Раствор

Из Википедије, слободне енциклопедије
Титрован раствор NaOH
Прављење раствора слане воде

Раствори представљају сложене дво- или више компонентне системе за које можемо рећи да су дисперзни системи састављене од дисперговане фазе или растворене супстанце и дисперзионог средства или растварача.[1][2]

Већина аналитичких реакција се одвија у растворима при чему се најчешће користе системи где је диспергована фаза чврста супстанца а дисперзионо средство течност, углавном вода.

Раствори могу бити у гасовитом(ваздух),течном(све течности)и у чврстом агрегатном стању (легуре-челик, бронза, месинг...)

У зависности од величина честице дисперговане фазе, дисперзни системи се могу поделити на:

  • Праве растворе (мања од 1 nm)
  • Колоидне растворе (од 1-100 nm)
  • Суспензије (>100 nm)

По количини растворене супстанце раствори могу бити:

  • незасићени (<R)
  • засићени (R)
  • презасићени (>R)

Растворљивост супстанце се изражава као маса супстанце која се раствара у 100 g растварача на датој температури.

растворљивост за супстанцу А се означава као R(A).

Rastvori mogu biti zasićeni i nezasićeni.

Засићен раствор је онај раствор који садржи максималну количину растворене супстанце на одређеној температури и који се налази у стању динамичке равнотеже са вишком чврсте супстанце.

Незасићен раствор је раствор који садржи мању количину растворене супстанце него што то одговара растворљивости те супстанце на датој температури.

Колоиди су мешавина две или више фаза у којима најмање једна фаза има димензије од 1 nm и 1 микрометра.

Колоидне честице се не могу одвојити од раствора филтрирањем јер су премале и пролазе кроз филтер папир.

Ове честице се не таложе већ лебде у раствору.

Колоидне честице могу бити чврсте, течне и гасовите. Деле се на:

  • Сол дисперзије - чврсте честице у течности.
  • Емулзија - дисперзије течности у течности.
  • Гел коагулирани облик - који има сојства чврстог стања а састоји се из чврсте и течне фазе.
  • Аеросол - дисперзије чврстих или течних честица у гасу.
  • Пена - дисперзија гасова у течностима или чврстим супстанцама.[3]

Квантитативно изражавање састава раствора[уреди]

Квантитативни састав раствора можемо изразити као:

  • Удео, представља однос неке величине (масе, количине или запремине) једне компоненте према тој величини за смешу свих компонената.
  • Концентрација, показује колико се пута нека од величина налази у запремини од 1 dm3.
  • Титар, представља посебно изражену масену концентрацију која је растворена у 1 cm3 раствора.
  • Ppm
  • Ppb
  • Масена концентрација представља масу супстанце у јединичној запремини раствора.
  • Количинска концентрација представља количину супстанце у јединичној запремини.
T=M/V (cm3)

P-функција се користи за израчунавање концентрације разблажених раствора и дефинисана је као негативни логаритам за основу 10 концентрације одређене супстанце.

Активност[уреди]

Извођењем експеримената, утврђено је да је изузев у разблаженим ррастворима ефективна концентрација јона мања од стварне концентрације. Узрок ове појаве се објашњава чињеницом да у растворима електролита долази до јонских интеракција које су последица постојања електростатичких сила. Разблажени раствори у којима је интеракција између честица занемарљива, понашају се као идеални раствори док је одступање веће ако је раствор концентрованији.

Да би се направила разлика између ефективне и стварне концентрације, Луис уводи појам активности.

Активност (а) је делотворна концентрација неке супстанце у растворима електролита.

Активност јона у раствору електролита је релативна вредност јер нам показује колико је јон активан у односу на референтни раствор у коме је концентрација 1 mol/dm3.

a = f*c/c0 = f*c[4]

Референце[уреди]

  1. Međunarodna unija za čistu i primenjenu hemiju. "solution". Kompendijum Hemijske Terminologije Internet edition.
  2. Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3rd изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0131755536. 
  3. Miloš B. Rajković (2007)˝Uvod u analitičku hemiju klasične osnove˝, Beograd, Str. 11-33
  4. Раствори

Литература[уреди]