Ранијеро Дандоло

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ранијеро Дандоло
Dandolo.png
грб породице Дандоло
Место рођењаВенеција
Млетачка република
Датум смртипосле 1209.
Место смртиКрит
Ђеновљанска република
ДинастијаДандоло
ОтацЕнрико Дандоло
МајкаФелицита Бембо
Супружникнепознато
ПотомствоАна Дандоло
Млетачки вицедужд
Период1202. - 1204.
ПретходникЕнрико Дандоло
НаследникЕнрико Дандоло

Ранијеро Дандоло (умро после 1209.) је био млетачки адмирал и државник, Прокуратор Светог Марка и вицедужд Венеције.

Биографија[уреди]

Ранијеро је био син 41. дужда Млетачке републике, чувеног Енрика Дандола (1192-1205). Мајка му је била Фелицита Бембо. Служио је као вицедужд Венеције током очевог одсуства. У политичком животу Републике појављује се од 1202. године. Након што се његов отац Енрико придружио крсташима који су нападали Задар, Ранијеро је преузео команду над Венецијом као вицедужд. У периоду своје владавине (1202-1204), Ранијеро је завршио прву познату кодификацију Млетачког грађанског права (Usus Venetorum). Јуна 1205. године Ранијеров отац умро је у Цариграду, освојеном годину дана раније. Ранијеро се одрекао кандидатуре на место дужда и повукао се у приватан живот. Енрика је наследио Пјетро Зјани (1205-1229). Крајем лета 1207. године, Дандоло је проглашен једним од капетана млетачке флоте која је требало да ослободи Крит (Кандију) ђеновљанске окупације. Енрико је купио острво од Бонифација од Монферата 1204. године, али није стигао да успостави млетачку власт на острву[1]. Ранијеро је на путу за Крит освојио градове Модон и Корон. Освојио је и острва Китеру и Антикитеру. У борби са ђеновљанским адмиралом Енриком од Малте, Ранијеро је рањен стрелом (1208) и заробљен. Највероватније је умро у заробљеништву[2].

Потомство[уреди]

Име Ранијерове супруге није познато. Имао је ћерку, Ану Дандоло, која се 1217. године удала за српског великог жупана, касније и краља, Стефана Првовенчаног. Ана Дандоло је умрла између 1263. и 1268. године[3]. Његов унук је био српски краљ Урош I Немањић, син Стефана Првовенчаног и Ане Дандоло. Самим тим се Ранијеро, као и његов отац Енрико, сматрају за претке следећим српским владарима после Уроша.

Референце[уреди]

  1. ^ Flaminio Cornaro, Creta Sacra, vol. 2 (Venedig, 1755), стр. 222–224 und Freddy Thiriet, La Romanie Vénitienne au Moyen Age, Paris 1959, стр. 75–76; Bonifatius von Montferrat hatte Kreta einst von Kaiser Alexios IV. als Lehen erhalten. Enrico Dandolo kaufte ihm am 17. August 1204 die Besitzrechte für 1.000 Mark Silber ab.
  2. ^ Flaminio Cornaro, Creta Sacra, vol. 2 (Venedig, 1755), стр. 249–250 und Freddy Thiriet, La Romanie Vénitienne au Moyen Age (Paris, 1959), стр. 95–96
  3. ^ Коматина 2014, стр. 21-22

Извори[уреди]

  • Gottlieb Lukas Friedrich Tafel und Georg Martin Thomas: Urkunden zu älteren Handels- und Staatsgeschichte der Republik Venedig. Mit besonderer Beziehung auf Byzanz und die Levante, vom 9. bis zum Ausgang des 15. Jahrhunderts (Fontes Rerum Austriacarum). Hakkert, Amsterdam 1964 (Nachdr. d. dreibändigen Ausg. Wien 1856/57).
  • Thomas F. Madden: Enrico Dandolo & the rise of Venice. University Press, Baltimore, Md. 2003. ISBN 0-8018-7317-7.
  • Ивана Коматина; Ана Дандоло – прва српска краљица?, Зборник Матице српске за историју 89, Нови Сад (2014), 7-22