Ратко Вујовић

Из Википедије, слободне енциклопедије
РАТКО ВУЈОВИЋ ЧОЧЕ
Vujovic Ratko.jpg
Ратко Вујовић Чоче
Датум рођења (1916-12-16)16. децембар 1916.
Место рођења Никшић
 Краљевина Црна Гора
Датум смрти 29. октобар 1977.(1977-10-29) (60 год.)
Место смрти Београд,  СР Србија
Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФР Југославија
Професија војно лице
Члан КПЈ од 1938.
Учешће у ратовима Шпански грађански рат
Народноослободилачка борба
Служба Интернационалне бригаде
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
Чин генерал-пуковник
Народни херој од 27. новембра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден ратне заставе
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден партизанске звезде
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Ратко Вујовић Чоче (Никшић, 16. децембар 1916Београд, 29. октобар 1977), учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 16. децембра 1916. у Никшићу. Основну школу је завршио Никшићу, а гимназију у Никшићу и Цетињу. После завршене гимназије, 1936. године, отишао је на студије агрономије у Праг (на Факултету пољопривредног и шумарског инжењерства Чешког техничког универзитета).

Са почетком Шпанског грађанског рата, Ратко, међу првим југословенским добровољцима, стиже у Шпанију, крајем 1936. године и прикључује се борби за одбрану шпанске Републике. После кратке обуке упућен је, као борац батаљонаДимитров“ на фронт Харама, код Мадрида. После је пребачен у 129. интернационалну бригаду, у којој су се налазили Југословени, и тамо је обављао дужност заменика командира вода (командир вода је био Франц Розман Стане). У Шпаније је, 1938. године, примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

После завршетка рата, заједно са осталим борима интернационалних бригада, повукао се у Француску, где је заточен у логор Аржелес, код Перпињана. Маја 1941. године, са једном групом југословенских заточеника, пријавио се за добровољни рад у Немачкој, где је радио у једном руднику, код Лајпцига. Из Немачке је током августа успео да се, преко већ успостављених партијских веза, превбаци у Југославију.

Септембра 1941. године долази у, тада ослобођени, Дрвар и постаје политички комесар прве партизанске чете. Новембра 1941. године упућен је на Козару, где је најпре био заменик, а затим и политички комесар Другог крајишког (козарског) НОП одреда.

Јула 1942. године, за време велике непријатељске офанзиве на Козару, заједно са Јосипом Мажаром Шошом и Милошем Шиљеговићем, руководио је партизанским јединицама.

Када је 22. септембра 1942. године формирана Пете крајишке козарске ударне бригаде, постао је заменик команданта. Касније је постао начелник обавештајног центра Оперативног штаба за Босанску крајину. Септембра 1943. године, као обавештајни официр Трећег босанског корпуса НОВ и ПОЈ, прешао је у источну Босну и тамо учествовао у првој операцији за ослобођење Тузле. Потом је био командант Петнаесте мајевичке ударне бригаде и начелник штаба 17. источнобосанске дивизије. Јануара 1945. године постављен је за начелика Оперативног штаба за Косово и Метохију.

После ослобођења Југославије, завршио је Вишу војну академију и обављао многе одговорне дужности у Југословенској народној армији - био је заменик начелника Друге управе Генералштаба ЈА, помоћник команданта за позадину армије, командант корпуса, начелник управе у Савезном секретеријату за народну одбрану и друго.

Умро је 29. октобра 1977. године у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953.

Литература[уреди]