Рат и мир

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте Рат и мир (вишезначна одредница).
Рат и мир
Tolstoy - War and Peace - first edition, 1869.jpg
Настанак и садржај
Ориг. наслов Война и мир
Аутор Лав Николајевич Толстој
Земља Русија
Језик руски, француски
Жанр историјски, љубавни, ратни
главни лик Петар Кирилович Безухов (Пјер)
Наташа Ростова
Андреја Болконски
Николај Ростов
Издавање
Издавач Русский вестник (серијал)
Датум
издавања

1865-1869. (серијал)
Број страница 1000-1500 (у зависности од издања)

Рат и мир (рус. Война и мир) је роман Лава Николајевича Толстоја, чувен по својој обимности, који је прво издат у Руском веснику (рус. Русский вестник) у разобљу између 1865. и 1869. године, у ком се описује руско друштво током Наполеонове ере. Обично се карактерише као једно од два Толстојева најважнија ремек-дела (поред Ане Карењине), као и један од најбољих светских романа[1][2].

Рат и мир је понудио свежу фикцију, са огромним бројем ликова у заплету који није покривао ништа мање теме од оних у наслову, као и теме попут младости, брака, љубави, година, живота и смрти. Иако се данас сматра за роман, у то време је оборио толико велики број убеђења о томе како роман треба да изгледа да га многи критичари из тог времена уопште и нису тако посматрали. И сам Толстој је сматрао Ану Карењину, написану десетак година касније, као свој први роман, у европском смислу.

Наслов[уреди]

Руске речи за „мир“ (од пре 1918. - мир) и „свет“ (од пре 1918. - мiръ, што подразумева и „друштво") су хомоними, и након реформе руског језика 1918. године су се писале идентично, што је довело до урбане легенде у Совјетском Савезу да је оригинални наслов дела заправо „Рат и свет" или „Рат и друштво"[3]. Међутим, сам Толстој је превео наслов на француски као La Guerre et la Paix, што је требало да разреши дилему. Међутим, збуњеност је трајала, па је дошло дотле да је у популарном руском квизу Что? Где? Когда? као тачан одговор на питање у вези са делом призната варијанта „друштво“, на основу штампарске грешке из 1913. Емисија је репризирана 2000. године, што је поново пробудило „легенду“. Могућу збрку је изазвала и песма Владимира Мајаковског Война и міръ, која је преведена као „Рат и друштво“, а иначе је у потпуности невезана са романом.

"Рат и мир“ је такође био и наслов политичког дела француског анархисте Пјера Прудона, а чињенице да је и Толстој био ватрени анархиста, и да је поменуто дело из 1864., годину дана пре изласка романа, довело је до спекулација да је овај анархистички манифест на неки начин инспирисао писање једног од највећих романа у историји.

Такође, на самом почетку, 1865., док је постојао само први део, звао се - "1805. година". Још један од наслова био је и „Све је добро, што се добро сврши“.

Порекло[уреди]

Толстој је првобитно желео да напише роман о Децембарској побуни.[4] Ипак, његово истраживање ради одређивања узрока довела га је уназад све до Наполеонове инвазије на Русију 1812. године, и коначно до историје целог рата. Ипак, у првом епилогу се показују тенденције да ће Пјер Безухов и син кнеза Андреје, Николај, постати чланови Декабриста.

Језик[уреди]

Иако је Толстој написао највећи део романа, укључујући и сву нарацију, на руском, неки делови дијалога (укључујући и прву реченицу) написани су на француском. Ово је једва приказивало реалност, с обзиром на то да су сви припадници руског аристократског друштва деветнаестог века знали француски и причали га међу собом радије него руски. Заиста, Толстој и даје једну референцу на ову чињеницу, приказујући одраслог руског аристократу који мора да иде на течајеве руског како би савладао матерњи језик. Још мање реалистично, Французи из романа, укључујући и Наполеона, понекад причају на француском, понекад на руском.

Контекст[уреди]

Роман нам приповеда о четири аристократске породице у Русији, са акцентом на Безухове, Болконске и Ростове, и преплитања њихових личних живота са руском историјом у периоду од 1805. до 1813. године, принципијелно са Наполеоновом инвазијом 1812, године. Како догађаји следе, Толстој систематски пориче његовим ликовима било који значајан слободан избор: даља улога историје одређује њихову срећу или трагедију.

Стандардно руско издање је подељено у четири тома (петнаест делова) и два епилога, од којих је један углавном наративан, а други строго тематски. Грубо речено, прва половина романа (прва два тома) баве се искључиво његовим фикционалним ликовима, а други део, као и један од епилога, се састоји од нефикционалних есеја о природи рата, политичкој моћи, историји, и историографији. Толстој је имплементирао ове делове у роману супротно устаљеним нормама фикционалног приповедања. У извесним скраћеним издањима ови есеји су у потпуности избачени, док су у другим издањима, од којих су нека штампана и за Толстојева живота, ти есеји спојени у додатак на крају књиге.

Преглед радње[уреди]

Red information icon with gradient background.svgУПОЗОРЕЊЕ: Следе детаљи заплета или комплетан опис!

Рат и мир садржи велики број ликова, и историјских и фикционалних, Руса и не-Руса, од којих је већина представљена већ у првој књизи. Поље посматрања у књизи је изузетно широко, али се нарација концентрише углавном на пет или шест ликова, чије различите личности и искуства обезбеђују главнину приче, уз њихова узајамна деловања једних на друге, у време Наполеонових ратова.

Први том[уреди]

На почетку прве књиге, на прослави у јулу 1805. коју је орданизовала Ана Павлова Шерер - почасна сарадница краљице мајке Марије Фјодоровне, упознајемо се са главним породицама у роману. Пјер Безухов је непризнати син имућног сеоског кнеза који убрзо умире од капи, и неочекивано га оставља као јединог наследника његовог великог богатства. Образован у Француској, и означен смрћу своје мајке, Пјер је у суштини добродушан, али друштвено неприлагођен због своје отворене природе, и тешко му је да се уклопи у Петроградско друштво.

Пјеров пријатељ, интелигентни и иронични кнез Андреј Болконски, је супруг шармантне Лизе, и тек почиње да проналази мир у свом брачном животу. Сматрајући петроградско становништво незанимљивим, одлази у помоћ Кутузову пред надолазећи рат са Наполеоном.

Толстој нас тада пребацује у Москву, дневни руски град, као контраст Петрограду. Ту упознајемо породицу Ростов, која ће постати један од водећих елемената у наставку романа. Сазнајемо о московском кнезу Иљи Ростовом, са своје четворо деце, од којих живахна Наталија и старији брат Николај привлаче највише пажње у роману. Млада Наташа, у цвету ране младости, исказује своју незрелу љубав Борису, детињастом али дисциплинованом официру, док је Николај заљубљен у своју старију рођаку Соњу. Најстарије дете у породици Ростов је Вера, која је хладна, али у срећном браку са немачким официром. Пећа је најмлађе дете, и попут свог старијег брата, жели да постане војник упркос годинама. Главе породице су Иља и Наталија Ростов, вољени пар, увек забринути око своје немарне политике према новцу.

У Голим Брдима, где се налази имање Болконских, кнез Андреја оставља своју трудну супругу свом ексцентричном оцу Николају Андрејевичу и веома религиозној сестри, књегињи Марији Болконској, и одлази у рат.

Друга део се отвара описима припрема за неизбежни француско-руски рат. На Холабрунском ратишту, Николај Ростов, сада у ескадрону хусара, доживљава своје ватрено крштење на фронту. Среће се са кнезом Андрејом, уз не баш позитивне утиске. Као сви млађи војници, очаран је царом Александром. Ипак, неконтролисано се коцка, у друштву са Денисовим и Долоховим.

За време кратког боравка кући, он налази породицу Ростов пред финансијском пропашћу због лошег управљања приходима. Са Денисовим проводи богату зиму кући, где види Наташино сазревање у девојку. Иако га мајка убеђује да нађе себи жену са добрим финансијским статусом, он одбија, уз жељу да се ожени са својом драгом из детињства, рођаком Соњом.

Други том[уреди]

Ако постоји централни лик у роману Рат и мир, онда је то свакако Пјер Безухов, који се, уз добијено наследство, сада налази пред мукама једног руског племића. Велики део друге књиге нас упознаје са његовим унутрашњим борбама и тежњама да се буде бољи човек. Пошто је сада богати аристократа, његово бахато понашање од раније је заборављено, и он улази у филозофску потрагу својствену за Толстоја: како особа да живи моралан живот у етички несавршеном свету? Ово питање стално тишти Пјера. Његов покушај да помогне својим кметовима пропада. Онда улази у брак са неморалном ћерком кнеза Курагина, Елен, супротно свом расуђивању. Коначно, придружује се и Фримасонима, али касније постаје увучен у масонску политику, и постаје беспомоћан пред супрузиним аферама.

Пјер је непрестано контрастиран у односу на кнеза Андреју Болконског, Толстојевог интелигентног и амбициозног алтер-ега. Током Аустерличке битке Андреја је инспирисан славном визијом о предвођењу војске, али бива скоро смртоносно рањен. Пред лицем смрти, он схвата како су све његове претходне амбиције биле бесмислене, и да је његов бивши херој Наполеон, који га и спашава током јахања по бојном пољу, ташт колико и он сам. Након опоравка од повреда у војној болници, Андреја се враћа кући како би га дочекала женина смрт током порођаја, и бива погођен својом грижом савести због тога што се није боље понашао према њој док је још била жива. Опхрван нихилистичким заблудама, кнез Андреја повучено живи на свом имању до Пјерове посете и њихове филозофске расправе: где је Бог у неморалном свету? Пјер покушава да укаже на панетеизам и живот после смрти.

Млада Наташа среће Андреју током свог првог бала, и брзо осваја његову љубав. Они се чак и заручују, али на рок од годину дана. Кад кнез Андреја одлази ради војних обавеза, Елен и њен згодни брат Анатол заједно организују заверу како би завели и обешчастили младу, незрелу и прелепу Наташу. Захваљујући Соњи и Пјеру, овај план пропада, али за Пјера, то је узрок поновног сусретања са Наташом, и схватања да се у њу заљубио. Наташа, посрамљена због тога што је замало заведена, раскида заруке са кнезом Андрејом.

Трећи том[уреди]

Ова књига је обојена изразито ратном тематиком, и фокус је углавном на рату, а не на судбинама јунака, који су делимично скрајнути. И сам Наполеон узима више учешћа као активан лик у овој књизи.

За време Велике Комете, коју Пјер посматра, живот поново почиње за њега, са свежом вером у љубав. Интересантна је сцена у којој он кабалистичком нумерологијом покушава да повеже своје име са Наполеоном, историјом, бројем 666. Најмлађи син Ростових, Пећа, изгара од жеље да постане војник, што га одводи у краћу авантуру у Кремљу.

У међувремену, Николај се изненадно појављује као јунак који помаже ожалошћеној Марији Болконској, која је након смрти оца остављена у немилости својих побуњених кметова са имања. Очаран Маријом, коју први пут види, Николај поново размишља о браку, сматрајући Маријину посвећеност, бригу, али и наслеђе веома привлачним. Ипак, оно што га спречава у прошењу Маријине руке је његово раније обећање рођаци Соњи.

Бородинска битка, приказана у адаптацији Сергеја Бондарчука из 1968.

Док се Наполеон пробија кроз Русију, Пјер одлучује да посматра Бородинску битку са добре позиције, међу руским артиљеријским борцима. Након неког времена активног посматрања, и он сам се укључује, практично поставши један од њих. Ту, он коначно из прве руке схвата све ужасе рата, и немилосрдност убијања здравих и младих људи. Битка је дуга и ужасна, али се изненађујуће завршава неочекиван победом Руса, упркос бројчано инфериорној руској војсци; ипак, генерал Кутузов се наоко не окоришћава овом чињеницом, већ се повлачи, допуштајући Наполеону да настави и изврши инвазију на престоницу Москву. Становништво масовно бежи, и настају велики пожари широм града.

Када Наполеонова велика војска окупира напуштену Москву у пламену, Пјер се одлучује на кихотовску мисију атентата на Наполеона. Постаје анонимни човек у свом том хаосу, лишавајући се својих одговорности ношењем кметске одеће и остављајући своје дужности и стил живота. Једина позната особа коју среће у овом периоду је Наташа, која га препознаје, и изненада он схвата колико је воли. Његов план пропада, и он завршава као један од Наполеонових ратних заробљеника, након спашавања једног детета у пожару и напада на француског легионара због насртања на жену.

Четврти том[уреди]

Пјер Безухов (Хенри Фонда) и Наташа Ростова (Одри Хепберн) у филмској адаптацији романа, из 1956. године.

Након што је присуствовао уништавању Москве од стране француских војника, као и стрељању руских цивила, Пјер је осуђен да маршира са Великом Армијом у тешком повлачењу из Москве у ужасним зимским условима. Убрзо се спријатељује са својим сапутником из ћелије, Платоном Каратејевим, ненаметљивим и пријатним кметом. У Каратајеву Петар налази све оно што је желео од људи: поштење и тоталну непретенциозност, за разлику од петроградског друштва, и очигледно припадника радничке класе, са којим проналази смисао животу у простом раду и саживоту са њим. Након месеци обрта и догађаја - и након Каратајевљеве смрти након што га је хировито упуцао један француски војник - Пјер бива ослобођен од стране Руса.

За то време, Андреја, након рањавања у Наполеоновој инвазији, бива збринут од стране Ростових, који су у бегу, поново је сједињен са Наташом и сестром Маријом, негде пред крај рата. Изгубивши сву вољу за животом, и опростивши Наташи, он умире, остављајући сина Николу као сироче. Убрзо, Ростове сустиже и трагедија смрти најмлађег сина Пеће.

Пред сам крај романа, Пјерова супруга Елен умире, и Пјер се поново састаје са Наташом, док Руси победоносно обнављају Москву. Пјер коначно налази љубав, и „ослобођен“ након смрти Елен, узима Наташу за супругу, док се Николајева дилема око избора између Марије и Соње завршава на Марији, након што га је Соња ослободила од обећања које јој је дао. Жени се Маријом, али наставља да обезбеђује Соњу до краја живота. Николај и Марија одлучују да усвоје сина кнеза Андреје, и упркос ситним несугласицама, остају верни једно другом. Постоје назнаке о будућем учешћу Николаја Болконског и Пјера у будућој Децембарској побуни, која је променила историју Русије, али то су тек назнаке и ништа више.

Епилози[уреди]

Први епилог завршава се изјавом Николаја Болконског да ће учинити нешто због чега би његов покојни отац „бити задовољан“ (вероватно као револуционар у Децембарској побуни). Други епилог нам показује Толстојево виђење историје, слободне воље и описа начина на који интеракција две особе може да утиче на човечанство. У дугим делимично историјским, делимично филозофским есејима, он дискутује о питању слободе, као и непотребности власти, коју суптилно напада, због својих јасних анархистичких ставова.

Толстојево виђење историје[уреди]

Толстој не пише о историји формираној од стране „великих људи“, и констатацији да је историја прича о јаким личностима које покрећу догађаје и обликују друштво. Он верује да догађаји обликују сами себе, узроковани друштвеним и другим силама, и велики људи их само користе, мењајући их, али не и стварајући их. Као пример, он пореди Кутузова и Наполеона. Наполеон, Велики Човек, је мислио да је он створио Француску револуцију, али пре ће бити да се једноставно задесио у право време. Кутузов је био много скромнији и ефективнији.

Наполеон је веровао да је могао да контролише ток битке слањем одреда, док је Кутузов признавао да је све што је могао да да првобитни план и онда да пусти ток битке. Наполеон би френетично слао своје одреде, док би Кутузов мирно седео, а чак и спавао за време неких битака. Коначно, Наполеон је направио највећу грешку кобном петонедељном окупацијом Москве, уместо да у једној огромној бици уништи руску војску. Уместо тога, његова војска се расула, због недостатка организације правца деловања. Генерал Кутузов је веровао да је време његов најбољи савезник, и тако се и испоставило. Он је повукао своју војску из Москве, оставивши је Французима, уз племство и кметове који су бежећи понели све драгоцености из кућа и са имања. Французи су је имали тек толико да је случајно запале, па затим напусте крајем јесени, да би их у немилосрдном маршу ка Француској дочекала још немилосрднија зима. Коначно, војска је уништена од стране Козака. Толстој примећује да Кутузов није спалио Москву како не би оставио непријатељу ништа корисно, али то није учинио ни Наполеон. То је једноставно била случајност. У граду од дрвета, Наполеон није довољно обратио пажњу на пажљивост са којом су Руси бринули о лампама и пећима, и логично је било да ће француским немаром доћи до пожара, а у недостатку организоване ватрогасне службе, пожари су се проширили.

Главни ликови у роману[уреди]

  • Пјер Безухов - слободоумни масон, често збуњен и немаран, који је често способан за одлучно делање и показује велику снагу воље у тешким тренуцима. Сматра се као један од два Толстојева алтер ега (други је кнез Андреја)
  • Наташа Ростова - Иако је упознајемо као романтичку девојчицу, са временом се њена личност развија, и након проживљених патњи, налази срећу са Пјером.
  • Андреј Болконски - цинични и храбри борац у Наполеоновим ратовима, Пјеров пријатељ, и други, недостижни алтер его самог Толстоја
  • Николај Ростов - војник кроз велики део романа, на крају се жени Маријом
  • Марија Болконска - сестра кнеза Андреје, у борби између својих дубоко религиозних ставова и своје љубави
  • Соња Ростова - 'стерилни цвет', како је названа у књизи, усвојеница породице Ростов, и у већем делу романа вереница свог рођака Николаја
  • Наполеон Бонапарта - Велики Човек, упропашћен великим брљотинама
  • генерал Кутузов - скромни генерал, чија умереност и скромност на крају спашавају Русију од Великог Човека
  • цар Александар Павлович - руски цар, потписник мировне повеље са Наполеоном 1807.
  • Петја Ростов - 16-годишњи официр, који јуначки гине 1812. године

Многи ликови у роману Рат и мир били су инспирисани људима из Толстојевог живота. Николај Ростов и Марија Болконска су базирани на Толстојевим родитељима, док је Наташа обликована према његовој сестри. Пјер и кнез Андреја подсећају умногоме на Толстоја самог, и многи их сматрају његовим алтер егоима. (У то време било је крајње иновативно имати и једног, а камоли два алтер ега у роману, који су уз то сукобљени по питању ставова, али се допуњују.)

Постоји и велики број мањих ликова, који се буквално појављују само у једном поглављу. Али неки заиста нису тако минорни, попут Платона Каратејева, који има круцијалну улогу у сазревању Пјера Безухова.

Породице[уреди]

Безухови[уреди]

  • Елен Курагина (Безухова) - Пјерова прва супруга
  • Наташа Ростова (Безухова) - Пјерова друга супруга

Ростови[уреди]

  • Иља Андрејевич Ростов - глава породице
  • Наталија Ростова - његова супруга
  • Соња (Софи) - усвојеница, рођака Ростових

Болконски[уреди]

  • Николај Андрејевич Болконски - отац кнеза Андреје
  • Андреја Николајевич Болконски - други главни јунак романа
  • Марија Николајевна Болконска - Андрејина сестра
  • Лиза - Андрејина покојна супруга, мајка малог Николаја
  • Николај Андрејевич Болконски - син кнеза Андреје, који је добио име по деди

Курагини[уреди]

  • Василије Курагин - глава породице
  • Елен Васиљевна Курагина - Пјерова прва супруга, распусница
  • Анатол Васиљевич Курагин - блудник који је покушао да заведе Наташу
  • Иполит Васиљевич Курагин - други син кнеза Василија
  • Аљина Курагина - супруга кнеза Василија

Филмске, ТВ, позоришне и друге адаптације[уреди]

  • Война и мир из 1915. године, руска адаптација (Владимир Гардин)
  • Истоимена опера из 40их, коју је компоновао Сергеј Прокофјев
  • Прва позоришна адаптација, 1942, Алфред Њуман и Ервин Пискатор
  • Друга позоришна адаптација, 1947. Ф. Камеј (Јапан)
  • „Рат и мир“, 208-минутни холивудски филм из 1956, у коме су глумили Одри Хепберн као Наташа и Хенри Фонда као Пјер.
  • „Рат и мир“, руска четвороделна филмска адаптација из 1967. године. Филм је запажен по свом седмочасовном трајању. Освојио је и Оскара као најбољи страни филм.[5]
  • 1970. радио-станица WBAI је емитовала целокупни роман, уз многе познате личности и обичне људе као глумце.
  • „Рат и мир“, BBC-јева кратка ТВ серија
  • Нова позоришна адаптација, из 1996, Лондон
  • La Guerre et la paix, француска ТВ адаптација из 2000. године
  • „Рат и мир“ (2007), адаптација у виду серије, снимана у Русији, Пољској, Француској, Немачкој и Италији.
  • Рат и мир“ (2016), британско-америчка мини-серија у шест епизода у продукцији Би-Би-Си-ја

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 100 најбољих светских романа - Рат и мир је #2, Приступљено 24. 4. 2013.
  2. „Рат и мир“ на "The Literature Network", Приступљено 24. 4. 2013.
  3. О КАКОМ „МИРЕ“ ИДЕТ РЕЧЬ В „ВОЙНЕ И МИРЕ"?, Приступљено 24. 4. 2013.
  4. Фероу, Сајмон (18. јануар 2005). „"Leo Tolstoy: Sinner, Novelist, Prophet"”. Proceedings of the BRLSI Volume 9. Bath Royal Literary and Scientific Institution. 
  5. imdb.com, Приступљено 24. 4. 2013.

Спољашње везе[уреди]