што се усудио да предузме, презирући све савете, он се, 18. априла 1042. , реши да отера своју добротворку.

Ноћу, између недеље и понедељка, Зоја буде затворена у своје одељење, под изговором да је хтела де отрује цара, и преко њене воље и протестовања, на брзу руку укрцана, са једном једином собарицом да јој буде на служби, на једну лађу која је одведе на суседно Принчевско Острво. Тамо, по заповести василеусовој, она би затворена у један манастир, обучена у калуђеричко одело, и маказе одсекоше њену дугу косу, сад већ седу, коју однесоше Михаилу V, да му покажу како је његова воља извршена. Опростивши се тако царице, и сматрајући да је она занавек мртва за свет, владар сазове Сенат и свечано објави збацивање њено с престола. Али он је рачунао без традиционалне привржености народа за Дом Македонски. Чим се у вароши прочула вест о удару, појави се жив покрет; свуда су се виђала само жалосна лица, гњевни изрази, узрујани разговори, бунтовни скупови, које су стражари с великом муком растурали; жене, поглавито, показивале су се врло радражене и испуњавале улице својом грајом. И зато, кад се на Константиновом форуму појавио управник вароши да прочита царску поруку којом се објављује догађај, тек што је завршио саопштење, један глас нагло викну:

Нећемо калафата за цара! Хоћемо закониту наследницу, нашу мајку Зое!

Бескрајна граја одговори на те речи:

Смрт кадафату! Револуција је букнула.

Владавина са сестром Теодором

Народ се брзо наоружа свим што му је пало под руку, и необуздани талас ваљао се кроз улице града. Тамнице су биле разваљене, куће попаљене или опљачкане. Ускоро и двор буде нападнут. По савету свога стрица Константина, који је храбро са својим људима похитао у помоћ василеусу и организовао одбрану, Михаило V реши да побуњеницима учини један уступак. На брзу руку одоше да потраже Зое у њеном манастиру, и доведоше је у Свету Палату, врло уплашену у очекивању шта ће јој се догодити. Ужурбано, не дајући јој времена чак ни да промени њено калуђерско одело, одведоше је у царску ложу у хиподрому, и с њом се Михаило V показао побуњеној гомили. Али кад су владарку видели без њеног царског одела, огорчење народа за које су се надали да ће се стишати, само је порасло. Узалуд је цар покушао да одржи беседу побуњеницима; одговорише му псовкама и каменицама; вративши се у двор са старом царицом, несрећник је мислио само како ће себи бегством осигурати спас, кад га његов стриц Константин наговори да се одупре.

За то време, у Светој Софији, један непредвиђен догађај дао је побуни нове снаге.

Зое је, као што се зна, имала једну сестру, Теодору. Делећи са сестром престо по смрти Константина VIII, та принцеза је убрзо, мада ју је протокол стављао на мало потчињено место, изгледала да смета старијој сестри која ју је мрзела. Стављена прво под један обазрив надзор, она затим би оптужена да склапа завере против утврђене власти, и под тим изговором буде удаљена са двора и прогнана у манастир Петрион. Затим, после неколико месеци, наводећи да је друкчије немогуће, по речима једнога хроничара, свршити са „сплеткама и скандалима“, Зое, лично, оде у манастир, и у своме присуству даде Теодори одсећи косу. Живот принцезин изгледао је завршен. Она се сама уосталом без великих тешкоћа прилагодила својој судбини, задовољна спољним знацима поштовања које јој је одржала благонаклоност њеног зета, цара Романа, и мало помало, у манастиру где је била затворена, Теодора паде у заборав. Михаило IV је с њоме поступао као и са Зое, доста рђаво. Михаило V је радио још боље: изгледало је чак да он и не сумња да, осим Зое, постоји још један законити потомак Константина VIII, и он би био у великој забуни кад би га неко запитао да ли је Теодора жива или мртва.

Револуција од 1042. повратила је одједном у први ред ту заборављену калуђерицу. Кад је Михаило V збацио своју добротворку, усташи, тражећи каквог представника законите монархије, да би га истакли против насилника, сетише се Теодоре. Она је уосталом имала још пријатеља међу старим службеницима свога оца и у самом Сенату. Ти су политичари разумели да би нежна и превртљива Зое лако могла, чим се утврди на престолу, да поврати сву своју милост човеку који ју је опљачкао, и да је важно, ако се хоће да извуче нека корист од револуције, довести поред старе и попустљиве василисе једну енергичнију владарку. Отрчаше дакле у манастир Петрион, понудише царство калуђерици, и како се она устезала и бранила, гомила је поведе готово на силу. Бацише јој на рамена царски плашт, подигоше је на коња, и између голих мачева, уз народно клицање, она прође кроз варош и оде у Свету Софију. Патријарх, врло одан Дому Македонском, чекао ју је ту, да је прогласи за царицу. Бунтовници су имали своју царицу.

То је било у понедељак у вече. Прва брига нове владе састављене у Великој Цркви, била је да објави збацивање Михаила V, и да постави, не би ли себи осигурала престоницу, новог господара у управи вароши. Али ништа није било добијено док се двор држао. Цео дан у уторак тукло се око царске палате и у крвавим јуришима на њу паде више од три хиљаде жртава. Ипак, у вече, под напором нападача, врата попустише, и док се гомила забављала пљачкањем одаја, цар са својим стрицем и неколико пријатеља имао је времена да ускочи у једну барку и да морем стигне у манастир Студион. Ту двојица побеђених, цар и министар, обукоше калуђерско одело, надајући се да ће тиме спасти живот.

Победоносни народ пливао је у радости. Пселос каже на једном занимљивом месту:

Једни су приносили жртве Богу; други су клицали царици; прост народ је играо на трговима и певао тугованке о догађајима.

Зое, коју је Михаило V пре но што ће побећи пустио на слободу, и која је понова преузела власт у двору, није била мање срећна, и према томе сасвим расположена за праштање. Али у Светој Софији, у околини Теодориној, мање су били склони милости, и маса која је већ била принудила Зое да призна своју сестру као савладарку, сад је захтевала погубљење криваца. Узалуд је Зое покушавала да убеди Сенат како је згодније помиловати кривце, узалуд је са једног балкона на двору држала беседу гомили и захваљивала јој. Кад је почела говорити о збаченом цару и питала шта с њиме треба радити, одговори јој једнодушан узвик:

На смрт зликовца, подлаца! Натакни га на колац! Распни га! Ослепи га!

Док је Зое оклевала, Теодора је, сигурна у популарносг, радила. На њену заповест, управник вароши, уз поруге народа, извуче из светилишта Студиона збаченога цара и његова стрица, и на самој улици, пред очима гледалаца, огорчених као „дивље звери“ на своје жртве, он им даде ископати очи. Затим их протераше. Револуција је била извршена.

У тој одлучној кризи, Теодора је својим посредовањем, својом енергијом, својом одлучношћу, заиста спасла ситуацију, и, према речима Пселосовим, „оборила тиранију“. Зато је, по сваку цену, Зое морала делити са својом сестром плодове победе. Свакојако, тој другарици коју је мрзела она би претпоставила ма кога другога, она би више волела, вели Пселос енергично, да види на престолу једног коњушара него да ту начини место Теодори: и зато се она толико заузимала да спасе Михаила V колико партизани њене супарнице да га смакну. Али Зое није имала да бира. Сенат, народ, изјаснили су се за њену сестру. Она попусти. Она се помири с Теодором, стеже је у наручја, понуди јој пола власти, и са великом парадом доведе је из Свете Софије да је смести у Свету Палату, Теодора, увек скромна, не хтеде друкчије да прими царство осим под условом да старијој сестри уступи прво место, и тада се виде чудна ствар, за коју Византија дотле никад није знала, да гинекеј постане званичан центар јавних послова, а царством да владају две старе жене. И, још чуднија ствар, те две старе жене умеле су постићи да их народ слуша.

Ретко су, међутим, две блиске рођаке биле, у физичком и моралном погледу, различније него те две сестре. У колико је Зое била лепа, стасита, отмена, у толико је Теодора, иако мало млађа, била од природе неугледна: она је била ружна, и на њеном сувише дугачком телу сувише мала глава стајала је за чудо несиметрично. У колико је Зое била жива, жустра, лака, у толико је Теодора била сталожена, мирна, спора кад се требало одлучити на нешто. Зое је бацала злато пуним шакама, расипачки, раскошно, лудо дарежљива. Теодора је врло тачно рачунала: врло штедљива — можда зато што никад, пре доласка на владу, није имала много новаца у рукама, — она је волела да гомила богатство у простране касе; мало је трошила на себе, немајући нимало воље за раскош, а још мање на друге, пошто је имала мало склоности да даје. И најпосле, у колико је Зое била ватрена и страсна, у толико је Теодора била чедна, исправна, беспрекорна: она је увек одбијала удају. Добра девојка, уосталом, љубазна у опхођењу, насмејана при дочеку, затворена, повучена, скромна, она је изгледала створена за друге улоге и радо им се прилагођавала. Ипак је имала једну особину: добро је говорила и волела је да говори, а била је исто тако, кад затреба, као што се видело, способна за извесну енергију. Укупно узевши, као и Зое, била је осредња, без доследности. Али, и поред те заједничке осредњости, те две сестре биле су сувише различите да би се много волеле и дуго слагале.

Пселос је насликао врло занимљиву слику двора како је изгледао у то време. Свакога дана, према одредбама етикете, две царице, у парадном оделу, седале су једна поред друге на престо василеуса. Поред њих су стајали њихови саветници; а свуд Зчмоколо, чинећи двоструки круг, стајали су вратари, стражари, Варази, наоружани тешким секирама са две оштрице, сви оборених очију, из поштовања спрам пола двеју царица. А две владарке су судиле, примале посланике, расправљале о државним пословима, узимајући каткад реч благим гласом, да издаду какву заповест или даду одговор, одваживши се чак с времена на време да имају и личну вољу. И грађанске и војне власти приклањале су се под овим гипким и вештим женским рукама.

Али, како су обе у главном биле доста неспособне, таква влада није могла трајати. Дворска раскош, — сав се дворски свет, као наглом променом на позорници утркивао у сјају, — лудо разбацивање Зојно убрзо је испразнило ризнице. Новаца није било, верност поданика је попуштала, и све се више осећала неодложна потреба чврсте руке, мушке руке. Затим између две сестре непријатељски расположене борављење у двоје постајало је нелагодно, и двор се, међу њима, поделио на две непријатељске странке. Да би окончала такав положај, Зое помисли да може учинити само једну ствар, да се уда и по трећи пут. Тада јој је било шездесет и четири године.

Решивши се на то, — треба рећи ма како ствар чудно изгледала, да су је око ње сви храбрили — стара царица поче себи тражити супруга. Прво је помислила на Константина Даласена, кога је Константин VIII некад хтео да јој да за мужа. Али тај велики господин, славољубиве природе, и који је већ више пута био осумњичен да спрема државни удар, није показао довољно гипкости и снисходљивости која приличи положају цара-супруга. Он је био кратак, поставио је своје услове, објавио велике планове о реформама, мушке и чврсте одлуке. Цар такве врсте није се тражио у двору; ту незгодну личност вратише у његову провинцију. Зое помисли онда на једнога од својих старих љубимаца, великога телохранитеља Константина, кога је љубомора Михаила IV била удаљила из Цариграда. По карактеру, овај је био згодан; на несрећу, као некад Роман Аргир, он је био ожењен, а његова жена била је мање услужна него Романова: пре него да свога мужа уступи другој волела је да га отрује.

Најзад, после више неуспелих покушаја, василиса се сети једног свог некадашњег пријатеља,. Константина Мономаха. У даљем сродству с Романом III, он је, дванаест или тринаест година раније, заузимао једно велико место на двору, и својом лепотом, отменошћу, лепим говором, вештином да забавља царицу, толико јој се био допао, да се много говорило о њој и њему, и да је прва брига Михаила IV била, чим се попео на престо, да отпрати у прогонство тога опасног пријатеља. Али га Зое није заборавила; она се користила револуцијом 1042. да га поврати из немилости и да га постави на место гувернера Грчке; сад јој је пало на ум да га уздигне још више; и како се њен избор врло свидео њеној околини, — сав се двор заиста одушевљавао овим питањем о удаји, — она се реши за њега.

Једноме од Августиних коморника буде наређено да новоме љубимцу однесе царске украсе, знамење и залогу његове велике среће, и да га доведе у Цариград без одлагања. Он свечано уђе у престоницу 11. јуна 1042, дочекан клицањем одушевљеног народа; затим, с великим церемонијама, свадба буде прослављена у двору; и мада је патријарх мислио да он лично не може благословити тај трећи брак, кога је грчка Црква одбацивала (Зое, као што се зна, била је по други пут удовица, а и Константин се женио два пута), један византиски првосвештеник био је у ствари сувише добар дворанин и сувише лукав политичар да би се дуго држао у строгости према сили. Приклонивши се околностима, вели пакосно Пселос, или пре вољи 6ожјој, он, после свршеног обреда, срдачно загрли нове супружнике.

Да ли је то био канонски чин, додаје иронично писац, или је било чисто удварање? Не бих умео рећи.

Било како му драго, Византија је имала цара.

Константин Мономах

По спољашњости, нови владар је довољно оправдао царичин избор. Пселос каже:

Он је био, вели Пселос, леп као Ахил. Природа је од њега начинила савршен узор.

Лице му је било изванредно лепо: имао је белу кожу, танке црте, диван осмех, неко зрачење љупкости које се простирало по целој његовој појави. Имао је посебно сразмеран, господски и лепо скројен стас, фине и лепе руке. Ипак се под том мало мекушном спољашњошћу крила необична снага. Вичан свима телесним вежбањима, леп јахач, изврстан тркач, снажан борац, Константин је у себи сакривао читаве резерве снаге. Они којима би из забаве стегао руку, осећали би то по неколико дана, и није било предмета тако тврдог да се не би сломио под напором његових нежних и лепо негованих руку.

То је био један велики заводник. Уз то је био необично привлачан човек. Глас му је био пријатан, и лепо је говорио. Од природе љубазан, био је увек весео, увек насмејан, увек расположен да се забавља и да забавља друге. То је био поглавито добар човек, нимало охол, нимало сујетан, без извештачености и без злобе, увек готов да свима учини задовољство. Имао је и других особина. Мада би доста нагло плануо, тако да би му при најмањем узбуђењу крв јурнула у лице, он је био успео да се потпуно савлада; и увек господар од себе, он се показивао правичан, човечан, предусретљив, опраштајући чак и онима који су склапали завере против њега. Пселос каже:

Никада нисам видео симпатичније душе. Био је издашан до расипања, и радо је говорио, скоро као Тит, да кад не би учинио какву дарежљивост или какво човечно дело, изгубио би дан.

У истини, његова милост се каткад, граничила са слабошћу: да би учинио задовољство спојим љубимцима, дешавало му се да непромишљено раздели највиша места у држави. Његова племенитост ишла је често до разбацивања, толико је волео да око себе види срећне људе и задовољна лица. Он није умео ништа да одбије, ни својој жени, ни својим милосницама, увек отворене руке, увек расположен за забаву, и радо је изјављивао да је дужност свакога верног поданика да учествује у дворским забавама.

Једно од првих дела новога цара беше казнена експедиција против Зете. Драчки заповедник, патриције Михајло, доби заповед да покори Зету. Дукљанска Хроника има вест, да је цар послао посебне људе са доста злата и сребра, да покрене против Зећана рашког жупана, босанског бана и захумског кнеза. Ако би та вест била тачна, онда би то значило да те земље нису у то време биле у потпуној грчкој власти, него да су домаћи владаоци, можда под номиналном грчком врховном влашћу, имали извесна автономна права, или су их можда сами себи проширили услед метежа у Царевини, изазваних Дељановим и Зетским устанком. Ти су се владари одазвали позиву, послали своје чете у помоћ и поверили их Љутовиду, хумском кнезу, као врховном заповеднику у том походу. Он, доиста, крену против Зете с требињског подручја, а Грци са великом војском (говори се о 60.000 људи) навалише од Скадра и Бара. Зећани се повукоше у кланце црмничке нахије. Грци су опленили богате долине приморске Зете, и не хтедоше да иду дубље у планине. На повратку наиђоше све кланце око Сутормана поседнуте од Зећана. По причању Грка Кедрена, Срби су осули на Византинце камење и стене и стреле са својих висина, а ови су, не могући да употребе своје оружје, гледали само да изнесу живу главу. Настрадоше ужасно. Као вихор, јурнуше Зећанци за преплашеном гомилом, која је, по грчком извештају, изгубила 7 заповедника и на 40.000 људи, и гонише их све до реке Дрима.

Победивши тако Грке, Војислав се обрте према Љутовиду. Изабра 50 од заробљених Грка, па их, онако заплашене и рањаве, посла пред собом Хумљанима, да испричају грчку погибију. Љутовид је, међутим, неактиван чекао код Клобука. Кад је Војислављев син Гојислав стигао са зетском војском пред Клобук, није му било тешко да разбије савезничку војску. Сам је Љутовид био рањен на мегдану са Гојиславом и двојицом његових људи. Зетски успех био је, према том, потпун на обе стране. Границе Војислављеве државе допреше, по Дукљанину, све до Војуше на истоку, а читава требињска област (с Конављем) на западу, заједно с неким деловима приморског Хума (до Стона) дође под његову власт. Ова је победа била извојевана крајем 1042. године.

После овог пораза Византија није предузимала ништа против Зете. Задржале су је, вероватно, у први мах опасне навале Руса, који стигоше до под саму престоницу (1043. год.) и заплети с Норманима, који почеше систематски потискивати Грке из јужне Италије. На сам Балкан све чешће упадаху гомиле Печенега. Византија је на муци с њима. Једне мити, друге шаље у војску, у Малу Азију, а треће, по предлогу намесника у Бугарској, насељава у подручју између Ниша, Софије и Скопља. Грамжљиви, насртљиви, непоуздани, они постају напаст Царевине; њихови походи, пљачкашки и разбојнички, допиру понекад до самог Цариграда. Војислав је, због свега овога, у далекој Зети био остављен на миру. Једино је дубровачки грчки стратег Катакалон намеравао једну превару у стилу оних, какве су изведене против Ивца и Сермона. Он се понудио Војиславу да му буде крштени кум једном новорођеном сину. Војислав је, лукав и опрезан, тобоже пристао и уговорио састанак у једном пристаништу. Катакалон је стигао са ратним лађама, али кад је ступио на сухо, искочише из заседе Војислављеви људи, те га с пратњом ухватише и оковаше. Срби на то освојише и ратне лађе, те на њима одведоше Катакалона као сужња у Стон. Војислав је умро у Прапратни, у својој престоници, и сахрањен је у цркви Св. Андрије.

Иако не одвећ учен човек, Константин је био интелигентан; имао је жив дух, уживао је у друштву књижевно образованих људи. Примао је научнике као Константина Ликудиса, Ксифилина, Јована Мауропуса, Пселоса; по њиховом савету, он опет отвори цариградски Университет, и у њему створи школу права, да би осигурао довољан број снага за државну администрацију. Он учини и више. Уместо да дели места према рођењу кандидата, он је хтео да их даје према заслузи; и да би остварио ту реформу, он сам повери власт својим пријатељима књижевницима. Ликудис је био први министар, Пселос велики коморник и државни секретар, Ксифилин чувар печата, Мауропус лични секретар. Због свега тога, Константин је постао врло популаран. И најпосле, он је био храбар. Може бити да је, у ствари, та врлина код њега нарочито произлазила из његове мало фаталистичке равнодушности, коју је он радо исповедао и која га је навела да чак ни ноћу не поставља стражу пред вратима својих соба. Али, ма какво да јој је порекло, та је храброст била стварна, и испољила се у много прилика. И ако се укупно узме у обзир да је под владом Константина Мономаха византиска царевина, више пута победилац и уопште мирна, сачувала у свету сав свој дотадашњи углед, можда ће се из тога закључити да тај цар није у ствари био тако рђав владар као што су доцније говорили његови опадачи.

На несрећу, озбиљне мане квариле су те неоспорне врлине. Мономах је волео уживања, жене, лак и раскошан живот. Поставши цар срећним случајем, он је у највишој власти видео нарочито средство да задовољи своје прохтеве. Пселос лепо каже:

Спасавши се јаке буре, он је изишао на срећне обале и у мирно пристаниште царства, и није се бринуо да ли ће опет бити избачен на пучину.

Зато је он мало водио рачуна о државним пословима, остављајући ту бригу својим министрима. Престо је за њега био, по речима Пселосовим, само „одмор од његовога умора и задовољење жеља“. Као што је рекао један савремени историчар, „после владе жена, дошла је влада човека који је хтео да живи и да ужива“.

Врло заљубљиве природе, Константин је увек волео љубавне заплете, и имао их је, пре доласка на престо, неколико доста познатих. Два пута ожењен, и оставши два пута удовац, он се био утешио заволевши једну девојку, нећаку његове друге жене, и која је била из чувене породице Склероса. Она се звала Склерена; била је лепа, паметна; Пселос, који ју је познавао, описује је као необично допадљиву: „Није била, каже он, беспрекорне лепоте; али се допадала својим разговором без имало злобе или оговарања. Таква је била благост и љубазност њеног карактера да би могла разнежити стене. Имала је јединствен глас, звучан и готово ораторски говор; на њеном језику било је неке природне дражи, и кад је говорила, од ње је провејавала неисказана љупкост. Волела је, додаје књижевник, да ме пита о јелинским митовима, и у свој разговор мешала је оно што је била научила од научника. Имала је, у степену који никад ниједна жена није достигла, дар да уме слушати.

Као Пселосу, она се допадала свима. Први пут кад се показала у царској свити, један дворанин који је имао духа и књижевног образовања, поздрави је нежним и лепим ласкавим речима, наводећи две прве речи из дивних стихова Омерових, кад тројански старци, седећи на зидовима, кажу, видећи где пролази зрачна лепота Јеленина:

Не, није за покуду што Тројанци и Грци подносе толике невоље за једну тако лепу жену.

Алузија је била фина и ласкава; сви присутни су је схватили и одобравали је. И зар то није доказ колико је чудно била утанчана култура тога византиског друштва XI века, које нам се по извесним цртама чини тако варварско, а које нам ова анегдота показује као тако пуно великих успомена на класичну Грчку, тако способно за префињено схватање, за књижевни укус, за љупке и нежне мисли.

У почетку своје везе са Склереном, Константин Мономах радо би се био оженио њоме. Али грчка Црква била је, као што се зна, врло строга спрам трећег брака, нарочито кад су они који хоће да га закључе били приватне личности; Константин није смео пркосити тој забрани. Он је дакле живео са својом милосницом, и то је била велика страст његовога живота. Двоје љубавника нису могли бити једно без другог; чак их ни несрећа није могла раздвојити. Кад је Мономах био прогнан, Склерена оде за њим на Лезбос, ставивши му све своје имање на расположење, тешећи га у невољи, храбрећи га кад клоне духом, дајући му наде на лепшу будућност, уверавајући га да ће једнога дана бити цар, и да ће их тога дана законити брак сјединити за навек. С њиме, без жаљења и не малаксавајући, отмена млада жена проведе седам година на томе удаљеном острву, и наравно, кад је срећа довела Константина на престо, он није заборавио ону која га је толико волела.

И у наручју Зојином он је мислио на Склерену. Он је тако вешто удесио да му је и поред познате љубоморе царичине, поред мудрих савета његових пријатеља и његове сестре Еупрепије, пошло за руком да доведе своју милосницу у Цариград. Од првог вечера његове женидбе, он је говорио са Зое о њој, уосталом са вештом смотреношћу, и као о особи с којом треба лепо поступати, због њене породице; ускоро је успео код своје жене да она пише Склерени и да је зове у двор, уверавајући је у своју благонаклоност. Млада жена која је сумњала да је василиса много воли, била је само упола умирена због онога што је посланица крила, али је обожавала Константина; она се врати. Цар је одмах наредио да се за љубимицу подигне једна величанствена палата; и свакога дана, под изговором да иде да надгледа како напредује грађевина, проводио је по неколико часова са Склереном. Људи из царске свите, којима су за време тих посета изобиља давали да једу и пију, и дворани, кад би, у току званичних церемонија, познали по досадном изгледу владаревом како би желео да оде својој пријатељици, домишљали су се ко ће боље да му пронађе начина како ће измаћи и отићи својој драгој.

Ускоро је веза била јавна. Цар је Склерени дао кућу и гарду; он ју је обасипао богатим поклонима: тако јој је послао један огроман бронзани пехар, украшен дивним резбаријама и пун накита; и свакога дана појавио би се какав нов поклон, за који је он испражњавао ризнице. Најпосле се почео спрам ње понашати као спрам признате и законите супруге. Она је у двору имала своје одељење, где је Константин слободно улазио у свако доба, и добила је титулу севасте, која јој је давала место одмах иза двеју царица.

Супротно ономе што су сви очекивали, Зое је примила ствар са много философије, Пселос, веома непристојно, каже:

Она је била у годинама, кад жена више није много осетљива за такве патње.

Она је старила, и старећи много се мењала, Није више волела кићење, није више била љубоморна, пред крај живота постала је побожна. Сад је проводила по читаве часове клечећи пред иконама, грлећи их, говорећи им, зовући их најнежнијим именима; и, обливена сузама, ваљала се пред иконама у наступу мистичне страсти, дајући Богу остатке оне љубави коју је тако издашно делила другима. Она је дакле без муке пристала на најчудније уступке. Константину је вратила његову слободу, овластила га да прекине сваку ближу везу с њом, и један званичан акт, који су назвали „уговор о пријатељству“, буде ради тога потписан између мужа и жене и по правилу протоколисан царским Сенатом. Склерена је имала свој положај на двору; она се појављивала у званичним поворкама; звали су је именом владарке и василисе. Зое је гледала све то очарана, насмејана; она је срдачно грлила своју супарницу, и, између своје две жене, Константин Мономах био је срећан. Чак су пронашли, да би им било згодније, један диван распоред. Царска одељења била су подељена на три дела. Цар је себи задржао средину; Зое и Склерена заузимале су једна десно а друга лево одељење. И једним прећутним уговором, Зое више није улазила код цара, осим кад Склерена није била код њега, и кад је знала да ће га наћи самог. И та пажљива комбинација изгледала је свима чудо од оштроумности.

Једино је народ престонице схватио мање лепо ту чудновату заједницу. Једнога дана кад је Константин ишао у цркву Светих Апостола, један глас викну из гомиле, у тренутку кад је цар излазио из двора:

Нећемо Склерену за царицу! Нећемо да се због ње убијају наше мајке Зоја и Теодора!

Маса се придружи, створи се гужва, и да није било посредовања две порфирородне старице, које се показаше на балкону царске палате и умирише светину, Мономах би лако могао изгубити живот у том догађају.

До дана њене смрти, Константин остаде веран Склерени. Кад је једна изненадна болест однесе, он је био неутешан због тога губитка. Плачући као дете, он је разметљиво излагао свој бол; приредио је својој драгој величанствен погреб, наредио је да се сазида раскошна гробница. Затим, како је био човек, потражио је друге милоснице. Најзад, после неколико пролазних љубави, он се занесе за једном малом принцезом из Аланије, која је живела као талац на византиском двору. Опа, изгледа, није била много лепа, али је имала, по нахођењу Пселосовом, две дивне ствари., врло белу кожу, и јединствене очи. Од дана кад је опазио ту младу варварку, он због ње остави све своје друге љубави, и његова страст оде тако далеко да, кад Зое умре, он озбиљно поче помишљати, пошто ју је јавно прогласио за своју милосницу, да се њоме законски ожени. Ипак, није смео дотле ићи, из страха од црквене анатеме и, исто тако, бојећи се прекора своје строге свастике Теодоре. Али бар је дао својој љубимици титулу севасте, исту коју је некад подарио и Склерени; он је окружи свом царском раскоши и сјајем, и обасу је накитом и златом. И мала Черкескиња, са главом и грудима покривеним златом, златним змијама око мишица, тешким бисером у ушима, појасом од злата и драгог камења који је стезао њен танак струк, виђала се како председава као права харемска лепотица, свима дворским свечаностима. За њу, за родбину која је сваке године долазила из далеке Аланије да је посети, цар је испразнио што је остало новаца у ризницама, и сваком ко би наишао он је њу представљао као своју жену и закониту царицу. Она ће уосталом доцније чудновато ожалостити последње дане цара тако лудо заљубљеног у њене лепе очи.

Тако је, око средине XI века, под владом Константина Мономаха и Зое, византиски двор заиста давао занимљиву и доста чудновату слику.

Водећи живот какав је волео, цар се био брзо истрошио. То више није био некадашњи лепи Мономах, тако отмен, тако снажан. Сад је патио од стомака, а нарочито од подагре. Напади су били тако јаки, да његове унакажене и криве руке нису више могле држати предмете, да његове болне и надувене ноге нису хтеле више да га држе. Понекад, кад је имао примања, био је неспособан да устане; тада би примао опружен на постељи; али би му и лежећи став убрзо постао несношљив, и слуге су га непрестано морале премештати с једне стране на другу. Често му је било тешко чак и да говори. Али он је нарочито изгледао жалосно кад се требало појавити у каквој званичној поворци. Њега су морали подићи на коња, и он је полазио са два јака служитеља са стране, који су му одржавали равнотежу; целим путем којим је требало да прође, брижљиво су уклањали камење, да би га поштедели наглих и сувише јаких покрета, и василеус је тако одлазио, измучена лица, задувана дисања, пуштајући да се опусте узде, које више није могао узети у руке. Треба додати у похвалу Константинову, да је своју болест сносио храбро, увек насмејана лица, увек веселе нарави. Говорио је шалећи се, да му је Бог сигурно послао ту болест да заузда његове сувише ватрене страсти, и забављао се философирајући о својим патњама. Уосталом чим би му било боље, није се лишавао ни уживања ни милосница.

Поред владара живеле су две порфирородне старе, које су с годинама биле постале мало настране. Зое, проводећи време у прављењу мириса, затварајући се лети као и зими у прегрејане собе, и не напуштајући свој омиљени посао осим да пали тамњан пред својим драгим иконама и да их пита о будућности; Теодора, непрестано бројећи новац нагомилан по њеним сандуцима, и не интересујући се готово низашта друго, сва претворена у чистоту и побожност. Око њих су се кретале званичне милоснице, Склерена, мала принцеза из Аланије и друге, дворани, љубимци, често људи доста нискога порекла, за којима би се цар залудео, и које је тада уздизао до највиших положаја у Држави. И сав тај свет се претерано забављао и трудио се да забавља цара.

Константин је заиста волео да се смеје. Кад су хтели да говоре о неком озбиљном послу, најбољи начин, једини, да се привуче његова пажња, било је казати му прво какву добру шалу. Озбиљно лице га је плашило; каква дворска будала одмах би освојила његову наклоност. У ствари, што га је нарочито разонођавало биле су масне шале, гломазне лакрдије, луцкасте измишљотине. Музика, песма, игра биле су му досадне; он је хтео забаве друге врсте, и често доста сумњива укуса. Пселос нам је сачувао неколико примера тих шала, и треба признати да, ако су изгледале смешне у XI веку, оне нам изгледају данас више безначајне. Тако је царево велико задовољство било да чује неког како муца, како се кида у узалудним напорима да јасно изговори речи, и прича се да је један дворанин имао великог успеха на двору симулирајући потпуну безгласност, која се мало помало губила у нејасним звуцима и у жалосном муцању. Он је тим лепим даром у толикој мери одушевљавао Константина, да постаде званични љубимац владаочев, и отада су га видели како слободно улази у свако доба код цара, стеже му руке и љуби га у уста, седа: смејући се на постељу поред њега, и каткад чак, у сред ноћи, иде да га пробуди, да му исприча какву причу више или мање смешну, а у главном да му том приликом извуче какву милост или какав поклон.

Имајући свуда слободан улазак, дворска будала је улазио чак и у царски гинекеј, и веселио је двор причама које је тамо причао. Измишљао је приче и о самој чедној Теодори, тврдећи да је она имала деце, дајући хиљаду смешних појединости о том догађају и завршавао је показујући мимиком тобожње порођаје принцезине, подражавајући јечање породиље, вречање новорођенчета, стављајући у уста старе и исправне владарке свакојаке смешне и слободне говоре. И сви су се зацењивали од смеха, па и сама Теодора, и наш је човек био љубимац гинекеја. Једино озбиљним људима то је падало мало тешко, али, као добри дворани, чинили су што и други. Пселос је рекао са неком горчином:

Ми смо се морали смејати, када би пре било место за плакање.

Сигуран у општу наклоност, тај чудни љубимац уради још нешто боље. Он се загреја за младу принцезу из Аланије, и како је био забаван, имао је, изгледа, доста успеха код мале варварке. Опијен тим успехом, и уосталом врло озбиљно заљубљен у лепотицу, он онда дође на мисао, у једном заносу љубоморе, да убије цара свога супарника и да заузме његово место. Нађоше га једно вече, са мачем у руци, на вратима спаваће собе Мономахове. Одмах га затворише, и сутрадан, под председништвом василеуса, скупи се суд да му суди. Али ово је најлепше у целом догађају. Кад је Константин видео свога драгог пријатеља окованог ланцима, његова милостива слабост узбуди се на тај призор, и очи му се напунише сузама и рече:

Ама одрешите ми овога човека, узвикну он, тешко ми је кад га видим таквог.

Затим запита благо кривца шта га је управо навело на његов злочин. Овај објасни да је то била прекомерна жеља да метне на себе царске украсе и да седне на престо василеуса. На ту изјаву, Константин прсну у смех и одмах нареди да се задовољи ћуд тога човека. Затим, окренувши се своме љубимцу рече му:

Сад ћу ти метнути круну на главу, обући ћу ти пурпурну хаљину. Врати ми само, молим те, твоје обично лице и твој љубазан свакодневни израз.

На те речи, сви присутни, и саме судије, не могоше задржати озбиљност, и једна велика гозба запечати измирење цара и његовог љубимца.

Охрабрен том милошћу, наш човек наравно продужи своје односе с царевом милосницом. У присуству целога двора, пред самим очима господаревим, он се на њу смешио и давао јој знаке. Али се Константин само смејао тој игри и говорио је Пселосу:

Погледај га јадан човек. Он је још једнако воли, и његове прошле несреће нису му биле за памет.

То је баш био „јадан човек“ који би чинио задовољство Молиеру!

Док је лакомислени цар губио време у лудоријама, — речи су од Пселоса, — док је расипао државни новац на ташту раскош, на величанствене грађевине, на детињасте и убитачне ћуди, занемарујући војску, крњећи плате, смањујући број војника, спремали су се за блиску будућност најозбиљнији догађаји. Већ су се на хоризонту помаљале две олује које су ускоро имале да се устреме на царевину, Нормани на Западу, Турци на Истоку. У унутрашњости, незадовољство војничке странке, уморене од слабости грађанске власти, разјарене због немилости у коју су пале најславније војсковође, испољавало се у опасним покушајима да се изјасне против владе. И најзад, користећи се небрижљивошћу Мономаховом, један славољубиви патријарх, Михаило Керуларије, извршио је одвајање Византије од Рима.

Константин Мономах као самостални владар

Године 1050. Зое Порфирогенита, стара седамдесет и две године, завршила је свој дуги и бурни живот. Константин Мономах, њен муж, који ју је, као што се видело, још од пре осам година занемарио, сматрао је за дужност кад ју је изгубио, да је савесно оплаче. Он је учинио још више: хтео је да је уврсти у ред светитељки, и трудио се да пронађе свакојака чуда која су се десила на њеном гробу, да би свима доказао да је њена душа међу анђелима. То је било сувише части за ту стару жену, чулну и страсну, која је тако жалосно узбунила варош и двор својим саблажњивим удајама и својим љубавима. Зато Мономах није одвише наваљивао с покушајем да је огласи за светитељку: он се брзо утешио, као што се зна, и у смрти Зојиној нашао је нарочито згодну прилику да озваничи своју најновију љубимицу.

После смрти Војислава, владара Дукље, према причањима Дукљанске Хронике, покушало је становништво требињске области, под водством неког Доманца, да се ослободи зетске врховне власти. Наследник Војислављев, Михајло, имао је доста муке док је савладао устанике, захваљујући за коначни успех свом, у борбама с Грцима већ опробаном, брату Радославу. Са Византијом Михајло нема уопште никаквих сукоба. Он је, негде око 1052. год., ушао у интимније везе с Грцима и добио је титулу њихова протоспатера, а има вести и да се оженио једном грчком принцезом. Шта је Михајла определило да се приближи Византији није поближе познато; односи у суседству, колико се данас зна, нису по њега били много опасни. Он је био задовољан, као и отац му Војислав последњих година, да њега Византија остави на миру, да би могао средити своје односе у Зети и са суседима.

И он сам је уосталом умро мало година после тога, 11. јануара 1055, у манастиру Светог Ђорђа Манганског, који је он основао, и где се био повукао крајем свога живота.

Царица Теодора

Тада, последњи пут, Теодора, Зоина сестра, излази на позорницу. Од треће удаје Зоине, Теодора је живела на двору, по имену делећи престо с њоме, а у ствари играјући сасвим споредну улогу. Највише ако је имала нешто утицаја после смрти; царичине, и њен зет Мономах изгледа да се помало бојао испада старе госпе. Међутим, тај последњи потомак династије македонске изгледао је да тако мало значи, да је Мономах, не водећи рачуна о неоспорним правима које је она имала на царевину, помишљао да назначи другог наследника престола. Тада се, још једаред, у жилама Теодориним пробудила ватрена крв и поносита енергија великих царева, њених предака. Одлучно, док се Мономах борио с душом, она предузе управљање Великом Палатом, користећи се правима свога рођења и угледом који су јој у народу давале патње њеног дугог живота. Гардиски пукови изјаснише се за њу; Сенат је ишао за војском. Са својих седамдесет година, стара принцеза дочепа власт чврстом руком.

Научена примером своје сестре и знајући колико мало треба рачунати на захвалност људи које једна василиса придружи престолу, Теодора, на опште запрепашћење, не хтеде да узме супруга. Она је хтела да влада сама, и како је била мудра, те оставила да је води један добар министар, изгледа да је добро владала. Њена свежа старост изазивала је уосталом опште дивљење. Увек правог стаса, увек жива духа, она је била способна да озбиљно ради са својим саветницима, способна да, држи дуге говоре које је волела; и радо је допуштала да је њени пријатељи калуђери убеђују како јој је суђено да пређе обичне границе човечјег живота.

Но ипак, временом, у престоници и у царевини, сви су се били заморили од те владавине жена, која је трајала већ више од двадесет и пет година. Патријарх Церулариос, поставши од оцепљења Западне Цркве као неки папа Источне Цркве, отворено је изјавио да је незгодно да једна жена влада римским царством. Војничка странка незадовољна местом које заузима бирократија у држави, огорчена увредљивим неповерењем које двор показује према генералима, комешала се. И многи добри грађани који су се, као Пселос, хвалили да су патриоте, сећајући се славних дана Василија II, строго су ценили ове владарке чије лудо расипање, детиња сујета, романтичне ћуди, осредњи дух, беху спремиле пропаст монархије и у снажан и здрав организам царевине унеле смртне клице опадања, Сви су тражили једног човека и војника. Теодора је имала среће да умре на време, да не дочека да букне криза која је претила. Она је свршила живот 31. августа 1056. године.

Теодора са владарским инсигнијама на реверсу новчића искованог током њене владе 1055—1056. године.

С њом се свршио онај Дом Македонски који је, пре два века, довео на престо онај Василије о чијим сам пустоловинама и славољубљу раније испричао. Крајем IX века, енергија без устручавања тога вештог човека, ишчупавши монархију од опадања које јој је претило, осигурала је Византији два века славе и напретка. Средином XI века, смрт последњег њеног потомка поново је водила царевину анархији. Али, у XI као и у IX веку, та анархија је кратко време трајала: и овога пута нађе се један човек који, оснивајући династију Комнена, даде византиској држави нов век сјаја. Тако је, у свакој одсудној кризи, Византија налазила спасиоце; за сваким од њених привидних опадања долазио је неочекивани препорођај, у коме се, по речима једнога хроничара:

Царевина, та стара жена, појављује као млада девојка, украшена златом и драгим камењем.

То понављање напретка може лако изненадити оне који у византиској историји узимају у обзир само искварен дворски живот и хучне немире престонице: зато је важно поменути да, ма како живо и живописно изгледало причање догађаја који се тамо одигравају, Цариград и Света Палата нису сами за себе сва царевина.

Изван дворских сплетака и завера, изван војничких устанака и грађанских нереда, изван саблажњивих и детињастих ћуди тих искварених царева и тих изопачених царица, изван тога трулог света развратника, славољубаца и дворана, има у грађанству великих вароши, у великој феудалној и војној аристократији којом су насељене провинције, код грубих сељака Македоније и Анатолије, резерве озбиљности, енергије и снаге, које ће дуго остати неисцрпне. Тим средњим класама је византиско царство, на толиким прекретима своје историје, дуговало свој неочекивани спас; помоћу њих и њихових мушких врлина византиска монархија је могла постојати кроз толике векове; њима најзад треба окренути очи, ако се хоће заиста да позна то византиско друштво, које готово цело тек треба проучити. Несумњиво, судбина рукописа сувише нам је ретко сачувала документа која би допустила да се тачно успоставе те појединости, али њих ипак има.

Михајло Стратиотик

На самрти царица за свог наследника бира човека, кога је желела водећа странка, чиновника у годинама који је био мање способан да влада, а више да се њима влада и управља. Био је то Михајло, који је изгледа обављао службу логотета стратиотикона, будући да су га називали старим или стратиотиком. Његово је ступање на власт било прави тријумф грађанске странке. Унапређења чиновника нису имала краја, а посебно су сенатори обасипани почастима и даровима. За разлику од тога, једну је депутацију стратега, предвођену Исаком Комнином и Катакалоном Кекауменом, цар глатко одбио. Тиме је сукоб довео до врхунца. Разљућено војно заповедништво догло се против властодршца у Цариграду. У једном пафлагонском месту Исак Комнин је проглашњн за цара (8. април 1057). Његове су присталице хрлиле из свих крајева Мале Азије и за час је са својом војском стајао у Никеји. Царска војска, која је послана да га престретне, доживљава пораз. Маихајло је био принуђен отпочети преговоре са антицарем те му је путем посланства које су предводили Константин Лихуд, Лав Алоп и Михајло Псел (Пселос) понудио титулу цезара и престолонаслеђе, међутим такви су уступци само још више охрабрили његове противнике и разљутили присталице. Сада је, сита дворских криза и сплетака, устала и противничка партија у Цариграду и пружила луку Исаку Комнину. Али одлуча је ударац задала трећа сила, која је уз две конкурентне племићке странке чинила значајан фактор: Црква. Моћни патријарх Михајло Керуларије стао је на чело опозиције, Света Софија постала је средиште хушкања против владе. Онде је и цар Михајло пронашао уточиште као монах након принудне абдикације. Исак Комнин је 1. септембра 1057. године ушао у Цариград и примио царску круну из патријархових руку.

Спољна политика македонских царева

Борба са Арабљанима

Откако су 826 г. Арабљани освојили Крит, постали су напаст за византиска мора. Кандија, престоница полуострва, била је јазбина муслиманских пирата, и одатле, као и из Тарса и Трипоља у Сирији, они су пљачкали по целом Јегејском Мору. Упркос напорима Василија I да преустроји војску и флоту, непријатељске ратне лађе су господариле у Архипелагу. 904 г. Лав Трипољски заузе Солун и скоро целокупно његово становништво одведе у ропство. Поред извесних успеха византиске морнарице 907 г., а нарочито 924 г. у близини Лимноса, походи управљени против Крита завршавали су се поразима (911 г. и 949 г.). Требало је послати против острва "које да Бог да потонуло" најбољег војсковођу у царству, Нићифора Фоку (960). Он успе да се искрца на Крит и после вишемесечне опсаде заузе Кандију на јуриш (марта 961 г.). Освојено острво би преведено у хришћанство. Византинци опет постадоше господари у источним морима.

У исто време, срећне околности допустише да се предузме напад у Малој Азији. Још је Василије I био проширио границе царства до Еуфрата, повратио Самосату (873 г), победоносно ратовао у Кападокији и Киликији (878-879 г.). Расуло муслиманског света у X веку допринело је византиским успесима, нарочито после 927 год. када је царство било ослобођено бугарске опасности. Под чувеним војсковођама, Јованом Куркуом који је двадесет две године управљао Малом Азијом (920-942 г.) и заслужио да буде назван "другим Трајаном, другим Велизаром", Вардом Фоком, затим, и његовим синовима Никифором, Лавом, Константином, борба је била енергично настављена. 928 г. заузет је Теодосиопољ; 934 г. Мелитина; 944 г. Едеса, из које би триумфално враћена чудотворна слика Исусова која је ту била чувана; 949 г. Германикија; 957 г. Амида; 958 г. Самосата. Византиска граница је била проширена од Халиса до Еуфрата и Тигра, а читав низ новообразованих провинција (теме Севастија, Месопотамија, Селевкија, Ликанд) сведочио је о важности византиских освојења. Јерменска и Ивирска ослободиле су се исламског јарма и потпале под византиски утицај. Током X века Јермени су одиграли знатну улогу у монархији и дали јој војнике, војсковође, администраторе и чак цареве: Роман Лакапин и Лован Цимискије били су обојица јерменског порекла.

Борба са Бугарима

Још више него арабљански рат, бугарски рат је главни догађај спољашње византиске историје у X веку.

У почетку X века опасност од Бугара је била већа него икада. Просторно бугарска држава се пружала од области смештених северно од Дунава до Балкана, а на западу је допирала до Пинда. У моралном погледу, стапањем, у то доба већ потпуним, између бугарског и словенског живља, Бугарска је представљала једнородну државу у којој је монархиска власт била ухватила дубок корен, у којој је примање хришћанства осигурало јединство вере, у којој се, у додиру са Византијом, народ био уздигао до прилично високог ступња цивилизације. Све ово наводило је бугарске владаоце да споре византиским царевима превласт на Балканском полуострву. Да се оствари тај славољубиви сан довољан је био један човек; Борисов син, цар Симеон (893-927 г,). Одгајен у Византији, где се налазио као талац, занесен раскошју и цивилизацијом Византинаца, он је маштао да освоји Цариград и да стави на своју главу круну Константинових наследника. Више од једног века прави расни рат водио се између Грка и Бугара.

Борба отпоче 889 г., и, што је нарочито значајно, разлози су били економске природе. Када је Лав VI био наредио да се стоваришта, која су бугарски трговци имали у Цариграду, пренесу у Солун, Симеон објави рат. Упад Угара, најмљених од Византинаца, примора бугарског владаоца на повлачење (893 г.). Али после смрти Лава VI, немири, који су избили за време малолетства Константина VII, пружише му прилику да се поврати. 913 г, он се појави испред Цариграда; 914 г. заузе Адријанопољ; 917 г, потуче код Анхијала царску војску. И, сав поносан са својих успеха, Симеон се прогласи за "цара Бугара и Грка"; затим основа, у својој престоници Преславу, независну бугарску патријаршију; само му је још било остало да освоји Цариград. Он то покуша 924 г. Али, да би византиска престоница пала, потребно је било напасти је и са копна и са мора, а Симеон није имао морнарице. Изгледа такође да је за време састанка са Романом Лакапином потпао, као некада Атила пред св. Лавом, под утицај свега што је било престижа и цивилизације у тој стародревној царској величанствености. Он отступи и напусти свој лепи дуго сневани сан. И ма да се за време Симеона расцветала у његовом царству, а нарочито у његовој престоници Великом Преславу, духовна и уметничка култура због које је заслужио да се назове бугарским Карлом Великим, застој пред Цариградом означи пропаст бугарских стремљења. Када Симеон умре (927 г.), опадање је већ било отпочело.

Оно је све наглије ишло у суноврат за време дуге владавине његовог сина Петра (927-969 г.). У току тих четрдесет година Бугарска је све више постајала прирепак царства, и док је Византија јачала, њена стара супарница је из дана у дан слабила. Насупрот краљевској власти која је попуштала, великаши су се уздизали; верско јединство је било доведено у питање богомилском јереси; бугарска народност се распадала. Час одмазде приближавао се за Византинце.

Он куцну 967 г. Никифор Фока одби данак који је царство још увек плаћало Бугарима и заједно са Свјатославом, великим кнезом кијевским, нападе на Бугарску. Али се Свјатославу допаде освојена земља; он се у њој смести и одби да изиђе (968 г.). Смрћу цара Петра и убиством Никифора (969 г.) положај се погорша. Када се Јован Цимискије, попе на престо постојала је опасност од руског упада чак и у само царство; Свјатослав пређе Балкан, опустоши Филипопољ (Пловдив, 970 г.) и посеја страх и у самој престоници. Срећом, Руси бише потучени код Аркадиопоља (Лиле-Бургас, 970 г.), и цар је могао тада да предузме против њих велики војни поход (971 г.). Док је византиска флота ишла уз Дунав, Цимискије пређе Балкан, заузе Преслав, опседе Свјатослава код Доростола (Силистрија) и примора га да се покори и да напусти земљу. Бугарска би присаједињена царству, а независна патријаршија би укинута; победоносни јелинизам прошири границе царства до Дунава.

Ипак, око Преспе и Охрида, народни живаљ, под управом кнеза Николе и његових синова, упорно се опирао. Захваљујући немирима који избише у почетку владавине Василија II, један од Николиних синова, цар Самуило (976-1014 г.), основа македонско словенско царство. За десет година, од 976 до 986 г., он ослободи дунавску Бугарску, освоји Македонију и Тесалију и продре до Пелопонеза. Да би срушили то огромно царство које се простирало од Дунава до Јадранског Мора, морали су Грци да воде рат преко тридесет година (986-1018 г.). На његовом челу је за све време био Василије П, који је због своје упорне енергије и сурових победа добио назив Бугароубица.

986 г. Василије II предузе напад и продре у Бугарску, али би озбиљно потучен код Трајанових Врата на Балкану. Десет година је прошло пре но што је могао да настави борбу, и за време тих десет година Самуило није престајао да проширује своју државу од Дунава до Јадранског и Јегејског Мора. Али 996 г. он претрпе пораз на обалама Сперхија; Грчка му се измаче; изгуби битку и испред Солуна, и један део дунавске Бугарске паде у царске руке (1000 г.). Македонско словенско царство ипак остаде неосвојиво. 1001 г. Василије II покуша да га уништи. Он постепено заузе околна места, Верију (Бер), Сервију, Воден. Опкољен у планинама, Самуило се ослободи и опљачка Адријанопољ (1003 г.) Али. је цар упорно продужавао и сужавао опсаду, заузимајући Скопље, освајајући доњу и средњу Македонију (1007 г.), водећи рат са великом свирепошћу. Самуило је избегавао битке са постројеним војскама; коначно, ипак, његове трупе бише потучене у кланцу Кимвалонгу, на путу између Сереза (Сер) и Мелника (29. јула 1014 г.). Цар није преживео овај пораз; он умре нешто мало касније (15. септембра 1014 г.). То је био крај македонског словенског царства.

Наследници великог македонског цара продужише још четири године борбу, отимајући се у исто време о престо. 1018 г. у земљи је ипак био потпуно успостављен мир, и византиски цар, на своме победоносном путовању, старао се да је преуреди. Он је то чинио са умешном обазривошћу, штедећи административне обичаје и начин живота побеђених, трудећи се да задобије великаше, задржавајући старо верско уређење које је имало на челу независног архиепископа у Охриду. И тако, после много година, Византија је поново постала господар на целом Балканском полуострву, а на своме путу кроз Грчку до Атине, као и за време триумфа који је прославио са великим сјајем у Цариграду (1019 г.), Василије II могао се с правом поносити да је повратио царству моћ какву оно није имало већ вековима.

Поновно освојење јужне Италије и византиска политика на Западу

У исто време док су на Истоку победоносно ширили границе царства, владаоци од македонске лозе наставили су на Западу славољубиву политику својих претходника.

Никада се Византинци нису били одрекли права на Италију; сећање на Равену, стару престоницу егзахарта, није им давало мира. Слабост последњих каролиншких царева, расуло у јужној Италији раскомаданој између лангобардских кнежева и све већа опасност од муслиманског напада пружише Василију И жељену прилику да се умеша у политичке прилике на Полуострву и да покуша да оствари своје тежње. Цар је био ставио себи у задатак да обнови на целом Средоземном Мору стари византиски утицај, да истера из Јадранског и Тиренског Мора муслиманске гусаре и да сузбије афричке и сицилијанске Сарацене. Чим је ступио на престо, он предузе на Западу одлучну борбу. Није успео, истина, да поврати Сицилију, где Сиракуза паде 878 г. у руке неверника, али је завео ред на Јадранском Мору, обновио византиски савез са Млецима, поново вратио Хрвате под грчку врховну власт. Освојио је, што је нарочито важно, Бари (876 г.), Тарент (880 г.) и Калабрију (885 г.) и наметнуо византиско покровитељство лангобардским кнежевима. Две нове теме, Лангобардија и Калабрија, биле су основане у јужној Италији: то је представљало добру накнаду за изгубљену Сицилију.

Слабост Лава VI довела је тренутно у питање овај срећни исход. Пошто су заузећем Таормине (902 г.) били завршили покорење Сицилије, Арабљани су могли да освоје Калабрију и да се утврде чак до Кампаније. Али победом код Гариљана (915 г.) наново је била обезбеђена византиска премоћ у Италији и, у току целог једног века, упркос непрестаним сараценским навалама, упркос супарништву немачких царева, Грци одржаше своју власт у целој јужној половини Италије. Томе послу је такође славна владавина Василија II посветила напоре македонске династије. Победом код Кане (1018 г.), коју су царске трупе однеле над побуњеним становништвом Апулије, био је повраћен византиски утицај од Ређа и Бариа до капија папске државе. И под царском администрацијом, вештом у распростирању јелинског утицаја, нарочито захваљујући грчком свештенству и грчким манастирима, Јужна Италија поново постаде права Велика Грчка: значајан доказ о моћи ширења и о снази просветитељског претапања које су у X и XI веку биле основ величине византиског царства.

Појављивањем немачких царева око половине X века ипак су биле створене извесне препреке византиској политици. Када се Отон I спустио у Италију, када је узео назив цара, грчки понос је то с тешком муком подносио, јер му се чинило као насилно присвајање. Још је горе било када Отон рашири своју врховну власт над лангобардским кнежевима, вазалима Византије, и када упаде на грчко земљиште и нападе Бари (968 г.). Никифор Фока се одлучно одупре. Али његовом смрћу византиска политика би измењена; наступи споразум потврђен венчањем Отона II са Теофаном (972 г.). Ипак слога није дуго трајала: германске тежње нису могле да се измире са византиским захтевима. Немачки цареви су, међутим, постигли сасвим осредњи успех. Отон II упаде у Калабрију и би потучен код Стила (987 г.); Хенрик II узалудно подупираше апулиску побуну и претрпе пораз у својим нападима на грчку Италију (1022 г.). По смрти Василија II, као у Азији, као у Бугарској, Византија је била свемоћна и у Италији.

Дипломатско дело: вазали царства

Захваљујући својим великим војним успесима, грчко царство се у X веку простирало од Дунава до Сирије и од италијанских обала до јерменских висоравни. Али је вешта дипломатија проширила далеко изван ових граница делокруг рада монархије. Око царства се налазио читав низ вазалних држава које су сачињавале испред границе прву одбранбену линију и које су нарочито распростирале по свету византиски политички утицај и цивилизацију.

У Италији Млеци, потпуно грчки по своме пореклу и по својим обичајима, били су највернији и најпокорнији вазал царства. Тога ради цареви су им били поверили надзор над Јадранским Морем и, од краја X века (992 г.), признали им широке трговачке повластице које су припремиле њихову будућу величину. У Јужној Италији републике Напуљ, Гаета, а нарочито Амалфи, налазиле су се у кругу византиског утицаја. Најзад, лангобардски кнежеви Салерна, Капуе и Беневента, ма да нешто непоузданији, били су прихватили углавном грчко покровитељство. — На северозападу Балканског полуострва и на целој јадранској обали словенске државе Хрватска и Србија, које је Василије I био превео у хришћанство и довео под византиски утицај, биле су царству корисни савезници, нарочито против Бугара. — На Истоку, у приморју Црнога Мора, Херсон, више вазал него поданик, представљао је драгоцену осматрачницу, важно оруђе политичке и економске делатности према варварским народима, Казарима, Печенезима, Русима, који су становали у области оближњих степа. — На Кавказу кнежеви Аланије, Авазгије, Албаније, били су горди што носе византиске титуле и што примају новчану помоћ од Византије. Јерменске државе, најзад, отргнуте испод арабљанског утицаја, снабдевале су царство хиљадама војника и војсковођа. И јерменски багратидски краљ, као и кнежеви Васпурахана, Тарона, Ивирске, били су верни штићеници и слуге монархије, у очекивању да Василије II припоји њихове области једну за другом својој царевини.

Верско дело: покрштавање Русије

Али изван ових области које су се налазиле под грчким покровитељством, византиска просветитељска делатност пружала се још даље: као увек, хришћански проповедници су потпомагали посао дипломата. Обраћање Руса у хришћанство томе је очевидан доказ.

Од средине IX века Византија је била у односима са Русијом. У неколико махова, почевши од неизазваног напада из 860 г., кијевски пустолови бејаху загрозили Цариграду својим навалама (907 г. и 941 г,); осим тога, цареви су врло радо врбовали војнике из редова тих смелих ратника, а руски трговци су похађали византиска тржишта. Посета кнегиње Олге Византији (957 г) и њено прелажење у хришћанство учинили су те односе још тешњим. Али нарочито је одлучан догађај био, крајем X века, примање хришћанства од стране великог кнеза кијевског Владимира. 988 г., да би угушио феудалне побуне, Василије II добио је на захтев од кијевског кнеза 6000 најамника; у замену, Владимир је запросио руку једне византиске принцезе, и да би царски двор, који се колебао, присилио да се одлучи, он заузе Херсон. Василије II попусти захтевима варварског владара, али га наговори да се покрсти. Владимир прими крштење у Херсону (989 г.), затим га надметну своме народу у Кијеву. И отада је хришћанска Русија узела за образац византиску цивилизацију; она прими од Византије, заједно са православљем, и њену уметност, њену књижевност, њене обичаје. После Владимира, његов син Јарослав (1015—1054 г.) настави и доврши дело и створи од Кијева, своје престонице, такмаца Цариграду и један од најлепших градова на Истоку. Владимир је био руски Клодовик; Јарослав постаде руски Карло Велики. Али и један и други имају да захвале Византији за своју величину у сваком погледу.

Управљање царством

Грчки цар — василеус, како се званично називао — био је, заиста, врло велика личност. Наследник римских царева, он је био, као и они, у исти мах и врховни војни заповедник и живи израз закона. У додиру са источним монархијама постао је свемоћни господар (деспот, аутократор), цар по превасходству, такмац и наследник Великог Краља (василеус). Хришћанство му је дало једну потврду и један углед више. Божји изабраник, чином миропомазања обдарен божанском влашћу, Божји намесник и представник на земљи, он је добијао нешто од божанске природе. На дворским свечаностима, у сложености дворске етикете, раскошне и мало детињасте у исти мах, чије је обреде Константин Порфирогенит побележио у своме делу О церемонијалу, у свима испољавањима те политике разметања и сјаја којом се Византија увек хвалисала да задивљује и засењује варваре, цар је изгледао као надземаљско биће. Исто тако, све што је било у вези са његовом личношћу сматрано је "светим", а уметници су окружавали његову главу светлим кругом (нимбусом) као што су то чинили на сликама божанских лица и светитеља.

Владалац по божанском праву, неограничен и самодржац, цар је усретсредио у својој руци целокупну власт; према томе није тешко увидети колико је царству било од користи ово јединство управљања када је рука која је држала узде била чврста; а она је то често била. Ништа у византиским законима није чинило противтежу овој врховној моћи. Сенат је постао обичан државни савет састављен од послушних високих чиновника; народ је био прост пук, често бунтован и смутљив, који је требало хранити и забављати. Црква, и мимо места које је заузимала у византиском друштву, и мимо опасности која се рађала услед њеног богатства и њеног славољубља, била је, нарочита после свршене борбе око икона, потчињенија држави више него икада. Једино је војска представљала снагу која се често изражавала у војничким бунама и устанцима. Иако није потпуно отклонило ову опасност, напредовање појма о законитом праву на престо учинило ју је мање честом и мање погибељном по династију.

Византиска администрација и њено дело

Овој самодржачкој владавини, подједнако неограниченој и свеобухватној како у световном тако и у верском погледу, стојала је у служби искусна администрација, одлично централизована и изванредно дисциплинована. У престоници, око владара, министри, стојећи на челу многобројног чиновништва, управљали су државом с врха и преносили широм монархије господареву вољу. Под њиховом управом радила су небројена надлештва где су се изучавали по-лови до у појединости и спремале одлуке. Као некада Рим, и Византија је владала светом помоћу своје одлично организоване бирократије. У провинцијама, где је систем тема био постао једина основа административног устројства (око средине X века било је 30 тема, 18 у Азији и 12 у Европи), сва власт налазила се у рукама једне свемоћне личности, стратега, кога је непосредно именовао цар и који је зависио непосредно од њега. Тако, од врха до дна административних лествица, целокупно чиновничко особље, брижљиво изабрано, веома спремно и потпуно одано своме послу, потстакнуто на марљиво вршење службе напредовањем које му је дозвољавао владалац у вешто издељеној хијерархији дужности и положаја, са великом ревношћу извршавало је двоструки задатак који му додељивала царева воља.

Задатак администрације састојао се на првом месту у томе да владу снабде новцем: задатак тежак, јер је у Византији сваки час недостајала равнотежа између прихода државне благајне и небројених расхода које су захтевале политика и дворска раскош, несразмера између величанствених планова и недовољности средстава. Други задатак царске администрације био је можда још тежи. У византиској монархији није постојало ни расно ни језичко јединство: она је била, као што је на једном месту речено, "вештачка творевина која је владала над двадесет разних народности и која их је сједињавала у следећем обрасцу: један господар, једна вера." Администрација је била та која је пружила овој ненародносној држави потребну кохезију и јединство помоћу општег јелинистичког обележја и заједничког исповедања православља. Грчки језик је био језик администрације, цркве, цивилизације; у овом космополитском царству он је правио лажан утисак народног језика. Својом умешношћу у ширењу јелинске културе, оштроумном вештином којом се одликовала у обазривом опхођењу према побеђеним народима и њиховом асимиловању, царска администрација је утиснула заједнички печат на све разнородне елементе из којих се састојала монархија; и ништа не сведочи боље од овога о животној снази и експанзивној моћи царства. Ширењем православља, вештим начином на који је употребила цркву за морално освојење народа потчињених оружјем, администрација је довршила приближење и стапање разних раса којима је владао василеус. Она је била чврсти обруч који је чувао монархију и учинио од ње једнородно и снажно тело.

Законодавно дело

Цареви из македонске династије трудили су се да још више утврде ту кохезију помоћу значајних законодавних мера: они обновише, прилагођујући га новим условима друштвеног живота, старо Јустинијаново законодавство. Василије I предузе први овај велики посао, сабравши у Прохирону ("приручни законик", 879.) најважније изводе из Corpus juris civilis и спремивши под називом Епанагога ("друго издање", прохирон с изменама и допунама, 886 г.) приручник обичајног права. Његов син Лав VI доврши дело уредивши, под називом Василике ("царски закони"), потпун законски зборник у шездесет књига (887-893 г.), компилацију и извод из закона објављених за време Јустинијанове владавине. Наследници прва два македонска цара нису показали мању законодавну делатност кофа би крунисана, 1045 г., под Константином Мономахом, оснивањем правничке школе у Цариграду, одређене да буде истовремено расадник и правника и чиновника. Тако је довршено учвршћивање монархиског јединства.

Војно устројство

Одлична војска, изванредно обучена помоћу искусне тактике и која је у верском заносу и родољубивом осећању налазила снажне побуде за своју храброст и одушевљење, изврсна флота, помоћу чијих је победа Византија загосподарила морима и која је била, према речима једног писца из XI века, "понос Ромеја". још више су увећавале моћ и углед царства. О тим војницима, које су сматрали најбољим слугама монархије, велики војнички цареви из македонске династије брижљиво су се и постојано старали: они су хтели да им осигурају све повластице, све обзире, земље које су им разделили с правом наслеђа као и уважење које се мора имати према браниоцима царства и хришћанства. И дивна епопеја азиских ратова, огромна упорност у борби са Бугарима, показале су заиста шта се све може очекивати од тих јединствених трупа, вичних ратничком занату, способних да поднесу сва искушења, све заморе, сва одрицања. Истина је да су те трупе биле великим делом састављене од најамника и да су имале све мане најамничких војски: ипак су оне, под славним војсковођама који су тада њима заповедали, учиниле монархији велике услуге и украсиле њене заставе сјајем славе.

Економско благостање

Добра финансиска администрација и изванредан развој индустрије и трговине пружили су царству, поред моћи, још и богатство. Израчунато је да су се у XI веку приходи монархије пели на 650 милиона, који би данас одговарали суми већој од три златне милијарде; а после смрти Василија II било је у државној каси залихе од 220 милиона, више од једне златне милијарде у данашњем новцу. И поред цепидлачког и до ситнице спроведеног законског уређења које је држава наметала индустрији, — Цариград је био, већ је речено, монополски и протекционистички рај, — ремек-дела која су излазила из руку византиских занатлија, свилене тканине сјајних боја и потпуно искићене везовима, величанствена златарска роба засењујућим емаљима украшена, блистави накити од драгог камења и бисера, вешто исклесане израђевине од слоноваче, радови од бронзе са удубљењима испуњеним сребром, стакларије ишаране златом, све те дивоте раскошне индустрије прибављале су грчким радионицама огроман углед у целом свету. Упркос погрешкама царске економске политике и прилично несносном систему који је наметала трговачким пословима, развој трговине није био мање полетан. Делатношћу својих трговаца, снагом своје морнарице, својим пристаништима и великим тржиштима који су били средишта размене, Византија је приграбила сва светска богатства. По своме положају између Истока и Запада, на раскршћу свих путова светске трговине, Цариград је био велико складиште где су се стицали сви народи, где су размењивани производи из целога света. Израчунато је да су, само у престоници, тржишне и царинске дажбине годишње доносиле у државну касу 7.300.000 златника, више него данашњих 500 милиона у злату.

Завршетак процеса феудализације

Али су под покривачем успеха и спољашње моћи сазревали у Византији елементи распадања и опадања. Вршио се брз процес прождирања ситног земљопоседа од стране крупног и нестајања слободног сељаштва.

Сада је тај процес захватио не само газдинства »убогих« и слободне сељачке општине, које су се још понегде сачувале, него и земљишне деонице стратиота. По сваку цену, користећи се упропашћавањем сељака од стране чиновника, елементарним несрећама итд., а често примењујући и директно насиље, натеривали су динати сељаке да им предају своје парцеле, поробљавали их и оптерећивали све већим дажбинама. Крупни земљопоседници, који су у исто време били и војне старешине (»архонти«) стратиота, на исти су начин упропашћавали стратиоте и стављали их у кметовску зависност од себе. Тако су образована огромна земљишна имања Комнинâ, Анђелâ, Кантакузенâ и других крупних феудалних породица.

У X—XI веку брзо расте и манастирски земљопосед, повећава се број манастирских екскусија, под чијом су заштитом монаси не само пљачкали сељаке него се и бавили трговином без плаћања царина и зеленаштвом, на штету државних финансија и трговаца по градовима.

Цареви су често иступали против обеземљивања и покмећивања сељака и стратиота, издајући едикте у којима се нису устезали да жигошу пљачкаштво дината и манастира. Роман Лакапен је прописао да се »убогима« врате земљишта која су од њих купљена за време глади; Константин VII је прогласио стратиотске деонице за неотуђиве; Нићифор Фока је покушавао да заустави пораст манастирског земљопоседа и забранио је оснивање нових манастира; Василије II је издао закон о алеленгију, по коме су динати били дужни да плаћају порез за »убоге« у случају да га ови не могу плаћати. Али сви ти закони и наредбе, изазвани страхом централне власти да ће изгубити главне пореске обвезнике и војне контингенте, или се нису извршавали, или су их сами цареви укидали под притиском цркве и световне аристократије. Ниједан од царских закона није постигао свој циљ и није спасао класу ситних слободних земљопоседника, која је брзо нестајала.

Шта више, у XI веку сама влада као да завршава процес потчињавања читавог сељаштва феудалној аристократији — увођењем система дељења пронија, земљишних поклона, који имају исти значај као и западно-европске бенефиције. Притом је динат који добије феудални посед — пронију — стицао власт сениора над дотле слободним сељаштвом које је настањено на том поседу. У пронију су даване и земље које су припадале сељачкој општини; ова се притом делила на више делова и према томе је престала да постоји. Систем пронија, који је повећао број дината, убрзао је ликвидацију последњих остатака сељачког земљопоседа.

Књижевност и уметност

Овом развоју индустриског и трговачког живота одговарао је сличан процват живота духовног. На обновљеном цариградском универзитету изврсни наставници, под брижним окриљем владалаца, предавали су филозофију, реторику, науке, а око њихових катедри тискали су се ђаци који су дошли са свих страна византинског или арабљанског Истока. У додиру са оживљеном класичном старином, по изласку из иконоборачке кризе, извршен је препорођај у свима областима људскога ума, а ни сами цареви нису сматрали недостојним да се баве књижевним послом. Поново се буди интересовање за световну и посебно античку књижевност. То је интересовање добило најјаснијег израза у делатности патријарха Фотија, писца »Мириобиблиона« — опширне збирке извода из прочитаних књига и мишљења о њима. То је један од најзанимљивијих примера византиске књижевне критике, која је обухватила неколико стотина, махом античких дела. У исто време Фотијево дело сведочи о компилативном, нетворачком карактеру византиске научне мисли у IX веку.

На потстрек Константина VII Порфирогенита X век је направио инвентар свих богатстава која су му завештали прошли векови; то је век историских, правних, административних, граматичких, научних и хагиографских енциклопедија. На ове основе се изворна мисао наслања да би ишла даље. У доба македонских царева редом су делали: у IX веку Фотије, горостасни научник, смели и моћни дух, у XI веку Михаило Псел, свеобухватни геније, најрадозналији, најсјајнији дух, највећи новотар свога времена који је обновио Платонову филозофију и заслужио, својим списатељским даром, да буде изједначен са највећима. Око њих је читава плејада људи од вредности, историчара као Константин Порфирогенит, Лав Ђакон или Михаило Аталијат, хроничара као Симеон Магистар или Јован Скилица, филозофа, богослова и песника. Поред научне и забавне књижевности, и народно песништво заузима достојно место, а јуначки спев Дигенис Акрита, сравњив са Песмом о Ролану или са Сидовим романцером, уноси нов и непознат дух у византиску књижевност.

Својеврстан споменик византиског књижевног стварања представљају и безбројна житија светаца, која су за данашњег историчара драгоцена због обиља детаља из живота и историских података, расутих по тим житијама. Тај род византиске књижевности још је шире продро у Русију неголи историографија и постао омиљена лектира руских читалаца, извршивши снажан утицај на стару руску књижевност.

За уметност такође доба македонских царева представља нови златни век. Василије I и његови наследници, као и Јустинијан, били су велики градиоци, а архитекти које су употребили умели су, са досетљивом и стваралачком фантазијом, да саграде читав низ красних цркава по обрасцу Св. Софије. Као у књижевности, и у уметности тога доба преовлађују утицаји оживљене античке и световне традиције. Византија се враћа јелинистичким схватањима, упрошћеном распореду, вајарским ставовима код којих се, услед ближег познавања муслиманског Истока, примећује мешавина наклоности према раскошном украшавању и избора светлих боја. Осим црквене уметности појављује се, у царским и великашким палатама, световна уметност, надахнута класичном историјом и митологијом, која је углавном била стилска и ограничавала се на историске слике и портрете. У украшавању како цркава тако и двораца испољава се љубав према блиставој раскоши и великом сјају. Мозаици као што су они у манастиру Св. Луке или, нарочито, у манастиру Дафни, ремек-дело византиске уметности, или у Кијеву, где се огледа невероватан утицај који је ова уметност вршила на целом Истоку; дивни рукописи, украшени цртежима у боји за цареве, као Григорија Назијанског, или Псалтир у Националној библиотеци у Паризу, или Василијев Менолог у Ватикану, или Псалтир у Марцијани у Млецима; радови пуни прелива дивотног шаренила боја, као лимбуршки ћивот или иконе са ликом Св. Михаила које се чувају у ризници цркве Св. Марка; затим предмети од слоноваче, тканине: све то довољно је да покаже каква је ремек-дела византиска уметност била способна да створи. Она је створила нешто још значајније, мајсторски распоред украса, који је начинио од живописа поучно средство у служби цркве, и нову иконографију, веома разноврсну и богату, која стоји у вези са препорођајем извршеним у IX веку. Помоћу свега овога византиска уметност је моћно вршила свој утицај у целом свету, у Бугарској као и у Русији, у Дерменској као и у јужној Италији.

Цариград је био блиставо огњиште овог дивног цветања, краљица отмености, престоница цивилизованог света. Иза моћних зидина које су га браниле, град "чуван од Бога" садржавао је неупоредиве драгоцености. Св. Софија, чија складна лепота и раскошне свечаности задивљаваху све оне који су у њу ступали; Свети двор, у чије су увећање нечувене велелепности десет генерација царева уложиле свој понос; Хиподром, где је влада гомилала све представе које су могле забавити народ, — били су три стожера око којих се кретао сав живот у Византији. Осим њих, било је читаво мноштво цркава и манастира, раскош у палатама појединих великаша, богатство базара, ремек-дела античке уметности која су испуњавала тргове и улице и чинила од града најдивнији музеј. Цариград, у X веку, хвалисао се да он сам садржи седам чуда — исто онолико колико их је имао цео стари свет — "којима се поносио, према речима једног писца, као да су била седам звезда". Странци, са Истока као и са Запада, замишљали су Византију као јединствени град на свету који се сав прелива у златном блистању. Међу Словенима као и међу Арабљанима, у Италији као и у далекој Француској, упорна мисао на Византију и утицај који је њена цивилизација вршила били су дубоки; грчка монархија, под македонским царевима, била је једна од најснажнијих држава које су постојале; и истовремено са дивљењем, она је већ изазивала — озбиљна опасност по будућност — свеопшту похлепу.

Насупрот феудалној култури раног западног Средњег века, византиска култура никад није била искључиво црквена. Напротив, световни су елементи у њој понекад преовлађивали. Исто су тако византиска школа, па дакле и образованост друштва, били мање зависни од цркве него на Западу. Зато се продирање византиских културних утицаја у Русију, иако се вршило под заставом хришћанства и црквене изградње, могло у своје време показати плодоносним и за развитак руске световне културе.

Друштвено питање и феудалне буне

Крајем IX и током X века једно озбиљно питање које је задирало у друштвени живот узбуркало је царство. Два сталежа су била један према другом: сиромашни и моћни; и како су ови други непрестано отимали имања и угрожавали слободу првих, мало по мало образовало се у царству, нарочито у азиским провинцијама, снажно феудално племство које је располагало огромним поседима, штићеницима, клетвеницима, и чији је утицај био још већи услед високих административних дужности које је вршило и војних положаја који су стављали војску у његову зависност. Богато, моћно, омиљено у народу, ово племство је представљало исто толико политичку колико и друштвену опасност за владу. Цареви су то схватили и, свом снагом, борили су се против ових непокорних великаша који су се хвалисали да уливају страх василеусу и који су, у сваком случају, захтевањем ослобођења од порезе умањивали приходе државне благајне, а присвајањем поседа додељених војницима исцрпљивали једно од најбољих врела снабдевања војском.

Василије I, у овом случају као и у свима осталима, започео је политику у корист династије и трудио се да ограничи бесправно приграбљивање туђе имовине од стране великаша. Његови наследници продужише његово дело. Низ уредаба које су донели Роман I Лакапин (922 г. и 934 г.), Константин VII, Роман II, Никифор Фока, имале су за циљ да обезбеде заштиту малог поседа и да спрече великопоседнике "да гутају имања сиромашних." Стално обнављање ових мера доказује да је опасност све више расла. Догађаји из друге половине X века посведочили су то на очигледан начин.

Сутрадан по убиству Никифора Фоке прва феудална буна избила је у Малој Азији (971 г.) под вођством Варде Фоке, синовца преминулог цара. Устанак је био угушен са доста напора. Он је избио поново, још опаснији, за време првих година владавине Василија II. 976 г. десила се права азиска фронда. Варда Склир, велики феудални господар, стави јој се на челу и, окупивши око себе све незадовољнике, све пустолове, све оне који су хтели да приграбе штогод за време буне, у року од неколико недеља постаде господар Азије и загрози Цариграду (978 г.). Против овог феудалног претендента влада позва у помоћ другог феудалца. Варда Фока потуче Склира у боју на Панкалији (979 г.) и угуши устанак. Али када је изгледало да је учвршћена власт Василија II загрозила племству, изби нова буна. Фока и Склир, пре тога непријатељи, измирише се да би се дигли против цара (987 г.). Василије II својом великом истрајношћу однесе потпуну победу. Фока, потучен код Хрисопоља, према Цариграду који је већ био опсео (988 г.), погибе у боју код Авида (989 г.); Склир би принуђен да се покори. Али цар никада не заборави ове феудалне устанке, и законом који донесе 996 г. интереси великаша насилника бише свирепо погођени. Изгледало је да је круна постигла потпуну одмазду над побуњеним феудалцима у Анатолији.

У ствари, све су ове мере биле безуспешне. Влада је узалуд ограничавала развој великог поседа, оптерећавала огромним порезима великаше, настојавала да умањи њихов утицај на војску: ништа није помогло. Феудално племство је однело коначну победу над царском влашћу, а за време слабости и расула који су задесили монархију у другој половини XI века њен спас је обезбедила феудална породица Комнина.

Црквено племство

Ни црквено племство није било мање моћно ни мање опасно од световног.

У X веку, као и у VIII, знатан део не-покретних добара налазио се у рукама калуђера, на велику штету државне благајне и војске. Цареви који су владали у X веку трудили су се да ограниче развој манастирских добара; Никифор Фока је, шта више, забранио оснивање нових манастира (864 г.) и давање поклона онима који већ постоје. Али у византиском царству црква је била сувише моћна да би се такве мере могле дуго одржати, а монархији је она сувише често била потребна да се не би морало имати обзира према њој. 988 г. Василије II укиде Фокин указ. Манастирска странка била је победила.

Исто тако, у распрама са мирским свештенством цар није увек имао последњу реч. Услед пространства свога подручја, улоге коју је играо у цркви, читаве војске калуђера који су му се покоравали, политичког утицаја који је вршио, јаких славољубивих тежњи које му је улевала ова моћ, цариградски патријарх је био опасна личност. Ако је патријарх одан влади могао да јој учини велике услуге, патријарх непријатељски расположен према њој био је веома погубан и његов противан став могао је да држи у шкрипцу и самог цара. Лав VI је имао то искуство са патријархом Николом; и ма да је, коначно, био приморао црквеног великодостојника да се повуче (907 г.), ипак се овај, по царевој смрти, поново попео на патријаршиски престо (912 г.); он је био за време малолетства Константина VII главни министар и одиграо је у унутрашњим бунама, као и у вођењу спољне политике царства, одлучну улогу; a tomus unionis ("унијонистичка повеља", 920 г.) којим је било уређено питање четвртог брака због кога је раније био дошао у сукоб са царем значио је за њега сјајну освету над царском влашћу. Исто тако је и патријарх Полиевкт пркосио Никифору Фоки; и мада је најзад морао да подлегне, ипак је после тога израдио код Цимискија (970 г.) опозивање свих мера неповољних по цркву. Али славољубље цариградских патријараха изазвало је још озбиљније последице: оно је довело до раскида са Римом и до шизме између двеју цркава.

Још раније, као што је познато, Фотијево славољубље је било изазвало овај раскид. По ступању на престо Василија I отпочета је друкчија верска политика; патријарх је пао у немилост, а црквени сабор, одржан у Цариграду 869 г., успоставио је слогу са Римом. Фотије, међутим, опет постаде патријарх 877 г.; поново, на сабору од 879 г., он раскиде са папством; и ма да је коначно подлегао 886 г., ма да је споразум са Римом свечано обновљен 893 г., прикривени сукоб је и даље трајао између двеју цркава, мање, свакако, у споредним питањима догме и учења која су их делила него у упорном одбијању Грка да признаду римско првенство и у славољубивим тежњама цариградских патријараха да буду папе на Истоку. Од краја X века непријатељство је било на врхунцу: довољно ће бити, средином XI века, славољубље Михаила Керуларија да се изврши потпун расцеп.

Опадање царства у XI веку

Упркос стварним опасностима које су претиле царству, ипак, да би се одржали углед и моћ монархије, било би довољно да је на престо дошао какав одлучан владалац који би наставио окушану вешту и снажну политику. На несрећу, на престолу су се ређале жене или осредњи и небрижљиви владари, и у томе се налази почетак нове кризе.

Одмах по смрти Василија II отпоче опадање под његовим братом Константином VIII (1025-1028 г.) и под двема ћеркама овог последњег, прво Зоје и њена три узастопна мужа, Романа III (1028-1034 г.), Михаила IV (1034-1041 г.) и Константина Мономаха (1042—1054 г.), са којим је делила престо (она умре 1050 г.), затим Теодоре (1054—1056 г). Оно се испољи још жешће по изумирању македонске династије.

Нормани и Турци

На свима границама Византија је сада узмицала. Печенези, скитнички народ турског племена, пређоше Дунав и заузеше земљу до Балкана. Македонија се побуни (1040 г.) под воћством Петра Дељана, који се издавао за потомка цара Самуила; побуњеници загрозише Солуну и, ма да је покрет претрпео неуспех, земља, сва уздрхтала под византиским угњетавањем, била је спремна да се свакога часа отцепи. Србија се исто тако диже на оружје и захтеваше независност. На Јадранском Мору Млеци освојише дотадашње византиске поседе. Али се појавише два нарочито опасна противника, Нормани у Европи, Турци Селџуци у Азији.

Настањени око средине XI века у јужној Италији и подржавани од папства, Нормани, под воћством Роберта Гвискара, постепено беху откинули од грчког царства све што му је припадало на Полуострву. Узалуд је Ђорђе Манијак, византиски управник Италије, после славних победа над сицилијанским Арабљанима (1038—1040 г.), зауставио за тренутак надирање Нормана (1042 г.). По његовом одласку све пропаде. Троја паде 1060 г., Отрант 1068 г., Бари, последња византиска тврђава, подлеже 1071 г.

У Азији је положај био сличан. Под воћством Тогрул-бега, Турци Селџуци јуришаху на царство. У почетку њихов налет се разби о чврсти низ утврђења која је био подигао Василије II; али Јерменија, недовољно привезана за Византију и незадовољна због верских гоњења којима је била изложена, била је непоуздана.

Значи ли то да су Нормани и Турци били опаснији противници од толиких других које је Византија раније била савладала? Не, али је царство било слабије. Све опасности које су се наговештавале у X веку оствариле су сада своје претње.

Шизма и унутрашње расуло

1054 г. славољубље патријарха Михаила Керуларија изазвало је озбиљан сукоб. Он се био оборио на Рим када је овај хтео да обнови своју власт над дијецезама у Јужној Италији. Папа Лав IX одвратио је са подједнаком жестином, и папски посланици који су дошли у Цариград озбиљно су повредили својим надутим држањем византиски понос. Дошло је, дакле, убрзо до раскида. Папски посланици свечано искључише из цркве патријарха. Керуларије помоћу буне наметну цару Константину IX Мономаху шизму коју је желео. Одвајање двеју цркава било је довршено. Овај расцеп са папством имао је по царство веома озбиљне последице. Не само што је убрзао пад византиске владавине у Италији, већ је нарочито ископао између Византије и Запада провалију коју ништа није могло испунити. У очима Латина Грци су отада били обични шизматици према којима се није морало имати ни обзира ни трпељивости већ само оправданог подозрења. Византинци, са своје стране, тврдоглаво су остајали при својој срџби и мржњи на Рим. Питање односа између папства и православне цркве тешко ће притискивати убудуће судбину монархије. Најзад, у земљи, околности под којима је извршена шизма показале су на очигледан начин колико је велика немоћ царске власти према свемоћном патријарху: Михаило Керуларије то није заборавио.

Али је нарочито феудална опасност постајала сваким даном све већа. Да би срушила исувише снажно племство, царској политици се учинило умешним да отпочне борбу против војске на коју су се великопоседници наслањали и чија се снага на опасан начин испољавала, баш у томе тренутку, у бунама, као што је била буна Ђорђа Манијака, прослављеног јунака у сицилијанским и италијанским ратовима (1043 г.), или буна Лава Торникија (1047 г.). Тада се образова једна грађанска странка која узе за задатак да изрази своје неповерење војницима. Владавина Конетантина Мономаха забележила је прву победу. За време овог цара весељака и нератника војска је била осетно смањена; народне трупе су биле у већој мери него икада замењене најамницима, Норманима. Скандинавцима, Русима, Англо-Сасима, јер се мислило да се у њих може имати више поверења. Војни буџет је био скресан, тврђаве су биле занемарене, војсковође су држане по страни или су биле бачене у немилост. Влада је била у рукама људи од пера, Псела, Ксифилина, Јована Мавропа, итд. Оснивање правничке школе имало је за главни циљ да снабде ову владу грађанским чиновницима. Између свемоћне бирократије, која се наслањала на сенат, и војске сукоб је ускоро постао неизбежан. Он би жесток. 1057 г. Прононциамиенто, који је подржавао Михаило Керуларије, диже на престо једног чувеног војсковођу, Исака Комнина.

Све је то имало озбиљних последица. Споља, царство је свуда узмицало; становништво, које је слаба влада рђаво бранила а осим тога преоптерећено порезима, отцепљивало се од монархије и, као у римском царству пред пропаст, позивало варваре. У земљи, у свеопштем расулу, феудално племство је уздизало главу; војска, незадовољна услед непријатељства које се према њој испољавало, била је спремна на сваку побуну. И сами најамници су се бунили, а нормански кондотијери у служби царства, Херве, Роберт Крепен, Русел де Бајел, радили су у своју сопствену корист. Устанци су се низали један за другим

Референце

Литература

Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
Carr, John (2015). Fighting Emperors of Byzantium. Pen and Sword. ISBN 978-1-4738-5626-4.
Шарл Дил Историја византијског царства — Викизворник
Шарл Дил Византијске слике: Романтичне пустоловине Василија Македонца — Викизворник
Шарл Дил Византијске слике: Четири женидбе цара Лава Мудрог — Викизворник
Шарл Дил Византијске слике: Теофана — Викизворник
Шарл Дил Византијске слике: Зое Порфирогенита — Викизворник
А. Д. Удаљцов, Ј. А. Космински и О. Л. Вајнштајн ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА I — Викизворник
Владимир Ћоровић Историја српског народа
Владимир Ћоровић Историја српског народа
Владимир Ћоровић Историја српског народа
Владимир Ћоровић Историја српског народа

Спољашње везе

Аморијска династија	Владајућа династија у Византијском царству (867 — 1057)	Грађански ратови у Византији током XI века (Династија Комнина)

[[Категорија:Македонска династија| ]] [[Категорија:Византијске династије]]

О садржају

Какав је ово чланак? Вероватно је све прекопирано из неке књиге, а нема још ни једну референцу поред тога. — Обсусер✉ 10:19, 4. фебруар 2016. (CET)[одговори]

Већина неенциклопедијског садржаја је уклоњено из чланка, и тај садржај је пребачен овде. Zoranzoki21 (разговор) 13:06, 2. март 2018. (CET)[одговори]