Разговор:Никола Зиковић

Недостатак извора

Недостају извори који потврђују тврдњу по који потврђују да је Зиковић био бугарског порекла. Порекло из Видина не чини га Бугарином у националном смислу. Навести изворе литературе.

Живко Банић178.222.32.86 (разговор) 22:29, 30. август 2013. (CEST)

Nikola Ziković nije bio bugarskog porekla

ZBORNIK NARODNOG MUZEJA V NIŠU BROJ 5, GODINA 1989.

UDK 069(497.1)

Sevdalin Andrejević

SVOJATANjE DOGAĐAJA I LIČNOSTI IZ PERIODA PRVOG SRPSKOG USTANKA U BUGARSKOJ ISTORIOGRAFIJI

Početak borbe svog naroda za nacionalno oslobođenje od Turaka, butarski istoričari najčešće vezuju za Rusko-turski rat 1806-1812. i Prvi srpski ustanak 1804-1813. godine. Ova dva događaja delovala su kao podstrek na nacionalno buđenje Bugara i poslužila su kao inspiracija da i oni počnu da ispoljavaju interes za borbu protiv viševekovnot porobljivača. Polazeći od toga, neki istoričari s pravom ističu da su „budniji predstavnici bugarskog naroda dobro shvatili da udarci - zadati raznim delovima Osmanske imperije od Rusije i Austrije, od Srba, Grka i dr. - slabe njenu moć i približavaju dan i bugarskog oslobođenja"1. Takvo shvatanje bilo je razlog „što su, kako rat Rusije protiv Turske, tako i ustanci suseda za oslobođenje, uvek nailazili na najširi odjek među Bugarima"2. Potvrda za ovo bugarski istoričari nalaze u činjenici da je izvestan broj Bugara uzeo učešće u Prvom srpskom ustanku.

Učešću Bugara u Prvom srpskom ustanku daje se posebno mesto u istoriji nacionalno-oslobodilačke borbe bugarskog naroda. To nije neobično. Neobično je samo kakve se dimenzije - i sa kakvim ciljevima - daju tom učešću.

Pristupi ovome dosta su različiti. Najumereniji su istoričari koji događaje posmatraju u širem kontekstu, zadovoljavajući se konstatacijom da su Bugari, „osim u Rusko-turskom ratu od 1806-1812. god. uzeli učešće i u samom srpskom ustanku"3. Oni su malobrojniji. Brojniji su, međutim, istoričari koji prenaglašavaju ulogu svojih sunarodnika ne samo u prvom srpskom ustanku, već i u drugim ustancima na Balkanu, tvrdeći da su „naši dedovi računali da se Srbi tuku za oslobođenje sve raje od omrznute turske vlasti" i da im je zato „priteklo u pomoć mnogo Bugara iz svih krajeva", da je „početkom XIX v. hiljade Bugara uzelo učešća u borbama srpskog i grčkog naroda za oslobođenje"; da su borbu za oslobođenje od turskog ropstva Bugari shvatili „kao opšte delo pokorenih hrišćanekih naroda" i da su „zbog toga saučestvovali sa srpskim oslobodilačkim pokretom"4. U celini, pristupi istoričara kreću se od neutralnih konstatacija do pokušaja da se učešće Bugara u prvom srpskom ustanku prikaže kao rezultat njihovih širokih, bezmalo internacionalističkih osećanja!

Ovakve tvrdnje imaju za cilj da uveličaju ulogu Bugara u borbi za svoje i nacionalno oslobođenje susednih naroda. To se ogleda naročito u tome što se oni prikazuju kao učesnici u prvom srpskom ustanku koji su pošli u borbu shvatajući je „kao opšte delo pokorenih hrišćanskih naroda"„ uvereni da Srbi imaju nameru da se „tuku za oslobođenje sve raje". Po tome ispada da su Srbi, boreći se za svoje nacionalno oslobođenje, izneverili očekivanja Bugara! Pritom se gube iz vida dve stvari: da su u Prvom srpskom ustanku učestvovali uglavnom Bugari - dotadašnje krdžalije i najamnici 5 i da oni nisu mogli da imaju takva shvatanja pre nego što su postali svesni da sami treba da se bore za svoje osloboćenje.

Obrađujući učešće Bugara u Prvom srpskom ustanku, bugarski buržoaski istoričari svojataju, pre svega, mnoge događaje. Tu, oored ostalog, spada njihova tvrdnja da su Vlčo i Kuzman Džikić „bili glavni organizatori Deligrada" i da su „imali pod svoju komandu glavne bugarske Dobrovoljačke snage"6. Slično je i sa tvrdnjom da je „plan za preuzimanje Beograda dao Bugarin Kondo iz Slivena"7. Na ovu, nadovezuju se tvrdnje da se - uporedo sa Prvim srpskim ustankom - odvijao i prvi bugarski ustanak! Navodi se, naime, da su „u 1806. i 1809. godini nastali hajdučki i ustanički pokreti oko Niša", od čijih su žrtava Turci, „podigli užasan opomenik od nekoliko hiljada ljudskih glava"8. Kasnija verzija ovog dogaćaja izmenjena je utoliko što se naglašava da su u ovom periodu nastali „samostalni bugarski pokreti", a da „spomenik od nekoliko hiljada ustaničkih glava, podignut u Nišu od Turaka, ubedljivo govori o duhu tog stanovništva" 9. Ove oružane pokrete neki autori ne prikazuju ni kao hajdučke, ni kao samostalne, već kao „moravski ustanak (1806-1809. god.) sa središtem u Nišu, koji su Turci ugušili masovnim klanjem", a „jedna piramida u Nišu od 5.000 bugarskih lobanja bila je opomenik tog ustanka"10. To znači da se utvrćivanje srpskih ustanika na Deligradu 1806. i borba protiv Turaka na Čegru 1809. godine tretiraju kao ustanak bugarskog naroda, a Ćelekula - kao bugarski spomenik. Vrhunac svega predstavlja tvrdnja da je, u okviru borbe za političko osloboćenje Bugara početkom XIX veka, „Prvi ustanak izbio u Nišu (1809. g.)10) da su Turci taj ustanak „svirepo ugušili" i da su, nakon toga, „podigli piramidu od glava 4.000 posečenih ustanika"11. U svojatanju dogaćaja ide se, dakle, toliko daleko da se Niš proglašava središtem prvog bugarskog ustanka!

Ovakve tvrdnje nisu svojstvene samo bugarokim buržoaskim istoričarima, niti su proizvod samo perioda kada su oni - stavljajući se na stranu vladajućeg režima i pobornika velikobugarske politike - tragali za argumentima da bi pravdali okupaciju delova Srbije. Naprotiv, na sličan način ponašaju se i istoričari socijalističkog perioda: u udžbenicima često može da se naće crtež Ćelekule sa legendom koja glasi: „Piramida od lobanja ougarskih ustanika u niškom kraju" ili „Piramida od lobanja bug. ustanika u Nišu iz 1841. god."12. Dakle, postakak Ćelekule pogrešno se vezuje za nišku bunu 1841. godine, umesto za Prvi srpski ustanak. Pritom, radi veće uverljivosti, bugarski istoričari navode i izvor podataka: „Crtež iz italijanskog časopisa", odnosno „Crt. iz istalijanskog čas. »La guerra d’oriente« (iz 1878. god.)"13.

Svojatanje dogaćaja neminovno dovodi do svojatanja ličnosti. Otuda, kada govore o tome da su se meću srpskim ustanicima nalazili i mnogi dobrovoljci iz Austrije - raniji doseljenici iz susednih turskih predela - bugarski buržoaski istoričari na prvo mesto stavljaju Bugare! Oni navode da su došli „mnogi od tamo ranije preseljenih Bugara i Srba", odnosno „mnogi viđeni trgovci - Bugari", nabrajajući da su takvi doseljenici bili „braća Petar i Kuzman Ičko, Stefan Živković - Nišlija"14. Šta više, neki bugarski istoričari - kako iz buržoaskog tako i iz socijalističkog perioda - toliko su oigurni da je Petar Ičko Bugarin da navode kako je on „iz kostursko" ili ga identifikuju kao Petar Ičkov15. Ovome se mogu dodati Vlčo i Kuzman Džikić, koji se identifikuju kao Vlčo i Kuzman Džika, „debrani, bivši austrijski oficiri", kao i „Bugarin Kondo iz Slivena"16. Ovim se broj učesnika Bugara u prvom srpskom ustanku ne iscrpljuje. Jer, kao Bugari često se prikazuju i drugi ustanici i njihove voće. Čak se navodi da su Petar Todorović Dobrnjac i Hajduk Veljko Petrović „bili poznati kao znameniti ljudi ne samo u Srbiji, no i po celoj Rumeliji" i to „prvi kao dobar vojni starešina, a drugi kao junak" i da se „s tim osobinama još jednom ističu veze tih bugarskih vojvoda sa bugarskim zemljama na jugu i istoku, veze, koje su u detaljima, nažalost, ostale nezabeležene"17.

Pri ovome, posebno se svojata poznati srpski junak iz tog perioda, hajduk Veljko Petrović. U tome takoće prednjače bugarski buržoaski istoričari. Oni tvrde da je Srbima „naročito pomogao" upravo on, „bugarski Hajduk Veljko, iz zaječarskog kraja", koji se nalazio „na čelu velike čete"18. Tretirajući oružana dejstva te čete kao „četničke borbe, koje su zapadni Bugari vodili protif turskog ropstva", drugi buržoaski istoričari prikazuju ovu četu i kao odred „od 4.000 četnika i 400 konjanika Hajduk-Veljka, Bugarina iz s. Lenovo, zaječarski kraj"19. Hajduk Veljko prikazuje se pritom kao borac „protiv turske tiranije u Pomoravlju", ali i kao čovek koji je „pomogao Karađorđu da uzme Beograd". Istovremeno, mećutim, rezignirano se ocenjuje da dejstvima njegovog odreda nije postignut „od ustanika očekivani cilj - oslobođenje Moravske Bugarske"20. Tako ispada da su Hajduk. Veljko i njegovi borci, dok su pomagali Srbima, imali nekakav svoj, poseban cilj, i da su se borili za Moravsku Bugarsku, tj. za deo velike Bugarske.

Za razliku od buržoaskih istoričara, istoričari socijalističkog perioda prikazuju doprinos Hajduk-Veljka u svetlu doprinosa nekih drugih ličnosti toga doba. Pored ostalog, oni naglašavaju da su se u prvom srpskom ustanku „naročito istakle bugarske vojvode Kondo i Veljko i daroviti Bugarin - diplomata u srpskoj službi - Petar Ičkov"21. I dalje, kada navode da su borbu za osloboćenje od turskog roistva Bugari shvatili „kao opšte delo pokorenih hrišćanskih naroda", ovi istoričari naglašavaju da su se - „kada je 1804. g. započeo srpski ustanak na čelu sa Karađorđem - bugarski odredi, pod rukovodstvom vojvode Konde i Veljka, priključili srpskim ustanicima"22. Iz toga se nameće zaključak da su Bugari, imajući u vidu, pre svega, opšti interes porobljenih hrišćanskih naroda, krenuli u pomoć Karađorđu pod voćstvom nikog drugog, već - HajdukVeljka!

Svojatanje Deligrada, Čegra, Ćelekula, Petra Ička, Vlče i Kuzmana Džikića, Petra Todorovića-Dobrnjca, hajduk-Veljka Petrovića, Stefana Živkovića-Nišlije, itd., dokazuje da bugarski istoričari - preko događaja i ličnosti - svojataju, u stvari, teritorije. To se, pre svega, odnosi na srpske teritorije koje su se - istočno i južno - graničile sa Beogradskim pašalukom. Ali, isto tako, to se odnosi i na Makedoniju. Sve te teritorije, prema bugarskim istoričarima, davale su „dobrovoljce Bugare u srpskoj vojsci" 23. Radi se o istoričarima koji učešće Bugara u Prvom srpskom ustanku stavljaju u kontekst politike velikobugarskih pretenzija na jugoslovenske teritorije. Oni tvrde da se, „iza dugih perioda ratovanja Turske sa Austrijom i Rusijom" - kada dolazi do „anarhije u državi" i do „slabljenja turske državne vlasti - prvi Bugari iz Pomoravlja javljaju u pomoć Karađorđevim Srbima za osloboćenje", odnoeno da su se Srbi digli na oružje, a da im je „veliki broj Bugara, najviše iz zapadne Bugarske, pritekao u pomoć" 24, itd. Prema tome, naglašava se učešće Bugara iz Pomoravlja i zapadne Bugarske, tj. iz predela Srbije.

Bugarska buržoaska ietoriografija odgovara i na pitanje kako su se Bugari našli u ovim predelima. Ona navodi da su, „u istočniji deo tih oblasti bili naseljeni Bugari i iz severne i istočne Bugarske, čije je srodstvo bilo sačuvano do najnovijeg vremena"25. To doseljavanje Bugara bilo je maeovno i uporno. Otuda su, sa „prvim Bugarima iz Pomoravlja" - koji se „javljaju za pomoć Karađorđevim Srbima - vrlo mnogo bili izmešani", pored ostalih, i „doseljenici iz neplodnog trnskog kraja"26. Navodeći dalje da su Bugari, „osim u Rusko-turskom ratu 1806-1812. god., uzeli učešće i u samom srpskom ustanku", istoričari socijalističkog perioda dodaju da je iritom „naročito aktivno" bilo „stanovništvo iz timočkog, niškog i pirotskog kraja, koje je u osnovnoj svojoj masi bilo bugarsko".27 U uslovima takvog sastava stanovništva, Hajduk Veljko Petrović mogao je, 1807. godine, „da okuplja dobrovoljce iz njegovog rodnog kraja, Timoka, za ustanak protiv Turaka". On je bio „snabdeven zastavom i specijalnim preporučenim pismom, koje mu je omogućavalo da okuplja dobrovoljce iz redova begunaca prispelih na srpsku teritoriju iz bugarskih krajeva"28. Tako ispada da jedni isti autori čas tvrde da je stanovništvo timočkog kraja „u osnovnoj svojoj masi bilo bugarsko", a čas - da je na ovoj, srpskoj teritoriji", bilo „begunaca prispelih iz bugarskih krajeva"!

Bugarski buržoaski istoričari idu i korak dalje u prikazivanju nacionalne strukture stanovništva Srbije, nastojeći da dokažu da su Bugari živeli ne samo u dolinama Južne Morave, Nišave i Timoka, već i u Beogradskom pašaluku i samom Beogradu. Oni ističu da su „iza srpskog ustanka 1804-1813. godine mnogi Bugari iz oblasti Bugarske Morave, Nišave i Timoka bili preseljeni od strane Karađorđa u oblasti Beograda"29. Ispada da Karađorđe nije imao druga posla nego da organizuje seobu Bugara iz susednih pašaluka prema Beogradu, a da su turski organi vlasti na sve to bili potpuno ravnodušni. U to vreme, kako tvrde bugarski istoričari pozivajući se na pisanje Lazara Arsenijevića-Batalake i Vuka Stefanovića Karadžića, …meću Bugarima u Beogradu - kojih je bilo vrlo mnogo i koji su predstavljali značajnu snagu - naročito je bio uticajan Stefan Živković - Nišlija"30. Na prisustvo velikog broja Bugara u Srbiji toga vremena ukazuju i drugi bugareki istoričari. Tako se navodi da su „u slobodnoj i preporođenoj Srbiji, za koju su mnogi bugarski ustanici i aktivisti žrtvovali život; Bugari naišli na preporod i široku podršku za svoje ciljeve i namere"31. Pri ovome, „sličnost jezika, zajedničke crkveno-književne potrebe pri jednakom slovenskom bogosluženju, poslužili su za jedno veće komuniciranje izmeću Srba i Bugara"32.

Polazeći od ovakvog prikaza nacionalnog sastava stanovništva u Beogradskom i dva susedna pašaluka, bugarski istoričari dalje razraćuju ulogu Bugara u Prvom srpskom ustanku. Pošto je za ovaj ustanak bila karakteristična nesloga starešina, bugarski istoričari potrudili su se da i to iskoriste i da neslogu objasne različitom nacionalnom pripadnošću i različitim ciljevima starešina. Pozivajući se na Vuka Stefanovića Karadžića i Lazara Arsenijevića Batalaku, neki od njih tvrde da su, nasuprot grupi starešina iz zapadne Orbije, koju su činili Karađorđe Petrović, Jakov i Mateja Nenadović i Miloš i Milan Obrenović, bili Milenko Stojković i Petar Todorović Dobrnjac, „vojvode i „gospodari" istočne Srbije", koji su - „još od početka ustanka - postali poznati i uzeli sve u svoje ruke"33. Pri ovome, da bi se dobila „čisto" istočna grupa, prenebregava se nesporna istorijska istina da Jakov Nenadović i Milan Obrenović, iako su bili iz zapadne Srbije, nisu pripadali grupi Karađorća Petrovića, već grupi Milenka Stojkovića i Petra Todorovića Dobrnjca. Drugi bugarski istoričari, opet razvrstavaju starešine onako kako su to zaista činili Vuk Stefanović Karadžić i Lazar Arsenijević Batalaka, ali u „istočne" svrstavaju i zapadne vojvode. Takav je, na primer, navod: „Protiv Karađorđa deklarisale su se istočne vojvode Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Jakov Nenadović i dr."34. A sve to dokazuje da je podela starešina po teritorijalnoj pripadnosti izmišljena, nerealna i istorijski neistinita.

Insistirajući na podeli po teritorijalnoj pripadnoeti, pojedini bugarski istoričari tvrde da je istočna grupa starešina bila čak i brojnija od zapadne! To proizlazi iz navoda da su, „osim tih glavnih vojvoda, „gospodari" u istočnoj Srbiji bila i neka druga lica", kao što su „resavski vojvoda Stevan Sinđelić, organizator ustanka, koji je kasnije slavno poginuo na Kamenici, Ilija Barjaktarević, drug i saborac prvoga, Vujica Vulićević, smederevski vojvoda, pristalica istočnih vojvoda"35. Cilj je, dakle, da se srpske starešine prikažu ne samo kao Bugari, već i kao učesnici u Prvom srpskom ustanku, koji su se borili za bugarsku stvar! Govoreći o tome koliko su bile različite želje i stremljenja Karađorđa i njegovih saradnika, na jednoj i istočnih vojvoda, na drugoj strani", autor navodi da su prvi bili „nacionalisti koji su želeli jednu nezavisnu srpsku državu", dok su drugi, „ne odbacujući srpsko ime, koje je u suštini za njih strano, više bili skloni da se prisajedine jednoj tućoj srodnoj državi, koja im obezbećuje samo neka elementarna prava"36. Autor ne navodi o kojoj se to tućoj državi radi, ali je i bez toga jasno da misli na Bugarsku. On pritom konstatuje da se „ta razlika pokazuje i kasnije, u najnovijoj srpskoj istoriji", misleći pritom na Arugi balkanski i Prvi svetski rat, „od kada srpski nacionalizam počinje sve više da se javlja, a istočna nacionalna indiferentnost postepeno nestaje kao društveni faktor"37. U nestajanju istočne nacionalne indiferentnosti i suprotstavljanju srpskom nacionalizmu traženo je, u stvari, objašnjenje i opravdanje za okupaciju delova Srbije od strane Bugarske 1915. godine. To neminovno nameće pitanje: ako su Bugari - sve do početka XX veka - bili nacionalno indiferentni, čemu onda služi svojatanje tolikih dogaćaja i ličnosti iz perioda Prvog srpskog ustanka da bi se dokazalo upravo obrnuto, tj. postojanje nacionalne svesti bugarskog naroda i njegovo uključivanje u borbu za nacionalno osloboćenje srpskog naroda?! Naučno fundirani odgovor mogao bi da ukalse na preterivanja bugarskih istoričara kako u pogledu tvrdnji o nacionalnoj svesti bugarskog naroda i njegovom uključivanju u borbu za nacionalno osloboćenje u doba Prvog srpskog ustanka, tako i u pogledu tvrdnji o istočnoj nacionalnoj indiferentnosti do Prvog svetskog rata. Jer, niti je, početkom XIX veka nacionalna svest Bugara bila toliko razvijena, niti je o njihovoj nacionalnoj indiferentnosti moglo da se govori tek početkom XX veka.

Svojatanje dogaćaja i ličnosti iz perioda Prvog srpskog ustanka u bugarskoj istoriografiji, nedvosmisleno pokazuje da se bugarski istoričari - i sa vremenske distance od jednog ili jednog i po veka - svesno opredeljuju za nenaučni pristup u radu. Taj pristup svodi se na uporno ponavljanje pojedinih tvrdnji, a da se pritom ne nudi ništa novo - ni jedno bugarsko ime, ni jedan dogaćaj, ni jedan podatak. Umesto toga, pribegava se iskrivljavanju onoga što je zabeleženo u srpskoj istoriografiji. Takvo opredeljenje, kad je u pitanju odnos prema srpskom - i ne samo srpskom narodu - traje dugo, postalo je način mišljenja čitavih generacija istoričara i prenosi se sa starih na mlade generacije bez obzira na društveno-politički sistem u Bugarskoj. Posledice toga su porazne ne po srpski narod i njegovu istoriju, već, pre svega, po bugarsku istorijsku nauku.

Iz onoga što je rečeno u ovom napisu, jasno proizlazi zaključak da tvrdnje bugarskih istoričara - koje se odnose na svojatanje dogaćaja, ličnoeti i delova srpske istorije - nisu zasnovane ni na kakvoj valjanoj argumentaciji, koja je rezultat ozbiljnog naučnog rada. Ukoliko se neki autori i pozivaju na argumentaciju, oni to čine rutinski, bez ikakvog proveravanja, krajnje nekritički, samo reda radi. Tipičan primer takvot korišćenja argumentacije svakako je pozivanje na italijanski časopis ”La guerra d’oriente« iz 1878. godine da bi se dokazalo da je Ćelekula podignuta od lobanja bugarskih ustanika - kao posledica čega je nastala neistinita tvrdnja da je ovaj spomenik nastao 1841. godine. To dalje znači da bugarski istoričari,prihvatajući nekritički ovaki izvor podataka - kad god to odgovara njihovim ciljevima - svesno grade svoje tvrdnje na netačnim podacima. Neistinu o godini nastanka Ćelekule, prati neistinit podatak da je u nju uzidano 4.000, odnosno 5.000 lobanja bugarskih ustanika. Uz sve to, bugarski istoričari ne ustručavaju se ni da izmišljaju dogaćaje, da prekrajaju imena istorijskih ličnosti i da iskrivljavaju izvore iz srpske istoriografije. Poznato je, naime, da - istovremeno i nezavisno od Prvog srpskog ustanka - nije postojao nikakav moravski ili prvi bugarski ustanak sa središtem u Nišu. Isto tako, poznato je da Vlčo i Kuzman Džikić ne mogu da se identifikuju kao Vlčo i Kuzman Džika, a Petar Ičko - kao Petar Ičkov. Najzad, poznato je da savremenici Prvog srpskog ustanka, Lazar Arsenijević Batalaka i Vuk Stefanovkć Karadžić, zavađene starešine nisu razvrstavali onako kako - pozivajući se upravo na njih - to čine bugrski istoričari. Takvo, grubo falsifikovanje istorije - iskrivljavanje dogaćaja, poigravanje istorijskim ličnostima i prisvajanje tućih teritorija - bugarski istoričari čine samo zato da bi istorijsku i kulturnu baštinu srpskog naroda prikazali kao - bugarsku!

Bugarski istoričari sve to umnožavaju, prenose iz starih u nove udžbenike, prihvataju kao istorijsku istinu i fabrikuju sredstvoo za indoktrinaciju mladih generacija. Mlade generacije Bugara, nedovoljno obaveštene i krivo upućene, stiču pogrešnu predstavu o tome da su njihovi dedovi naseljavali doline Vardara, Morave i Timoka i da su im ti predeli nepravedno oduzeti. Takva indoktrinacija traje više od jednog veka, od 1878. godine, i vodila je srpski i bugarski narod u česta krvoprolića. Bugarski istoričari, na žalost, iz toga nisu izvukli nikakve pouke.

NAPOMENE:

1) S. Dimitrov i K. Mančev: Istorija balkanskih naroda", Sofija 1971, str. 223.

2) Isto.

3) Isto, str. 224.

4) Dr Najden Šajtanov i Božidar D. Božikov: „Bugarska i opšta istorija", Sofija, 1943, str. 52; D. Koseg, Hr. Hristov i D. Angelov: „Kratka istorija Bugarske", Sofija, 1962, str. 109. i Jono Mitev, Vojin Božinov, Aleksandar Velev, Cvetana Kazandžieva i Zlatka Stančeva: „Istorija Bugarske", Sofija, 1964, str. 62.

5) Ilustrativan je podatak, koji je zabeležio Lazar Arsenijević-Batalaka, savremenik ovih događaja: „Po odlasku Gušanac Alije iz Beograda, kao što smo o tome ranije govorili, ostalo je može biti za jedno 150 njegovih krdžalija hristjana: Bugara, Grka, Cincara i Arnauta, ali su svi ovi, kao dobri ratnici, uzeti praviteljstvom srpskim pod najam i ovi su svi, koliko ih je u ovoj 1809. godini u životu bilo, s Milojom otišli na vojsku". Stvar se bitno ne menja i kad se ovome doda drugi podatak: „Bilo je takovih ratnika po 10, po 20 i više i kod nekih pograničnih vojvoda, a naročito kod Veljka i Milenka, no i ovi su, svaki pri svome vojvodi nalaziti se lično morali, jedno po dužnosti, a drugo i zbog plate koje je svaki mesečno primao". („Istorija srpskog ustanka", Beograd, 1899, knj. II, str. 610.)

6) G. Zanetov: „Zapadne bugarske zemlje i Srbija", Sofija, 1917, str. 113. Lazar Arsenijević-Batalaka, na koga se poziva ovaj autor, ovako je opisao utvrđivanje Deligrada 1806. godine: „Petar Dobrnjac, u isto vreme, osvoji palapke: Paraćin, Ražanj i Aleksinac. On je pokušavao sad i Svrljikbanju osvojiti, ali u tom za ovda uspeti nije mogao. Da bi se održao u ovim mestima i da bi dao važnost jednom ovakvom svom osvojenju, on odmah otpočne, na desnoj bali Bugar-Morave, između Aleksinca i Ražnja po predloženju i planu mudrog i junačkog kapetana Vlča Džikića, graditi šanac, koga su Srbi nazvali „Deligrad", a Turci „Delilogor". Ovaj šanac, koje sad u samom početku, a koje docnije, tako je bio utvrđen i sa svima gradskim potrebama za odbranu snabdeven da je ne samo sad, protivu napadanja skadarskog paše, povodom koga je i sagrađen, uporan i nepristupan bio, nego je i docnije svima napadajima turskorumenlijske vojske i namerenom njenom prodiranju u Srbiju, nepokolebimo put preprečavao". („Istorija srpskog ustanka", Beograd, 1898, knj. I, str. 196. i 197.). Prema tome, komandant na Deligradu bio je Petar TodorovićDobrnjac.

7) Dr Najden Šajtanov i Božidar D. Božikov: „Bugarska i opšta istorija", Sofija, 1943, str. 52. i 53. Lazar Arsenijević-Batalaka ovako je opisao ulogu Konde u borbi za oslobođenje Beograda: „Ovi bećari, ili upravo reći hristijani krdžalije, mlogo su veštinom i hrabrošću svojom pod komandom binbaše svoga Konde, k brzom osvojenju Beograda doprineli". („Istorija srpskog ustanka", Beograd, 1898, knj. I, str. 222.). To znači da se može govoriti o Kondinom uspešnom komandovanju, a ie o njegovom planu za oslobođenje Beograda.

8) Janko Sakzov: „Bugari u svojoj istoriji", Sofija, 1918, str. 257.

9) Evtim Stefanov: „Sela oko izvora r. Jerme u borbama Bugara za oslobođenje od turskog ropstva", Zbornik „Trnski kraj", Sofija, 1940, str. 117.

10) Lav T. Petričev: „Znepoljski ustanak 1830. god.", Zbornik „Trnski kraj", Sofija, 1940, str. 120.

11) Dr Najden Šajtanov i Božidar D. Božikov: „Bugarska i opšta istorija", Sofija, 1943, str. 68.

12) D. Kosev, Hr. Hristov i D. Angelov: .Dratka istorija Bugarske", Sofija, 1962, str. 117; Jono Mitev, Vojin Božinov, Aleksandar Velev, Cvetana Kazandžieva i Zlatka Stančeva: „Istorija Bugarske", Sofija, 1964, str. 63. i Al. Burmov, D. Kosev i Hr. Hristov: „Istorija Bugarske", Sofija, 1969, str. 130.

13) Isto.

14) G. Zanetov: „Zapadne bugarske zemlje i Srbija", Sofija, 1917, str. 110.

15) Dr Najden Šajtanov i Božidar D. Božikov: „Bugarska i opšta istorija", Sofija, 1943, str. 53. i Bistra Cvetkova: „Preporod bugarskog naroda i borbe za nacionalno osloboćenje 1762-1878. g.", grupa autora „Kratka istorija Bugarske", Sofija, 1958, str. 110. U našoj istoriografiji za Petra Ičkogliju ili Ička smatra se da je „iz Katranice, u Maćedoniji" (Lazar Arsenijević-Batalaka: „Istorija srpskog ustanka", Beograd, 1899, knj. II str. 1009); da je „poreklom Makedonac" („Mala enciklopedija prosveta", Be ograd, 1959, knj. I, str. 552); da je „trgovac iz Egejske Makedonije" („Leksikon Jugoslovenskog leksikografskog zavoda", Zagreb, 1974, str. 386), itd.

16) G. Zanetov: „Zapadne bugarske zemlje i Srbija", Sofija, 1917, str. 113 i dr Kajden Šajtanov i Božidar D. Božikov: „Bugarska i opšta istorija", Sofija, 1943, str. 53. Lazar Arsenijević-Batalaka naveo je da su Vlčo i Kuzman rodom „iz sela Mavrova", u debarskom pašaluku, i da je Vlčo, zajedno sa Petrom Todorovićem-Dobrnjcem, „osnovatelj mnogoglasovitog Deligrada, gde je i poginuo, pa posle smrti njegove brat mu Kuzman mesto zastupio" („Istorija srpskog ustanka", Beograd, 1898, knj. I, str. 59).

17) Isto, str. 118. Iz onoga što je napisao Lazar Arsenijević-Batalaka, a što je iskorišćeno za ovu tvrdnju, ne može se uočiti nikakva ,,veza" u ovom smislu. Po njemu, Petar Todorović Dobrnjac i Hajduk Veljko Petrović, „koji su sad oba Miloju pod komandu došli, na daleko su, ne samo po svoj Srbiji, nego i kod Turaka po svoj Urumenliji, pročuveni bili kao znameniti ljudi, prvi kao dobar vojskovoća, a drugi kao odvažni lični junak" („Istorija srpskog ustanka", Beograd, 1899, knj. P, str. 564.).

18) Dr Najden Šajtanov i Božidar D. Božikov: „Bugarska i opšta istorija", Sofija, 1943, str. 53.

19) Lav T. Petričev: „Znepoljski ustanak 1830. god.", Zbornik „Trnski kraj", Sofija, 1940, str. 120.

20) Isto.

21) Bistra Cvetkova: „Preporod bugarskog naroda i borbe za nacionalno osloboćenje 1762-1878. g.", grupa autora: „Kratka istorija Bugarske", Sofija, 1958, str. 110.

22) D. Kosev, Hr. Hristov i D. Angelov: „Kratka istorija Bugarske", Sofija, 1962, str. 109.

23) Janko Sakzov: „Bugari u svojoj istoriji", Sofija, 1918, str. 216.

24) Evtim Stefanov: „Sela oko izvora r. Jerme u borbama Bugara za osloboćenje od turskog ropstva", Zbornik „Trnski kraj", Sofija, 1940, 117. i Bistra Cvetkova: „Preporod bugarskog naroda i borbe za nacionalno osloboćenje 1762-1878", grupa autora: „Kratka istorija Bugarske", Sofija, 1958, str. 110. Na brojnost učesnika u prvom srpskom ustanku iz južne Srbije ukazuje, pored ostalog, i podatak da je meću njima bilo i takvih koje je, „s manjim i većim zaslugama i prizrenijama", Karaćorće kasnije naimenovao i za vojvode. Takvi su bili Momir Stojanović, „vojvoda leskovački", Rista Isajlović, „vojvoda prokupački" i Petko i Nikola Popović, „vojvode niševačke" (Lazar Arsenijević-Batalaka: „Istorija srpskog ustanka", B'ograd, 1898, knj. I, str. 216. i 217.).

25) Janko Sakzov: „Bugari u svojoj istoriji", Sofija, 1918, str. 216.

26) Evtim Stefanov: „Sela oko izvora r. Jerme u borbama Bugara za oslobođenje od turskog ropstva", Zbornik „Trnski kraj", Sofija, 1940, str. 117. "

27) S. Dimitrov i K. Mančev: „Istorija balkanskih naroda", SoLjija, 1971, str. 224.

28) Isto.

29) K. Prličev: „Niš istorijske beleške", Sofija, 1916, str. 8.

30) G. Zanetov: „Zapadne bugarske zemlje i Srbija", Sofija, 1917, str. 112. Lazar Arsenijević-Batalaka, ne pominjući Bugare, naveo je samo da je Stefan Živković-Nišlija, kad je Beograd osloboćen, „iz Zemuna u Beograd sa svom svojom familijom prešao", dok je Vuk Stefanović Karadžić u jednoj napomeni konstatovao da je Stefan Živković „Bugarima, kojijeh je onda bilo sila u Beogradu, mnogo dobra činio…" („Istorija srpskog ustanka", Beograd, 1898, knj. I, str. 303, odnosno „Srpska istorija našega vremena", Beč, 1860, str. 220.).

31) Janko Sakzov: „Bugari u svojoj istoriji", Sofija, 1918, str. 237.

32) Isto. 109

33) G. Zanetov: „Zapadne bugarske zemlje i Srbija", Sofija, 1917, str. 117. Vuk Stefanović-Karadžić je ovo grupisanje ovako opisao: „Uz Milenka i Petra najprije pristane Jakov, potom Luka Lazarević i Vujica Vulićević, a uz ove i druge gdje koje manje starješine. S Karaćorćijem pak ostane Mladen Milovanović sa svojijem kumom Milojem Petrovićem, oba iz nahije kragujevačke" („Srpska istorija našega vremena", Beč, 1860, str. 191). Lazar Arsenijević-Batalaka je, u grupu sa Milenkom Stojkovićem, Petrom Dobrnjcem, Jakovom Nenadovićem, Lukom Lazarevićem i Vujicom Vulićevićem, ubrajao u hajduk Veljka Petrovića, Stefana Živkovića i Milana Obrenovića („Istorija srpskog ustanka", Beograd. 1898, knj. I, str. 304-305.).

34) S. Dimitrov i K. Mančev: „Istorija balkanskih naroda", Sofija, 1971, str. 216.

35) G. Zanetov: „Zapadne bugarske zemlje i Srbija", Sofija. 1917, str. 118.

36) Isto, str. 120.

37) Isto.