Ова страница је закључана од даљих измена анонимних корисника и новајлија због сумњивог доприноса истих, који треба да се расправи на страници за разговор

Рат у Хрватској

Из Википедије, слободне енциклопедије
Рат у Хрватској
Република Српска Крајина мапа.svg
Време: 17. август 1990. (1. и 31. март 1991) — 7. август (12. новембар) 1995.
Место:  Хрватска
Узрок: Отцепљење Хрватске од СФРЈ
Резултат: Хрватска победа
Територијалне
промене:
Нестанак Р. Српске Крајине
Сукобљене стране
Хрватска Хрватска
Република Босна и Херцеговина БиХ (1995)
 НАТО (1995)
Република Српска Крајина Р. Српска Крајина
Република Српска Република Српска (1992–1995)
Социјалистичка Федеративна Република Југославија ЈНА (1991–1992)
Команданти и вође
Хрватска Фрањо Туђман
Хрватска Антон Тус
Хрватска Јанко Бобетко
Хрватска Гојко Шушак
Хрватска Анте Готовина
Хрватска Младен Маркач
Република Босна и Херцеговина Атиф Дудаковић
Србија и Црна Гора Слободан Милошевић
Република Српска Крајина Милан Мартић
Република Српска Крајина Милан Бабић
Република Српска Крајина Миле Мркшић
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Вељко Кадијевић
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Благоје Аџић
Јачина
 Хрватска 70.000 (1991)
200.000 (1995)
Социјалистичка Федеративна Република Југославија ЈНА 145.000 (1991)
Република Српска Крајина РСК 50.000 (1995)
Жртве и губици
13 583 убијено или нестало (од тога 10 668 потврђено мртвих)[1] 8 039 убијено или нестало [2]

Рат у Хрватској (или како се понекад назива рат у Крајини,[3][4] у Хрватској познат и као Домовински рат) је трајао од 1990. године до 1995. године.

Тачан датум почетка рата је још увек споран, јер зараћене стране тумаче свака на свој начин. За српску страну у Хрватској рат је почео 17. августа 1990. спречавањем Срба да се изјасне на референдуму о свом статусу од стране Хрватске полиције, а да је рат ескалирао сецесијом Хрватске противном тадашњем важећем Уставу СФР Југославије, изгласавањем новог Устава Републике Хрватске по којем Хрватска постаје држава хрватског народа и осталих националних мањина, где Срби из Хрватске остају без права конститутивног народа СФРЈ и постају национална мањина у новој држави. За Хрватску страну Домовински рат је почео 1. марта 1991. сукобом у Пакрацу између хрватске полиције и ЈНА. Међународна заједница сматра да је тачан датум почетка рата у Хрватској и Југословенских ратова 31. март 1991. када је сукобом у Плитвицама пала прва жртва.

Међународни суд правде је фебруара 2015. године одбацио међусобне тужбе Хрватске и Србије за геноцид, утврдивши да су се током рата на обе стране догодили злочини који би могли бити дела извршења геноцида, али да није доказана специфична геноцидна намера.[5]

Позадина сукоба

Један од главних чинилаца који су довели до рата у Хрватској је нагли пораст национализма у Југославији током 1980-их. У Југославији се почела јављати криза са слабљењем левице у земљама источне Европе, а дефинитивно је наступила окончањем Хладног рата, односно, симболично, падом Берлинског зида 1989. када је комунизам у Југославији изгубио свој идеолошки потенцијал.

Током 1980их, албански сецесионистички захтеви на Косову су довели до међуетничких тензија. Економски развијеније републике Словенија и Хрватска су тражиле децентрализацију, док је Србија заговарала централизам и једнопартијску власт Савеза комуниста Југославије. Србија је 1989. усвојила амандмане на устав из 1974. којима је смањена аутономија српских покрајина Косово и Метохија и Војводина.

Слабљење комунизма у СФРЈ је омогућило је пораст национализма, који се јавио чак и редовима Савез комуниста Југославије. У јануару 1990. одржан је 14. конгрес СКЈ на коме су представници Словеније затражили реорганизацију, ове тада владајуће партије, у савез независних странака што није пре свих осталих одговарало српском делу ове партије предвођеном Слободаном Милошевићем, а приликом гласања словеначки предлог није изгласан. Словеначка делгација је напустила конгрес, а касније им се придружила хрватска делегација.

Још 1989. основано је неколико политичких партија, међу њима и Хрватска демократска заједница, на челу са Фрањом Туђманом. ХДЗ је засновала своју кампању на тежњи за независношћу Хрватске и изразитој антијугословенској политици. Странка је победила на априлско-мајским изборима 1990. у Хрватској испред Социјалдемократске партије Хрватске, реформисаних комуниста Ивице Рачана.

Са насталим значајним политичким променама у свету почеле су се развијати различите визије будућности државе. Словенија и Хрватска су након вишестраначких избора почеле да се залажу за преобликовање Југославије, па су заступале тезу о лабавој конфедерацији, док се са српске стране није напуштала идеја федералне државе, односно статус кво.

Овај чланак је део серије о историји Хрватске
Историја Хрватске
Coat of arms of Croatia.svg

Догађаји непосредно пред рат

Око педесет година пре овог сукоба, током Другог светског рата, у тадашњој НДХ, била је спровођена усташка политика да се једна трећина Срба побије, једна трећина покрсти, а једна трећина расели. Након победе ХДЗ на изборима 1990. године, Хрватска је отворила врата за повратак људи који су спроводили усташку политику током Другог светског рата. У Загреб су се вратили неки од бивших министара Анте Павелића (Винко Николић)[6] и многобројни високи службеници усташког режима, међу којима и Иво Ројница, командант Дубровника у Другом светском рату.[6] Српски народ у Хрватској 1990. осетио се угроженим због поновне појаве усташких симбола, који су били симбол страха и геноцида почињеног према српском и другим народима у Другом светском рату, те повратка људи у државу који су спроводили такву политику и могуће рестаурације државе у којој би био угрожен њихов опстанак.

Територијални размештај Срба у Хрватској пре рата.

На дан 13. маја 1990. у Загребу је требало да се одржи фудбалска утакмица између загребачког Динама и београдске Црвене звезде. На утакмици су избили нереди који су резултовали са преко 60 повређених људи.[7] Истог дана је Благоје Аџић, начелник Генералштаба ЈНА, издао наредбу о преузимању наоружања и муниције ТО-а и њиховом складиштењу у складиштима ЈНА. Међутим, већ у јуну 1990. Хрватска почиње са илегалним увозом оружја из Мађарске и преко Мађарске из Чилеа и других земаља.[8][9]

Нови хрватски Сабор је 30. маја имао своје прво заседање, а председник Туђман је објавио свој манифест за нови устав и велики број политичких, економских и друштевних промена, међу којима је најављена и промена статуса Срба у Хрватској од конститутивног народа на статус мањине. Локални српски политичари су се супротставили новом уставу, на темељу чињенице да се умањују права српског становништва и да се овиме ствара могућност да Срби буду угрожени. Ово се заиста и десило када је устав усвојен годину дана касније.

Срби у Хрватској су 17. августа одржали референдум који Хрватска власт није признала, а на којем се 99,7% грађана (махом српске националности) изјаснило за аутономију унутар Хрватске. Хрватска влада је покушала да спречи референдум пославши полицијске снаге да одузму оружје из побуњених полицијских станица у подручјима које су насељавали Срби. Локални Срби су блокирали путеве у јужним деловима Хрватске, углавном око Книна. Овај инцидент је познат под именом Балван револуција. Хрватска је на блокаду путева одговорила слањем специјалних одреда полиције у хеликоптерима, али су их пресрели авиони Југословенског ратног ваздухопловства и приморали их да се врате у Загреб.

Формирано је Српско национално веће, које је касније постало влада Републике Српске Крајине, а на његовом челу се налазио Милан Бабић, председник општине Книн.

Дана 30. септембра 1990. Српско национално веће је прогласило „аутономију српског народа на етничким и историјским територијама на којима он живи, а које су унутар садашњих граница Републике Хрватске као федералне јединице Социјалистичке Федеративне Републике Југославије“.[10]

Парламент Хрватске је 22. децембра 1990. изгласао нови Устав, са променом статуса Срба у Хрватској који су тако од конститутивног народа постали национална мањина[11]. На основу пописа из 1991. (Попис становништва домаћинстава, станова и пољопривредних господарстава 31. март 1991), у Хрватској је живело око 12% Срба[12][13] од укупно око 4,7 милиона становника. За време пописа 1910. у Хрватској и Славонији било је 24,5% Срба[тражи се извор]. До пада броја Срба дошло је услед спроведеног геноцида у Другом светском рату. Резултате новог пописа хрватска власт је користила као аргумент за одузимање правног статуса српском народу у Хрватској што је подстакло даље заоштравање хрватско-српских односа. Након ратификације Устава многи Срби су почели да губе посао у државној администрацији у Хрватској. Ово је изазвало додатне тензије.[14][15]

У исто време, Словенија је такође била на путу ка својој независности. Словенија је организовала референдум о својој независности 23. децембра 1990, дан после доношења новог устава у Хрватској. На референдуму се 88% од укупног броја гласача изјаснило за независност Словеније од СФРЈ.

Према одбрамбеном плану Југословенске народне одбране, осмишљеном након de facto независности Хрватске и Словеније, уведен је централизовани систем одбране чиме је замењен дотадашњи по коме је свака од република СФРЈ имала снаге Територијалне одбране. Републике су овим изгубиле своје дотадашње улоге у одбрани, а њихове територијалне одбране су требале бити разоружане и под контролом команде ЈНА која се налазила у Београду.

Зараћене стране

План ЈНА за разаружавање Хрватске паравојске 1991. године

Југословенска народна армија је основана током Другог светског рата из герилског рата против сила Осовине. Успех партизанског покрета је довео до тога да ЈНА заснује велики део своје стратегије на герилском рату. Политичка ситуација у Европи током Хладног рата и политички положај Југославије у то време, условили су да су стратези ЈНА очекивали нападе од стране НАТО и Варшавског пакта. Очекујући да ће током оваквих сукоба бити бројчано надјачана, одлучено је да се користи герилска стратегија, што се показало катастрофалним у насталом рату пошто се ЈНА нашла у положају да је остала без локалне подршке.

ЈНА је на папиру деловала као моћна сила са 2000 тенкова и 300 млазних авиона (совјетске или домаће производње). Међутим у 1991. већина те опреме је била стара 30 година: основни Т-54/55 тенк и авион МиГ-21 су чинили 60% и 40% тенковских и ваздушних снага. Насупрот томе, модернији и јефтинији против-тенковски (као 9М113 Конкурс) и против-авионски (као 9К34 Стрела) пројектили су постојали у великим количинама и били су дизајнирани да униште много напредније наоружање. Такође, ЈНА је била мултиетничка војска. Политички сукоби и пораст национализма су изазивали дезертерство људи (посебно школованог кадра из развијенијих северних крајева као што су Мартин Шпегељ и Антон Тус), што је умањило ефикасност војске. Након повлачења ЈНА 1992, одреди ЈНА у Хрватској су реорганизовани у Српску војску Крајине, која је организацијски била директан наследник ЈНА уз мало побољшања. Током 1991. важну улогу у снагама ЈНА и Срба су имале паравојне јединице попут: Српске гарде, Српске добровољачке гарде, Белих орлова, Српског четничког покрета, итд.

На почетку сукоба хрватска војска је била у формирању. Током раних периода рата недостатак војних јединица је значило веће ангажовање хрватских полицијских јединица. Касније су специјални одреди полиције чинили језгро нове војске, Збор народне гарде (касније Хрватска војска). Хрватска војска је основана 1990, али није била развијена до 1993. На почетку је била слабо наоружана, а многе јединице су основане ненаоружане или са оружјем из периода Другог светског рата. Хрватска војска је имала мало тенкова (уз ветеране из Другог светског рата попут Т-34), а њено ваздухопловство се састојало од неколико двокрилаца Антонов Ан-2 за запрашивање поља који су преправљени да бацају бомбе ручне израде. Међутим, одреди су формирани на локалној основи, чиме је омогућено да војници бране свој крај, односно, омогућила се боља мотивисаност и боље познавање терена. У августу 1991, Хрватска војска је имала мало више од 20 бригада, а до краја рата тај број се попео на 60 путем мобилизације која је наређена 5. октобра 1991. Освајање касарни ЈНА у бици за касарне је омогућило прибављање недостајуће војне опреме. Локални доборовољци и организације попут ХОС су рано организоване да би се решио проблем недостатка људства, али су касније интегрисане у војску.

До 1995. Хрватска војска је уз стручну помоћ официра америчке војске израсла у ефикасну силу засновану на елитним гардијским бригадама и мање ефикасним домобранским и регуларним бригадама. Ова реорганизација је омогућила у завршним операцијама рата, вршење брзих пробоја гардијским бригадама док су остале јединице имале задатак чувања линије фронта и опкољавање српских снага.

Хронологија главних догађаја

Датум Догађај
8. август 1989. Увођење вишепартијског система у СФРЈ
20-22. јануар 1990. 14. ванредни Конгрес СКЈ
4. март 1990. Митинг на Петровој Гори
13. мај 1990. Нереди на Максимиру
25. јул 1990. Шаховница постаје државни симбол Хрватске
25. јул 1990. Сабор у Србу
17. август 1990. Балван револуција
октобар 1990. Илегално наоружавање Хрватске
22. децембар 1990. Сабор прогласио нови Устав
24. јануар 1991. Афера "Шпегељ"
1. март 1991. Сукоб у Пакрацу
31. март 1991. Крвави Ускрс на Плитвицама
2. мај 1991. Инцидент у Боровом Селу
2. мај 1991. Задарска Кристална ноћ
25. јун 1991. Проглашење независности Словеније и Хрватске,
Брионски договор
пролеће и лето 1991. Минирање српских локала у Вуковару
лето и јесен 1991. Убијања Срба у Вуковару
лето и јесен 1991. Нестанци Срба у Сиску
21. септембар 1991. Злочин на Коранском мосту[16]
септембар 1991. почиње битка за Вуковар
14—19. септембар 1991. главни део битке за касарне
29. септембар - 4. октобар 1991. Сукоб у Бјеловару
1. октобар 1991. почиње опсада Дубровника
5. октобар 1991. Хрватска започиње општу мобилизацију
5. октобар 1991. Убиство породице Рокнић у Карловцу
10. октобар 1991. Масакр у Ловасу
11. октобар 1991. Основан Логор Рибарска колиба
16—18. октобар 1991 Масакр у Госпићу
20. октобар 1991. Баћински масакр
31. октобар 1991—4. новембар 1991. Операција Откос 10
18. новембар 1991. крај битке за Вуковар
18. новембар 1991. Масакр у Овчари
18. новембар 1991. Масакр у Шкабрњи
12. децембар 1991—3. јануар 1992. Операција Оркан 91
13. децембар 1991. Воћински масакр
5. јануар 1992. Основан Логор Лора
15. фебруар 1992. Признавање Хрватске
21. фебруар 1992. Почетак мисије УНПРОФОР и размештање
војника у Хрватској и Босни и Херцеговини
21. јун 1992. Напад на Миљевачки плато
22. јануар 1993. Операција Масленица
9—17. септембар 1993. Операција Медачки џеп
1—3. мај 1995. Операција Бљесак
2—3. мај 1995. Ракетирање Загреба
4—7. август 1995. Операција Олуја
7. август 1995. Злочин на Петровачкој цести
12. новембар 1995. Ердутски споразум

Рат

1991.

Срушена кућа у Вуковару
Оштећени водоторањ у Вуковару

У пролеће 1991. Срби у Хрватској прогласили су део територије својом државом а дана 19. децембра 1991. године усвојен је први Устав Републике Српске Крајине.[17]

Први оружани сукоби почели су у пролеће након инцидента на Плитвичким језерима.

Децембра 1991, након низа неуспешних прекида ватре, Уједињене нације су разместиле мировне снаге у делове Хрватске које су држали Срби. Ове снаге су распоређене да би се надгледао и одржавао споразум о прекиду ватре, све до коначног решења. Циљ је био да се заштити све становништво на територијама које се нашло под контролом УН.

Током 1991. започеле су масовне ликвидације Срба по градовима, да се заплаше остали и напусте део под контролом Хрватске. Само у Сиску је нестало и вероватно ликвидирано око 100 Срба цивила[18], а у Осијеку је убијено стотинак [19] српских цивила.

Срби су одвођени из Загреба и на Пакрачкој пољани је ликвидирано око 280 српских цивила из градова. Само у ноћи између 16. и 17. октобра 1991. године у граду Госпићу, припадници хрватске војске хапсе 150[тражи се извор] Срба и одводе их у непознатом правцу. Међу њима је било 48 жена.

1992.

Рата не било да га Хрватска није желела али ми смо проценили да само тако можемо остварити самосталност.

Фрањо Туђман, председник Хрватске на тргу Бана Јелачића, у обраћању хрватском народу, 24. марта, 1992.[20]

Двадесет прво примирје по реду под покровитељством Уједињених нација је почело јануара 1992.

На дан 7. јануара 1992. Емир Шишић, пилот ЈНА је оборио хеликоптер Европске заједнице који је ненајављено летео из Београда у Хрватску преко ваздушног простора Мађарске.[8] Том приликом је погинуло 5 посматрача.

Европска заједница је признала Хрватску 15. јануара 1992.[21] Након овог признања, ЈНА се по споразуму постепено повлачила из Хрватске. Хрватска је постала чланица Уједињених нација 22. маја 1992[22] ЈНА се постепено повлачила из Хрватске, а Срби из Крајине задржали су територије.

Уништени тенк код Дрниша

Сукоб у Хрватској је настављен, али у слабијем интензитету. Хрватске снаге су извеле неколико мањих операција које није спречило чак ни присуство снага Уједињених нација. Хрватској није одговарало одржање статуса кво после одласка ЈНА, па је вршила нападе на разним деловима, да би преузимала територију. Операције у овом периоду су:

Славонски Брод и Жупања су бомбардоване из делова Босне и Херцеговине које су држали Срби.

1993.

Операција Медачки џеп извршена је у септембру 1993. године, кад су хрватске снаге опустошиле малу област у планинама у личком региону, што је изазвало међународни инцидент[тражи се извор]. Убијено је 88 људи, међу њима већи број стараца и жена. Несталим важи још 4 лица искључиво старијих годишта, а све процене говоре да су и они убијени. У овој агресији хрватске војске на српски територију није било рањених. Села Дивосело, Читлук и Почитељ сравњена су са земљом. Након престанка операције потписан је споразум којим се вршила демобилизација Медачког џепа и његово стављање под пуну контролу УН. Током спровођења споразума дошло је до сукоба између канадских и хрватских војних снага. Оваква промена једног дела трупа УН у нетолерисању кршења резолуција и спровођењу споразума била је изненађење јер су трупе УНПРОФОР-а најчешће избегавале борбу и нису биле мотивисане да узму учешће у процесе спровођење мира.

После ове операције и оваквог одговора УНПРОФОР-а, Хрватска војска није извршила ниједну офанзивну акцију следећих 12 месеци. Углавном је наставила рат у Босни. Хашки трибунал је касније испитивао хрватске официре Јанка Бобетка, Рахима Адемија и Мирка Норца због оптужби за ратни злочиниратне злочине током ове акције.

1994.

Алија Изетбеговић и Фрањо Туђман потписују споразум 18. марта у Вашингтону[23] о оснивању Босанско-Хрватске Федерације. Овим споразумом Хрватска склапа мир са бошњацима чиме врши тактичке припреме за борбу против Срба.

Марта 1994. власти Крајине су потписале споразум о прекиду ватре.

Крајем 1994. хрватска војска је неколико пута интервенисала у Босни: од 1. до 3. новембра у операцији Цинцар код Купреса и од 29. новембра до 24. децембра у операцији Зима 94 на Динари и код Ливну. Ове операције су предузете да би се смањио притисак на Бихаћки џеп и да би се пришло Книну са севера и тако га окружити са три тране.

Током овог периода вођени су неуспешни преговори између власти Хрватске и Републике Српске Крајине у којима су посредовале УН. Теме су биле отварање за саобраћај дела ауто-пута Загреб-Славонски Брод код Окучана, као и статус Срба у Хрватској.

1995.

Операција Бљесак је почела 1. маја 1995. године, а завршила се следећег дана. У 5:30 ујутру припадници 3. и 5. бригаде и специјалне полиције кренули су из три смера према територији коју су под контролом држали Срби. До поподнева 2. маја готово сви Срби су протерани, а они који нису протерани, били су принуђени да се предају код Пакраца.

У лето 1995. године, хрватске и бошњачке снаге су се удружиле и заузеле стратешки важне босанске градове који су до тада били под контролом бсанских Срба: Гламоч, Босанско Грахово и Дрвар, као и доње Ливањско поље. Овим је пресечена линија снабдевања Срба у Хрватској и опкољен град Книн са три стране.

Операција Олуја је почела рано изјутра, 4. августа. НАТО авион је бомбардовао српски радар на планини Пљешевици,[24] а затим је почела масовна артиљеријска паљба на фронту дугом 630 километара[24]. Хрватска 4. и 7. бригада је пробила фронт и убрзо заузела Книн и 5. августа већи део Далмације. До 6. августа, 1. хрватска бригада је извршила пробој на територију око града Слуња (северно од Плитвица) и напредовала до границе са Босном и Херцеговином где су се састали са босанским снагама на западу Босне. Увече 7. августа, операција је званично завршена јер је већина границе са Босном била под контролом Хрвата. Завршетком операције Олуја окончане су војне операције.

Егзодус

Током операције Олуја догодио се масовни егзодус српског народа.[25] Непрегледне колоне становника у колима, запрегама, на тракторима, приколицама као и пешке могле су се видети на путевима ка Србији. Овај догађај је медијски пропраћен али није постојала јединствена и снажна политичка реакција међународне заједнице. Различите су процене о укупном броју том приликом избеглих Срба. Колоне избеглица били су бомбардоване од стране хрватске војске што су подтврдили и посматрачи УН[26]

Повратак ових људи у своја родна места траје и дан-данас.

Последице

Након рата променила се политичка подела јужна Европе. Као последица победе хрватских власти укинута је Република Српска Крајина. Хрватска је још током овог рата била призната као независна држава. СФРЈ више није постојала. Током овог рата Србија и Црна Гора формирале су заједничку државу под називом Савезна Република Југославија која је требала наставити континуитет СФРЈ.

Такође променила се и војно безбедносна слика на Балкану. Некадашња Југославија сматрана је по јачини петом војном силом на свету[27], Она више није постојала а уместо ње је током рата на истом простору настало пет нових држава са својим војно безбедносним снагама: Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Македонија и СР Југославија.

Избеглице

Демографски развој у Хрватској током сукоба и после (1992—2003).

На демографском дијаграму[тражи се извор] од 1992—2003. уочава се тренд наглог пада броја становника у периоду 1992-96. што је период рата и времена непосредно након рата. Овај тренд показује разлику на почетку овог периода и на крају од око 300.000 људи, односно популација Хрватске је пала са око 4,7 милиона на 4,4 милиона становника. Ипак из овог дијаграма се не може уочити колико је број настрадалих а колики број избеглих.

Формирана су прихватилишта за избеглице током рата од стране суседних земаља али таква прихватилишта су постојала и у другим државама, као нпр. Канади.

Постојале су различите процене о укупном броју избеглица из ратом захваћених подручја (ту се мислило и на подручја захваћена ратом у Босни). Ипак, већина оцена је била да је Србија прихватила већину избеглица са ових простора.

Број настрадалих и избеглих

Како је нестала Република Српска Крајина број настрадалих у овом рату остао је отворен проблем.

Према српским и руским изворима:

Према хрватским изворима:

  • око 90.000[33] је избегло након операције Олуја.

Према међународним изворима:

Опасност од минских поља

Опасност од мина

У ратом захваћеним подручјима је и данас опасност од мина и других неексплодираних убојних средстава веома реална. Та опасност је најизраженија на бившим линијама фронта. Процењује се, да на целом подручју Хрватске постоји још око 240.000 мина и других неексплодираних убојних средстава[тражи се извор]. Пошто минска поља највећим делом нису картографисана, њихово чишћење је веома отежано. Највише су погођене следеће области:

Мине у Хрватској 1995.

Види још

Референце

  1. Goldstein (1999). стр. 256.
  2. „Mrtvi ili nestali sa teritorija Republike Hrvatske i bivše RSK”. War-memorial.net. Приступљено 18. 3. 2012. 
  3. Радуловић, Младен (20. мај 2006). „Избеглица Савка Галовић два месеца живи у поплављеној кући: Од марта не скида гумене чизме”. Глас Јавности. Приступљено 4. март 2011. »Kada je počeo rat u Krajini, Hrvati su joj ubili sina Mileta.« 
  4. Шапољић, Зоран (21. октобар 2008). „Судбина Младена Шубаре, бившег ратника из Чајнича у Републици Српској: Трипут мртав, а жив!”. Глас Јавности. Приступљено 4. март 2011. »Krenemo tog dana nas trojica u patrolu, i u jednoj kući blizu Šibenika, a rat u Krajini već je uveliko trajao, naletimo na gomilu pušaka, eksploziva, municije.« 
  5. „Application of the Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide (Croatia v. Serbia)” (PDF) (на језику: (енглески)). 
  6. 6,0 6,1 Parenti (2002). стр. 45.
  7. Вечерњи лист, 13. мај 2007
  8. 8,0 8,1 Bethlehem & Weller (1997). стр. 33.
  9. Hajdinjak (2002). стр. 9.
  10. „Predmet Milan Babić IT-03-72-I”. Un.org. 5. 3. 2007. Приступљено 18. 3. 2012. [мртва веза]
  11. Bethlehem & Weller (1997). стр. 25.
  12. „www.aimpress.ch, „Попис становништва у Хрватској. Aimpress.ch. Приступљено 18. 3. 2012. 
  13. „{www.demobalk.org}-, „Попис становништва у Хрватској, 2001 (PDF). Приступљено 18. 3. 2012. 
  14. „Second Class citizens:The Serbs of Croatia (HRW annual Report)” (PDF). Human Rights Watch. 1. 3. 1999. 
  15. Kaldor (2006). стр. 35–36.
  16. V. N. „Годишњица убиства војника ЈНА у Карловцу („Вечерње новости“, 21. септембар 2013)”. Novosti.rs. Приступљено 23. 8. 2014. 
  17. У овом документу се на страни 4 позива на Устав усвојен 19. децембра 1991., Приступљено 24. 4. 2013.
  18. Ramet (2010). стр. 263.
  19. http://www.b92.net/download/osijek/doc05.pdf
  20. „Vesti - januar 2002. godine”. Milosevic-trial.org. 30. 1. 2002. Приступљено 18. 3. 2012. 
  21. „Хрватско географско друштво”. Geografija.hr. Приступљено 18. 3. 2012. 
  22. „United Nations Member States”. Un.org. Приступљено 18. 3. 2012. 
  23. Dalibor, Parać (15. 12. 2006). „Nezavisni magazin BH DANI - ONLINE”. Bhdani.com. Приступљено 18. 3. 2012. 
  24. 24,0 24,1 „Олуја - злочин без казне”. Rtv.rs. 20. 10. 2009. Приступљено 18. 3. 2012. 
  25. „Б92 - Вести - Тадић: Казнити одговорне за Олују”. B92.net. 3. 8. 2007. Приступљено 18. 3. 2012. 
  26. Croatia, Приступљено 1. 4. 2013.
  27. „(Де)мистификација војне силе: ''Први је страдао мит о ЈНА као петој оружаној сили света''”. Yurope.com. Приступљено 18. 3. 2012. 
  28. Радослав И. Чубрило, Биљана Р. Ивковић, Душан Ђаковић, Јован Адамовић, Милан Ђ. Родић и др. Српска Крајина. — Београд: Матић. (2011). стр. 304.
  29. Елена Гуськова. История югославского кризиса (1990—2000). — М.: Русское право/Русский Национальный Фонд. 2001. 1991. ISBN 978-5-94191-003-8. стр. 213.
  30. Štrbac, Savo. «Zločini nad Srbima na prostoru Hrvatske u periodu 90-99» Veritas – Bilten (Decembar 1999)
  31. Новаковић Коста. Српска Крајина: (успони, падови уздизања). — Београд; Книн: Српско културно друштво Зора. 2009. ISBN 978-86-83809-54-7. стр. 497.
  32. Операция "Олуя" - падение Сербской Краины, Приступљено 1. 4. 2013.
  33. „Chargé d'affaires, a.i”. Unhchr.ch. Приступљено 18. 3. 2012. 
  34. Prodger, Matt (5. 8. 2005). „BBC”. BBC News. Приступљено 18. 3. 2012. 
  35. „BBC”. BBC News. 5. 8. 2005. Приступљено 18. 3. 2012. 
  36. „Ратни злочини засењују успомене на победу”. B92.net. Приступљено 18. 3. 2012. 

Литература

Спољашње везе