Револуције и контрареволуције у Мађарској (1918–1920)

Револуције и интервенције у Мађарској
	Део чланака последице Првог светског рата и револуције 1917–1923.
	; Присталице мађарске револуције
Време	28. октобар 1918. – 1. март 1920.. (1 година, 122 дана)
Место	Мађарска
Исход	победа мале Антанте Слом Мађарске Совјетске Републике; Румунска окупација већег дела Мађарске; Миклош Хорти преузима власт као регент Мађарске;
Сукобљене стране
Мађарска Прва мађарска Република Мађарска СР; Словачка СР	Чехословачка; Кр. Румунија; Кр. Југославија; Република Прекмурје; Хуцулска Република Кр. Мађарска Француска
Команданти и вође
Михаљ Карољи; Бела Кун; Антонин Јаноушек	Томаш Масарик; Фердинанд I; Петар I; Вилмош Ткалец; Степан Клочурак Ђула Карољи; Д. Патанђуш-Абрахам; Миклош Хорти
Јачина
Мађарска: 10.000–80.000;	Чехословачка: 20.000; Румунија: 10.000–96.000; Југославија: непознато
Жртве и губици
Мађарска: непознато	Чехословачка: 1.000; Румунија: 2.000; Југославија: непознато

Револуције и контрареволуције у Мађарској (1918–1920) (мађ. Forradalmak és ellenforradalmak Magyarországon 1918–1920) се односи на године 1918–1920. које су биле период револуција и ратова у Мађарској. Прву Мађарску републику основао је Михаљ Карољи током Астерске револуције 1918. године. У марту 1919. године, комунисти су свргнули републику и основана је Мађарска Совјетска Република. Нерешени сукоби довели су до ратова 1919. године између Мађарске и њених суседних држава (Краљевине Румуније,^[2] Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца,^[3]^[4] и Чехословачке^[2]). Совјетска Република је распуштена у августу 1919. године. Тријанонски споразум из 1920. године окончао је рат и буне у Мађарској.

Позадина

Распад Аустро-Угарске након њеног пораза у Првом светском рату створио је друштвено и политички нестабилну атмосферу у Централној Европи.

Примирје у Београду потписано 13. новембра 1918. године дефинисало је демаркациону линију која означава јужну границу распоређивања већине мађарских оружаних снага. Оставило је велике делове Земаља Круне Светог Стефана (мађарски део Аустро-Угарске) ван мађарске контроле – укључујући делове или целе регионе Трансилваније, Баната, Бачке, Барање, као и Хрватске и Славоније. Такође је у осамнаест тачака прецизирало обавезе које су Мађарској наметнули савезници. Те обавезе су укључивале смањење мађарских оружаних снага на осам дивизија, чишћење поморских мина, као и предају одређених количина возног парка, речних бродова, тегљача, баржи, речних монитора, коња и другог материјала савезницима. Мађарска је такође била обавезана да стави на располагање одређено особље за поправку ратне штете нанете српској телеграфској инфраструктури, као и да обезбеди особље за железничко особље.

Услови примирја и накнадне акције савезника огорчиле су значајан део мађарског становништва и изазвале пад Прве Мађарске Републике, која је успостављена само неколико дана након потписивања. Године 1919, Прву Мађарску Републику заменила је комунистичка Мађарска Совјетска Република.

Војни сукоби

Током рата, мађарски комунисти су водили одвојене битке против трупа из Чехословачке и Румуније, а Француска је такође била веома укључена^[5] дипломатски у сукобе. До завршне фазе рата, више од 120.000 војника, са обе стране, је било укључено.

Апелујући на Мађаре са обећањима да ће повратити територију изгубљену од суседних земаља у року од недељу дана од његовог доласка на власт, Бела Кун је објавио рат Чехословачкој док су мађарске снаге 20. маја извршиле инвазију на Горњу Мађарску, освојивши јужне територије у року од неколико недеља. Суочени са напредовањем мађарских трупа, савезници су почели да врше притисак на мађарску владу, и у року од три недеље, пошто се Кунова уверавања о руској подршци нису остварила, Мађарска је била приморана да се повуче из управо проглашене Словачке Совјетске Републике након што је Куну Француска дала ултиматум, заједно са гаранцијом да ће се румунске снаге повући из Тисантула.

Румуни су игнорисали гаранције француског руководства и остали су на источним обалама реке Тисе. Мађарска влада, тврдећи да намеће вољу савезника Румунији и видевши да она неће бити приморана дипломатским решењима, одлучила је да отклони претњу војном силом. Мађарска је планирала да избаци Румуне из Тисантула, уништи румунску војску, па чак и поврати Трансилванију. Међутим, мађарска офанзива је пропала и упркос свим претходним обећањима, споразумима и гаранцијама, Румуни су прешли Тису и брзо напредовали ка мађарској престоници, Будимпешти. Она је пала 4. августа, само три дана пре него што је Кун побегао у Беч. Уништење Мађарске Совјетске Републике и румунска окупација делова Мађарске, укључујући Будимпешту у августу 1919. године, окончали су рат.

Румунске трупе су се повукле из Мађарске у марту 1920. године након што су заплениле велике количине робе из Мађарске, коју су сматрале ратном репарацијом.^[6]^[7]^[8]

Прекмурје и југословенски сукоби против Мађарске

Види још: Окупација Међимурја 1918. и Стварање Југославије

Убрзо након ослобођења Краљевине Србије, нова Банатска република је проглашена 1. новембра 1918. године, али није успела да стекне контролу над већином територије на коју је сада полагала право. Београдско примирје од 15. новембра и претходна савезничка обећања наложили су српску контролу, а српска војска је ушла у западне и централне делове Баната (укључујући Темешвар) и укинула републику а румунска војска је ушла у источни део региона. Бачка и Барања су такође предате привременој локалној српској администрацији која је управљала из Новог Сада.

У међувремену, у неколико села у источном Међимурју избила је побуна која се брзо проширила регионом међу становништвом. Следећег дана побуна је угушена, а неки од револуционара су погубљени. 13. новембра, Држава Словенаца, Хрвата и Словенаца^[а] је покренула покушај заузимања Међимурја. Коначно, 24. децембра, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је покренула још једну офанзиву на Међимурје, која је била успешна и успела је да преузме контролу над целим Међимурјем. Борбе у региону су завршене након југословенске офанзиве.

Дана 29. маја проглашена је нова прекмурска Република, коју је Мађарска Совјетска Република напала и окупирала недељу дана након стицања независности. Дана 1. августа, Мађарску Совјетску Републику су срушиле румунске снаге, а убрзо је Југословенска војска умарширала у Прекмурје и окончала комунистичку власт тамо.

Тријанонски споразум је већи део региона Барање доделио Мађарској, што је довело до масовних протеста и до тога да група људи, под вођством сликара Петра Добровића, прогласи Српско-мађарску Барањско-бајску републику. Република је трајала само неколико дана, а 25. августа 1921. године је нападнута и анектирана од стране Мађарске, у складу са мађарским границама дефинисаним Тријанонским споразумом.

Последице

Након свих ових сукоба и превирања, Мађарска је била потпуно поражена.

У име онога што су сматрали ратном репарацијом, румунска влада је захтевала испоруку 50% возног парка земље, 30% стоке и 20.000 вагона сточне хране, па чак и проценила трошкове.

До почетка 1920. године, запленила је много тога од Мађарске, укључујући храну, камионе, локомотиве и железничке вагоне, фабричку опрему, па чак и телефоне и писаће машине из владиних канцеларија.^[9]] Мађари су румунске заплене сматрали пљачком.^[9] Румунска окупација је трајала скоро шест месеци.^[10]

Након румунске окупације, спроведен је „Бели терор“ Миклоша Хортија као одговор на претходни „црвени терор“. Мађари су морали да предају сав ратни материјал осим оружја које је било неопходно трупама под Хортијевом командом.

Белешке

^ Уједињена са Краљевином Србијом 1. децембра и формирала Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, званично преименовану у Краљевину Југославију 1929. године.

Референце

^ Подаци о војним снагама и губицима, референца How to Stop a War; Dictionary of Wars, 264; Hungary - A Country Study.
^ ^а ^б Parker, David (2000). Revolutions and the revolutionary tradition in the West, 1560-1991. Routledge. стр. 170. ISBN 978-0-415-17295-0. . Routledge, 2000, p. 170.
^ Tucker, Spencer; Roberts, Priscilla Mary (2005). World War I: A Student Encyclopedia. Abc-Clio. стр. 1824. ISBN 978-1-85109-879-8. . ABC-CLIO, 2005, p. 1824
^ Lojkó, Miklos (децембар 2005). Meddling in Middle Europe: Britain and the 'Lands Between, 1919-1925. Central European University Press. стр. 13. ISBN 978-963-7326-23-3. . 2006, p. 13
^ Michael Brecher; Jonathan Wilkenfeld (2000). „Hungarian War”. A Study of Crisis. University of Michigan Press. стр. 575. ISBN 0472108069.
^ Federal Research Division (2004). „Greater Romania and the Occupation of Budapest”. Romania: A Country Study. Kessinger Publishing. стр. 73. ISBN 9781419145315.
^ Louise Chipley Slavicek (2010). „The Peacemakers and Germany's Allies”. The Treaty of Versailles. Infobase Publishing. стр. 84. ISBN 9781438131320.
^ White, George W. (2000). „The Core: The Tenacity Factor”. Nationalism and Territory: Constructing Group Identity in Southeastern Europe. Rowman & Littlefield Publishers. стр. 99. ISBN 9780847698097.
^ ^а ^б Eby, Cecil D. (новембар 2010). Hungary at war: civilians and soldiers in World War II. Penn State University Press. стр. 4. ISBN 978-0-271-04088-2. . 2007, p. 4
^ Slavicek, Louise Chipley (2010). The Treaty of Versailles. Infobase. стр. 84. ISBN 978-1-4381-3132-0. . Infobase Publishing, 2010, p. 84

Спољашње везе

Cross and Crescent: The Turkish Age in Hungary (1526-1699)

[9] Уједињена са Краљевином Србијом 1. децембра и формирала Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, званично преименовану у Краљевину Југославију 1929. године.

[1] Подаци о војним снагама и губицима, референца How to Stop a War; Dictionary of Wars, 264; Hungary - A Country Study.

[Parker-2] а ^б Parker, David (2000). Revolutions and the revolutionary tradition in the West, 1560-1991. Routledge. стр. 170. ISBN 978-0-415-17295-0. . Routledge, 2000, p. 170.

[3] Tucker, Spencer; Roberts, Priscilla Mary (2005). World War I: A Student Encyclopedia. Abc-Clio. стр. 1824. ISBN 978-1-85109-879-8. . ABC-CLIO, 2005, p. 1824

[4] Lojkó, Miklos (децембар 2005). Meddling in Middle Europe: Britain and the 'Lands Between, 1919-1925. Central European University Press. стр. 13. ISBN 978-963-7326-23-3. . 2006, p. 13

[Crisis-5] Michael Brecher; Jonathan Wilkenfeld (2000). „Hungarian War”. A Study of Crisis. University of Michigan Press. стр. 575. ISBN 0472108069.

[Study0-6] Federal Research Division (2004). „Greater Romania and the Occupation of Budapest”. Romania: A Country Study. Kessinger Publishing. стр. 73. ISBN 9781419145315.

[Versailles-7] Louise Chipley Slavicek (2010). „The Peacemakers and Germany's Allies”. The Treaty of Versailles. Infobase Publishing. стр. 84. ISBN 9781438131320.

[Teller-8] White, George W. (2000). „The Core: The Tenacity Factor”. Nationalism and Territory: Constructing Group Identity in Southeastern Europe. Rowman & Littlefield Publishers. стр. 99. ISBN 9780847698097.

[Eby-10] а ^б Eby, Cecil D. (новембар 2010). Hungary at war: civilians and soldiers in World War II. Penn State University Press. стр. 4. ISBN 978-0-271-04088-2. . 2007, p. 4

[11] Slavicek, Louise Chipley (2010). The Treaty of Versailles. Infobase. стр. 84. ISBN 978-1-4381-3132-0. . Infobase Publishing, 2010, p. 84

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[а]

[9]

[10]