Рамон Љуљ

С Википедије, слободне енциклопедије
Рамон Љуљ
Ramon Llull.jpg
Рамон Љуљ
Датум рођења1232.
Место рођењаПалма де Мајорка
Датум смрти1316.
Место смртиМајорка

Рамон Љуљ (lat. Raimundus Lullus) (Палма де Мајорка 1232 - Мајорка ?, 1316). Каталонски филозоф, мистичар, мисионар, приповедач и песник. Око тридесете године напустио је дворски живот и посветио се студијама и проповедима са идејом да постигне уједињење човечанства под хришћанством. Основао је манастире у којима је главна активност била учење арапског језика и путовао Оријентом са циљем да покрсти невернике. Приписује му се најмање 250 дела. Његова личност и мисао имале су мноштво присталица током векова и дела су му врло рано била преведена на бројне језике.

Прозван је doctor illuminatus, због тога што је у духовности истицао просветљење.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рамон Љуљ се родио у Палми де Мајорки, 1232. године. Био је дуговечан за оно време, с обзиром на то да је умро 1316. са 84 године. Његова породица припадала је каталонском племству краља Ђаумеа I и учествовала је у освајању острва Мајорке. Млади Љуљ је добио типично дворско образовање, оженио се Бланком Пикањ и имао двоје деце. Али, око 1263. године, десила се знатна промена у његовом животу; због низа мистичних искустава напустио је своју друштвену позицију и породични живот, да би се посветио једном једином циљу: превођењу неверника – муслимана, Јевреја и пагана – у истинску хришћанску веру. Овом циљу ће посветити свој живот и своје дело.

Након што је девет година свог живота посветио изучавању латинског и арапског језика и културе, Рамон Љуљ је доживео просветљење: Уметност или Лулијанска вештина један је филозофски поглед који је омогућио да се неверницима кроз рационалну филозофску расправу докаже истина о хиршћанству. Током већег дела свог живота, писао је различите варијанте и поједностављене верзије овог филозофског погледа, између осталог дела: Велика уметност [L’ars magna] (1276), Примењена уметност (L’ars demostrativa) (1283), Проналазачка уметност (L’ars inventiva) (1289) и Кратка уметност (L’Art breu) (1308). Свестан тежине шеснаест форми своје Уметности, такође је писао дела различитим стиловима и техникама и покушао да на дидактичан и јасан начин представи сврху свога писања.

На каталонском, латинском и арапском написао је око 250 дела укљуцијући проповеди, писма, летописе, дидактичне приручнике, поезију, аутобиографије, наративне и научне трактате, филозофију и етику.

Посвећен својој мисији преобраћања неверника, а упоредо са својим филозофским и књижевним стваралаштвом, Рамон Љуљ је улажио много труда у изградњу манастира који је требало да буду посвећени учењу арапског језика и обучавању мисионара. Успео је да добије финансирање за само један манастир - Мирамар који се налази на истоименом острву, захваљујући донацијама краља Мајорке Ђауме II. Незадовољан резултатом својих дипломатских преговарао је са разним папама и краљевима у вези са изградњом више манастира, и одлучио да лично отпутује у земље исламске вероисповести. Путовао је на север Африке и по Блиском Истоку, али и Монпеље, Ђенову, Рим, и у Париз, где 1311. године диктира монасима манастира у којем је боравио Савремени живот (Vida coetània), биографију у којој је желео свој живот и дело да оправда у очима Цркве.

Сматра се да је Рамон Љуљ умро 1316. године у Палми, након једног пута у Тунис.

Књижевно дело[уреди | уреди извор]

На књижевном нивоу, истиче се да је Рамон Љуљ био први и један од главних људи који су допринели формирању каталонског књижевног језика. Његова синтаксичка и лексичка решења, његова елегантна и уравнотежена проза подразумевају велику новину и јединствен су пример развоја једног језика без претходне књижевне традиције. Он је први европски писац филозофских и учених дела на народном језику. Одабир језика, у сваком случају, треба да се схвати као инструмент помоћу којег се боље допире до људи којима је дело упућено: латински за учене европске читаоце, каталонски за лаичку популацију Арагонске круне, и арапски за прозелитистичка задужења. Често су, пак, чувани рукописи једног истог дела у двојезичној верзији на каталонском и латинском. Нажалост, није сачуван ниједан рукопис на арапском језику. Током пишчевог живота, његова дела су превођена на кастиљански (шпански), француски, италијански и окситански. Од његовог рада као песника стижу нам два дела Неутешност [Desconhort] (1295) i Песма о Рамона [Cant de Ramon] (1300), где је очигледан утицај провансалског стила. Што се тиче прозних дела, можемо истаћи дело Књига о Евасту и Бланкерни [Llibre d’Evast e Blanquerna] (1276-83), роман који описује угледни живот једној хероја, и у њој се одгледа друштво тог доба. Унутар овог романа налази се и чувена Књига о пријатељу и вољеном [Llibre d’amic e amat] (1276-83) са серијом афоризама поучног карактера. Књига размишљања о Богу [Llibre de contemplació en Déu] (1271-74) представља више од хиљаду страница посвећених филозофском објашњењу спољашњег као и божјег света, првобитно написана на арапском, међутим, сачуване су само верзије на каталонском и латинском. Његов витешки приручник Књига о витешком реду [Llibre de l'ordre de cavalleria] (1274-76), посвећен оснаживању морала и хришћанских обичаја међу витезовима, имао је успеха и након два века. Књига о васпитању деце [Llibre de doctrina pueril] (1274-76) јесте књига дидактичког типа која поједностављује основне истине хришћанства. Књига чудеса [Llibre de les meravelles] (1287-89), која укључује познату Књигу о зверима јесте дидактички роман распоређен по примерима, и под великим утицајем је суфистичке филозофије.

Алхемијска дела[уреди | уреди извор]

Приписује му се мноштво књига и рукописа о алхемији, но извесно је да се већином ради о апокрифним списима које су написали његови ученици након његове смрти.[1] Међу тим делима, која су му приписана, издвајају се "Завештање" (Testamentum), "Додатак завештању" (Codicillus), "Експерименти" (Experimenta), "О тајнама природе" (De secretis naturae) и "Златотворно умеће" (Ars aurifera).

Дела[уреди | уреди извор]

  • "Књига о контеплацији" (кат. Llibre de contemplació de Déu) (1297.)
  • "Белико умеће" (Ars magna) (1305)
  • "Књига о паганима и о трима мудрацима"

Преводи на српски[уреди | уреди извор]

  • Књига о зверима, Београд: Paidea, 2003. (Прев. Александар Грујичић)
  • Књига о витешком реду [1], Београд: Magelan Press, 2013. (Прев. Синиша Здравковић)
  • Revertimini (Ljulj 361+1) (Поводом обележавања седамстоте годишњице смрти Рамона Љуља, Институт Сервантес у Београду је био домаћин изложбе)[2], каталонског фотографа Ђорђија Плен Пеја, у периоду између марта и априла 2016. године.

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

  • Грденић, Драго, Алкемија, Загреб, 2003.. ISBN 953-222-137-9.
  • Опћа и национална енциклопедија у 20 свезака, св. XII, Загреб, 2006.. ISBN 953-7224-12-0.