Пређи на садржај

Раша Попов

С Википедије, слободне енциклопедије
Раша Попов
Детаљ скулптуре Раше Попова
Лични подаци
Пуно имеРадивој Попов
НадимакРаша
Датум рођења(1933-06-26)26. јун 1933.
Место рођењаМокрин, Краљевина Југославија
Датум смрти19. април 2017.(2017-04-19) (83 год.)
Место смртиБеоград, Србија
Књижевни рад
Најважнија делаПоезија: Два ока (1963); Гвоздени магарац (1976); Спев о транзицији (2009). Књиге за децу: Жабац који не зна да ћути (1987); Шешир без дна (2001); Био сам срећни коњ (2003); Чаробњаков СМС (2007); Мокрински патуљци (2013). Публицистика: Задимљена историја (2010).
Награде

Радивој „Раша” Попов (Мокрин, 26. јун 1933 ― Београд, 19. април 2017) био је српски књижевник, публициста, глумац и дугогодишњи телевизијски новинар, новинар-сарадник Мокринских новина, звезда дечје телевизијске емисије Фазони и Форе. Аутор је више десетина књига за децу и одрасле.[1]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је у Мокрину од оца Петра и мајке Даринке, рођене Убавић.[2] Старији брат му је секретар Матице српске, оснивач ТВ Нови Сад и енциклопедиста Душан Попов.

После завршене новосадске гимназије, године 1952. дошао је на студије у Београд. Завршио је Филозофски факултет. Више је волео историју од књижевности, али ипак се определио за књижевност.

Новинарску каријеру започео у новосадском Дневнику. Био је новинар листа „Младост“ од 1961. до 1964, затим новинар Радио Београда од 1964. до 1967, када је прешао у Информативни програм ТВ Београд. Једно време је био водитељ ТВ Дневника. Због одбијања да нападне позоришну представу Кад су цветале тикве, 1969. године је премештен у Научни програм, где је радио све до пензионисања 1995. г.

Био је лектор за српскохрватски језик у Лондону, Бирмингему и Нотингему од 1975. до 1977. Главни уредник издавачке куће Матица српска био је од 1983. до 1985. године.

Глумио је у филмовима "Не убиј" (режисер Клод Отан Лара, 1961), "Рупа у души" (режисер Душан Макавејев, 1994) и "Рингераја" (режија Ђорђе Милосављевић, 2002). Сарадник је на сценарију филма "Човек није тица" (режисер Душан Макавејев, 1965).

Коаутор је фарсе "Нови човек на Цветном тргу" (са Душаном Макавејевом), изведене у Академском позоришту Бранко Крсмановић 1962. г.

Добитник је Годишње награде Радио Београда 1967. године за серију „Видови фашизма“.

Наступао је у ТВ серијама као приповедач, неке од најпознатијих су: „Радост сазнања“, „Фазони и форе“, „Варошарије“, „У сну сан“,[3] „Шешир без дна“.

Аутор је више десетина књига за децу и одрасле, међу којима: изд. Нолит: Два ока (1963); изд. Књижевна општина Вршац: Гвоздени магарац (1976); изд. Дневник: Жабац који не зна да ћути (1987); изд. Књижевна заједница Новог Сада и Књижевна заједница Кикинде: Трулеж зглаве (1991); изд. Монада: Шешир без дна (2001); изд. Тиски цвет: Лажљива уста истине (2002); изд. Градска народна библиотека Зрењанин: Возом посред улице (2003); изд. Orpheus: Пета визија (2003); изд. ЈОВ: Био сам срећни коњ (2003); изд. Bookland: Бајке за XXI век (2007); изд. Монарт: Чаробњаков СМС (2007); изд. Bookland: Мали зелени (2009); изд. Тиски цвет: Спев о транзицији (2009); изд. Југоисток: Како написати најгору песму (2010); изд. Bookland: Задимљена историја (2010); изд. Bookland: Опасне бајке (2010); изд. Арт-пројект: Дим са звезда (2010); изд. Ленто: Софија у канџама смора (2011); изд. Ленто: Софијине љубави (2011); изд. Bookland: Кад сам падао у фрас (2012); изд. Пчелица: Мокрински патуљци (2013); изд. Bookland: Усамљена принцеза (2014); изд. Bookland: Необичне приче о врхунским спортистима света и Србије (2015); изд. Штампар Макарије и Ободско слово: Живот је сладак брате ко би волео на гробље да га прате (2015).

Књиге су му превођене на руски и македонски језик.

Као колумниста дневних новина Политика углавном је писао о друштвеним темама.[4]

Био је ожењен Радојком, професорком књижевности, са којом има сина протонамесника Бојана и ћерку Дијану (удату Тополац), иконописца.[5]

Добитник је награде „Доситеј Обрадовић“ за 2015. годину[6].

Преминуо је 19. априла 2017. године[7] и сахрањен 22. априла у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[8]

У Београду постоји Плато Раше Попова где је у октобру 2020. постављена његова скулптура.[9][10][11]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Раша Попов”. Расен. Архивирано из оригинала 29. 01. 2018. г. Приступљено 28. 1. 2018. 
  2. ^ Порекло Радивоја Раше Попова (14. децембар 2014)
  3. ^ Ко је ко у Србији 1991, Београд 1991. страна 373, текст „Попов П. Радивој - Раша“
  4. ^ Попов, Раша (19. 5. 2011). „Погледи са стране – Маргинални људи”. Политика. Приступљено 25. 5. 2011. 
  5. ^ Ршум ми спрема нове фазоне („Вечерње новости“, 2. новембар 2013)
  6. ^ Раша Попов добитник награде за животно дело „Доситеј Обрадовић“ (18. фебруар 2016)
  7. ^ „Preminuo Raša Popov”. Politika. Приступљено 20. 4. 2017. 
  8. ^ Раша Попов сахрањен на Новом гробљу („Политика”, 22. април 2017)
  9. ^ Скулптура Раши Попову постављена на истоименом платоу („Политика”, 14. октобар 2020)
  10. ^ Плато Раше Попова свечано ће бити отворен сутра („Вечерње новости”, 16. октобар 2020)
  11. ^ Отворен Плато Раше Попова (Б92, 17. октобар 2020)

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Раша_Попов&oldid=31684299”