Разговор:Николај Велимировић

Из Википедије, слободне енциклопедије

Разлог добијања ордена[уреди]

Да ли неко зна због чега је Владика Николај добио "Хитлеров" орден? По информацијама које ја посједујем иѕ незваничних извора, орден му је додијељен ѕбог односа према погинулим нјемачким војницима у Првом свијетском рату. Наиме речено ми је да је за разлику од тадашње праксе сахрањивао погинуле војнике на доличан начин (без масовних гробница) као да се ради о српским војницима (иначе правило које је унијето у касније међународне конвенције које регулишу ову област ратног права)

Овако о томе пише Бајфорд...

The second contentious aspect of Velimirović’s biography—regularly flagged by his critics—concerns the fact that in 1935 the German Chancellor, Adolf Hitler, awarded him a civilian medal, in gratitude for his contribution to the 1926 restoration of a First World War German military cemetery in the Macedonian town of Bitolj. As Velimirović’s supporters rightly point out, the medal was awarded for an honorable act of Christian charity that did not in itself demonstrate any ideological or political affiliation with the Nazis (e.g., Atanasije Jeftić, “Regarding the attacks on Bishop Nikolaj,” Pravoslavlje, 1 September 1986, 11). Moreover, in an attempt to play down the significance of this episode, Velimirović’s followers insist that the bishop was profoundly embarrassed by the award, and never showed it to anybody. Such attempts at distancing are undermined by the fact that shortly after receiving the award from the German Ambassador in Belgrade (at a high-profile ceremony attended by then-Patriarch Varnava Rosić), Velimirović publicly cited Nazi Germany as being on the way toward the realization of his own nationalist ideal. In a speech entitled The Nationalism of St. Sava, Velimirović praised Hitler and even compared him, in terms of importance, to the founder of the Serbian Church, the medieval Saint Sava. Referring to Hitler’s apparent ambition to create a national church, Bishop Nikolaj suggested that

One must commend the current German Leader, who, as a simple craftsman and a common man, has realised that nationalism without faith is an anomaly, a cold and insecure mechanism. In the 20th century he has arrived at the idea first introduced by St. Sava, and, although a lay person, he has taken upon himself that most important of all missions, one that is only worthy of a Saint, a genius, a hero (Velimirović 1935/2001, 36).

Није ми јасно шта је то што је проблематично у овом цитату, ако је уопште цитат. Схватање да је национална држава без вјере "хладан и несигуран механизам" не дјелује нимало фашистички па по мени ни националистички. Више ме брине то што Бајфорд у изобилју користи секундарни литературу а сасвим ријетко цитира самог Николаја па и ако то ради то се своди на свега по двије три ријечи под наводницима (што често указује на трзанје из контекста). Ово нису никакве готове тврдње, већ је написано прије свега да бих чуо информације које неко од вас евентуално посједује о ове двије теме (нагласак је на информацијама а не на букању). Прије него што неког етикетирамо као присталицу ове или оне идеје, нужно је да се упоѕнамо са његовим аутентичним дјелима и идеолошки неутралном биографијом.

O Svetosavlju kao ideologiji i zivotu Sv Nikolaja[уреди]

ZA[TO SE U CRKVI [APU]E Pe{~anik FM: Knjiga 2 Izdava~: Fabrika knjiga Za izdava~a: Dejan Ili} Urednice: Svetlana Luki} i Svetlana Vukovi} Lektura i korektura: Zorica Galonja Grafi~ko oblikovanje: Jana Nikoli} Kompjuterska obrada teksta: Radovan Galonja [tampa: Standard 2, 2005.

Radmila radi} - Svetosavlje (str 179 - 181)

Vode}i teolozi u me|uratnom razdoblju, kao {to su episkop Nikolaj Velimirovi} koji je studirao u Oksfordu, Bernu i Petrogradu, potom Justin Popovi}, koji je bio profesor na pravoslavnom Bogoslovskom fakultetu, Dimitrije Najdanovi} i drugi, nastojali su da revitalizuju nasle|e Svetog Save predstavljaju}i ga kao sveca i narodnog vo|u. Proces revitalizacije ’20-ih godina XX veka, me|utim, patio je od nedostatka istorijske kritike. Polemi~ki stavovi prema islamu, katolicizmu i uop{te zapadnoj kulturi generalno, datirali su iz razli~itih i kasnijih vremenskih perioda, posle smrti svetog Save, i oni su integrisani u teolo{ki koncept svetosavlja. Osnovi za ovaj teolo{ki koncept postavljeni su u jednom govoru koji je Nikolaj Velimirovi} odr`ao o svetom Savi ’30-ih godina XX veka, gde on na pitanje {ta je to narodna crkva ka`e da je narodna crkva u stvari crkva koja ima samostalnu upravu, koja ima narodno sve{tenstvo, narodni jezik i koja po{tuje narodne obi~aje u izra` avanju vere. Pored te narodne crkve ili uz nju, i{la je i narodna dinastija, narodna vojska i narodna prosveta. Kasnije }e se ovaj tekst Nikolaja Velimirovi}a mnogo koristiti ne samo u drugoj polovini ’30-ih, nego posebno ’80-ih i ’90-ih godina XX veka. Ova teologija nacije je bila iskori{}ena pre svega da se na|e jedno jedinstveno mesto koje }e povezati sve Srbe koji su bili rasuti po raznim delovima Kraljevine, a osim toga ono je imalo funkciju i da, kako su govorili, dovede do pribli`avanja i prevazila`enja jaza izme|u srpske inteligencije i crkve do koga je do{lo, kako su govorili, zahvaljuju}i uticaju koji su na srpsku inteligenciju vr{ili zapadni filozofski i politi~ki modeli razmi{ljanja. Kult svetog Save ja~ao je u ovom periodu u {kolama, u javnom `ivotu, a pored toga radilo se mnogo na ja~anju kulta Kosova, potom na slavi stare nemanji}ke dinastije, na pri~i o dobu cara Du- {ana, o seobama u Ugarsku, osnivanju crkve 1219. godine i tako dalje. Nikolaj Velimirovi} je u svojim po~etnim radovima bio sklon izvesnim reformama u crkvi, {to se u to vreme tuma~ilo njegovim {kolovanjem na Zapadu, me|utim kasnije }e on po~eti da ukazuje na predznake agonije zapadne civilizacije i sve vi{e }e glorifikovati srpskog seljaka i ruskog mu`ika. Za razliku od njega, Justin Popovi} je problem Evrope video pre svega u katolicizmu i on je pisao da nasuprot Bogo~ove~anskoj filozofiji u pravoslavlju, na evropskom Zapadu hri{}anstvo postepeno prerasta u humanizam, {to }e neminovno zavr{iti u nihilizmu i anarhizmu. Sve{tenstvo je bilo uklju~eno u politi~ke borbe ve} tokom XIX veka. Recimo, de{avalo se da sve{tenik koji pripada jednoj politi~koj partiji ne bude primljen u ku}u da izvr{i odre|eni obred kod ljudi koji su pripadali drugoj politi~koj stranci. Obra~uni su nekad bili vrlo surovi. Sve{tenstvo je, kako ka`u neki koji su pisali u tom periodu, bilo do te mere uvu~eno u politi~ke obra~une da se vi{e bavilo politi~kim pitanjima nego {to se bavilo pitanjima koja su se ticala vere i crkve. Najve}i broj sve{tenika je bio u Radikalnoj stranci do Prvog svetskog rata, ali i kasnije. Crkva nije blagonaklono gledala na u~e{}e sve{tenika u politi~kim partijama i politi~ kim borbama, ali ona fakti~ki to nije ni zabranjivala. Nije nikad izdala neko zvani~no saop{tenje u kome bi zabranila takvu vrstu delatnosti. Recimo, zanimljiv je odnos mitropolita crnogorsko-primorskog Gavrila Do`i}a sa Milanom Stojadinovi}em, koji je bio predsednik vlade jedno vreme, a koji je nekoliko puta odlazio u Crnu Goru kada se tamo kandidovao na izborima. Njih dvojica su uspostavili dobre odnose. I me|u sve{tenstvom u Crnoj Gori je vladao sukob izme|u onih koji su pripadali Demokratskoj stranci i onih koji su pripadali Radikalnoj stranci. Me|u episkopima nije bilo ljudi koji su direktno pripadali odre|enoj stranci, ali znalo se otprilike ko je simpatizer koje stranke i ko je naklonjen ovoj ili onoj strani. Gavrilu Do`i}u se kasnije mnogo prebacivalo da je zahvaljuju}i politi~kim vezama sa predstavnicima odre|ene politi~ke stranke do{ao na patrijar{ijski presto 1938. godine. Zanimljiva je veza izme|u Nikolaja Velimirovi}a i Dimitrija Ljoti- }a, koji je bio vo|a Zbora. Ta bliskost je bila ne{to {to niko od njih nije ni krio. Kada je jednom prilikom neki sve{tenik pitao patrijarha Gavrila da li je istina da je Nikolaj Velimirovi} bio ljoti}evac, on je odgovorio – ne, nego je Ljoti} bio nikolajevac. Veza izme|u Nikolaja i Dimitrija Ljoti}a za izvesno vreme tokom rata }e zahladneti, njih dvojica }e ~ak i prekinuti komunikaciju, ali Nikolaj Velimirovi} je dr`ao govor kada je Dimitrije Ljoti} poginuo u Sloveniji i taj govor je izazvao vrlo negativne efekte i me|u samim sve{tenicima. Postoji jedna pri~a da je, kada su Nikolaj i Gavrilo Do`i} oti{li u London da krste sina kralja Petra II, sve{tenik Milan Nikoli} pitao Nikolaja Velimirovi}a da li je dr`ao govor na Ljoti}evoj sahrani, na {ta je Nikolaj odgovorio negativno. Kada je isto to pitao patrijarha Gavrila ovaj je rekao – si|i dole i reci mu da la`e. Ta veza je imala uspone i padove, ali nisu svi u crkvi gledali blagonaklono na njihov me|usobni odnos.

Drugi svetski rat i komunizam (izvod, str 184)

Episkop Nikolaj i patrijarh Gavrilo Do`i} su bili dva i po meseca u logoru Dahau ’44. godine. Bili su sme{teni u posebnom delu logora i postojao je nema~ki plan da se oni upotrebe u zavr{nici rata. Na patrijarha je vr{en pritisak da pristane da prisustvuje jednom saboru koji je trebalo da bude organizovan januara 1945. godine u Be~u, kao odgovor na Sabor koji je dr`ala Ruska pravoslavna crkva u Moskvi. Patrijarh na to nije pristao, tako da se njemu zaista ne mo`e prebaciti da je na bilo koji na~in sara|ivao sa Nemcima, a kamoli sa Milanom Nedi}em.

Str 109

Ve} 1981. i 1982. godine do{lo je do jo{ jedne pojave koja je predstavljala novinu u crkvi, a to je upu}ivanje sve{teni~kih apela. Jedan je bio vezan za situaciju na Kosovu, dok u drugom sve{tenici tra`e da crkva postane aktivnija u dru{tvu, da iza|e iz letargije. Upu}ene su i kritike na ra~un patrijarha Germana, na njegovu saradnju sa dr`avnim organima, {to sam patrijarh nije prihvatio ba{ najbolje. Crkvena {tampa u to vreme sve vi{e objavljuje tekstove Nikolaja Velimirovi}a i Justina Popovi}a, oni se tretiraju kao obrasci prema kojima se treba upravljati i pona{ati. Tekstovi ove dvojice velikodostojnika }e i kasnijih godina biti pre{tampavani, nije bilo gotovo nijednog napisa u crkvenoj {tampi, bez obzira da li se radilo o sve{teniku, knji`evniku, kompozitoru, ~ak i glumcu, a da on nije komentarisao ili citirao tekstove Justina ili Nikolaja. Pored toga, vodila se paralelna akcija da se Velimirovi}evi ostaci vrate iz Amerike u Srbiju, {to je kona~no u~injeno ’91. godine, da bi on 2003. bio progla{en za sveca. Napisi o te{kom polo`aju srpskog naroda van Srbije, o njegovoj mu~eni~koj istoriji, patnji, o ugro`enosti }irilice, o zloj bra}i nezahvalnoj, o ulozi katolicizma i zaveri Vatikana, o caru Lazaru, Kosovu, nebeskom narodu i sli~- no, bi}e prisutni u crkvenoj {tampi iz broja u broj i gotovo u svakom tekstu, ako se prati period od sredine osamdesetih pa nadalje.