Рајмонд Гуталс
Рајмонд Гуталс | |||
---|---|---|---|
![]() | |||
Лични подаци | |||
Датум рођења | 7. октобар 1921. | ||
Место рођења | Форест, Белгија | ||
Датум смрти | 6. децембар 2004.83 год.) ( | ||
Место смрти | Брисел, Белгија | ||
Позиција | голман | ||
Сениорска каријера | |||
Године | Клуб | Наст. | (Гол) |
1940—1947 1947—1948 1948—1952 1952—1957 |
Даринг Клуб Моленбек Расинг Клуб Брисел РФЦ Ханутоа АС Ренасијен | ||
Тренерска каријера | |||
1957—1958 1958—1959 1959—1966 1966—1968 1968—1976 1976—1979 1979—1980 1980—1981 1981—1984 1984—1985 1985—1987 1988—1989 1989—1990 1990—1993 1995 |
РФЦ Ханутоа Стаде Варемјен Синт Тројден Белгија (пом. тренер) Белгија Андерлехт Бордо Сао Пауло (директор) Стандард Лијеж Виторија Гимараис Расинг Џет Брисел Андерлехт Бордо Олимпик Марсељ Андерлехт |
Рајмонд Гуталс (фр. Raymond Goethals; Форест, 7. октобар 1921 — Брисел, 6. децембар 2004) био је белгијски фудбалски тренер.
Биографија
[уреди | уреди извор]Почео је да игра фудбал у раном детињству, као голман је бранио за низ бриселских тимова све до 1957. године, када је постао тренер. Водио је разне белгијске тимове, а 1966. године је предводио тим Синт-Тројдена до другог места у белгијском првенству, након чега је постао помоћни тренер репрезентације. Од 1968. до 1976. био је тренер репрезентације Белгије, а његов највећи успех је треће место на Европском првенству 1972. године.
Након што је напустио репрезентацију, Гуталс је постао тренер Андерлехта, који је стигао до финала 1977. године, а следеће године освојио Куп победника купова. Затим је водио Бордо (1979–1980), Сао Пауло Фудбалски Клуб (1980–1981) и Стандард Лијеж (1981–1984), који је постао шампион Белгије 1982. и 1983. године.
Године 1984, Рејмонд Гуталс је оптужен за намештање утакмица и био је приморан да напусти Стандард Лијеж.[1] Потом је постао тренер Виторије Гимараеш на једну сезону. Вратио се у Белгију средином осамдесетих и успео је да уведе тим Расинг Џет де Брисел у Прву лигу. У сезони 1988/89, поново је био на челу Андерлехта, који је два пута освојио Белгијски куп, а следеће сезоне је тренирао Бордо, који је завршио на другом месту у француском првенству.
Од 1991. до 1993. године, био је тренер Олимпика из Марсеља. Дошао је до финала Купа европских шампиона 1991, али је поражен од Црвене звезде након бољег извођења једанаестераца.[2] Са Олимпиком је ипак освојио Лигу шампиона 1993. године победом против Милана у финалу, поставши први француски тим који је постигао такав успех. Након кратког боравка у Андерлехту 1995. године, повукао се из фудбала.
Преминуо је 6. децембра 2004. године.
Успеси
[уреди | уреди извор]Андерлехт
- Куп Белгије: 1975/76, 1987/88, 1988/89.
- Куп победника купова: 1977/78.
- Суперкуп Европе: 1976, 1978.
Стандард Лијеж
- Прва лига Белгије: 1981/82, 1982/83.
- Куп Белгије: 1980/81.
- Суперкуп Белгије: 1981, 1983.
Олимпик Марсељ
- Првенство Француске: 1990/91, 1991/92, 1992/93.
- УЕФА Лига шампиона: 1992/93.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „L'affaire de corruption Standard - Waterschei, sur le site standard.be”. Архивирано из оригинала 10. 4. 2025. г.
- ^ „1990/91: Crvena zvezda spot on”. Archive: UEFA Champions League. Union of European Football Associations. Архивирано из оригинала 11. 7. 2012. г. Приступљено 8. 4. 2011.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Рођени 1921.
- Умрли 2004.
- Белгијски фудбалери
- Белгијски фудбалски тренери
- Фудбалски голмани
- Тренери ФК Олимпик Марсељ
- Тренери ФК Андерлехт
- Тренери ФК Бордо
- Тренери ФК Виторија Гимараис
- Селектори фудбалске репрезентације Белгије
- Селектори на Светском првенству у фудбалу 1970.
- Селектори на Европском првенству у фудбалу 1972.
- Умрли од рака дебелог црева