Разговор:Црна легија

Садржај странице није подржан на другим језицима
С Википедије, слободне енциклопедије

Први поднаслов[уреди извор]

Овај чланак сам у целокупности сакрио са видика.

Не смете да пишете о стварима о којима немате појма. Ове информације су очигледно са неког усташког сајта. Црна легија није била никаква елитна јединица, него најобичнија кољачка скупина која је учинила огромне злочине над цивилним становништвом у Херцеговини и источној Босни. С обзиром да су и неки моји старији осетили деловање те јединице нико ме не може убедити у супротно. Већина страдалих од те исте легије нису ни четници ни комунисти него најобичнији српски сељаци у БиХ. Најважниј је ствар монструозност на који су начин ти људи убијани.

ЗАТО БОРИСЕ НЕ ПИШИ ЧЛАНКЕ О СТВАРИМА О КОЈИМА БАШ НИШТА НЕ ЗНАШ!!!!

Извини Бранко, само сам хтео да помогнем :-( --Борис Малагурски 03:01, 17. мај 2006. (CEST)Одговори[одговори]


U ovom članku piše hrpa gluposti. Crna legija uopće nije razoružana nego je preustrojena u prvi i peti ustaški zdrug (brigadu). Više o tome pogledajte na hrvatskoj wikipediji.



Хрватска википедија је баш релевантан извор када је реч о усташству.Face-grin.svg--Vojvoda 17:59, 9. јун 2007. (CEST)Одговори[одговори]

Razoružavanje[уреди извор]

Због свог злочиначког карактера, масовних покоља цивила, интереса само на пљачку становништва, Црна Легија је доносила више штете него користи немачком окупатору, јер су њене свирепе акције изазивале само још већи отпор српског становништва, што окупатору никако није било у интересу. Зато је Црна легија почетком септембра 1942. разоружана под притиском Италијана и Немаца.

Može li neko da nađe pouzdan izvor za ovo? U protivnom, ukloniću za 30 dana. --BokicaK Got something to say? 18:36, 17. март 2007. (CET)Одговори[одговори]

Кад боље погледам, поуздане изворе за цео чланак? --BokicaK Got something to say? 18:38, 17. март 2007. (CET)Одговори[одговори]

Pogledajte isti članak na hrvatskoj wikipediji. Predlažem da ga prepišete odande iako tamo nema baš mnogo o zločinima koje je Crna legija činila. Prepišite članak i dodajte navode o zločinima pa će to već ličiti na nešto. 15:19, 27. mapt 2007. Jack Sparrow


Slobodan si sam da uradiš. -- Bojan  Razgovor  21:18, 9. јун 2007. (CEST)Одговори[одговори]

Један извор...[уреди извор]

Иван Шибл, Сјећања II - Ратни дневник; "Глобус" и "Напријед", Загреб, 1986; билбиотека "посебна издања"; стр. 168 и 169 - III дио "Калнички одред, рујан-просинац 1942."; 7. поглавље "Црна легија" на стр. 168-174.)

Црна легија

»Ево зоре, ево дана; ево Јуре и Бобана«, пјевају црни усташе и јуришају на наше положаје. Заправо, они и не јуришају, они напросто надиру. Наши су положаји бољи од њихових. Онај тко се брани у почетку је обично увијек у повољнијем положају од нападача. Али нападач зато има психолошку предност. Тучемо их из пушака и пушкомитраљеза, и не може се рећи да наша ватра није дјелотворна. Гину прилично, но њихови стрељачки ланци, иако проријеђени, напредују један за другим узбрдо према нама; потискују нас према врховима Калника. Није то уобичајено војничко наступање, као код Нијемаца. Војнички наступати значи организирано напредовати пребацујући се с положаја на положај, све ближе циљу, под заштитом ватре. (...) Црни легионари се не пребацују, они надиру ходајући усправно и пуцајући преда се. Слично као и партизани. (...)Црна легија је најелитнија усташка постројба. Употребљавају је само у борбама на најкритичнијим теренима, или у казненим експедицијама. Калник је сада за њих критичан, јер је близу Загреба; тој чињеници треба да захвалимо што су нас почастили Францетићевим усташама. Легија је формирана од неколико тисућа дивљака из вјерски и националистички најзадртијих и најзатуцанијих средина. То су примитивни горштаци, залуђени од католичких попова и касније корумпирани пљачком и покољима. Носе црне усташке одоре и за вријеме борбе увијек су пијани. Када нападају, из њихових се редова ори дивља, суманута рика и тешко их је зауставити. Око врата висе им крижићи, а у лисницама и нотесима имају свете сличице. Тко зна, можда им је негдје у замагљеној свијести заостао фратарски наук о светој мисији да уништавају безбожнике, мисији коју сваки добар католик и Хрват (а по њихову најбољи Хрвати и католици јесу усташе) треба обављати за Цркву, поглавника и хрватску државу. (...) Заповједник им је усташки пуковник Јуре Францетић. Његов замјеник је усташки бојник Рафаел Бобан. Обојица су емигранти. Францетић је, како усташке новине пишу, најзаслужнији за оснутак Црне легије и за све њезине успјехе. Такођер пишу да је њихов »дични« Јуре син добре хрватске и католичке обитељи из крсне Лике. Код њих је све дично и кршно. Иначе, тај је чувени крволок некада био студент. Судјеловао је у франковачким терористичким акцијама и тако као франковачки терорист емигрирао у Италију. Из Италије се повремено илегално враћао у Југославију. У усташким емигрантским логорима дошколовао се за данашње задаће које здушно извршава. Рафаел Бобан, његов замјеник, колико се зна, живио је у Белгији као економски емигрант. Тамо су га усташе заврбовали и створили од њега кољачког заповједника. Јучер су провалили у село Калник и дали стријељати учитеља и учитељицу, из чиста мира. Нису били партизански помагачи. Стријељали су их напросто ради забаве. (...) Црни усташе су напојени румом и ракијом. Топовско месо се увијек опија, јер у пијану стању боље јуриша и лакше гине. Овако пијани наступају срчано и готово су незадрживи. Не осврћу се на метке који их косе. Чини се да су заиста храбри. Али зашто све то!? Какав је циљ пред њима? Опћи циљ је наказан и злочиначки, особни мотив сваког појединца је пљачка и крволоштво. Ту се не ради о храбрости. Храброст је племенита особина човјека, а не спонтани порив звијери. Тешко их је чак и мрзити. Како да мрзиш дивљу звијер зато што је опасна и крволочна? Треба је онемогућити, напросто из нужде и због опћег добра. (...) На врху Калника вијори усташки стијег. Лијепо се простим оком види с нашег виса. Неки гледају далекозором и тврде да под стијегом стоји Францетић, главом, и свира гитару. Кажу да му распознају пуковничке розете. Ја не видим тако далеко ни далекозором. Још се увијек помало пуца. То што Францетић за вријеме борбе свира гитару, сматра се у неку руку куриозитетом, а његовој особи даје помало мистериозно обиљежје. Знате како је: Црна легија-црна одора, црни усташе, казнена експедиција; све мистериозно, стравично и страхопоштовања достојно, као подземне силе пакла. И поврх свега још гитара. А нема ничег мистериозног, све је само трик и блеф, и то јефтин трик и блеф. Стварање само злочин. Ужасан, запањујући злочин, али злочин који се афирмирао, који је озакоњен па би га требало сматрати корисним и позитивним, повијесно нужним и оправданим.

Чује се пијана усташка пјесма:

»Високи је Требевић, на њем сједи Павелић; вино пије, пече јањце, коље Србијанце« . . .

Клати Србијанце света је мисија усташтва, света и повијесна . . . Србијанце, Жидове и Цигане, све без разлике, а Хрвате ако су комунисти или антифашисти или ако не одобравају и не повлађују усташким злочинима. (...) Усташки стијег на врху Калника вјеројатно треба да значи да је Калник очишћен од партизана и поновно освојен за усташе. Издржљив је наш одред, и успркос Францетићу и Црној легији увијек ћемо се враћати на Калник и остат ћемо овдје до краја рата. (...) Отворим очи и угледам занимљив призор. Мој четни командир Јока - нас двојица сами смо у клијети - стоји уз прозор и туче кратким рафалима из пушкомитраљеза. (Јока је један од оних командира чете који се нерадо растају од пушкомитраљеза}. Туче кратким рафалима и при том весело јујуче као да је у сеоским сватовима. Скочим с лежаја и погледам кроз прозор. Према нашим клијетима надирали су стрељачки ланци црних усташа, као и јучер под Белином тврђавом. Надирали су пуцајући по клијетима, тако да је сваког часа понеки метак зацврчао у нашој изби. »Благо нама док имамо оваквих Јока«, помислим и мунем га под ребра . . . »Бјежи одатле, убит ће те!« опоменем га. Он се прене, пусти још један мало дуљи рафал, и искочи заједно са мном из клијети. Одиграла се реприза јучерашњег окршаја. Тукли смо и повлачили се. Црнолегионари су тукли и надирали. Све до ноћи . . . Уосталом, остаје нам утјеха. Ми партизани не обичавамо, ако нема посебних разлога, чврсто држати положаје. Не одговара нам фронтална борба. Слаби смо у наоружању и имамо мало муниције. Што ће нам Козји Хрбат? Нека им буде! Ми ћемо већ загристи негдје гдје се неће надати.


http://forum.slobodnajugoslavija.com/viewtopic.php?t=927&postdays=0&postorder=asc&start=30