Ратко Софијанић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
РАТКО СОФИЈАНИЋ
Ratko Sofijanić.jpg
Ратко Софијанић
Датум рођења(1915-03-04)4. март 1915.
Место рођењаДубрава, код Ивањице
 Краљевина Србија
Датум смрти21. август 1968.(1968-08-21) (53 год.)
Место смртиБеоград,  СР Србија
 СФР Југославија
Професијавојно лице
Члан КПЈ од1. септембра 1941.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411968.
Чингенерал-пуковник
Народни херој од21. децембра 1951.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден ратне заставе
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден народне армије
Орден за војне заслуге
Орден народне армије
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Ратко Софијанић (Дубрава, код Ивањице, 4. март 1915Београд, 21. август 1968), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 4. марта 1915. године у селу Дубрави, код Ивањице. Потиче из сиромашне сељачке породице. После завршетка основне школе, учио је кројачки занат до 1933. године. Потом је радио као помоћни кројачки радник у Чачку и Ивањици.

Још у току учења заната, најпре као шегрт, а касније као калфа, дошао је до првих сазнања о радничком покрету. Учествовао је у раду организација Уједињеног радничког синдикалног савеза Југославије (УРССЈ), као и њеним акцијама. Такође је учествовао и у штрајковима и демонстрацијама, у којима се радничка класа борила за своја политичка и економска права. Године 1939. је био ухапшен, због учешћа у демонстрацијама.

Априлски рат и окупација Краљевине Југославије, 1941. године су га затекли у родном месту. Ту се повезао са члановима Комунистичке партије и активно учествовао у организовању оружаног устанка. Почетком јула ступио је у Моравичку чету Ужичког партизанског одредаДимитрије Туцовић“. Пошто се као храбар и одлучан борац истицао у првим акцијама, 1. септембра 1941. је примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ), а убрзо потом је постављен и за командира чете.

Са својом четом учествовао је у борбама за ослобођење Ариља, Бајине Баште, Вишеграда, Ивањице, Чајетине, Пожеге, Ужица и Косјерића, као и у борбама са Италијанима код Вардишта, са усташама код Вишеграда и са четницима на прилазима Ужицу. У току повлачења партизанских снага из ослобођеног Ужица, крајем новембра, са својом четом штитио је код Чајетине и на Златибору повлачење Врховног штаба, болнице и збега. После повлачења у Санџак, учествовао је у ослобођењу Нове Вароши.

Почетком 1942. године, приликом реорганизације партизанских одреда из западне Србије, постављен је за команданта батаљона. Када је његов батаљон 1. марта 1942. године у Чајничу укључен у састав тада формиране Друге пролетерске ударне бригаде, Ратко је постављен за њеног првог команданта. Ово је за њега била велика част, јер се тада у бригади налазио велики број старијих руководилаца, као и шпанских бораца.

Под његовом командом и непосредном командом Врховног штаба, бригада је марта 1942. године ослободила више места у источној Босни - Борике, Власеницу, Братунац и Сребреницу. Потом је бригада, под његовом командом учествовала у борбама током Треће непријатељске офанзиве, као и у походу у Босанску крајину. Током похода у западну Босну, бригада се нарочито истакла у борбама код Доњег Вакуфа, Бугојна, Купреса, Мркоњић Града, као ослобађању Јајца и Босанског Грахова.

Јануара 1943. године, у току Четврте непријатељске офанзиве, Ратко је постављен за обавештајног официра Друге пролетерске дивизије. Убрзо потом је у фебруару пребачен у Другу далматинску бригаду, где је обављао дужност заменика команданта бригаде. Посебно се истако у борбама током Пете непријатељске офанзиве, јуна 1943. године. Прилком покушаја Главне оперативне групе и Врховног штаба да се пробију кроз обруч на Сутјесци, Друга далматинска бригада је имала задатак да има на положају Барама штити одступницу. Ратко се тада, заједно са командантом бригаде Љубом Вучковићем, налазио у првим борбеним редовима. У овој изузетно тешкој борби, страдао је велики број бораца.

Августа 1944. године постављен је за командата 24. српске дивизије, која се под његовом командом нарочито истакла у борбама за ослобођење Лебана, Владичиног Хана и Сурдулице, као и у разбијању Седме СС дивизије „Принц Еуген“ између Ниша и Прокупља. Извесно време се налазио и на дужности команданта 22. српске дивизије.

Крајем 1944. године, заједно са већом групом официра НОВЈ, упућен је на школовање у Совјетски Савез. Тамо је 1945. године завршио Вишу војну академију „Ворошилов“, а 1953. у Југославији и Вишу војну академију ЈНА. У Југословенској народној армији (ЈНА) обављао је дужности команданта корпуса, команданта армије и команданта граничних јединица. Имао је чин генерал-пуковника, а први официрски чин - чин мајора добио је 1. маја 1943. године указом Врховног штаба НОВ и ПОЈ.

Од Другог заседања АВНОЈ-а, новембра 1943. године био је његов већник, а потом и посланик Народне скупштине ФНРЈ у два мандата.

Приликом службеног пута у Охриду, где се у својству команданта налазио у обиласку граничних јединица, му је позлило и одмах је пребачен у Београд. Умро је 21. августа 1968. године. Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су Орден ратне заставе, Орден партизанске звезде са златним венцем, Орден братства и јединства са златним венцем и др. Орденом народног хероја одликован је 21. децембра 1951. године.

Литература[уреди]