Револуција ружа

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Револуција ружа, понекад превођена и као Ружичаста револуција (грузински: ვარდების რევოლუცია - vardebis revolucia), назив је за догађаје у Грузији 2003. години који су довели до смене тадашњег председника Едуарда Шеварднадзеа.

Владавина Едуарда Шеварднадзеа[уреди]

Едуард Шеварднадзе је био министар спољних послова СССР од 1985. до 1990. године, када је поднео оставку на то место.

Иако је он уз руску помоћ стао на чело Грузије, његова политика била је јасно прозападна. О томе сведоче и оптужбе из Русије да се грузијска територија користи као база чеченских терориста за дејства против Русије.

Његов режим су често потресале корупционашке афере,[1][2] а ниво криминала у земљи је јасно стајао на путу економском развитку земље која је зависила од страних инвестиција.

Грузија, као кавкаска земља, има велики стратешки значај као земља кроз коју би могао проћи алтернативни нафтовод којим би се заобишла Русија у транспорту каспијске нафте ка Европи односно Западу (САД и ЕУ).

Оснивање Либерти (Слобода) института[уреди]

Либерти (Слобода) институт у Грузији основан је 1996. године, а главни иницијатор његовог оснивања било је гашење од државе финансијски независне телевизије Рустави 2.

Поред многобројних активности на пољу људских права, борбе против корупције и слободе говора, институт је пружао подршку и подстрекивао настанак студентских парламената из којих ће касније настати КМАРА!. Око 800 студентских активиста је уз помоћ Либерти института обучено за активности у покрету КМАРА!.

Настанак КМАРА![уреди]

На универзитету у Тбилисију је 2000. године формирана студентска организација чији је циљ била борба против корупције на државним универзитетима.

Ова студентска група почетком 2003. године уз помоћ и инструкције огранка америчког Либерти института у Грузији постала је покрет КМАРА! (ДОСТА!).

Преко Либерти института и Сорошевог Фонда за отворено друштво припадници КМАРА! повезали су се с активистима ОТПОР!-а који су их обучавали и давали им упутства у вези са својим искуствима у активностима борбе против Слободана Милошевића. Поред чланова КМАРА!, контакте са учесницима 5-октобарске револуције остварио је и лидер, тада већ, удружене опозиције Михаил Сакашвили.

Уједињење опозиције[уреди]

Некадашњи чланови Шеварнадзеове Грађанске Уније Грузије:

били су вође опозиције које су на парламентарним изборима у новембру 2003. године стајале насупрот Шеварнадзеу и Абашидзеу, мада нису стајале у заједничкој коалицији.

Избори[уреди]

На изборима је победу, према државној изборној комисији, остварио Шеварнадзеов блок. Сакашвили је на основу својих резултата себе и своју партију прогласио победницима и позвао народ да мирним протестима одбрани победу, у том позиву и у потврди његове изборне победе (односно освајања највише места у скупштини) придружили су му се и лидери друге опозиционе групације Бурџанадзе-Демократи (Зураб Жванија и Нина Бурџанадзе).

Његову изборну победу и изборну крађу потврдили су и од државе независни посматрачи.

Протести[уреди]

Мирни народни протести који су уследили трајали су две недеље, а у њима су поред лидера опозиције (Сакашвили, Бурџанадзе и Жванија) активно учествовали и активисти покрета КМАРА! и огранак америчке НВО Либерти (Слобода) институт у Грузији. Поред главног града Тбилисија, протести су захватили и веће градове у земљи. Симбол протеста биле су руже којима су Сакашвили и његове присталице приказивале своју одлучност да се ненасилним средствима боре за демократију.

22. новембра 2003. године у доба када је одржавана конститутивна седница новог сазива скупштине Сакашвилијеве присталице су пробиле милицијски кордон и упале у скупштину. Усред конститутивне седнице у халу су упале присталице опозиције са ружама у рукама и прекинуле заседање, а Шеварднадзе је уз помоћ телохранитеља успео да побегне из сале, а касније и из зграде скупштине. Оружане снаге Грузије одбиле су да интервенишу против демонстраната и спрече њихов продор у скупштину и разбију демонстрације.

Сутрадан су се уз посредовање руског министра спољних послова Игора Иванова састали са Шеварднадзеом Сакашвили и Жванија. На том састанку Шеварднадзе је поднео оставку и предао власт опозицији.

Међународни утицај[уреди]

Сматра се да је Наранџаста револуција, серија демонстрација које су уследиле након парламентарних избора у Украјини новембра 2004, делимично била инспирисана грузијском Револуцијом ружа.[3]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Tudoroiu, Theodor (2007). „Rose, Orange, and Tulip: The Failed post-Soviet Revolutions”. Communist and Post Communist Studies. 40 (1): 320. 
  2. ^ Wheatley, Jonathan (2005). Georgia From National Awakening to Rose Revolution. Burlington, VT: Ashgate. стр. 85, 155. 
  3. ^ Bunce, V.J & Wolchik, S.L. International diffusion and postcommunist electoral revolutions Communist and Post-Communist Studies (2006) V.39 No 3 pp. 283-304

Литература[уреди]

  • Wheatley, Jonathan (2005). Georgia From National Awakening to Rose Revolution. Burlington, VT: Ashgate. стр. 85, 155. 

Спољашње везе[уреди]