Растко Петровић

С Википедије, слободне енциклопедије
Растко Петровић
Растко Петровић
Лични подаци
Датум рођења(1898-03-03)3. март 1898.
Место рођењаБеоград, Краљевина Србија
Датум смрти15. август 1949.(1949-08-15) (51 год.)
Место смртиВашингтон, САД
Књижевни рад
Утицао наЉубомир Симовић, Радомир Батуран

Растко Петровић (Београд, 3. март 1898 — Вашингтон, 15. август 1949)[1] био је српски књижевник, критичар, сликар и дипломата. Бавио се ликовном[2][3][4] и књижевном критиком.[5] Са многобројних путовања оставио је путописе.[6]

Биографија[уреди | уреди извор]

Растко Петровић рођен је као девето дете оца Димитрија, историчара, и мајке Милеве, учитељице. Растко је млађи брат Надежде познате ликовне уметнице и Милице, песникиње. Дана 5. јуна крштен је у храму Светога Марка у Београду. Његов крштени кум био је новосадски писац и приповедач Јаша Томић.

Расткова породица била је веома угледна и цењена у Београду. Пишчева родна кућа срушена је приликом бомбардовања Београда 6. априла 1941. године. Растко још у детињству остаје без мајке, а бригу о њему преузимају сестре. У периоду од 1905. до 1914. године похађао је основну школу и уписао ниже разреде гимназије. У јеку балканских ратова 1912. прекида гимназијско школовање у Београду. Као несвршени гимназијалац одлази на фронт, прелази Албанију и одлази у Француску, где завршава гимназију. У Ници је матурирао, а као стипендиста француске владе уписује права у Паризу. У Паризу се упознаје и дружи са многим песницима, сликарима. Пише песме, приповетке и приказе сликарских изложби и објављује их у отаџбини.

Његове новинарске путописне репортаже реализоване између два светска рата садрже естетске интенције у жанру.[7]

Године 1921. објављује јединствени хумористички роман из живота старих Словена „Бурлеска Господина Перуна Бога Грома“. Крајем 1922. године објављује збирку песама „Откровење“. Током целе те године активно делује у Београду заједно са бројним писцима попут Милана Дединца, Марка Ристића, Тина Ујевића и других. Њихово деловање довешће до појаве надреализма код нас. Након што се запослио као чиновник у Министарству иностраних дела, крајем наредне 1923. године, примљен је за приправника.

Настаје период у Растковом животу када све мање пише поезију и све мање објављује. Октобра 1926. године постављен је за писара у Министарству иностраних дела у Посланству при Ватикану код Милана Ракића. Ракић му омогућује путовање по Италији, Шпанији, Француској и Турској и, што је најзначајније, по Африци. Стога ће, 1930. године, Петровић објавити величанствени путопис под истоименим називом „Африка“. Потом, 1935. године, Растко Петровић бива постављен за вицеконзула шесте положајне групе генералног конзулата у Чикагу. Наредне године ради у Вашингтону као секретар Посланства. Путује по САД, Канади, Мексику, Куби. Године 1938. унапређен је у звање конзула пете групе у Чикагу.

Гроб Растка и Надежде Петровић

Други светски рат провео је у САД. Пише песме за збирку „Поноћни делија“. Побољева. У 51. години, дана 15. августа 1949. изненада умире у Вашингтону. Сахрањен је на гробљу у Сеновитом потоку у Вашингтону. Посмртни остаци Растка Петровића пренети су у Београд тек у јуну 1986. године, и сахрањени у породичну гробницу на Новом гробљу.

Ликовна критика[уреди | уреди извор]

Растко Петровић је дубоки траг у српској култури оставио и као ликовни критичар. Активно се бавио ликовном критиком од 1921. године када сарађује са бројним листовима, најпре у Загребу, а потом у Београду. Зачетник је „синтетичке критике“ уметности коју је објављивао у „Зениту“, „Радикалу“, „Критици“, „Савременику“, „Мисли“, „Раскрсници“, „Времену“. Од 1931. до 1935. редовни је критичар Политике када је писао под иницијалима Н. Ј. - Н(исам) Ј(а) и у том раздобљу објавио је близу осамдесет чланака. Напредно се залагао за аутономију ликовног уметности и самосталност сликарског језика, држећи да је слика ”космос за себе” са својим унутрашњим законима, ”доживљај који се збио изнад правила под којима живи наш сунчани систем” (”Савременик”, III, 1921).[8] Објављивао је ретко, почетком треће и четврте деценије, и то само онда када је имао шта ново да каже.

Добро образован на традицији француске теорије и естетике уметности, са урођеним сензибилитетом постао је пионир и протагониста модерне ликовне критике у Србији. Снажно је деловао на нашу модерну уметност јер је његов критичку суд међу уметницима био меродаван и уважаван. Такође је први подржао нове тенденције у српском сликарству - „конструктивизам“ и „нови реализам“. Сагледавао је српску уметност у контексту актуелних европских тенденција свог времена.[9]

Дела[уреди | уреди извор]

Библиографија (избор)[уреди | уреди извор]

  • 1921. Picasso, Зенит, бр. 3. pp. 7–8, Загреб
  • 1921. Сава Шумановић и естетика сувише стварног у новој уметности, Савременик, год. XVI, бр. III. pp. 183–184Загреб
  • 1922. Уметничка изложба, Мисао, књ. X, св. 6. pp. 1686–1691, Београд
  • 1923. Петар Палавичини, Раскрсница, књ. I, бр. 1. pp. 52–54, Београд
  • 1926. Савремено француско сликарство, Српски књижевни гласник, књ. XIX. pp. 297–301, Београд
  • 1929. Поводом изложбе удружења „Земља“ - Загреб, Нова литература, октобар, бр. 11. pp. 315–316, Београд
  • 1931. Андре Бретон, Време, 5. април, Београд
  • 1931. Пролећна изложба јужнословенских уметника, Политика, 11. мај, Београд
  • 1931. Шеста изложба „Облика“, Политика, 8. новембар, Београд
  • 1932. Сликарство Ивана Радовића, Политика, 5. март, Београд
  • 1932. Изложба слика Милана Коњовића, Политика, 30. октобар, Београд
  • 1933. Уметници „Зографа“ у Уметничком павиљону, Политика, 22. март, Београд
  • 1933. Тридесет година „Ладе“, Политика, 5. април, Београд
  • 1933. Млади Црногорац Петар Лубарда излаже у Београду, Политика, 17. мај, Београд
  • 1933. Петар Добровић слика..., Политика, 28. октобар, Београд
  • 1933. Десета изложба удружења „Облик“, Политика, 18. децембар, Београд
  • 1934. Колективна изложба Зоре Петровић, Политика, 5. јануар, Београд
  • 1934. Изложба Сретена Стојановића у Уметничком павиљону, Политика, 21-22. април, Београд
  • 1934. Сликарство Петра Добровића, Политика, 12. децембар, Београд
  • 1935. Леон Коен, сликар „Вечнога Јуде“, Политика, 21. фебруар, Београд
  • 1935. Изложба „Земље“, Политика, 3. март, Београд
  • 1935. Изложба Стојана Аралице, Политика, 22. март, Београд
  • 1935. Још један уметник Црногорац, Политика, 26. септембар, Београд

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 626. 
  2. ^ Лазар Трифуновић, Српска ликовна критика, Српска књижевна задруга, Београд, 1967
  3. ^ Владимир Розић, Ликовна критика у Београду између два рата 1918-1941, Југославија, Београд, 1983
  4. ^ Растко Петровић, Есеји, критике, едиција Српски критичари, 5, приредила Радмила Матић-Панић, Музеј савремене уметности. . Београд. 1995. ISBN 978-86-7101-103-7. .
  5. ^ Растко Петровић, Избор, I, 1919-1924, Српска књижевност у сто књига, књ. 68, Матица српска, Нови Сад, Српска књижевна задруга, Београд, 1958
  6. ^ Растко Петровић, Избор, II, 1924-1935, Српска књижевност у сто књига, књ. 69, Матица српска, Нови Сад, Српска књижевна задруга, Београд, 1962
  7. ^ Дувњак Радић, Жаклина (2018). Естетика новинарске путописне репортаже у међуратној српској књижевности. Нови Сад: Филозофски факултет, Универзитет у Новом Саду. стр. 8. 
  8. ^ Богуновић, Слободан-Гиша (2019). Људи Политике - лексикон сарадника, 1904-1941. Београд: Београд. стр. 415. ISBN 978-86-7607-148-7. 
  9. ^ „::::Растко Петровић - електронска библиотека::::”. www.rastko.rs. Приступљено 2023-01-28. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Растко_Петровић&oldid=27653419”