Разговор:Emanuel Svedenborg

Са основне стране

Ако неко мисли да из овога може да се извуче енциклопедијски материјал, ту је. У тренутном стању, ово је приповест. --Бране Јовановић <~> 10:50, 15. август 2006. (CEST)

---

---

Svedenborg koji je tema ovog spisa jeste onaj iz trećeg perioda.Do otkrovenja je došlo u Londonu a predskazano u snovima za koje se veruje da su bili erotske prirode. To otkrovenje neki smatraju i napadom ludila. Ta teza o ludilu kojoj ćemo kasnije posvetiti pažnju nikao nema čvrsto uporište. Nju negira bistrina njegovog dela, činjenica da ni u jednom momentu čitanja mi ne mislimo da stojimo pred ludakom. Naime, jedan neznanac ga je sledio na ulici, ušao u njegovu kuću i predstavio se kao Isus rekavši da crkva propada- kao jevrejska crkva kada se pojavio Isus i da je njegova dužnost da je obnovi, strvarajući treću, Jerusalimsku Crkvu. To zaista izgleda apsurdno ali imamo Svedenborgovo delo, pisano jednim krajnje spokojnim stilom i smirenim autoritetom. Ni u jednom momentu on se ne poziva na činjenice. Emerson to objašnjava jednim opšte poznatim stavom: Argumenti nikoga ne ubeđuju. Zapravo poenta i nije u tome da li je Svedenborg doživeo to mistično otkrovenje ili ne. To je zaista stvar teologije. Tema književno naučnog proučavanja jeste Svedenborgova vizija zagrobnog života, koja je svakako, posle Danteove, jedna od najzanimljivijih u istoriji književnosti. Svedenborgov program je da iznese i u duhu prosvetiteljstva razumski objasni istine vere koje su poznate Crkvi, ali koje su u izvesnim vremenima zapretene pod pepelom zabluda i namernog iskrivljavanjazbog čega i dolazi do zatvaranja puta u duhovnost. Ma koliko to paradoksalno zvučalo, sva Svedenborgova dela su u duhu prosvećenosti XVIII veka, ali obogaćeni jednom psihologijom i geografijom duhovnih istina i pojava, da mu se u istoriji ne može naći ravna. Potom , ne bi trebalo shvatiti pisca , misleći da on smatra da bez objave kakva je njegova nema ispravnog razumevanja Reči. On tvrdi da je razum otvoren svakome da shvati istine spasenja a razum daje razna tumačenja. Pokušao bih da ukratko objasnim neke od najbitnijih pojmova koji prožimaju Svedenborgovo delo. Prvo bi svakako bio Duh. Svedenborg se izuzetno interesovao za mesto gde duša komunicira sa telom. I sam Kant nije bio kadar da se upusti u dublje objašnjavanje reči 'duh'. ' Ne znam da li duhovi postoje, štaviše, ne znam ni šta to znači reč duh.' Kant još kaže da taj pojam nije proizašao iz našeg iskustva jer bi onda postupak objašnjenja tog pojma bio lak. Taj pojam proizilazi iz tajnih i tamnih zaključaka i potom se bez svesti o samopm iskustvu nakaleme negde drugde. Ovo je zapravo Kantov način da kaže da je poražen. Jedino što pouzdano po Kantu može reći o duhu jeste da on ne zauzima prostor, tj. da duh postoji unutar materije.Svedenborg izjednačava dušu i duh. Duh je besmrtan u svemu što mu pripada. On je ono što u telu misli, jer sav razumski život pripada Duhu. Pošto Duh misli i oseća on je zapravo sam čovek. Telo pošto je tvarno, služi samo kao oruđe Duha. Iz toga proizilazi da kada se telo odvoji od Duha , tj kada umre, čovek ostaje čovek.. 'Po svom Unutarnjem svaki je čovek Duh.' Unutarnje poseduje svaki čovek samo što mu je ono za života zatvoreno.Spoljašnje i Unutarnje se odnose kao umno i voljno u čoveku.; Unutarnje kao voljno, Spoljašnje kao umno. Jedno bez drugoga ne mogu postojati. To unutarnje bi frojdovskim jezikom predstavljalo podsvest. Ipak jednu božanskim prožetu podsvest koja se mora otvoriti prema tom božanskom da bi primila ljubav i uticaj.Spoljašnje je svest, razum ono što smatramo svojim i upravo zbog te potrebe posedovanja kroz Spoljašnje se ne može pristupiti božanskoj ljubavi kao ni dopustiti da božanski uticaj prodre do nas. Svedenborg još kaže da o Unutrašnjem i Spoljašnjem ne treba misliti kroz hijerarhiju. Između njih ne postoji odnos isprekidanosti već odnos odvojenosti ( non continue sed discrete ). Čitav univerzum kako ga Svedenborg opisuje počiva na ljubavi. Na četiri vrste ljubavi: ljubav prema Gospodu, ljubav prema bližnjem, ljubav prema sebi i svetu i prema laži i obmani, s tim što su prve dve Nebeske a druge dve Paklene. Ljubav vezuje sva bića za Gospoda. Božansko istinito proističe iz te njegove ljubavi, kao i Božansko Dobro. Oni utiču na način na koji ih ko prima. Božansko istinito upoređeno je sa plamenom sveće a Božansko Dobro sa toplinom i svetlošću koje plamen pruža. Ovde se može primetiti uticaj antičke misli koji ovom delu na prvi pogled nedostaje. Proisticanje Dobrog iz Istinitog je srazmerno Platonovoj-Sokratovoj ideji da Istinito( tamo predstavljeno kao zakon) proizilazi iz ideje Dobrog. Iako Svedenborg ne ističe postojanje hijerarhije između Istinitog i Dobrog, stalno napominjući da su i jedno i drugo neophodni, ipak je primetan veći Uticaj Dobrog, kao što se Volja smatra bitnijom jer kroz nju Gospod neposredno deluje na čoveka dok na Umno deluje posredno. Ideju saobraznosti ( korespondencije ) Svedenborg opisuje kao do tada nepoznat pojam. Ceo Prirodni svet je saobražen u Duhovnom svetu i to ne samo u opštem već i u svemu što ga sačinjava. Zato se za svaku stvar u prirodnom svetu , koja postoji prema nečem u Duhovnom kaže da je saobrazna odnosno odgovarajuća. Prirodni svet postoji prema duhovnom kao učinak i uzrok. Ovde je sasvim očigledan uticaj Platona iako Svedenborg to nigde ne navodi. Ovde se susrećemo sa jednom doradom Platonovog sistema, jer dok je Platonova vizija jednosmerna, Svedenborgova je saobrazna, višedimenzionalna. Uspostavljanjem korespondentnog odnosa između Prirodnog i Duhovnog sveta Svedenborg odriče luteranski princip i stavlja se na Erazmovu stranu po pitanju slobodne volje što se još jače iskazuje u njegovim primerima života posle fizičke smrti. Duh je katalizator između ta dva sveta jer on postoji u oba- u Duhovnom tokom života nesvesno, samom svojo0mj božanskom prirodom i u Prirodnom preko tela. Saobraznost postoji zbog Uticaja ( influxa ). Uticaj se može nazvati i duhovnom energijom . On je jednosmeran i ide od višeg i savršenog ka nižem i nesavršenom. Taj uticaj se zatim kroz saobraznost vraća samom izvoru i tvori dvosmernost. Primer te dvosmernosti je i kruženje materije u prirodi koja stalno kruži uvek se vraćajući svom izvoru. Svedenborg daje čak i takav primer u ' Nebu i Paklu' Svedenborg govori o Opštem uticaju koji deluje i na životinjski svet kao i na biljni. Kod čoveka postoji i jedan pojedinačni Uticaj , kako Neba tako i Pakla. Međutim ni Anđeli ni Duhovi nikada ne utiču svojim mislima , već samo osećanjima, koje podstiču čovekove misli i osećanja. Uticaj je prema primanju. U nekim situacijama, međutim, kada je potrebno radi objavljivanje Božije Volje, kao kod Proroka i kod cara Davida. Gospod je uklanjao sve prepreke koje bi na putu uticaja stajale na strani čovekove volje, i očitovao se Nalogom i Nadahnućem (ponekad kroz Anđela koji pri tom nije svestan svoje volje) dotle je nadahnuće Uticaj koji prolazi od Boga , kroz Nebo , i to kroz Nebesko i Duhovno, da bi na svetu bio svetsko, zadržavajući sve prethodno u sebi.

---

     Nebo

Anđeli sačinjavaju Nebo. Ono je Božansko koje proističe iz Gospoda, utiče kod Anđela i biva primljeno od njih. Od Gospoda ide sve što je stvoreno . Božansko koje proističe od Gospoda jeste dobro ljubavi i istinito vere. U onoj meri u kojoj Anđeli primaju to istinito i dobro u toj meri su oni Anđeli i u toj su meri Nebo. Nebo se deli na dva carstva: Nebesko i Duhovno. Osnovna razlika je što je Nebesko carstvo prožeto ljubavlju prema Gospodu a Duhovno ljubavlju prema bližnjem. Svako od carstava se deki još na tri neba: najunutarnjije, srednje i spoljašnje. Anđeli nebeskog Carstva nadilaze mnogo u mudrosti i slavi Anđele Duhovnog Carstva jer primaju božansko prisnije. Ipak, oba su carstva bitna što se očituje i u imenu Gospoda. Zbog Božanskog Nebeskog gospod je prozvan Isus, a zbog Božanskog duhovnog Hristos. Nebeski Anđeli primaju božansko neposredno auhovni posredno preko pamćenja i mišljenja. Nebeski Anđeli primaju božanske istine a priori, dok duhovni to čine a posteriori. Upravo zbog ovih sličnosti i sam Kant se našao na meti udara intelektualaca prosvetiteljstva. Kant je na te napade odgovorio vrlo promišljeno:' ...ili u Svedenborgovim radovima treba naslutiti više pameti i istine nego što se čini na prvi pogled ili je samo slučajno što se on susreće sa mojim sistemom.' Tri Neba koja postoje unutar carstva Nebeskog i Carstva duhovnog stoje u međusobnom odnosu kao delovi ljudskog tela. Glava predstavlja Unutarnje nebo, Trup- srednje, a šake i Noge od kolena Spoljašnje, jer su sve stvari po stvaranju Božanskog reda skupljene pa je on tako i postao božanski red, a time i nebo u malom. ka nebu se uspinjemo preko stupnjeva. To učenje o stupnjevima jedno je od najizvornijih koje donosi Svedenborgovo delo. Stupnjevi savršenstva su ova tri (i kod Anđela i kod ljudi) : nebeski, duhovni i prirodni. U nebeskom se dobro voli radi samog dobra, u duhovnom se voli iz poslušnosti prema istini vere, a u prirodnom zato što je ono prirodno uzvraćeno. U svakom od navedenih neba postoje još pojedno Unutrašnje i jedno Spoljašnje nebo. To unutrašnje i spoljašnje u Nebu odnose se kao Umno i Voljno u čoveku. Otvorenost unutarnjeg određuje u kom će nebu Anđeo biti. Anđeli sami ne mogu da se uspinju ili spuštaju na druga neba. Kada se to i desi oni nisu u stanju da pojme ta neba zbog toga što su njihova čula i njihova otvorenost unutarnjeg podobni samo za to nebo a ne i za ostala. Ipak dosta se često događa da sam Gospod uzdiže Anđele na viša neba. Iako su sva neba odvojena Gospod ih objedinjuje svojim Uticajem i Božanskom Ljubavlju. Svedenborg veoma detaljno opisuje Nebo, podsećajući pri tom više na putopisca nego na teologa. Borhes zapaža da je sve u Svedenborgovoj viziji drugog sveta zasnovano na slobodi volje. Kada čovek umre on to i ne primećuje, budući da sve oko njega ostaje isto. Nalazi se u svom domu, posećuju ga prijatelji, prolazi ulicama svoga grada. Ubrzo, međutim, shvata da je oko njega sve na neki način življe. Čovek tada dolazi do najbitnijeg otkrivenja- živeo sam u senci a sada živim u svetlu. Svedenborg prati sv. Avgustina, salžući se da su čulna uživanja mnogo intenzivnija na Nebu i u Paklu. Potom dolaze neznanci i razgovaraju sa njim. Ti neznanci su Anđeli i Zli Duhovi. Svedenborg, kao što je ranije napomenuto, kaže da njih nije stvorio Bog. To su ljudi, odnosno Duhovi koji su težili da budu anđeoski ili demonski. U meri u kojoj je njihova unutrašnjost bila otvorena za neku od četiri ljubavi, oni su zauzimali neko mesto u ustrojstvu drugog sveta. Svo stanovništvo Neba i Pakla sastavljeno je od ljudi, koji su sada ili Anđeli ili zli Duhovi, ili, ako su još u svetu Duhova, Duhovi bez prefiksa. Mrtvom se prvo približavaju Anđeli jer Gospod nikoga ne osuđuje na Pakao. Bog želi da se svi spasu. Istovremeno, Bog je dopustio i slobodu mišljenja, kako je Borhes naziva, tu ' strašnu privilegiju', da se osudi na pakao ili zasluži raj. Odnosno, Svedenborg zadržava doktrinu slobode mišljenja- koju ortodoksna doktrina suspenduje posle smrti –Svedenborg zadržava i posle smrti. Posle razgovora nastupa period, vremenski neograničen, u kom Duh odlučuje da li će biti anđeoski ili demonski. Zanimljivo je što u Svedenborgovom drugom svetu ima mesta i za neznabošce. On to objašnjava time da svaka religija koja slavi božasnko jeste gospodnja religija. Poznato je, kaže , da Neznabošci često vode mnogo moralniji život od samih Hrišćana. Od ogromne je važnosti što dok razgovara sa jednim neznabošcem on shvata da je to Ciceron,dok u jednom ranijem paragrafu lako možemo prepoznati glas Sokrata, koji umešan u jednu hrišćansku raspravu o veri kaže da ako je neko dobar, može već po samom dobru videti istinito, pa tako može i primiti istine koje još ne zna. Sokrat se pominje još jednom u tekstu tokom saveta o mudrosti, kada svedenborg napominje da je Sokrat jedan od najpobožnijih ljudi, jer iako je proročište reklo za njega da je najmudriji , on je tu mudrost sveusrdno odricao i vraćao je u ruke božanstva. Kada govori o današnjim neznabošcima kaže da većina njih nije tako mudra, ali je još uvek srcem prosta. Njihove emocije su čiste i nevine pa tako oni i lakše od hrišćana ulaze u raj. Religija je sporedna. Ono što je najbitnije jeste stanje Duha i njegova otvorenost da primi osnovne istine. Tu on još navodi susrete sa Kinezima koji sa oduševljenjem prihvataju reč Gospodnju, ali se stresaju na pomen imena Hrista jer su poznavali hrišćane koji bejahu ogrezli u mržnji i obmani. Neznabošci koji su obožavali neke druge bogove, kipove lako odbace svoja uobraženja i vrlo brzo prihvate Gospoda. Još se napominje da su na Nebu posebno omiljeni afrikanci jer su čistih i prostih duša. Sebe oni ne nazivaju vernima već poslušnima. Pakao

Dakle, čovek bira nebo odnosno Pakao u zavisnosti od svog temperamenta. Oni koji sebe osude na pakao osećaju se prirodno privučeni demonskom svetu. Svedenborg napominje da je video kako neke ljude odmah po prispeću u Svet Duhova bacaju u pakao, odnosno kako to čine oni sami. Drugima je potrebno više vremena. Paklom ne upravlja Satana, nema Đavola ni Lucifera. Ima zapravo više paklova i ovi nazivi koji su se pre upotrebljavali pogrešno za Vrhovnog anđela svetla koji se usprotivio Gospodu i pao, označavaju samo pojedine delove Pakla. Svedenborg uvodi i dve tačke gledišta na pakao. Našu i demonsku. To su močvarne zone, slični '...jazbinama, pećinama, neki raseklinama, a neki u vodenim vrtlozima; neki u barama a neki u ustajalim vodama ...' Zli Duhovi su tamo u neprekidnim svađama, obračunima, neki tumaraju kao divlje zveri kroz mračne šume, dok drugi obitavaju u porušenim i spaljenim gradovima. U blažim paklovima postoje grube kolibe, ponekad sastavljene u oblik nekog naselja.To je svet niske politike, konspiracije i obmane. Zapanjujuće je koliko u većini pogleda ova Svedenborgova vizija pakla liči na savremeni svet! Tamo se prokleti, međutim osećaju srećnima. Srećni su na svoj način i bilo kakav drugi svet za njih bi bio odvratan. Svedenborg nam priča o slučaju uspenja jednog demonskog duha na nebo. On je udisao miomiris neba, slušao anđeoske razgovore i sve mu se to činilo užasnim. Miomiris mu je bio smrdljiv, svetlost tamna. Zato se vratio u pakao gde i jedino može biti srećan. Pakao odiše željom za uništenje svega božanskog, ali žitelji pakla nisu u stanju da vide nebo osim ako im to Gospod ne dozvoli. Time što ga ne mogu videti, ne mogu mu ni nauditi iako se iz pakla stalno čuje 'škrgut zuba' tj. neprestano gloženje i obmana koji se na Nebu čuju kao škrgut.

---

Ravnoteža

Najbitnija činjenica je da je Pakao potpuno simetričan Nebu. To je potrebno zbog ravnoteže na kojoj počiva univerzum. I Nebom i Paklom upravlja Gospod. On dopušta da pakleni Duhovi budu u Paklu jer su samo tamo srećni. Paklova ima tačno koliko i Nebeskih društava. Svako društvo na nebu ima odgovarajući par u paklu, samo dijametralno suprotan. Svedenborgov svet počiva na trećem Njutnovom zakonu akcije i reakcije. Stanje mira proističe iz podjednakog delovanja i protivdelovanja. Pakao se neprestano diže u težnji da načini zlo dok se nebo neprestano spušta i teži da učini dobro. Svet Duhova je u toj ravnoteži. Ta Duhovna ravnoteža je sloboda u čoveku i u duhu. Ta ravnoteža zna da varira prema broju onih koji ulaze na Nebo ili u pakao ali je uvek tu Gospod da ravnotežu vrati na idealnop stanje. Kroz tu ravnotežu čovek je u slobodi, podjednako pod uticajem Anđela i Zlih Duhova. Tu slobodu Gospod daje svakom čoveku ponaosob i ona ničim ne može biti uskraćena. Čovek se rađa sa oba uticaja, ali da bi se uspeo na nebo, mora u sebi prepoznati negativni uticaj i odbaci ga. To se čini obrazovanjem, o duhovnim građanskim i moralnim zakonima. Međutim tim zakonima se mora pristupiti s ljubavlju inače nema svrhe. Oni koji dolaze na nebo imaju pogrešnu predstavu o njemu. Misle da će se na nebu neprestano moliti, naravno dozvoljavaju im da se mole, ali se posle nekoliko dana umore, primećujući da to nije nebo. Zatim se ulaguju Gospodu slaveći ga što on iznad svega ne voli. Potom se umore i od laskanja. Zatim razgovaraju sa svojim voljenima ali i to brzo pređe u dosadu. Konačno tada dođu do istinskog dela Neba. Borhes se sjajno dosetio jednog tenisonovog stiha koji u potpunosti oslikava pravu situaciju na nebu:

Duša ne želi zlatno prestolje, Jednostavno, želi da joj daju dar da traga I da ne prestane.

Svedenborgov raj je pre svega raj ljubavi prema gospodu i prema bližnjima. Svaki od anđela radi za druge, svi rade za sve ( komunizam je izgleda moguć amo u duhovnom svetu). To nije ni pasivan raj, niti je nagrada. Ukoliko je nečiji temperament anđeoski on se na Nebu oseća srećno. Međutim postoji još jedna veoma važna razlika: Svedenborgovo Nebo je eminentno intelektualno. Ovde treba navesti ono što Borhes naziva 'patetičnom istorijom čoveka koji je namerio da zasluži Nebo'. Taj se čovek stoga odriče svih čulnih uživanja i povlači se u tebaide. Tamo se izoluje od svega. Moli se i traži Nebo. I usput polako propada.Kada umre odlazi u raj ali tamo ne znaju šta da rade sa njim. On pokušava da prati razgovore anđela ali to nije u stanju. Pokušava da nauči umetnosti, da se edukuje, ali uzalud jer se još za života upropastio. On jeste pravedan, ali je mentalno siromašan čovek. Zatim mu kao dar dodeljuju sposobnost da projektuje sliku: pustinju. U pustinji se moli kao što se molio i na zemlji, ne izuzimajući nebo, jer zna da je postao nedostojan neba, zbog kajanja što je upropastio svoj život, jer se odrekao uživanja i zadovoljstava sveta. Svedenborg takođe osuđuje zatvaranje u manastire ljudi kojima je jedini interes da zbog sopstvenog spasenja dođu do Gospoda prezirući pri tom druge. To je još jedna Svedenborgova inovacija . On menja dotadašnje etičko viđenje spasenja. Do tada se smatralo da je čovek spasen ukoliko je bio pravedan. 'Blaženi su siromašni duhom, jer je njihovo Carstvo nebesko' ( Mat. 5,3) Tako je govorio Isus u Besedi na gori. Svedenborg ide dalje. On kaže da to nije dovoljno. Čovek se mora spasiti i intelektualno. Borhes smatra da Svedenborg zamišlja Nebo kao niz teoloških rasprava. To je u neku ruku tačno ali je smisao svega toga daleko širi. Čovek mora kroz obrazovanje, krozpisanu reč doći do onog stanja otvorenosti Duha koji će mu omogućiti da pojmi Božansko. To u ovom svetu nije moguće zbog uticaja zla ali na drugom, Duh oslobođen tereta se uznosi i na intelektualnoj vertikali. Svedenborg kaže da nije tako teško živeti po načelima koja će dovesti do spasenja. Jednostavno, moraju se primiti sve životne radosti, živeti u svetu, imati dužnosti, da bi se kroz moralni i građanski život primio i duhovni. Duhovni se život ne može primiti ni na jedan drugi način. Jer ' ...živeti unutarnjim životom, a ne u isto vreme i spoljašnjim to je kao kad bi neko stanovao u kući koja nema temelja , i postupno tone te puca i raspada se.' Vilijem Blejk dodaje, pored Svedenborgovog spasenja delima, treću opciju. On kaže da se možemo- moramo – spasiti pomoću umetnosti. Blejk objašnjava da je i Hrist, takođe bio umetnik, budući da nije propovedao pomoću reči već pomoću parabola. A parabole su estetski izrazi. To jest, spasenje treba zaslužiti etikom, inteligencijom i umetnošću. Svedenborgu je dopušteno da izgradi novu crku. I kako je on osniva? Pišući knjige i izdajući ih, i tako dvadeset i osam godina. Ne propoveda. Izdaje na suvoparnom i trezvenom latinskompa je zato čak i od kanta dobio pokudu za stil. Vodi izuzetno jednostavan život. Interesuje se za Njutnove teorije, englesku poeziju, pogotovu Šelija i Miltona koje kuje u zvezde. Ima osećaj za estetiku. Tokom svojih putovanja posećuje fabrike, siromašne četvrti. Voli muziku. Biva predstavljen kao vitez epohe. Ne dozvoljava da se šegače sa njegovim vizijama ali ih ne nameće. Radije skreće razgovor u drugu stranu. Borhes pravi suštinsku razliku između Svedenborga i drugih mističara. U opisima sv. Huana de la Kruza imamo detaljne opise ekstaze opisane u terminima erotskog iskustva ili vinskim metaforama. Kod Svedenborga toga nema. To je ' delo putnika koji je prošao nepoznate zemlje i koji ih opisuje mirno i minuciozno.' On je pre svega verovao u spasenje delima, duha i inteligencije. U njegovom raju se dopušta sve što je senzualno u ovom svetu. On ne želi ničeg da se odrekne niti išta da propusti. Interesantno je da Svedenborgovo delo, iako je prevedeno na mnoge jezike, nije izvršilo veći uticaj, uprkos sveopštem značaju njegovog poduhvata. Borhes veruje da je to deo skandinavske sudbine, u kojoj su se ' sve stvari dešavale ako u snu, u nekoj staklenoj kugli.' Otkriće Amerike, umetnost romana u islandskim sagama, ništa se od toga nije proširilo. Figure koje su trebale da budu svetske, poput Karla XII ostaju u toj staklenoj kugli sna. Svedenborg je mnogo kompletniji mističar od ostalih. Oni su pokušavali da svoj eksperiment sa zanosom uznesu do literarnog. Svedenborg je prvi istraživač drugog sveta, Marko Polo zagrobnog života, kog treba shvatiti ozbiljno. Kod Dantea svesni smo da je u pitanju literarna fikcija. Kod Svedenborga imamo učenje prosvećene propovedi pisane sa velikom lucidnošću. Apsurdno je misliti da je to mogao napisati jedan ludak. Iznad svega lucidna proza , bez metafora i hiperbola. Puna nezaboravnih anegdota.'Svedenborg nas poziva da se spasemo pomoću jednog bogatijeg života.' Pomoću pravednosti, vrline i inteligencije. Zatim dolazi Blejk koji pridodaje umetnost.