Пређи на садржај

Раскол у хришћанству

С Википедије, слободне енциклопедије
„Никита Пустосвјат. Спор о вјери”, дјело Василија Перова из 1880—1881. (расправа о вјери 5. јула 1682. у Фасетираној палати и присуству патријарха Јоакима и прицезе Софије).

Раскол у хришћанству, црквени раскол или схизма (од стгрч. σχίσμα — „расцјепљење, раздјељење”) подјела је у хришћанској црквеној организацији, изазвана богословским, канонским, политичким и другим разлозима. У хришћанском богословљу, појам раскола обухвата раскид веза митрополија, епархија, парохија, клирика, монаха или мирјана са католичаном Црквом, чији је узрок било неслагање нефундаменталне догматске природе.[1] Црквени раскол, по правилу, карактерише престанак евхаристијског општења између раздијељених страна. У том случају, стране могу међусобно признати законитост јерархије и исправност светих тајни. По први пут у хришћанској традицији, ријеч „схизма” (грч. σχίσμα) нашла се у Јеванђељу по Јовану (Јв. 9:16, 10:19)[2] (у преводу Светог синода СПЦ „раздор”) У раној хришћанској цркви почело је образовање разлика између појмова „јерес” и „раскол”. У црквеној употреби израза „јерес” има значење озбиљне опозиције засноване на неслагањима око фундаменталних питања вјере или морала, док израз „раскол” обично означава мањи облик разједињености узрокован организационим или мање важним идеолошким разликама.[3]

Раскол у хришћанској цркви

[уреди | уреди извор]

Дефиниција раскола у хришћанству

[уреди | уреди извор]

У хришћанском богословљу концепт јединства Цркве развили су апостоли, свети оци и апологети. Највећи допринос учења о црквеном јединству дали су: апостоли Петар и Павле, Игњатије Богоносац, Иринеј Лионски, Кипријан Картагински, Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоусти и Јован Дамаскин.[4] Хришћанска еклисиологија инсистира на трврдњи да су јединство и Црква синоними, како је писао Јован Златоусти: „име Цркве није име раздијељености, него јединства и слоге”.[5][6] Према ријечима једног од највећих богослова и црквених отаца Василија Великог: црквени раскол је прекид јединства због неслагања у разумијевању одређених аспеката утврђене црквене традиције, који се огледа у канонској пракси.[7] Свештеномученик Игњатије Богослов посебно је упозорио хришћане на гријехе који могу допринијети црквеним расколима.[8]

У хришћанству појма раскола подразумијева раскид митрополија, епархија, парохија, клирика, монаха или мирјана са католичнском Црквом, који је изазван несугласицама не фундаменталне догматске природе.[1] Руски религиозни научници Анатолиј Лешчински и Анатолиј Погаси разликују узроке црквених подјела: боглословске, канонке, политичке, економске и разлоге повезане са појединцима.[9] У иторији хришћанске цркве расколи су често настајали због неканонског проглашења аутокефалности, политичког супротстављања митрополије и киријархалности Цркве, мијешање државе у црквени живот, неслагање дијела свештенства и мирјана са црквеном реформом и супротан однос према световним властима (конформност и неконформност).[1] Посљедице раскола у историји Цркве биле су веома различите. Лешчински и Погаси разликују три нивоа црквених раскола: подјеле које су изазвале глобалне промјене у хришћанству (пр. раскол 1054, Реформација), јурисдикцијске подјеле унутар хришћанских конфесија (пр. старокалендарци у православљу, старокатолици у католицизму) и подјеле унутар заједнице (пр. одвајање харизматика од пентекосталаца).[10]

Однос према светим тајнама у расколу

[уреди | уреди извор]

Евхаристија

[уреди | уреди извор]
Види још: Евхаристија

У хришћанству, евхаристијско богословље је блиско повезано са идејом јединства Цркве. Стога је, са тачке гледишта Римокатоличке, Православне и већине Древноисточних цркава, неприхватљиво учешће у евхаристији између представника различитих хришћанских конфесија.[11] Свети Кирил Александријски је писао да се евхаристија може служити само у Цркви. Под Црквом светитељ подразумијева заједницу вјерника, а непосредно и здање храма, критикујући праксу неких расколничких група да без дозволе славе евхаристију изван храма.[12] Поистовећивање светих тајни (углавном евхаристије) и еклисиологије подстакло је римску Свету конгрегацију за ширење вјере 1729. да забрани општење у светим тајнама (лат. communicatio in sacris) између католика и „јеретика и схизматика”.[13] Након другог ватиканског сабора, Католичка црква у низу случајева дозвољава причешће у католичким храмовима хришћана који нису у пуном општењу са Апостолским пријестолом. Такође, у декрету о екуменизму Unitatis redintegratio, усвојеном на истом Другом ватиканском сабору признаје се евхаристија, вршена у Источним црквама (православним и древноисточним):[14]

Будући да ове Цркве, иако одвојене од нас, посједују истинске свете тајне, посебно — на основу Апостолског прејемства — свештенство и евхаристију…[15][16]

Ипак, традиционална забрана католицима причешћа са расколницима објављена је у енциклици „Ecclesia de Eucharistia” папе Јована Павла II (од 17. априла 2003), посвјећеној евхаристији.[17] Сличан однос према безблагодатности свете тајне евхаристије код расколника, има и Православна црква. Патријарх московски Сергије је написао:[18]

Не могу постојати двије еврхаристије које међусобно не опште, подједнако Христолике и једнако истините, као што не могу бити два Христа и двије Цркве.

У неким протестантским конфесијама распрострањен је тзв. принцип „евхаристијског гостопримства” и дозвољено је причешће крштених представника других хришћанских конфесија.[11]

Крштење

[уреди | уреди извор]
Види још: Крштење

Од давнина, упркос недвосмисленој осуди гријеха раскола, карактеристична је пракса признања укључености расколничких заједница у црквену природу.[19] Одређену разлику у односу на општецрквено схватање питања светих тајни код расколника показује став Кипријана Картагинског.[20][./Раскол_у_хришћанству#cite_note-FOOTNOTEСлесарев2021129-20 [20]] Био је убијеђен да у расколу нема светих тајни: „[Крштење је] једно, јер је Црква једна и изван Цркве крштење је немогуће”.[21] Супротног мишљења био је папа римски Стефан I, који је написао: „Име Христово у великој мјери доприноси вјери и светости крштења, тако да свако ко се крсти у Христу одмах добија благодат Христову”.[22] Средином 3. вијека избио је спор између Кипријана и Стефана око бладодати светих тајни и ваљаности крштења јеретика и расколника.[23] Свети Василије Велики је вјеровао да се крштење у расколу може извршити:[24] „крштење расколника, као да још нису туђи Цркви, примати…” (Василије Вел. 1).[25] Ипак, светитељ указује на низ изузетака од таквог признања и тврди да сама света тајна која се врши у расколу нема благодат Светог Духа:[24][26]

Јер учење о благодати осиромаши, јер је законит прејемство укинуто. Јер први отпадници примили су посвјећење од отаца и полагањем руку имали духовни дар. Али они одбачени, поставши мирјани, нису имали моћ ни да крштавају ни рукополажу, и нису могли другима пренијети благодат Светог Духа, од које су и сами отпали. Зато су стари заповиједали да се они који су од њих дошли у Цркву, као они крштени од мирјана, поново очисте истинским црквеним крштењем. Али пошто су неки у Азији били ријешени да, ради поучавања многих, прихвате њихово крштење, онда ће бити прихватљиво.[27]

Тако Василије приликом примања расколника инсистира на поновном крштењу, међутим, с обзиром на то да таква строгост може одбити оне који желе да се врате Цркви, ради црквеног добра, светитељ дозвољава примање расколника кроз миропомазање.[28] Сличан приступ у оцјени крштења расколника дијелила је већина Црквених отаца и Сабора.[25]

Епископ Оптат Милевитски (4. вијек) у својој расправи „Раскол донатиста” отпадање расколника је назвао непотпуним, дозвољавајући признање њихових светих тајни.[19] Оптат је навео разлике између јеретика и расколника: „јеретици који су одбачени од истине, који су искривили Симбол вјере, туђи су црквеним Тајнама, али међу расколницима који су сачували Симбол, Тајне могу бити ваљане”.[29] Блажени Августин, који је дијелио мишљење Кипријана Картагинског у процјени раскола, ипак је сматрао да је могуће признати свете тајне у расколничким заједницама. Августин уводи појам ваљаности (лат. effectus) тајни. У свом учењу он тврди да су свете тајне присутне код расколника, али нису дјелотворне.[30] Ово учење о дјелотворности и ваљаности крштења, која никада није у потпуности прихваћена на Истоку,[31] касније су развили латински богослови. Тако је учитељ Цркве Фабије Фулгенције признавао крштења изван граница Цркве, али их је сматрао бескорисним: „гдје год је ко примио тајну светог Крштења у име Оца и Сина и Светога Духа: било у католичанској Цркви, или у јереси, или у расколу, прима тајну у цјелини (лат. integrum sacramentum). Али спасење, које је сила тајне (лат. virtus sacramenti), неће добити ако прими ову тајну изван католичанске Цркве.” Католички монах-правник Грацијан из 12, вијека, позивајући се на бројне ауторативне изјаве, пише о ваљаности сваког крштења обављеног у име Свете Тројице (укључујући и расколнике) и недопустивости његовог понављања. Шкотски схоластичар Дунс Скот вјеровао је да у случају смртне опасности католика може крстити расколнички свештеник. Током расправа на 7. засједању Тридентинског сабора, дошло је до спорова око традиционалног учења блаженог Августина и важењу расколничких тајни. Као исход тога, 4. канон „Декрета о тајнама” (лат. Decretum de sacramentis), усвојен 3. марта 1547, осудио је мишљење да крштење расколника обављено у правилном облику и са одговарајућом намјером, није ваљано.[24]

Званичан став Руске православне цркве по питањима тајне крштења у расколничким заједницама изражен је у „Основним принципима односа према инослављу” усвојен на Архијерејском сабору 2000. године:[32]

Православна Црква, кроз уста Светих отаца, тврди да се спас може наћи само у Цркви Христовој. Али у исто вријеме, заједнице које су отпале од јединства са Православљем, никада нису виђене као потпуно лишене благодати Божије. Раскид црквеног општења неизбјежно доводи до оштећења благодатног живота, али не увијек и до његовог потпуног нестанка у одвојеним заједницама. Са тим је повезана пракса пријема у Православну Цркву оних који потичу из иснославних заједница, не само кроз Тајну Крштења. И поред раскида јединства, остаје нека врста непотпуне заједнице, која служи као залог могућности повратка јединству у Цркви, у католичанској пуноћи и јединству.

Рукоположење

[уреди | уреди извор]
Види још: Рукоположење

Правила Првог васељенског сабора предвиђају непризнавање хиротонија извршених у расколу.[33] Примјер традиционалног порицања рукоположења обављених у расколу је порука папе римског Николе I, у којој он пориче законитост хиротоније патријарха константинопољског Фотија, којег је архиепископ Григорије Асвеста саборно изопштио током Фотијевог раскола:[34]

Дакле, Фотије није примио ништа од Григорија, осим онога што [он] је имао; [он] ништа није имао, [дакле] није ништа дао.

Канонска правила Антиохијског сабора 341. утврђују казну у виду скидања чина свештеника који су упали у раскол. Црквена пракса је кроз историју дозвољавала како стриктно придржавање овог правила (одузимање чина бивших расколничких свештеника), тако и снисходљив однос према свештеницима и епископима (прихватање у постојећем чину) који се враћају из раскола.[35] Конкретно, канони (68. (77.)[а] правило) Картагинског сабора из 419. и 1. правила Василија Великог.[37] Такође у историји Цркве, индивидуални приступ се често користио када су се клирици враћали из раскола. Нпр. оци Седмог васељенског сабора донијели су одлуку да се иконоборачка епископија врати у постојећи ранг, по личној кривици сваког епископа.[38] Након укидања Лионске уније 1283, нови патријарх Георгије II осудио је све одлуке унијатског патријарха Јована XI као незаконите, али је оставио на снази рукоположење клирика који су се покајали због прихватања уније.[39] У новије вријеме примјер индивидуалног приступа овог питању је одлука Светог синода Руске православне цркве (8—9. децембар 1943), којом нису призната сва обновитељска рукоположења, извршена послије 15. априла 1924. (датум наметнуте канонске забране вођама раскола). Међутим, ова одлука је омогућила усвајање обновитеља у свештене степене, који би допринијели излијечењу раскола и повратку у Цркву прије Васкрса 1944. године.[40] У октобру 2019. Синодална библијско-богословска комисија РПЦ објавила је документ о неважећим рукоположењима у Православној цркви Украјине.[41]

Историјске хришћанске цркве развиле су различите ставове према признању рукоположења у отцијепљеним конфесијама. Дакле, Католичка црква, иако признаје Апостолско прејемство и свете тајне у православним црквама,[42] не признаје англиканска рукоположења.[43] Неке помјесне православне цркве признају апостолско прејемство и законитост свештеничких хиротоније у Католичкој и Древноисточним (нехалкидонским) црквама, али не постоји јединствена тачка гледишта на јерархију и ваљаност католичких светих тајни у помјесним православним црквама.[44] Такође, почетком 20. вијека, дио православних цркава (Константинопољска, Јерусалимска, Александријска, Румунска и Кипарска) признао је дјелотворност хиротонија у Англиканској цркви.[42]

Превазилажење раскола и однос према расколницима

[уреди | уреди извор]
Свечано потписивање Акта о канонском општењу у храму Христа Спаситеља 17. маја 2007, којим је окончан раскол између РПЦ и РПЗЦ.

У историји хришћанства, превазилажење црквених раскола је често био проблематичан процес. Православни богослов Џон Мајендорф је примјетио: „кроз цијелу историју хришћанству, што ако дође до раскола — он ће дуго трајати, његове посљедице је тешко излијечити.”[45] Од ранохришћанског времена образовали су се начини за превазилажење (исцјељење) раскола: спор, полемика, диспут, епитимија, изопштење (од свете тајне евхаристија) и анатема.[46] Пошто превазилажење раскола често зависи од личних односа вјерника и расколника, Црква је овом питању увијек поклањала посебну пажњу. И поред недвосмислене осуде раскола и канонске забране молитвеног општења са расколницима, Црква је указала на значај тактичности у личном општењу са расколницма.[47] Епископ Оптат Милевитански је у 4. вијеку истакао да расколнике треба називати „заблудјелом браћом по вјери”.[45] 66. (77.) канон Картагинског сабора 419. говори о односу према расколницима донатистима:[47]

По испитивању и истрази свега, корист црквене помоћи моћнима, позивом и подстицајем Духа Божијег, изабрали смо да се обрачунамо са горепоменутим људима кротко и мирно, иако су беспокојни у свом неслагању и далеко од јединства Тијела Господњег.

Други примјери снисходљивог односа према расколницима је одлука Првог никејског сабора о прихватању расколника-новитијана кроз покајање (иако су сами новатијани поново крстили новообраћенике). Коментаришући црквену позицију по овом питању, руски црквени историчар Василије Болотов је написао: „прихватањем новатијана … не кроз крштење, Црква је тиме нагласила сопствену снисходљивост и ригорозну крутост секташа, који су поново крстили католике.”[48]

Међутим, у Цркви постоји и супротно мишљење о односима са расколницима, чији је оснивач Кипријан Картагински. Кипријан је у својим списима тврдио да се добри људи не могу одвојити од Цркве. Он оне који се одвајају од Цркве назива „вуковима, псима и змијама” и наводи да: „морамо се радовати када се људи попут њих одвајају од Цркве, да својом жестоком и отровном заразом не униште голубове и овце Христове”.[49] Касније, у историји Цркве, дошло је до прогона расколника, у којима су често учествовале свјетовне власти.[50]

Многе црквене подјеле изазване недогматским противрјечностима су краткорочног карактера. По правилу, када се поново успостави евхаристијско општење, међусобне канонске санкције се аутоматски укидају. У историји Цркве има много примјера обнављања некадашњег јединства и успјешног превазилажења раскола. Један примјер ове врсте превазилажења су бројне подјеле и каснија примирја између Рима и Константинопоља у првом миленијуму.[51] Нпр. конфронтација између константинопољског патријарха Фотија и Игњатија довело је до интервенције папства у овом спору, што је, заузврат, изазвало раскол између Константинопољске и Римске цркве. Овај раскол се наставио 867, 881—886. и упркос међусобним анатемама, странке су касније наставиле са евхаристијским општењем, остављајући забораву недавне забране.[52]

Екуменизам

[уреди | уреди извор]
Види још: Екуменизам
Хришћански екуменистички догађај у Метрополитанској катедрали Сантјага 2009. године.

Почетком 20. вијека (Свјетска мисионарска конференција у Единбургу 1910.) рођена је идеологија хришћанског екуменизма. Екуменистички покрет има за циљ активизира међухришћанских контаката и признавање заједнице хришћана упркос јурисдикцијским подјелама. Основни задатак екуменизма је јединство хришћанских цркава.[53] Идеологија екуменизма у основи одбија да користи израз „раскол” у односу на различите хришћанске конфесије, а методологија екуменизма је „јединство у различитости”.[54] Екуменистичку дјелатност спроводе међуконфесионалне организације: Свјетски савјет цркава, Конференција европских цркава, Блискоисточни савјет цркава и друге.[55]

У екуменистичком покрету активно су учествовале бројне протестантске деноминације, нехалкидонске цркве,[56] православне цркве[57] и од 1960-их Католичка црква.[58] За вријеме Другог ватиканског сабора усвојен је декрет Unitatis redintegratio, посвјећен екуменској дјелатности.[59] Католички екуменизам достигао је свој највећи развој током понтификата Јована Павла II,[60] који је издао своју прву енциклику о екуменизму Ut unum sint 1995. године.[61] Истовремено, постоји значајан антиекуменистички покрет, посебно у помјесним православним црквама. Овај покрет је довео до критике јерархије православних цркава 1990-их.[62] Посљедица ове критике био је излазак из Свјетског савјета цркава Грузинске[63] и Бугарске православне цркве 1998. године.[64]

Раскол у раној Цркви

[уреди | уреди извор]
Кипријан Картагински (3. вијек), аутор концепта „ван Цркве нема спасења” и присталица акривије[65] у погледу признања благодати расколничких тајни.[66]

Од раних дана хришћанства, настали су бројни спорови између чланова Цркве.[67] Расколничке заједнице, које су се одвојиле од католичанске цркве појавиле су се у доникејско доба. Оцјена раскола у раној Цркви није била јединствена. Истовремено, западни богослови су много више пажње посветили теми црквених подјела, него на Истоку.[29] У списима Светих Отаца изнијета су супротна мишљења у погледу благодати и ваљаности расколничких тајни. У древној Цркви раскол се није поистовјећивао са јересима (подјелама из догматских разлога). За разлику од јереси, до раскола је често долазило из црвено-административних разлога.[68] Истовремено, у присуству јасног раздвајања појмова „јерес” и „раскол” у ранохришћанском периоду и у Византији, још увијек је постојао одређени степен идентификације ових појмова. Тако се, нпр. у правилима Лаодикијског сабора 360. расколници-новатијани називају јеретицима.[69] Најжешћи однос према расколу и благодати светих тајни расколника изразио је у „Књизи о јединству Цркве” хришћански богослов Кипријан Картагински,[66] који је образовао концепт по ком „изван Цркве нема спасења” (лат. extra Ecclesiam nulla salus).[70] Кипријан је посебно изразио мишљење да се гријех раскола не може избрисати чак ни чињеницом мучеништва:[71]

Какав мир себе обећавају душмани браће? Какве жртве мисле да принесу завидљиви свештеници? Да ли они заиста мисле, када се окупљају, да је Христос са њима када се окупљају ван Цркве Христове? Чак и ако су такви претрпјели смрт због исповиједања имена, њихова љага неће бити опрана ни самом крвљу.

Концепт Кипријана Картагинског, истовремено, не прави разлику између појма раскола и јереси, а такође не указује на које подјеле у Цркви подлијежу тако строги ставови.[68] Постепена диференцијација раскола довела је до појаве различитих степена процјена тежине подјела. Традиционалну хришћанску типологију црквених подјела развио је Василије Велики у својој посланици Амфилохију Иконијском (1. канон Василија Великог). Василије Велики разликује три категорије подјела: јереси, расколи и неовлашћења окупљања.[72][б] Као примјер раскола Василије наводи покрет новатијана, који су се залагали за строг однос према хришћанима који су се одрекли Цркве током прогона.[7] У складу са овим типиком и степеном удаљености отпалих, Василије Велики наводи различите праксе за примање оних који се враћају у Цркву: кроз крштење, кроз миропосвећење и кроз покајање.[66][75]

Христолошки спорови, који су допринијели подјели хришћанског свијета на три широке групе у 5. вијеку.[76]

Григорије Богослов у својој „Бесједи о Атанасију Великом” каже да често долази до подјела у Цркви због неспоразума између јерарха и богослова, као и да нису сви који напуштају Цркву јеретици:[77]

… од над се не одвајају само нечастиви, него и сами благочестиви, и то не само због безначајних догмата, што се може занемарити… него чак и због израза који имају исто значење.

Према Григорију Богослову, богословски изрази карактеристични за одређену традицију, када се преводе на други језик, могли су се доживљавати као јеретички, што је допринијело раскиду црквеног општења. Детаљнијим проучавањем догмата постало је очигледно да нема основа за раскол и евхаристијско општење је обновљено. Примјер ове ситуације је раскид између Антиохијске и Александријске цркве на основу христолошких несугласица 431. и њихово измирење 433. године.[78]

Расколи у ранохришћанском периоду дешавали су се око питања црквене дисциплине и неслагања дијела вјерника и клирика са општом политиком, усвојеном у посебном помјесној цркви. У неким случајевима, временом је сукоб који ствара расцјеп из дисциплинског постао догматичан. Примјети таквог раскола су новатијански раскол у Римској цркви (средина 3. вијека), донатистички раскол у Картагинској цркви (почетак 4. вијека)[79][80] и мелитијски раскол у Александријској цркви (почетак 4. вијека).[81] Хришћанска црква првог миленијума назива се и „неподијељеном”, иако су се до Великог раскола 1054. у њој одвили велики расколи (несторијански, монофизитски и други). Пријем Васељенских сабора 5. вијека (Ефески и Халкидонски) довео је до раскола и настанка три дијела хришћанства: доефеска црква (Црква Истока), дохалкидонске цркве и халкидонске цркве.[82] Услиједиле су црквене подјеле унутар три настала огранка. Нпр. у халкидонској цркви (цркве Византије), од 4. до 8. вијека, Римски и Константинопољски пријестоли били су у међусобном расколу укупно 203 године: по питању Атанасија Великог и аријанства, од Сардичког сабора 343. до патријархата Јована Златоустог (398) — 55 година, по питању осуде Јована Златоустог (404—415) — 11 година, Акакијев раскол (484—519) — 35 година, монотелитски раскол (640—681) — 41 година и по питању иконоборства (726—787) — 61 година.[83] Црквени расколи довели су до тога да нпр. тренутно шест различитих помјесних цркава (патријаршија) везују своју идентификацију и поријекло са јединственом подијељеном црквом Антиохије: Антиохијска (православна), Сиријска („монофизитска”), Асирска („несторијанска”), Сиријска (сирокатоличка),[84] Маронитска (сирокатоличка) и Мелкитска (гркокатоличка).[85]

Црквене подјеле су настајале и због оптужби супротне стране у молитвеном општењу са јеретицима или расколницима. Тако је средином 12. вијека једна од замјерки Грчка на рачун Римске цркве било учешће „Латина” у заједничкој молитви и причешћу са „јеретицима-јерменима”,[86] а православни антиохијски патријарх Арсеније (1284—1290) избрисан је из диптиха Константинопољске патријаршије, послије гласина о његовом црквеном општењу са представницима Јерменске цркве.[87]

Велики раскол између западног и источног хришћанства

[уреди | уреди извор]

Противрјечности између источне и западне хришћанске цркве, нагомилане вијековима, довели со 1054. до Великог раскола,[88] ојачаног међусобним анатемама.[89] Разлог јаза било је заоштравање политичких, међуцрквених, културних и етничких противрјечности.[90] У почетној етапи одвајања различити еклисиолошки погледи нису давали повода за међусобне оптужбе за јерес.[90][в] Међутим, раскол између византијске цркве и Римског пријестола довео је до појаве све већег броја разлика у свим областима црквеног живота. У 11. вијеку, Католичка црква увела је Филиокве у Симбол вјере.[93] Овај уметак се тицао догмата о Тројици и говорио о исхођењу Светог Духа не само од Бога Оца, него и „од Оца и Сина”.[94] Православни су оптуживали западне хришћане да су прекршили 7. канон Ефеског сабора,[95] а такође се нису могли сложити са католичким ставом о улози папе римског у Цркви. Крајем 12. и почетком 13. вијека одиграли су се историјски догађаји који су ојачали раскол: покољ Латина у Константинопољу (1182), постављање латинских јерарха у Јерусалиму, Антиохији и послије јуриша крсташа на Константинопољ (1204),[96] образовање Латинског царства и прогона[97] православних у Никеју.[91] Касније су у Римокатоличкој цркви проглашене догме о вјероучитељској непогрјешивости Римског понтифика,[98][99][100] безгрјешном зачећу Дјеве Марије[101][102][103] и Њеном уздизању у небеску славу душом и тијелом,[93] што је знатно удаљило учење Католичке цркве од Православне.[90]

Раскол у Католичкој цркви

[уреди | уреди извор]

Ставови према расколу у католицизму

[уреди | уреди извор]
Засједање за вријеме сабора у Констанци (1414—1418), који је одиграо одлучујућу улогу у превазилажењу „Великог раскола” у Католичкој цркви.[104]

Према канонском праву Римокатоличке цркве (канон 751.): „раскол је ускраћивање подложности врховном свештенику или заједништва с члановима Цркве који су му подложни.”[105] Средњовјековно католичко богословље је претпоставила припадност Римској цркви, на челу са римским понтификом, као обавеза критеријум за спасење. У католичком учењу, сотериолошке границе су се потпуно поклапале са јурисдикционим границама Римске цркве. У латинском богословљу, признање светих тајни расколника није се заснивао на еклисиолошком признавању црквених структура које нису биле потчињене Римском пријестолу, већ на учењу блаженог Августина о значају самих светих тајни, под условом да су вршене исправно. Формулација „изван Цркве нема спасења” значила је да је за расколника изван Католичке цркве спасење немогуће. Ова изјава је јасно и недвосмислено изречена у були папе Бонифација VIII Unam sanctam:[73]

… ова Црква, једна једина, има само једно Тијело, једну Главу… то су Христос и Петар, намјесник Христов (Christi vicarius), као и насљедници Петра, по ономе што је Господ рекао самом Петру: „паси овце моје” (Јн. 21:17). Он каже „моје” уопштено, не мислећи посебно на ове или оне; што подразумијева да су све повјерене Њему. Ако дакле, Грци или било ко други каже, да нису повјерени Петру и његовим насљедницима, дужни су признати, да нису овце Христове, дио Његовог стада…

Балом Cantate Domino (1442) папе Евгеније IV наводи се да је спас немогућ изван граница Римокатоличке цркве: „[Света Римска Црква, основана ријечју Господа нашег и Спаситеља], чврсто вјерује, исповиједа и изјављује, да нико изван Католичке Цркве — ни незнабожац, ни Јеврејин, ни невјерник, ни расколник — неће насљедити живот вјечни, него ће пасти у огањ вјечни, припремљен за ђавола и анђеле његове, ако јој (Цркви) не приступи прије смрти.”[106]

Конгрегација за ширење вјере Римске курије је забранила молитвено и богослужбени општење са „јеретицима и шизматицима”. Ова одлука је заправо довела у питање законитост вршења светих тајни у расколу.[107] Оваква идеја о црквеним заједницама које нису у заједници са Апостолском столицом, остала је непромијењена све до средине 20. вијека. Догматски устав Lumen Gentium, усвојен на Другом ватиканском сабору (1962—1965), дозвољава постојање „елемената цркве” (лат. elementa Ecclesiae) изван Католичке цркве.[73] Четрнаести члан декрета Unitatis Redintegratio усвојеног на истом Другом ватиканском сабору говори о разлозима раскола у Цркви:[108][16]

Насљеђе, које су преносили апостоли, прихваћено је у разним облицима и на разне начине, а већ од најранијих времена постојања Цркве на различитим мјестима различито се развијало због разноврсности надарености једног или другог народа, као и услова његовог живота. Све то, заједно са спољним разлозима и недостатком међусобног разумијевања и љубави, довело је до раздвајања.

Типови црквених подјела у католицизму

[уреди | уреди извор]

Велики раскол у Католичкој цркви (1378—1417) произашао је из смрти папе Гргура XI због борби за папски пријесто. Конклавом у Риму 1378. за папу је изабран Урбан VI, који је водио проиталијанску политику и није уживао подршку већине кардинала. Крајем 1378. кардинали су, на сабору у Фондију, изабрали антипапу Климента VII, чија је резиденција била у Авињону. Тако су се у Европи појавила двојица папа који су се међусобно анатемисали, искључиво инсистирајући на свом легитимитету. Европске државе су подржале једног од папа у складу са сопственим политичким интересима. Тако су се до 1409. папа Урбан VI и његови насљедници (Бонифације IX (1389—1404), Иноћентије VII (1404—1406) и Гргур XII (1406—1415)) имали подршку Светог римског царства, кнежевина сјеверне и средишње Италије, Пољске, Скандинавије, Угарске, Енглеске и Фландрије. Владари Француске, Португалије, Сицилије, Шкотске и Шпаније подржавали су антипапу Климента VII и његовог насљедника (Бенедикт XIII (1394—1423)). Покушаји превазилажења раскола током Пизанског сабора довели су до избора трећег папе — Александра V (1409—1410).[109] Коначно превазилажење раскола у Католичкој цркви догодило се на Констанцком сабору (1414—1418), који је изабрао општепризнатог папу Мартина V.[110] Успјеха превазилажења раскола резултат је компромиса између присталица идеја концилијаризма[г] и присталица апсолутне папске власти.[104]

Политички разлози често играју кључну улогу у подјелама унутар Католичке цркве. Тако је почетком 20. вијека Чехословачка хуситска црква, која се одвојила од Ватикана, у почетку је истицала свој национални карактер и своје постојање је оправдавала националним потребама „чехословачког народа”.[112] У Католичкој цркви до раскола долази и јер дио свештенства и мирјана не прихвата црквене реформе и одлуке црквених сабора. Примјери таквих раскола укључују: старокатолички покрет, који је одбацио одлуке Првог ватиканског сабора (1869—1870),[98] као и сљедбеници изопштеног надбискупа Марсела Лефевра, који одбацују одлуке Другог ватиканског сабора.[113][114] Са становишта Ватикана, расколнички је и седевакантистички покрет, који негира законитост римских папа и свештеничких рукоположења послије Другог ватиканског сабора.[115]

Превазилажење раскола у католицизму

[уреди | уреди извор]

Подјеле у Католичкој цркви 16. вијека које су се десила у Европи током реформације, римски пријесто је покушао да превазиђе уз помоћ великих реформи. Мјере за реформу и реорганизацију структуре и институција Римокатоличке цркве назване су контрареформација.[116] Упркос дјелимичном успјеху и повратку неких области под власт Рима, папство није успјело да у потпуности превазиђе посљедице раскола и ликвидира протестантизам.[117]

Унијатство

[уреди | уреди извор]
Види још: Источне католичке цркве
Папа Пије XI и источнокатолички епископи.

У историји Католичке цркве учињени су бројни покушаји искорјењивања посљедица „великог раскола” са источним хришћанством. Послије 1054, Римска црква је образовала своје виђење источних хришћана као расколника, који су се одвојили од истинске цркве. У католицизму су главни правци дјеловања на превазилажењу раскола са православним црквама били прозелитизма[118] и идеологија уније. Римски пријесто је активно користио политичке, друштвене и економске ресурсе да преобрати источне хришћане у католицизам.[119] Унијатска политика је предвиђала поновно уједињење православаца са Римским пријестолом под условима признавања католичких догмата и власти римског папе. Покушаји закључења уније са Православном црквом на Другог лионском сабору (1274)[120] били су неуспјешни.[121][122] Ферарско-фирентински сабор (1438—1445) на коме се расправљало о богословским разликама између Запада и Истока (католичко и православно виђење првенства папе, Филиокве, употребе кваског и бесквасног хљеба у евхаристији и католичко учење о чистилишту),[123][124] такође није постигао циљ поновног уједињења цркава.[125][126][127] Упркос неуспјеху Фирентинске уније, послије Тридентског сабора и током реформације, идеологија римског унијатства добила је нови замах с циљем повратка позиција Католичке цркве у Европи, на рачун „шизматика” на Истоку.[128] Посљедица овакве политике Римског пријестола било је образовање бројних источнокатоличких цркава.[84] Од 1570-их, након почетка контрареформације, мисионарска дјелатност црквених редова (језуити, фрањевци, доминиканци, капуцини)[116] Католичке цркве на Истоку постала је активнија.[129]

У 18. вијеку католицизам је доживио промјену у схватању раскола,[130] што је довело до коначног преласка са идеологија унијатства на екуменизам током Другог ватиканског сабора (1962—1965).[131] У јуну 1990, на шестом засједању Мјешовите богословске комисије у оквиру православно-католичког богословског дијалога у Фрајзингу, обје стране дале су негативну оцјену унијатства:

Унија као метод тамо, гдје се она примјењивала, није служила циљевима зближавања Цркава. Напратив, изазвала је нове подјеле. Тако створен положај био је повод за сукобе и недаће, које су се урезале у историјско памћење обје Цркве. Осим тога, и еклисиолошки мотиви подстичу нас да тражимо друге путеве.[132]

Израз „унијатство” овдје означава покушај постизања јединства цркве путем одвајања заједница или православних вјерника од Православне цркве, не размишљајући о томе, да, према еклисиологији, Православна црква јесте црква-сестра, која сама нуди средства милосрђа и спасења. У том смислу, а у складу са документом који је предложила поткомисија у Бечу, одбацујемо „унијатство” као пут ка јединству, јер је у супротности са заједничком традицијом наших цркава.[130]

Према мишљењу православне стране, унијатство је „постало плод силе и политичког компромиса, а не пристанка и избора слободне воље”,[133] и дуги низ година је постао главни фактор који је кочио развој православно-католичких односа.[134][135][136][137] Представници источних католичких цркава не слажу се са оваквом оцјеном. Апостолски администратор за гркокатолике Румуније епископ Ђорђе Гуциу у писму папи Јовану Павлу II 1994. критиковао је споразуме о питањима унијатства,[138] а епископ Украјинске гркокатоличке цркве Венедикт (Алексејчук) је 2016. изјавио: „екуменски сусрети не дају резултате, а унија постоји 400 година и за то вријеме нико није предложио други модел јединства”.[139]

Раскол у Православној цркви

[уреди | уреди извор]

Ставови према расколу у православљу

[уреди | уреди извор]
Црни сабор, дјело Сергеја Милорадовича из 1885. године. Побуна Соловечког манастира против новоштампаних књига 1666. године.

Православна црква се увијек поистовјећивала са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом Симбола вјере, доживљавајући друге хришћанске конфесије као отпаднике од јединства.[140] Учење Православне цркве о јединству Цркве и расколима формулисано је током епохе васељенских сабора, али и у 2. миленијуму, велики раскол 11. вијека и реформација захтјевали су формулисање става Православне цркве према католицизму и протестантизму.[141] Уз увјерење у сопствену еклисиолошку и сотириолошку искључивост, у пракси православних цркава често се примјењивао принцип попустљивости према расколничким заједницама.[140] Постојала су различита мишљења о питању праксе примања католика у крило Православне цркве (кроз покајање, миропомазање, крштење). Константинопољски помјесни сабор 1484. ријешио је ово питање одликом да приме католике кроз миропомазање.[73] Средином 18. вијека, како би обуздале утицај католичких мисионара-језуита на Истоку, грчке православне цркве су на Константинопољском сабору 1756. одлучиле да поново крсте католике.[142][143] Упркос овој одлуци, Руска црква је наставила да прихвата новообраћенике, бивше католике кроз тајну покајања.[144]

У историји Руске цркве, приступ процјени и анатемисању расколника био је опрезан. Сабор Руске цркве је 1620. одлучио да захтјева обавезно поновно крштење за католике, унијате и протестанте који прелазе у Православну цркву. Према научнику А. В. Слесареву, ову одлуку нису толико диктирали богословски, колико политички разлози (жеља Русије да се дистанцира од утицаја Жечпосполите). Московски сабор је 1656. одлучио да се врати претходној пракси, која је претпостављала могућу валидност тајне крштења код инославних.[145] Патријарх антиохијски Макарије III инсистирао је на томе, браћени гледиште о неприхватљивости поновног крштења Латина, написао је 1657. сљедеће:[146] „признајемо њихове свештенике и никада нисмо поново хиротонисали латинске свештенике након њиховог преласка у православље, тако смо дужни признати и њихово крштење. Они су само расколници, а раскол не чини човјека невјерником и некрштеним, већ само изопшти из Цркве”.[147] Становници западних области Руске државе често су се масовно окретали католицизму и протестантизму, али Руска црква их никада није анатемисала због отпадништва.[148]

Истовремено, током раскола Руске цркве (17. вијек), било је бројни случајева прогона старообредника који нису прихватили црквене реформе патријарха Никона.[149] Московски сабор 1656. анатемисао је све оне који су се крстили са два прста као „јеретике”,[150] док је сабор 1666—1667. анатемисао само „старе обреде”. Руска православна црква је 1971. скинула је ову анатему са старообредника,[148] а на Архијерејском сабору 2000. Руска православна загранична црква је прихватила покајање пред старообредницима.[151][д] У новије вријеме, Руска православна црква у свом документу „Основни принципи става према инослављу” (2000), тврди да се црквени положај оних који су се одвојили не може недвосмислено дефинисати, указује на диференцијацију одвајања и процјењује штетност раскола:

Постојање различитих обреда пријема (кроз крштење, кроз миропомазање, кроз покајање) показује да Православна Црква приступа инославним конфесијама диференцирано. Критеријум је степен очуваности вјере и структуре Цркве и норми духовног хришћанског живота. Но, приликом успостављања различитих обреда пријема, Православна Црква не суди о томе у којој мјери је благодатни живот очуван или оштећен у инослављу, сматрајући то тајном Промисла и судом Божјим … Као резултат кршења заповјести о јединству, које је изазвало историјску трагедију раскола, подијељени хришћани, умјесто да буду примјер јединства у љубави по лику Свете Тројице, постали су извор искушења. Подјела хришћана постала је отворена и крвава рана на Тијелу Христовом. Трагедија подјела постала је озбиљно видљиво искривљење хришћанског универзализма, препрека дијелу свједочења свијету о Христу. Јер дјелотворност овог свједочанства Цркве Христове у великој мјери зависи од отјелотворења истине које приповједа у животу и пракси хришћанске заједнице.[32]

Типови црквених подјела у православљу

[уреди | уреди извор]

У историји Православне цркве, расколи су се више пута јављали због неканонских проглашења аутокефалности.[153] Највећи расколи током неканонског проглашења и обнављања аутокефалности су: раскол Византијске цркве са Бугарском црквом (866—932) и Српском црквом (1346—1374)[154] након проглашења аутокефалности без сагласности Константинопоља, раскол између Константинопољске цркве и Цркве Краљевине Грчке (1833—1850),[155] раскол између Константинопоља и Бугарске цркве након обнављања аутокефалности ове друге (1872—1945),[156] раскол изазван самовољним проглашењем аутокефалности Македонске цркве од Српске цркве 1967,[157][158] прекид евхаристијског општења између Руске цркве и Константинопољске патријаршије (од 2018) због давања аутокефалности Православној цркви Украјине.[159]

Црквени расколи из политичких разлога јављали су се више пута и у православним црквама. Примјери раскола усљед различитих ставова према држави и световној власти су Арсенитски раскол у Византији (1261—1310),[160] обновљенски раскол у Руској цркви (1922—1940-их), као и сукоб између патријарха бугарског Максима и неканонског синода (од 1992).[161] Примјер раскола између епархија са киријархалном црквом из политичких разлога је одвајање Америчко-канадске епархије од Српске цркве (1963—1992).[162][163] Примјери раскола изазваних непосредним мијешањем политичких снага у црквене послове или иницираних у потпуности од стране државе укључујући Григоријански раскол у Руској цркви (1925—1940-их)[164] и стварање неканонске Хрватске православне цркве од стране усташког режима у Хрватској (1942—1945).[165] Црквене реформе представљају значајну опасност за јединство православних цркава. По правилу, у овом случају, расколнике групе су радикалне и бескомпромисне (масовна самоубиства старообредника), а покушаји превазилажења раскола и тражења компромиса били су неуспјешни. Примјери великих раскола усљед неслагања са реформом православне традиције су: старообреднички раскол у Руској цркви (од 17. вијека), старокалендарски расколи у православним црквама (Грчка, Румунска итд.) у 20. вијеку.[166][167] Неки расколи су повезани са расколничким дјелатностима појединих јерарха. Нпр. бившим свештеницима Руске цркве Валетину[168] и Диомиду забрањено је служење, али су основали сопствене расколничке структуре.[169][ђ] У Руској цркви, тзв. „истинске православне” расколничке групе су постале широко распрострањене, у којима се псеудоправославне религијске идеје истичу као истинско православно религијско вјероучење.[168][172] Ови ставови укључују идеје есхатолошке природе, доктрину о цару-искупитељу, одбацивање идентификационог броја пореског обвезника, пасоше новог модела и осуду „јереси екуменизма”.[173][174]

Превазилажење раскола у православљу

[уреди | уреди извор]

У новије вријеме, основни инструмент превазилажења црквених подјела у православним црквама постао је дијалог.[175] Тако је 1999. у РПЦ створена структура[176] за дијалог са старообредницима. Међутим, конзервативно крило Руске православне старообредне цркве је приступило изузетно опрезно према дијалогу са РПЦ, што је запријетило расколом међу старообредницима. Дакле, изгледи за исцјељење раскола у оквиру дијалога између патријаршијске цркве и старообредника остају нејасни.[177] Примјер успјешног превазилажења црквеног раскола кроз дијалог су преговори којима је окончан раскола између Московске патријаршије и Заграничне цркве (1927—2007).[177][178] Приликом превазилажења раскола у православним земљама, држава може активно да умијеша у процес, прогонећи како сљедбенике расколничких структура, тако и сљедбенике канонских јурисдикција. Нпр. Македонска полиција је 2004. ухапсила бившег јерарха Македонске православне црве митрополита Јована, који се 2002. одазвао позиву патријарха српског Павла да се врати канонској Српској православној цркви. Митрополит Јован је оптужен да је „служећи литургију, подстицао националну, расну и религијску мржњу”. Истовремено, вршен је притисак на вјерника канонске Православне охридске архиепископије да пређу у Македонску православну цркву, а вјерници су приморани да се крију и одржавају богослужења у приватним кућама.[179]

Према канонима Православне цркве, поновно уједињење расколника се дешава по трећем чину (кроз покајање). Ако расколничка заједница изгуби законито прејемство рукоположења, над бившим расколницима се додатно врши тајна миропомазања. Нпр. сличан принцип се примјењује и за сљедбенике старообредничког раскола који се придружују РПЦ. Упркос распрострањености горе поменуте устаљене праксе, у историји Православне цркве постојале су и строже процјене расколничких трупа и, сходно томе, другачији чинопримјем за бивше расколнике.[180][е] Коментаришући устаљену праксу чинопримјема у Православну цркву и 1. правило Василија Великог, патријарх московски Сергије је написао: „у основи расподјеле инославних друштава међу три чина лежи степен њиховог отуђења од Цркве, што опет зависи од степена њиховог изобличења црквеног учења и поретка. Црква сматра оне који су се потпуно отуђили нехришћанима и при пријему их поново крштава. С онима који се нису потпуно отуђили, Црква одржава неку врсту везе, има ’као некако правило општења’, признајући ваљаност неких од њихових светих тајни”.[182]

У новије вријеме, у помјесним православним црквама постоји пракса акривије (строгости) у односу на неке расколничке групе. Дакле, у Украјини је било преседана поновног крштења вјерника који су се вратили из раскола: у Украјинској православној цркви Московске патријаршије обављана су крштења над бившим члановима Украјинске православне цркве Кијевске патријаршије и Украјинске аутокефалне православне цркве. Такође, у јануару 2006. Синодална комисија за догматска и канонска питања Православне цркве Грчке допустила је одбијања признавања ваљаности крштења старокалендараца.[142]

Раскол у протестантизму

[уреди | уреди извор]

Према учењима оснивача Реформације, Мартина Лутера и Жана Калвина, хришћанске цркве могу бити истинске и лажне. Свете тајне и проповједи истините Христове цркве морају одговарати Светом писму. Према Лутеру, традиционалне хришћанске цркве може не припадају истинској „невидљивој цркви”. Протестантски богословски принципи Sola Scriptura (о ауторитету Светог писма) и Sola fide (о важности личне вјере) дјелотворно су уклонили питање „граница цркве”.[73] Супротстављање протестантизма католичком богословљу довело је и до различитих схватање питања сотериологије и еклисиологије. За разлику од католичког става да је спасење немогуће изван граница Римске цркве, протестанти су, на основу принципа Solus Christus, проглашавали да је само распеће Исуса Христа довољно за спасење.[183] У историји протестантизма, бројне подјеле протестантских конфесија биле су у великој мјери посљедица богословских идеја самог протестантизма.[184] Дакле, у традиционалним црквама Реформације, за црквено јединство, било је неопходно „проповиједање Јеванђеља и вршењње тајни у складу са Ријечју Божјом”. Међутим, различита тумачења Светог писма довела су до подјела и појаве многих конфесија.[11] Тако, руски мисионар, публициста и богослов Андреј Курајев сматра то главних фактором раскола у протестантизму:

Свијет протестаната, напустивши древна црквена предања, одмах се подијелио на хиљаде и хиљаде различитих група, од којих свака себе назива јединствено истинско библијско-хришћанском. Историчари религије и филозофије знају да је јединство текста гарантовано само јединством херменеутичке традиције; у супротном, почиње бескрајно мноштво тумачења и, као посљедица тога, раскол.[185]

Развој протестантског концепта „невидљиве цркве” у англиканству довео је до формирања теорије грана. Према овом учењу, хришћанска црква се састоји од три равноправне гране: римске, грчке и англиканске. Временом, као дио развоја либералног богословља, ова теорија је еволуирала до признања једнаког статуса свих хришћанских конфесија и деноминација.[73]

Подјела унутар протестантских деноминација, као и других хришћанских конфесија, повезане су са богословским, политичким, економским и низом других разлога. На примјер, 1914. дошло је до раскола у адвентистима седмог дана у Њемачкој око питања учешћа чланова покрета у борбама у Првом свјетском рату.[186] Такође, став према рукоположењу жена и хомосексуалности постао је разлог за расколе у протестантским деноминацијама.[187] Нпр. у периоду 2020—2021. руководство Уједињене методистичке цркве у САД одлучио је да подјели заједницу на два дијела због различитих ставова према истополним заједницама.[188][189]

Теорија „невидљиве цркве” резултирала је појавом екуменске еклисиологије у протестантизму.[190] Екуменске иницијативе које су покренуле протестанске деноминације довеле су до стварног зближавања хришћанских конфесија у 20. вијеку. Нпр. Бонски споразум између Цркве Енглеске и старокатоличких цркава Утрехтске уније о евхаристијском општењу потписан је 1931. године.[191] На основу екуменских преговора 1992. у Порвоу у Финској, цркве англиканске заједнице и лутеранске цркве Европе потписале су декларацију о евхаристијском општењу. У САД, у периоду 1997—1998. Евангелистичка лутеранска црква у Америци, Презвитеријанска црква, Реформисана црква у Америци и Уједињена Христова црква такође су потписале „формулу споразума“ о међусобном причешћу.[11]

Расколи у англиканству

[уреди | уреди извор]

Током енглеске реформације у 16. и 17. вијеку, након одвајања Цркве Енглеске од Католичке цркве, дошло је до подјеле и унутар саме Цркве Енглеске. Од званичне цркве одвојили су се пуританци. Касније, и пуритански покрет се подијелио на презвитеријанце (који су жељели да реформишу цркву) и сепаратисте (који су жељели да реформишу државу).[192] Енглески парламент је усвојио акон о толеранцији 1689. за дисиденте (презвитерајанце, конгрегационалисте, баптисте, квекере) који су се одвојили од Цркве Енглеске.[193]

У новије вријеме, англиканска заједница је доживјела црквене подјеле због либералних новотарија (рукоположење жена, ставови према ЛГБТ+ особама). Новотарије су довеле до низа раскола и преласка дијела свештенства и лаика у конзервативне хришћанске деноминације. Хомосексуалац Џин Робинсон је 2003. рукоположен за бискупа њухепширског Епископалне цркве у Сједињеним Државама. Као исход тога, у оквиру англиканске Цркве Нигерије основана је Англиканска конгрегација Сјеверне Америке 2005, која је ујединила парохије које су се одвојиле од Епископалне цркве у САД.[187] Око 700 конзервативних парохија одвојило се од Епископалне цркве у САД 2009. због рукоположења жена и хомосексуалаца и створило нову јурисдикцију.[194] У Великој Британији је око 800 конзервативних лаика и 61 свештеника прешло 2012. из англиканства у Ординаријат Госпе од Волсингема, који је основао папа Бенедикт XVI за англиканце који прелазе у Католичку цркву.[195]

Расколи у лутеранству

[уреди | уреди извор]

У лутеранству, јурисдикцијске подјеле настају првенствено на основу богословских спорова. Одсуство канонског права и разноликост литургијске праксе у лутеранству довели су до раскола који су настајали искључиво на основу богословских спорова. Током 1520-их, богословски спорови око свете тајне евхаристије између Лутера и Цвинглија фактички су довеле до раскола међу протестантима. Након Цвинглијеве смрти и усвајања компромисног Витенбершког споразума (који је помињао стварно присуство Христовог тијела у евхаристијском хљебу) 1536, раскол је дјелимично превазиђен. Међутим, радикални цвинглијани су се, одбијајући да прихвате овај споразум, фактички одвојили од лутеранства. Проглашење интерима довело је до подјеле међу лутеранима на присталице Меланхтона („филиписти”) и његове противнике („гнезиолутерани”, тј. прави лутерани). Овај раскол је превазиђен усвајањем Формуле конкорде 1577. године.[196]

Лутеранство у Сједињеним Државама такође је доживјело подјеле. Масовна емиграција из европских земаља довела је до тога да је до 1875. у Сједињеним Државама постојало 58 различитих лутеранских синода. Средином 20. вијека започео је процес уједињења разних националних лутеранских цркава. Америчка лутеранска црква (њемачка), Уједињена евангелистичка лутеранска црква (данска) и Евангелистичка лутеранска црква (норвешка) ујединиле су се у Америчку лутеранску цркву 1960. године. Удружење евангелистичких лутеранских цркава одвојила се од Мисуријског синода 1976. због доктринарних разлика.[197]

Став према хомосексуалности и рукоположењу жена такође постају разлози за подјеле у лутеранским црквама. Нпр. од 1993. Евангелистичка лутеранска црква Летоније забранила је рукоположење жена, док Лутеранска енвагелистичка црква у иностранству рукополаже жене у свештенички чин. То је 2016. довело до преноса парохије Светог Крста у Лијепаји у цркву у иностранству.[198]

Раскол у доефеским и нехалкидонским црквама

[уреди | уреди извор]

Расколи у доефеским црквама

[уреди | уреди извор]
Митриполит мар Јона са свештеницима Цркве Истока након приступања православљу 25. марта 1898. године.

До раскола између источносиријских цркава и цркве Византије дошло је јер су источносиријске цркве одбациле исход Ефеског сабора.[199] Након овог разједињења, дошло је до раскола и у „несторијанској цркви”[ж] (521—539), изазваног, као и каснији, споровима око насљеђивања патријаршијског пријестола.[202] Сукоби канонске природе (правила насљеђивања патријаршијског пријестола) и мисионарска дјелатност Католичке цркве довели су до раскола у Цркви Истока у 16. вијеку, током којег је значајан дио пастве и свештенослужитеља тупио у унију са Римокатоличком црквом. У Месопотамији и Ирану формирана је Халдејска црква (1830), а у Индији Сиромалабарска црква (1923).[84][203] Поред „поновног сједињења” са Католичком црквом, расколи у Цркви Истока догађали су се због преласка клирика и мирјана у Православну цркву (1898)[204] и протестантске деноминације (19—20. вијек).[205] Средином 20. вијека, Асирска црква Истока поново је доживјела раскол из канонских разлога: 1960. црква је започела реформе које су укључивале усвајање грегоријанског календара, скраћивање Великог поста и промјене у литургији. На Блиском истоку, „западне” реформе нису имале подршку, и на иницијативу опозиционих епископа, формирана је Древна црква Истока 1968. године.[206] Патријарх Халдејске католикче цркве Луј Рафаел I Сако апеловао је 2015. на Асирску цркву Истока и Древну цркву Истока да се уједине и поново створе јединствену Цркву Истока под папиним покровитељством.[207] Асирска црква Истока одбила је овај приједлог и иницијатива није спроведена.[208]

Расколи у нехалидонским црквама

[уреди | уреди извор]

Одвајање цркава „монофизитске”[з] традиције након Халкидонског сабора 451. догодило се из богословских, етнополитичких и културних разлога.[211] Стварање независних црквених структура „монофизита” и одвајање од цркве Византије у Сирији и Египту,[212] била је реакција на хеленизацију и угњетавање које је спроводила царска власт.[213] Тако је сиријско-јаковитски патријарх Михаило I (12. вијек) писао о прогону византијског цара Ираклија над нехалкидонским становницима: „Он (цар) је издао писмена наређења широм царства да се одсјеку носеви и уши онима који не признају Халкидонски сабор, а њихове куће да се сруше”.[214] Поред сиријски и египатске (коптске) цркве, противницима халкидонског хришћанства придружиле су се и цркве Јерменије и Етиопије, које су чиниле заједницу нехалкидонских цркава.[215][216] Након одвајања од цркве Византије, подјеле у „монофизитским” црквама су се наставиле из богословских разлога. До раскола у сиријској црква дошло је 523. између сљедбеника Севира Антиохијског и Јулијана Халикарнаског око питања нетрулежности тијела Христовог. У 7. и наредним вијековима, у Јерменској цркви дошло је до раскола око прихватања и одбацивања халкидонског богословља.[217] Током средњег и новог вијека, црквени расколи у нехалкидонским цркавама су се дешавали због политике унијатства Католичке цркве. Католичка мисионарска дјелатност у Османском царству и Африци довела је до црквених подјела у „монофизитским” црквама и образовању низа источнокатоличких цркава: Коптске (1741), Јерменске (1742), Сиријске (1782) и Етиопске (1847),[84] а такође је и протестантска дјелатност изазивала расколе у дохалкидонским црквама и образовању евангелистичких црквама међу Јерменима, Коптима и Етиопљанима.[218] Поред овога, подјеле у дохалкидонским црквама дешавале су се из канонских и политичких разлога: раскол између аутокефалне Маланкарске и сиријске Маланкарске цркве у Индији (превазиђен 1975. године),[219] фактичко одвајање Етиопске цркве од Коптске цркве без додјеле аутокефалности (1930-е — 1959).[215] Након самопроглашене аутокефалности Еритрејске цркве (од Етиопске цркве) услијед рукоположења еритрејских епископа и патријарха од коптских јерарха, настао је привремени раскол између Коптске и Етиопске цркве (1994—2007).[220]

Такође, подјеле у нехалкидонским црквама се јављају и у вези дјелатности појединих јерарха. Примјер ове врсте подјеле је сукоб између коптског патријарха Шенуде III и игумана манастира Светог Макарија Великог Мате ел Маскина, који је био изопштен из Коптске цркве.[215][221]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Приликом означавања правила Картагинског сабора користи се двострука нумерација: прва нумерација одговарају броју у Атинској синтагми, а друга одговара броју правила у Књизи правила светих апостола и у Крмчији.[36]
  2. ^ Терминологија коју је Свети Василије користио за идентификацију отпалих од Цркве разликује се од касније: „јерес” се односи на заједнице које би се у данашње вријеме тачније назвале псеудохришћанским сектама, а Василијев израз „неовлашћења окупљања” одговара савремено појму „расколу”.[73] Такође треба имати у виду да традиционална типологија Василија Великог „јерес — раскол — неовлашћено окупљање” не може да опише све црквене подјеле које су се догодиле у историји хришћанства. Дакле, привремени прекид евхаристијског општења између Московске и Константинопољске патријаршије 1996. не може се приписати ниједном од три канонска концепта које је предложио Василије Велики.[74]
  3. ^ З вријеме владавине византијског цара Алексија Комнина (1081—1118),[91] након почетка крсташких похода, односи између латинске и византијске цркве су се побољшали. У 15. вијеку, прије почетка рада Фераро-фирентинског сабора, Грци и Латини су једни друге признавали као праве Цркве.[92]
  4. ^ Концилијаризам (саборни покрет) — покрет у средњовјековној Католичкој цркви, чије су се присталице супротстављале искључивој власти папе и потврђивале врховност одлука Сабора у Цркви над одлукама римског понтифика.[111]
  5. ^ „Дубоко жалимо због окрутности нанијете сљедбеницима Старог Обреда, прогона од грађанских власти, који су надахнули неки од наших претходника у јерархији Руске Цркве… Опростите нам, браћо и сестре, за гријехе које смо из мржње починили према вама. Не сматрајте нас саучесницима у гријесима наших претходника, не гомилајте на нас горчину због њихових неумјерених поступака. Иако смо потомци ваших прогонитеља, невини смо за недаће које су вам нанијели. Опростити увреде, да бисмо и ми били слободни од срамоте која нас оптерећује. Клањамо се пред вашим ногама и препоручујемо се вашим молитвама. Свјесни смо горких посљедица догађаја који су нас подијелили и тиме ослабили духовну снагу Руске Цркве. Свечано проглашавамо нашу дубоку жељу да исцијелимо рану нанијету Цркви.”[152]
  6. ^ Да се означе независни хришћански „архијереји” који воде мале религијске групе (које често постоја због свог вође) ван канонског права хришћанских цркава, који нису у заједници са општепризнатом епархијом, у западним религијским студијама, као и у канонском праву Римокатоличке цркве, постоји термин, лутајући (залутали) епископ (лат. Episcopus vagans).[170][171]
  7. ^ Пракса различитих чинопријема расколника повезана је са признавањем или непризнавањем истинских међу расколницима. Руски канониста и богослов Владислав Ципин пише о овом питању: „А ван Православља се обављају благодатне тајне… Гдје су онда расколници? Гдје су расколничке заједнице? У Цркви или ван ње? На ово питање не постоји једнозначан одговор. Покушаји да се пружи одговор увијек су водили до претјераног поједностављења проблема, до учења која противрјече Предању или до потпуно вјештачких конструкција. То је једно од тих фундаменталних питања на које се мора одговорити на антиномијски начин.”[181]
  8. ^ Карактерисање Цркве Истока као „несторијанске” сматра се нетачном и ријетко се среће у савременој литератури.[200] Постоји и низ других термина за идентификацију вјерника Цркве Истока: „доефеска црква”, „Халдејци”, „Сиријци”, „Арамејци”. Најраспрострањенији облик идентификације ове цркве у савременом добру је термин „Асирска црква Истока”.[201]
  9. ^ Данас се термин „монофизит” (често се користи за нехалкидонске цркве) сматра уврједљивим и нетачним, а умјесто њега се користи и ријеч „миафизит”, пошто су древноисточне цркве одбациле Евтихијеву јерес.[209] Руски историчар Е. А. Заболотњи у свом истраживању напомиње да упркос полемичној и пристрасној природи термина „монофизит”, термин „миафизит” се уопште не налази у изворима из периода христолошких спорова и нетачан је са становишта грчке творбе ријечи.[210]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в Слесарев 2021, стр. 69.
  2. ^ Максимович К. А. (2015). „Раскол”. Пустырник — Румчерод. Большая российская энциклопедия : [в 35 т.]. стр. 226/. ISBN 978-5-85270-365-1. 
  3. ^ McGuckin 2014, стр. 7.
  4. ^ Лещинский 2015, стр. 18.
  5. ^ Hovorun 2014, стр. 77.
  6. ^ А. Р. Фокин, Д. В. Зайцев, А. А. Королёв, В. Г. Ченцова, А. А. Турилов, А. А. Лукашевич, М. А. Маханько (2010). „Иоанн Златоуст. Часть II”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XXIV : „Иоанн Воин — Иоанна Богослова Откровение”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 205—250. ISBN 978-5-89572-044-8. 
  7. ^ а б Слесарев 2021, стр. 61.
  8. ^ М. С. Иванов (2006). „Грех”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XII : „Гомельская и Жлобинская епархия — Григорий Пакуриан”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 330—345. ISBN 5-89572-017-X. 
  9. ^ Лещинский & Погасий 2010, стр. 92—93.
  10. ^ Лещинский & Погасий 2010, стр. 94.
  11. ^ а б в г Сперанская Е. С. (2010). „Интеркоммунион”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XXIII : „Иннокентий — Иоанн Влах”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 116—117. ISBN 978-5-89572-042-4. 
  12. ^ Диак. Михаил Желтов, А. А. Ткаченко, П. Б. Михайлов, В. В. Петров (2008). „Евхаристия. Часть I”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XVII : „Евангелическая церковь чешских братьев — Египет”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 533—615. ISBN 978-5-89572-030-1. 
  13. ^ Говорун 2019, стр. 377.
  14. ^ Говорун 2019, стр. 390.
  15. ^ Зизиулас & Каспер 2009, стр. 197.
  16. ^ а б „Unitatis redintegratio”. www.vatican.va. The Holy See. 21. 11. 1964. Архивирано из оригинала 06. 03. 2013. г. Приступљено 07. 05. 2023. 
  17. ^ Диак. Михаил Желтов, М. М. Бернацкий, П. В. Ермилов, А. А. Ткаченко, Н. В. Квливидзе (2008). „Евхаристия. Часть II”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XVII : „Евангелическая церковь чешских братьев — Египет”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 615—696. ISBN 978-5-89572-030-1. 
  18. ^ митр. Сергий (Страгородский) (1931). „Об отношении Церкви Христовой к отделившимся от нее обществам - патриарх Сергий (Страгородский) - читать, скачать”. Журнал Московской Патриархии (на језику: руски). 4: 7. Приступљено 7. 5. 2023. 
  19. ^ а б Слесарев 2021, стр. 128.
  20. ^ Слесарев 2021, стр. 129.
  21. ^ Иларион (Алфеев) 2014, стр. 29.
  22. ^ Катанский 2013, стр. 92.
  23. ^ Цыпин 1986, стр. 200.
  24. ^ а б в А. Е. Петров, А. А. Ткаченко, Е. Е. Макаров, М. В. Никифоров, Е. А. Заболотный, А. Р. Фокин, Свящ. Михаил Желтов, Свящ. Димитрий Артёмкин, Е. В. Ткачёв, Д. В. Смирнов, Е. А. Пилипенко (2015). „Крещение”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XXXVIII : „Коринф — Крискентия”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 612—707. ISBN 978-5-89572-029-5. 
  25. ^ а б Слесарев 2021, стр. 125.
  26. ^ Иларион (Алфеев) 2014, стр. 35.
  27. ^ Иларион (Алфеев) 2014, стр. 36.
  28. ^ Иларион (Алфеев) 2014, стр. 37.
  29. ^ а б Цыпин 1986, стр. 202.
  30. ^ Флоровский 1934, стр. 23; Иларион (Алфеев) 2014, стр. 38.
  31. ^ Иларион (Алфеев) 2014, стр. 40.
  32. ^ а б „Основные принципы отношения Русской Православной Церкви к инославию / Официальные документы / Патриархия.ru”. Патриархия.ru (на језику: руски). 7. 6. 2008. Архивирано из оригинала 10. 10. 2009. г. Приступљено 7. 5. 2023. 
  33. ^ Слесарев 2021, стр. 131—132.
  34. ^ Бармин 2006, стр. 59.
  35. ^ Слесарев 2021, стр. 140.
  36. ^ Слесарев 2021, стр. 197.
  37. ^ Слесарев 2021, стр. 141.
  38. ^ Слесарев 2021, стр. 142.
  39. ^ А. В. Бармин, Р. Б. Буганов (2010). „Иоанн XI Векк”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XXIII : „Иннокентий — Иоанн Влах”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 489—492. ISBN 978-5-89572-042-4. 
  40. ^ Слесарев 2021, стр. 143.
  41. ^ „О недействительности хиротоний украинских раскольников и неканоничности «Православной церкви Украины» / Статьи / Патриархия.ru”. Патриархия.ru (на језику: руски). 8. 10. 2019. Архивирано из оригинала 28. 02. 2021. г. Приступљено 7. 5. 2023. 
  42. ^ а б Свящ. Николай Емельянов (2001). „Апостольское преемство”. Православная энциклопедия (на језику: руски). III : „Анфимий — Афанасий”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 129—131. ISBN 5-89572-008-0. 
  43. ^ Лаврова П. В., Соловьёва Т. С., Сперанская Е. С. (2001). „Англикано-православные связи”. Православная энциклопедия (на језику: руски). II : „Алексий, человек Божий — Анфим Анхиальский”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 311—322. ISBN 5-89572-007-2. 
  44. ^ Говорун 2019, стр. 391.
  45. ^ а б Слесарев 2021, стр. 134.
  46. ^ Лещинский 2015, стр. 297.
  47. ^ а б Слесарев 2021, стр. 133.
  48. ^ Слесарев 2021, стр. 139.
  49. ^ Иларион (Алфеев) 2014, стр. 28.
  50. ^ Лещинский 2011, стр. 165.
  51. ^ Слесарев 2021, стр. 75.
  52. ^ Слесарев 2021, стр. 76.
  53. ^ Шишков 2017, стр. 275.
  54. ^ Шишков 2017, стр. 277.
  55. ^ Шишков 2017, стр. 273.
  56. ^ Kondothra, Fr.; George, M. (2014). „General introduction into the dialogue between Oriental Churches and other Churches and Christian traditions”. Ур.: Kalaïtzidēs, Pantelēs; Fitzgerald, Thomas E.; Hovorun, Cyril. Orthodox Handbook on Ecumenism: Resources for Theological Education (на језику: енглески) (1 изд.). Regnum Books International. стр. 546. ISBN 978-1-908355-44-7. Архивирано из оригинала 25. 01. 2025. г. Приступљено 3. 6. 2023. 
  57. ^ Шишков 2017, стр. 278.
  58. ^ Шишков 2017, стр. 282.
  59. ^ Ливцов, В. А. (2007). „Декреты Второго Ватиканского собора, как документы канонического права, и начало экуменического диалога Римской Католической и Русской Православной Церквей”. Религия и право. 1 (74): 18—22. Приступљено 3. 6. 2023. 
  60. ^ В. И. Петрушко, В. В. Тюшагин (2010). „Иоанн Павел II”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XXIV : „Иоанн Воин — Иоанна Богослова Откровение”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 467—499. ISBN 978-5-89572-044-8. 
  61. ^ Быкова, Г. И.; Шпаковская, М. А. (2012). „Европейский вектор экуменической политики Ватикана в 1990-х—2010-х гг.”. Власть. 3: 157—160. Архивирано из оригинала 09. 05. 2021. г. Приступљено 3. 6. 2023. 
  62. ^ Иларион (Алфеев), митрополит Волоколамский (25. 11. 2008). „Межхристианские отношения в 1990—2008 годах”. bogoslov.ru (на језику: руски). Богослов.Ru. Архивирано из оригинала 26. 10. 2020. г. Приступљено 3. 6. 2023. 
  63. ^ К. Асатиани, Л. Патаридзе, З. Абашидзе, Н. Ломоури, З. Алексидзе, Б. Кудава, В. Силогава, Т. Коридзе, Х. Тодадзе, С. Вардосанидзе, Г. Джохадзе (2006). „Грузинская православная церковь. Часть I”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XIII : „Григорий Палама — Даниель-Ропс”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 191—229. ISBN 5-89572-022-6. 
  64. ^ Шишков 2017, стр. 281.
  65. ^ Иларион (Алфеев) 2014, стр. 25.
  66. ^ а б в Иларион (Алфеев) 2014, стр. 21—22.
  67. ^ Бармин 2006, стр. 23.
  68. ^ а б Иларион (Алфеев) 2014, стр. 33.
  69. ^ Слесарев 2021, стр. 62.
  70. ^ А. Р. Фокин, А. Н. Крюкова, И. А. Орецкая, А. А. Королёв (2013). „Киприан”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XXXIII : „Киево-Печерская лавра — Кипрская икона Божией Матери”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 658—692. ISBN 978-5-89572-037-0. 
  71. ^ Иларион (Алфеев) 2014, стр. 30.
  72. ^ Иларион (Алфеев) 2014, стр. 34; Слесарев 2021, стр. 60—61.
  73. ^ а б в г д ђ А. А. Зайцев (2006). „Границы Церкви”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XII : „Гомельская и Жлобинская епархия — Григорий Пакуриан”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 265—283. ISBN 5-89572-017-X. 
  74. ^ Слесарев 2021, стр. 63.
  75. ^ П. Б. Михайлов, Иером. Дионисий (Шлёнов), А. А. Турилов, Л. В. Литвинова, А. В. Муравьёв, А. А. Лукашевич, М. А. Маханько (2004). „Василий Великий”. Православная энциклопедия (на језику: руски). VII : „Варшавская епархия — Веротерпимость”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 131—191. ISBN 5-89572-010-2. 
  76. ^ Заболотный, Е. А. (2020). Сирийское христианство между Византией и Ираном (на језику: руски). СПб: Наука. стр. 15. ISBN 978-5-02-040526-4. Архивирано из оригинала 25. 01. 2025. г. Приступљено 4. 6. 2023. 
  77. ^ Иларион (Алфеев) 2014, стр. 42.
  78. ^ Иларион (Алфеев) 2014, стр. 43—44.
  79. ^ Слесарев 2021, стр. 107.
  80. ^ А. А. Ткаченко (2007). „Донатизм”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XV : „Димитрий — Дополнения к „Актам Историческим“”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 654—657. ISBN 978-5-89572-026-4. 
  81. ^ Слесарев 2021, стр. 108.
  82. ^ Зуттер 2004, стр. 296.
  83. ^ Волконский, Александр Михайлович (1933). Католичество и Священное предание Востока (на језику: руски). Париж. стр. 206. Приступљено 4. 6. 2023. 
  84. ^ а б в г Игорь Выжанов (2005). „Восточные католические церкви”. Православная энциклопедия (на језику: руски). IX : „Владимирская икона Божией Матери — Второе пришествие”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 484—492. ISBN 5-89572-015-3. 
  85. ^ Wannous, Fr. Ramy (2014). „Ecumenical dialogue in the perspective of the Patriarchate of Antioch”. Ур.: Kalaïtzidēs, Pantelēs; Fitzgerald, Thomas E.; Hovorun, Cyril. Orthodox Handbook on Ecumenism: Resources for Theological Education (на језику: енглески) (1 изд.). Regnum Books International. стр. 333. ISBN 978-1-908355-44-7. Архивирано из оригинала 25. 01. 2025. г. Приступљено 4. 6. 2023. 
  86. ^ Бармин 2006, стр. 308.
  87. ^ „Арсений”. Православная энциклопедия (на језику: руски). III : „Анфимий — Афанасий”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». 2001. стр. 393. ISBN 5-89572-008-0. 
  88. ^ Кузенков, Павел (6. 3. 2019). „Раскол церкви: католичество и православие”. postnauka.ru (на језику: руски). ПостНаука. Архивирано из оригинала 30. 10. 2020. г. Приступљено 4. 6. 2023. 
  89. ^ Congar, Yves (1959). After Nine Hundred Years: The Background of the Schism Between the Eastern and Western Churches (на језику: енглески). Fordham University Press. стр. 73. ISBN 978-0-8232-1857-8. Архивирано из оригинала 25. 01. 2025. г. Приступљено 4. 6. 2023. 
  90. ^ а б в Слесарев 2021, стр. 79.
  91. ^ а б „8. Период отчуждения (IX–XV вв.) //Служение общению: переосмысление связи между первенством и соборностью. Исследование Совместной православно- католической рабочей группы во имя св. Иринея Лионского”. Вопросы теологии. 1 (3): 372. 2019. doi:10.21638/spbu28.2019.305. Архивирано из оригинала 09. 09. 2022. г. Приступљено 4. 6. 2023. 
  92. ^ Зуттер 2004, стр. 81—82.
  93. ^ а б Е. А. Пилипенко (2013). „Католицизм”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XXXII : „Катехизис — Киево-Печерская икона „Успение Пресвятой Богородицы“”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 49—84. ISBN 978-5-89572-035-6. 
  94. ^ „Filioque”. Маниковский — Меотида. Большая российская энциклопедия : [в 35 т.]. 2003. стр. 76/. ISBN 978-5-85270-353-8. 
  95. ^ Каспер 2008, стр. 163.
  96. ^ Ware, Kallistos. „The Great Schism: The Estrangement of Eastern and Western Christendom”. orthodoxinfo.com. Архивирано из оригинала 11. 05. 2019. г. Приступљено 4. 6. 2023. 
  97. ^ Зуттер 2004, стр. 56.
  98. ^ а б Е. С. Токарева (2004). „Ватиканский I собор”. Православная энциклопедия (на језику: руски). VII : „Варшавская епархия — Веротерпимость”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 286—303. ISBN 5-89572-010-2. 
  99. ^ Манзюк, В. И. (2010). „Генезис католической модели экуменизма”. NOMOTHETIKA: Философия. Социология. Право. 13 (14 (85)): 253—256. ISSN 2712-746X. Архивирано из оригинала 04. 06. 2023. г. Приступљено 4. 6. 2023. 
  100. ^ Тамборра 2007, стр. 283.
  101. ^ Тамборра 2007, стр. 226.
  102. ^ Е. Е. Макаров, А. А. Ткаченко (2008). „Зачатие праведной Анной Пресвятой Богородицы”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XIX : „Ефесянам послание — Зверев”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 713—715. ISBN 978-5-89572-034-9. 
  103. ^ П. Ю. Малков, М. С. Иванов, В. Н. Васечко, Н. В. Квливидзе (2002). „Богородица”. Православная энциклопедия (на језику: руски). V : „Бессонов — Бонвеч”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 486—504. ISBN 5-89572-010-2. 
  104. ^ а б Д. В. Смирнов (2015). „Констанцский собор”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XXXVII : „Константин — Корин”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 359—393. ISBN 978-5-89572-045-5. 
  105. ^ Zakonik kanonskog prava: proglašen vlašću pape Ivana Pavla II (на језику: хрватски). Glas koncila. 1988. стр. 379. Архивирано из оригинала 25. 01. 2025. г. Приступљено 5. 6. 2023. 
  106. ^ „Bulla Cantate Domino (4 Febr. 1442), de unione Coptorum Aethiopumque”. vatican.va. The Holy See. Архивирано из оригинала 25. 11. 2021. г. Приступљено 26. 7. 2024. 
  107. ^ Зуттер 2010, стр. 61.
  108. ^ Зуттер 2004, стр. 23.
  109. ^ Туйцын 2015, стр. 142.
  110. ^ М. А. Юсим (2004). „Мартин V”. Православная энциклопедия (на језику: руски). VII : „Варшавская епархия — Веротерпимость”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 168—174. ISBN 5-89572-010-2. 
  111. ^ „Соборное движение”. Сен-Жерменский мир 1679 — Социальное обеспечение. Большая российская энциклопедия : [в 35 т.]. 2015. стр. 530/. ISBN 978-5-85270-367-5. 
  112. ^ Бурега, Владимир Викторович (13. 1. 2010). „В поисках наследия Яна Гуса: к 90-летию Чехословацкой Гуситской Церкви”. bogoslov.ru (на језику: руски). Богослов.ru. Архивирано из оригинала 05. 11. 2024. г. Приступљено 26. 7. 2024. 
  113. ^ В. В. Тюшагин (2015). „Лефевр”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XL : „Лангтон — Ливан”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 653—661. ISBN 978-5-89572-033-2. 
  114. ^ „Лефевристы не хотят признавать реформы Второго Ватиканского собора”. blagovest-info.ru. Благовест-Инфо. 9 .9. 2011. Архивирано из оригинала 26. 07. 2024. г. Приступљено 26. 7. 2024.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  115. ^ Ткаченко, Максим (19. 6. 2020). „Хранители благочестия или обрядоверы? Что на самом деле движет православными старообрядцами и католиками-традиционалистами”. bogoslov.ru (на језику: руски). Богослов.ru. Архивирано из оригинала 21. 06. 2020. г. Приступљено 26. 7. 2024. 
  116. ^ а б А. Ю. Серёгина, А. А. Ткаченко (2015). „Контрреформация”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XXXVII : „Константин — Корин”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 432—470. ISBN 978-5-89572-045-5. 
  117. ^ Лещинский 2015, стр. 55.
  118. ^ Филонов, В. И. (2015). „Попытки католической церкви преодолеть раскол с православием в период с XII по XIV веков”. Среднерусский вестник общественных наук. 2 (38): 230—236. ISSN 2071-2367. Архивирано из оригинала 04. 12. 2024. г. Приступљено 26. 7. 2024. 
  119. ^ Dikarev, Alexei (2014). „Proselytism as an issue for Orthodox engagement in ecumenism”. Ур.: Kalaitzidis, Pantelis; Fitzgerald, Thomas; Hovorun, Cyril; Pekridou, Aikaterini; Asproulis, Nikolaos; Liagre, Guy; Werner, Dietrich. Orthodox handbook on ecumenism: resources for theological education: "That they all may be one" (John 17:21) (на језику: енглески). Oxford: Regnum Books Internat. стр. 762. ISBN 978-1-908355-44-7. 
  120. ^ С. А. Яцык (2016). „Лионский II Собор”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XLI : „Ливаний — Львовский в честь Преображения Господня женский монастырь”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 84—86. ISBN 978-5-89572-021-9. 
  121. ^ Е. А. Заболотный (2016). „Лионская уния”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XLI : „Ливаний — Львовский в честь Преображения Господня женский монастырь”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 74—78. ISBN 978-5-89572-021-9. 
  122. ^ Зуттер 2004, стр. 78.
  123. ^ Ionita 2014, стр. 462—464.
  124. ^ Поспелов, Антон (1. 2. 2017). „Споры о Чистилище на Ферраро-Флорентийском соборе”. pravoslavie.ru (на језику: руски). Православие.Ru. Архивирано из оригинала 25. 10. 2020. г. Приступљено 26. 7. 2024. 
  125. ^ Тамборра 2007, стр. 3—4.
  126. ^ Ostroumoff, Ivan (1861). The History of the Council of Florence (на језику: енглески). Jos. Masters. Архивирано из оригинала 25. 01. 2025. г. Приступљено 26. 7. 2024. 
  127. ^ Гавриленков, А. Ф. (2019). „Греко-католичество (униатство) как специфический тип Католической цивилизации”. Миссия конфессий. 3 (38): 233—245. Архивирано из оригинала 24. 10. 2021. г. Приступљено 26. 7. 2024. 
  128. ^ Тамборра 2007, стр. 352.
  129. ^ Б. Н. Флоря (2003). „Брестская уния”. Православная энциклопедия (на језику: руски). VI : „Бондаренко — Варфоломей Эдесский”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 238—242. ISBN 5-89572-010-2. 
  130. ^ а б Зуттер 2004, стр. 202.
  131. ^ Тамборра 2007, стр. 9.
  132. ^ Е. С. Сперанская (2007). „Диалоги богословские Русской православной церкви”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XIV : „Даниил — Димитрий”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 608—614. ISBN 978-5-89572-024-0. 
  133. ^ Hieromonk Auxentios. „The Tragedy of Our Uniate Brothers”. orthodoxinfo.com. Orthodox Info.. Архивирано из оригинала 26. 01. 2021. г. Приступљено 26. 7. 2024. 
  134. ^ Цыпин, Владислав (30. 9. 2015). „Униатский фактор во взаимоотношениях Православной Церкви и Ватикана”. pravoslavie.ru (на језику: руски). Православие.Ru. Архивирано из оригинала 26. 07. 2024. г. Приступљено 26. 7. 2024. 
  135. ^ Митрополит Волоколамский Иларион (26. 6. 2014). „Выпады униатов против России и Русской Церкви не содействуют диалогу между нашими Церквами”. patriarchia.ru (на језику: руски). Патриархия.ru. Архивирано из оригинала 26. 07. 2024. г. Приступљено 26. 7. 2024. 
  136. ^ Августин (Маркевич) (2003). „Православие и униатство: сосуществование или противостояние?” (PDF). Православное учение о Церкви: 312—321. Архивирано из оригинала (PDF) 29. 10. 2020. г. Приступљено 8. 2. 2024. 
  137. ^ Ранне, Александр (1990). „Проблема унии и православно-католический диалог”. Христианское чтение (1): 125—135. ISSN 1814-5574. Архивирано из оригинала 26. 07. 2024. г. Приступљено 26. 7. 2024. 
  138. ^ „Комментарий Синодальной Богословской комиссии к документам диалога между Русской Православной и Римско-Католической Церквами”. Журнал Московской Патриархии : Ежемесячный журнал. Москва: Издательство Московской Патриархии. 12: 26—28. 1997. 
  139. ^ Вільчинський, Орест Дмитро (27. 5. 2016). „"Унія існує вже 400 років і за цей час ніхто так і не запропонував іншу модель єдності", - владика Венедикт”. archives.ugcc.ua (на језику: енглески). Официальный информационный ресурс Украинской Греко-Католической Церкви. Архивирано из оригинала 26. 07. 2024. г. Приступљено 8. 2. 2024. 
  140. ^ а б Иларион (Алфеев) 2014, стр. 46.
  141. ^ Иларион (Алфеев) 2014, стр. 45.
  142. ^ а б Слесарев 2021, стр. 137.
  143. ^ Веселов, Алексей (8. 3. 2012). „История принятия западных христиан в Греческой Церкви и богословие акривии и икономии”. bogoslov.ru (на језику: руски). Богослов.ru. Архивирано из оригинала 4. 5. 2021. г. Приступљено 27. 10. 2025. 
  144. ^ „Служение общению: переосмысление связи между первенством и соборностью. Исследование Совместной православно-католической рабочей группы во имя св. Иринея Лионского”. Вопросы теологии (на језику: руски). 1 (3): 393 (352—404). 2019. ISSN 2658-5200. Архивирано из оригинала 09. 01. 2026. г. Приступљено 27. 10. 2025. 
  145. ^ Слесарев 2021, стр. 136.
  146. ^ К. А. Панченко, В. Г. Ченцова (2016). „Макарий III”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XLII : „Львовский собор — Максим, блаженный, Московский”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 534—544. ISBN 978-5-89572-047-9. 
  147. ^ Зуттер 2004, стр. 301.
  148. ^ а б К. А. Максимович (2001). „Анафема”. Православная энциклопедия (на језику: руски). II : „Алексий, человек Божий — Анфим Анхиальский”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 274—279. ISBN 5-89572-007-2. 
  149. ^ Столбов 2017, стр. 72.
  150. ^ Буевский 2008, стр. 35.
  151. ^ Столбов 2017, стр. 70.
  152. ^ Столбов 2017, стр. 71.
  153. ^ Слесарев 2021, стр. 85.
  154. ^ Слесарев 2021, стр. 93.
  155. ^ Слесарев 2021, стр. 94.
  156. ^ В. И. Косик, Хр. Темелски, А. А. Турилов (2002). „Болгарская православная церковь”. Православная энциклопедия (на језику: руски). V : „Бессонов — Бонвеч”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 615—643. ISBN 5-89572-010-2. 
  157. ^ Слесарев 2021, стр. 97.
  158. ^ К. А. Берсенев (2016). „Македонская православная церковь”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XLII : „Львовский собор — Максим, блаженный, Московский”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 655—660. ISBN 978-5-89572-047-9. 
  159. ^ „Священный Синод Русской Православной Церкви признал невозможным дальнейшее пребывание в евхаристическом общении с Константинопольским Патриархатом”. patriarchia.ru (на језику: руски). Патриархия.ру. 15. 10. 2018. Приступљено 28. 10. 2025. 
  160. ^ Коэн, Уилл (2018). „Экуменизм, антиэкуменизм и консервативный экуменизм в политической и богословской перспективе: взгляд из Соединенных Штатов”. Государство, религия, церковь в России и за рубежом (на језику: руски). 36 (4): 33 (30—57). ISSN 2073-7203. Архивирано из оригинала 19. 02. 2024. г. Приступљено 28. 10. 2025. 
  161. ^ Слесарев 2021, стр. 103.
  162. ^ Слесарев 2021, стр. 100.
  163. ^ Лещинский 2009, стр. 111.
  164. ^ П. В. Каплин, прот. Валерий Лавринов (2006). „Григорианский раскол”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XII : „Гомельская и Жлобинская епархия — Григорий Пакуриан”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 455—459. ISBN 5-89572-017-X. 
  165. ^ Слесарев 2021, стр. 105.
  166. ^ Слесарев 2021, стр. 111—112.
  167. ^ Добровольский Д. А., Винниченко О. И., Эйделькинд Я. Д., Гордин А., Бабкина С. В., Архипова С. В., Селиванова Л. Л., Муравьёв А. В., Колесников А. И., Французов С. А., Панченко К. А., Пчелов Е. В., Ростиславлева Н. В., Шустова Ю. Э. (2012). „Календарь”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XXIX : „К — Каменац”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 440—468. ISBN 978-5-89572-025-7. 
  168. ^ а б Слесарев 2021, стр. 114.
  169. ^ Слесарев 2021, стр. 116.
  170. ^ Слесарев 2021, стр. 119.
  171. ^ Brandreth 1987, стр. 79.
  172. ^ В. Г. Пидгайко (2011). „Истинно Православные христиане”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XXVII : „Исаак Сирин — Исторические книги”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 704—716. ISBN 978-5-89572-050-9. 
  173. ^ Слесарев 2021, стр. 115.
  174. ^ Лещинский 2015, стр. 301.
  175. ^ Лещинский 2015, стр. 295.
  176. ^ Лещинский 2011, стр. 166.
  177. ^ а б Лещинский 2011, стр. 167.
  178. ^ Слесарев 2021, стр. 82.
  179. ^ Лещинский 2011, стр. 130—136.
  180. ^ Слесарев 2021, стр. 135.
  181. ^ Цыпин 1986, стр. 217.
  182. ^ Паюл 2019, стр. 7—17.
  183. ^ Погасий 2009, стр. 6.
  184. ^ Погасий 2009, стр. 8.
  185. ^ Кураев 2022, стр. 57.
  186. ^ Е. С. Сперанская, А. А. Дымань (2000). „Адвентисты”. Православная энциклопедия (на језику: руски). I : „А — Алексий Студит”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 291—295. ISBN 5-89572-006-4. 
  187. ^ а б Каменщиков 2020, стр. 95—102.
  188. ^ Miller, Emily McFarlan (3. 1. 2020). „United Methodist leaders propose plan to split church over LGBTQ ordination, marriage”. religionnews.com (на језику: енглески). RNS. Архивирано из оригинала 23. 03. 2021. г. Приступљено 28. 11. 2025. 
  189. ^ „В Методистской церкви возник раскол из-за споров о гомосексуальности”. ria.ru (на језику: руски). РИА Новости. 4. 1. 2020. Архивирано из оригинала 11. 02. 2020. г. Приступљено 28. 11. 2025. 
  190. ^ Ситало 2017, стр. 34.
  191. ^ О. В. Дмитриева (2001). „Англиканское содружество”. Православная энциклопедия (на језику: руски). II : „Алексий, человек Божий — Анфим Анхиальский”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 334—337. ISBN 5-89572-007-2. 
  192. ^ Нагоева 2015.
  193. ^ О. В. Дмитриева (2000). „Акт о веротерпимости”. Православная энциклопедия (на језику: руски). I : „А — Алексий Студит”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 417. ISBN 5-89572-006-4. 
  194. ^ „Сотни консервативных приходов США создали новое англиканское объединение”. blagovest-info.ru (на језику: руски). Благовест-Инфо. 24. 6. 2009. Архивирано из оригинала 07. 12. 2025. г. Приступљено 25. 01. 2026. 
  195. ^ „На Пасху группа англиканских священников и мирян перешла в католичество”. NEWSru.com (на језику: руски). 9. 4. 2012. Архивирано из оригинала 09. 05. 2012. г. Приступљено 25. 01. 2026. 
  196. ^ С. А. Исаев, Д. Пяткунас (2016). „Лютеранство”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XLII : „Львовский собор — Максим, блаженный, Московский”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 157—199. ISBN 978-5-89572-047-9. 
  197. ^ „Евангелическо-лютеранская церковь в Америке”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XVII : „Евангелическая церковь чешских братьев — Египет”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». 2008. стр. 10—11. ISBN 978-5-89572-030-1. 
  198. ^ „Запрет на рукоположение женщин вызвал раскол в Латвийской евангелически-лютеранской церкви”. rus.lsm.lv (на језику: руски). Латвийские общественные СМИ. 7. 6. 2016. Архивирано из оригинала 28. 02. 2021. г. Приступљено 23. 12. 2025. 
  199. ^ Baum & Winkler 2003, стр. 21—26.
  200. ^ Baum & Winkler 2003, стр. 3—4.
  201. ^ Заболотный 2020, стр. 14.
  202. ^ Baum & Winkler 2003, стр. 32—33.
  203. ^ „Малабарская церковь”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XLIII : „Максим — Маркелл I”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». 2016. стр. 147. ISBN 978-5-89572-049-3. 
  204. ^ Игум. Стефан (Садо) (2011). „Иона”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XXV : „Иоанна деяния — Иосиф Шумлянский”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 437—438. ISBN 978-5-89572-046-2. 
  205. ^ Селезнёв 2001, стр. 74—75.
  206. ^ Селезнёв Н. Н. (2007). „Древняя Церковь Востока”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XVI : „Дор — Евангелическая церковь союза”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 265—266. ISBN 978-5-89572-028-8. 
  207. ^ „Халдо-католический патриарх предложил создать в Ираке один патриархат несторианской традиции”. sedmitza.ru (на језику: руски). Седмица.Ru. 26. 6. 2015. Архивирано из оригинала 19. 10. 2021. г. Приступљено 24. 12. 2025. 
  208. ^ „Ассирийская Церковь отказывается от объединения с Халдейской”. blagovest-info.ru (на језику: руски). Благовест-Инфо. 23. 7. 2015. Архивирано из оригинала 04. 11. 2023. г. Приступљено 24. 12. 2025. 
  209. ^ Ларше 2007, стр. 152—156.
  210. ^ Заболотный 2020, стр. 22.
  211. ^ Шайо 2001, стр. 17—19.
  212. ^ Шайо 2001, стр. 53—55.
  213. ^ Kalaitzidis 2014, стр. 140.
  214. ^ Зуттер 2004, стр. 49.
  215. ^ а б в Дж. Кириллос, Архим. Уго (Занетти), Е. В. Ткачёв, Н. Г. Головнина, Г. Л. Крылов, Н. Н. Селезнёв, Прот. Олег Давыденков, К. А. Панченко, М. В. Грацианский (2015). „Коптская церковь”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XXXVII : „Константин — Корин”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 512—610. ISBN 978-5-89572-045-5. 
  216. ^ Дженкинс, Филип (1. 12. 2020). „Статья на тему "Потерянная история христианства: Церкви Востока"”. bogoslov.ru (на језику: руски). Портал Богослов.RU. Архивирано из оригинала 08. 12. 2025. г. Приступљено 24. 1. 2026. 
  217. ^ Ларше 2008, стр. 144—199.
  218. ^ Зуттер 2004, стр. 262.
  219. ^ П. В. Топычканов (2016). „Маланкарская церковь”. Православная энциклопедия (на језику: руски). XLIII : „Максим — Маркелл I”. Москва: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия». стр. 168—171. ISBN 978-5-89572-049-3. 
  220. ^ Гладышев, Г. Н. (19. 6. 2015). „Статья на тему "Краткий обзор истории Эфиопской Ортодоксальной Церкви в ХХ веке"”. bogoslov.ru (на језику: руски). Портал Богослов.RU. Архивирано из оригинала 25. 10. 2025. г. Приступљено 25. 1. 2026. 
  221. ^ Салем, Ахмед Фаузи (13. 8. 2018). „Восстание монахов и разборки у алтаря (NoonPost, Египет)”. inosmi.ru (на језику: руски). ИноСМИ. Архивирано из оригинала 30. 10. 2025. г. Приступљено 25. 1. 2026. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Kalaïtzidēs, Pantelēs; Fitzgerald, Thomas E.; Hovorun, Cyril, ур. (2014). Orthodox Handbook on Ecumenism: Resources for Theological Education (на језику: енглески) (1. изд.). Oxford: Regnum Books International. ISBN 978-1-908355-44-7. 
    • McGuckin, John. "The Role of Orthodoxy in World Christianity Today – Historical, Demographic and Theological Perspectives – An Introduction". In Kalaïtzidēs, Fitzgerald & Hovorun (2014), p. 3—9.
    • Hovorun, Cyril. "Ecclesiological foundations for Ecumenism". In Kalaïtzidēs, Fitzgerald & Hovorun (2014), p. 77—85.
    • Kalaitzidis, Pantelis. "Theological, historical, and cultural reasons for anti-ecumenical movements in Eastern Orthodoxy". In Kalaïtzidēs, Fitzgerald & Hovorun (2014), p. 134—152.
    • Ionita, Viorel. "Bilateral Theological Dialogues of Orthodox Churches – a General Introduction". In Kalaïtzidēs, Fitzgerald & Hovorun (2014), p. 457—472.
  • Лещинский, А. Н. (2015). Проблема единства Церкви (2. изд.). Москва: Издательский дом «Энциклопедист — Максимум». ISBN 978-5-8481-0146-7 Проверите вредност параметра |isbn=: checksum (помоћ). Приступљено 7. 5. 2023. 
  • Слесарев, Александр Валерьевич (2021). Расколоведение: введение в понятийный аппарат : учебное пособие для бакалавриата теологии (на језику: руски) (2. изд.). Москва: Издательский дом «Познание». ISBN 978-5-6044872-5-9. 
  • Лещинский, А. Н.; Погасий, А. К. (2010). „Типологизация и классификация церковных разделений в христианстве”. Религиоведение. 2: 91—101. ISSN 2072-8662. 
  • Говорун, Кирилл (2019). Хулап, Владимир; Пилипенко, Е. А., ур. „Служение общению: переосмысление связи между первенством и соборностью. Исследование Совместной православнокатолической рабочей группы во имя св. Иринея Лионского”. Вопросы теологии (на језику: руски). 1 (3): 352—404. doi:10.21638/spbu28.2019.305. Приступљено 7. 5. 2023. 
  • Зизиулас, И.; Каспер, В. (2009). В поисках христианского единства: к 40-летию принятия декларации Unitatis redintegratio : [сборник : перевод] (на језику: руски). Tbilisi State University. ISBN 978-5-89647-174-5. 
  • Иларион (Алфеев) (2014). Церковь: Небо на земле. Москва: Эксмо. ISBN 978-5-699-67451-0. Приступљено 7. 5. 2023. 
  • Катанский, А. Л. (2013). Учение о благодати Божией в творениях древних св. отцов и учителей церкви до блаж. Августина (на језику: руски). Directmedia. ISBN 978-5-4460-0561-1. 
  • Цыпин, В. А. (1986). „К вопросу о границах Церкви”. Богословские Труды. Юбилейный сборник к 300-летию МДА. Москва. стр. 193—225. 
  • Флоровский, Г. В. (1934). „О границах Церкви”. Путь. 44: 15—26. 
  • Бармин, А. В. (2006). Полемика и схизма: история греко-латинских споров IX-XII веков (на језику: руски). Институт философии, теологии и истории Святого Фомы. ISBN 978-5-94242-025-3. 
  • Лещинский, Анатолий Николаевич (2011). „Значение диалога в преодолении церковных разделений”. Социальная политика и социология (на језику: руски). 3 (69): 159—172. ISSN 2071-3665. 
  • Шишков, Андрей (2017). „Два экуменизма: консервативные христианские альянсы как новая форма экуменического взаимодействия”. Государство, религия, церковь в России и за рубежом (на језику: руски). 1 (35): 269—300. ISSN 2073-7203. Приступљено 25. 1. 2026. 
  • Зуттер, Эрнст Кристоф (2010). „Трансформация в понимании расколов и их преодоления у христиан латинской традиции”. Вестник Свято-Филаретовского института (на језику: руски) (2): 47—67. ISSN 2658-7599. 
  • Зуттер, Эрнст Кристоф (2004). Христианство Востока и Запада: В поисках зримого проявления единства (на језику: руски). Москва: Библейско-богословский институт святого апостола Андрея. ISBN 978-5-89647-065-6. 
  • Каспер, Вальтер (2008). Да будут все едино. Призыв к единству сегодня: [пер. с англ.] (на језику: руски). Москва: Библейс.-богосл. ин-т святого ап. Андрея. ISBN 978-5-89647-146-2. 
  • Тамборра, Анджело (2007). Католическая церковь и русское православие: два века противостояния и диалога (на језику: руски). Москва: Библейско-богословский ин-т св. апостола Андрея. ISBN 978-5-89647-132-5. 
  • Туйцын, Ю. В. (2015). „Лекция 4. Реформация Католической церкви. Протестантизм”. Ур.: Жукоцкой, А. В.. История религии (древние цивилизации и мировые религии) (на језику: руски). Москва: Курс лекций: в 2 книгах. Сер. «Мировые религии». стр. 137—158. 
  • Столбов, В. П. (2017). „Социология религии. Раскол в Русской православной церкви: история, отношение в обществе”. Известия высших учебных заведений. Серия: экономика, финансы и управление производством (на језику: руски). 4 (34): 70—77. ISSN 2218-1784. 
  • Буевский, А. С., ур. (2008). Русская православная церковь, 988-1988: очерки истории (на језику: руски) (1. изд.). Киев: Издательство имени святителя Льва, папы Римского. 
  • Лещинский, Анатолий Николаевич (2009). „Православие: типология церковных разделений”. Учёные записки Российского Государственного Социального Университета (на језику: руски). 1 (64): 110—118. ISSN 2071-5323. 
  • Brandreth, Henry R. T. (1987). Episcopi vagantes and the Anglican Church (на језику: енглески). San Bernardino, Calif: Borgo Press. ISBN 0893705586. 
  • Паюл, И. П. (2019). „Богословские и канонические основания дифференцированного подхода к приёму инославных в Церковь”. Богословско-исторический сборник (на језику: руски). 3 (15): 7—17. 
  • Погасий, Анатолий Кириллович (2009). „Религиозные разделения как фактор мировой истории”. Религиоведение (на језику: руски). 4: 3—15. ISSN 2072-8662. 
  • Кураев, А. В. (2022). Парадоксы церковного права (на језику: руски). Москва: Блок-Принт. ISBN 978-5-6047147-3-7. 
  • Каменщиков, Георгий (2020). „Хиротонии представителей ЛГБТ-сообщества в протестантских деноминациях”. Seminarium: Труды Курской духовной семинарии (на језику: руски). 2: 95—102. 
  • Ситало, Алексей Юрьевич (2017). „К истокам протестантской экклезиологии: невидимая Церковь, экуменизм, теория ветвей”. Вестник Православного Свято-Тихоновского гуманитарного университета. Серия 1: Богословие. Философия. Религиоведение (на језику: руски) (70): 28—44. ISSN 1991-640X. Приступљено 25. 1. 2026. 
  • Нагоева, С. Р. (2015). „Английский пуританизм в работах В. В. Штокмар”. Вестник Адыгейского Государственного Университета. Серия 1: Регионоведение: Философия, история, социология, юриспруденция, политология, культурология (на језику: руски). 1 (158): 58—64. 
  • Baum, Wilhelm; Winkler, Dietmar W. (2003). The Church of the East: A Concise History (на језику: енглески). London; New York: Routledge-Curzon. ISBN 978-1-134-43019-2. 
  • Селезнёв, Н. Н. (2001). Ассирийская церковь Востока. Исторический очерк (на језику: руски). Москва: Ассирийская Церковь Востока. ISBN 5-86748-082-8. 
  • Ларше, Жан-Клод (2007). „Христологический вопрос. По поводу проекта соединения Православной Церкви с Дохалкидонскими Церквами: нерешённые богословские и экклезиологические проблемы” (PDF). Богословские труды (на језику: руски). 41: 147—211. 
  • Шайо, Кристин, ур. (2001). Богословский диалог между Православной церковью и Восточными православными церквами (PDF) (на језику: руски). Москва: Библейско-богословский Институт св. апостола Андрея. ISBN 978-5-89647-022-9. Приступљено 25. 1. 2026. 
  • Ларше, Жан-Клод (2008). „Исторические основания антихалкидонизма и монофизитства Армянской Церкви (V—VIII вв.)”. Богословский Вестник (на језику: руски). 7: 144—199. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Раскол_у_хришћанству&oldid=30872850”