Регије Италије

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Шаблон:Мапа регија Италије

Регије (италијански: regioni) јесу првостепена административна подјела Италијанске Републике, чинећи другостепени НТСЈ административни ниво.[1] Постоји 20 регија, од којих пет имају уставно ширу аутономју додјељену посебним статустима.

Свака регија, изузев Долина Аосте, подијељена је на покрајине. Регије су аутономни субјекти са овлашћењима дефинисаним у уставу.

Историја[уреди]

Као административни окрузи средишње државе током постојања Краљевине Италије, регијама је додјељена мјера политичке аутономије Уставом Италијанске Републике 1948. године. Првобитни нацрт списка обухватао је и регију Саленто (која је на крају укључена у Апулију). Фрулија и Јулијанска крајина су били засебне регије, а Базиликата је првобитно названа Луканија. Абруцо и Молизе су идентификовани као засебне регије у првобитном нацрту. Касније су спојени у регију Абруцо и Молизе у коначном уставу из 1948. године. Поново су раздвојени 1963. године.

Спровођење регионалне аутономије одложено је до првих регионалних избора 1970. године. Владајућа Хришћанска демократија није жељела да опозициона Италијанска комунистичка партија преузме власт у регијама, у којима је историјски била укоријењена (тзв. црвени појас Емилија-Ромања, Тоскана, Умбрија и Марка).

Регије су стекле значајан степен аутономије након уставне реформе 2001. године (које је усвојила влада лијевог центра и које су потврђене референдумом), којом им је додјељен остатак политичке надлежности. Још једну федералистичку уставну реформу предложила је Сјеверна лига, а 2005. године влада десног центра на челу са Силвијом Берлусконијем предложила је нову уставну реформу којом би се овлашћења регија знатно повећала.

У јуну 2006. године, приједлози који су нарочито били повезани са Сјеверном лигом, а које су поједини видјели као пут ка федералној држави, одбијени су на референдуму у односу 61,7%—38,3%.[2] Резултати су се знатно разликовали у различитим регијама, па је тако у Венету било 55,3% у корист референдума док је у Калабрији било 82% против приједлога.[2]

Контрола регија[уреди]

Број регија које је контролисала свака коалиција од 1995. године:


  Леви центар
  Десни центар
  Остали

Регије[уреди]

Застава Регија Статус Становништво[3]
(јануар 2016)
Површина Густина стан. ИХР[4] Гл. град Предсједник Бр. комуна[5] Покр. или
метроп. градови
Број % км2 %
Абруцо Абруцо Обичан 1,326,513 2.19% 10,832 3.59% 122 0.890 Л’Аквила Luciano D'Alfonso
Демократска партија
305 4
Долина Аосте Долина Аосте Аутономан 127,329 0.21% 3,261 1.08% 39 0.878 Аоста Nicoletta Spelgatti
Сјеверна лига[6]
74 1
Апулија Апулија Обичан 4,077,166 6.72% 19,541 6.47% 209 0.852 Бари Michele Emiliano
Демократска партија
25 6
Базиликата Базиликата Обичан 573,694 0.95% 10,073 3.33% 57 0.857 Потенца Marcello Pittella
Демократска партија
131 2
Калабрија Калабрија Обичан 1,970,521 3.25% 15,222 5.04% 129 0.850 Катанцаро Mario Oliverio
Демократска партија
405 5
Кампанија Кампанија Обичан 5,850,850 9.64% 13,671 4.53% 428 0.847 Напуљ Vincenzo De Luca
Демократска партија
550 5
Емилија-Ромања Емилија-Ромања Обичан 4,448,146 7.33% 22,453 7.43% 198 0.915 Болоња Stefano Bonaccini
Демократска партија
333 9
Фурланија-Јулијска крајина Фурланија-Јулијска крајина Аутономан 1,221,218 2.01% 7,862 2.60% 155 0.898 Трст Massimiliano Fedriga
Сјеверна лига
216 4
Лацио Лацио Обичан 5,888,472 9.70% 17,232 5.70% 342 0.909 Рим Nicola Zingaretti
Демократска партија
378 5
Лигурија Лигурија Обичан 1,571,053 2.59% 5,416 1.79% 290 0.896 Ђенова Giovanni Toti
Напред Италијо
235 4
Ломбардија Ломбардија Обичан 10,008,349 16.50% 23,864 7.90% 419 0.907 Милано Attilio Fontana
Сјеверна лига
1,523 12
Марке Марке Обичан 1,543,752 2.54% 9,401 3.11% 164 0.896 Анкона Luca Ceriscioli
Демократска партија
229 5
Молизе Молизе Обичан 312,027 0.51% 4,461 1.48% 70 0.867 Кампобасо Donato Toma
Напред Италијо
136 2
Пијемонт Пијемонт Обичан 4,404,246 7.26% 25,387 8.40% 173 0.892 Торино Sergio Chiamparino
Демократска партија
1,202 8
Сардинија Сардинија Аутономан 1,658,138 2.73% 24,100 7.98% 69 0.863 Каљари Francesco Pigliaru
Демократска партија
377 5
Сицилија Сицилија Аутономан 5,074,261 8.36% 25,832 8.55% 196 0.845 Палермо Nello Musumeci
Постаће најљепша
390 9
Трентино-Јужни Тирол Трентино-Јужни Тирол Аутономан 1,059,114 1.75% 13,606 4.50% 78 0.919 Тренто Arno Kompatscher
Јужнотиролска народна странка
293 2
Тоскана Тоскана Обичан 3,744,398 6.17% 22,987 7.61% 163 0.903 Фиренца Enrico Rossi
Члан 1. — Демократски и напредни покрет
276 10
Умбрија Умбрија Обичан 891,181 1.47% 8,464 2.80% 105 0.889 Перуђа Catiuscia Marini
Демократска партија
92 2
Венето Венето Обичан 4,915,123 8.10% 18,407 6.09% 267 0.896 Венеција Luca Zaia
Сјеверна лига
575 7
Италија Италија 60,665,551 100.00% 302,073 100.00% 201 0.887 Рим Серђо Матарела
Независни
7,978 107

Макрорегије[уреди]

Макрорегије су првостепени НТСЈ административни ниво Европске уније.

Мапа Макрорегија Регије Главни град Становништво
(јануар 2016)
Површина (км2) Густина стан.
Number % km² %
Italian NUTS1 NorthWest.svg
Сјеверозападна Долина Аосте
Лигурија
Ломбардија
Пијемонт
Милано 16,110,977 26.56% 57,928 19.18% 278
Italian NUTS1 NorthEast.svg
Сјевероисточна Емилија-Ромања
Фурланија-Јулијска крајина
Трентино-Јужни Тирол
Венето
Болоња 11,643,601 19.19% 62,328 20.63% 187
Italian NUTS1 Central.svg
Средишња Лацио
Марке
Тоскана
Умбрија
Рим 12,067,803 19.89% 58,084 19.23% 208
Italian NUTS1 South.svg
Јужна Абруцо
Апулија
Базиликата
Калабрија
Кампања
Молизе
Напуљ 14,110,771 23.26% 73,800 24.43% 191
Italian NUTS1 Islands.svg
Острвска Сардинија
Сицилија
Палермо 6,732,399 11.10% 49,932 16.53% 135

Статус[уреди]

Свака регија има статут који служи као регионални устав, одређујући облик власти и темељне принципе организације и функционисања регије, које су прописане Уставом Италије (члан 123). Иако се све регије, осим Тоскане, дефинишу на различите начине као „аутономне регије” у првом члану својих статута,[7] петнаест регија има обичне статуте, а пет има посебне статуте, који има дају проширену аутономију.

Регије са обичним статутом[уреди]

Ове регије, чије статуте су одобрили регионални савјети, основани су 1970. године, иако италијански устав датира из 1948. године. Од уставне реформе 2001. године, оне стичу и остала законодавна овлашћења. Регије имају законодавну власт за све послове за које није изричито наведено да улазе у законодавни дјелокруг Државе (члан 117).[8] Ипак, њихова финансијска аутономија је веома скромна: регија задржавају само 20% свих наплаћених пореза, које углавном користе за финансирања здравственог система у регији.[9]

Аутономне регије са посебним статутом[уреди]

Члан 116. Устава Италије одобрава одређене самоуправу у пет регија (Сардинија, Сицилија, Трентино-Јужни Тирол, Долина Аосте и Фурланија-Јулијска крајина), дозвољавајући им законодавна, административна и финансијска овлашћења у различитој мјери, зависно од њиховог посебног статута. Ове регије су постале аутономне како би узеле у обзир културне разлике и заштитиле језичке мањине. Штавише, влада је жељела да спријечи њихов сецесионизам од Италије послије Другог свјетског рата.[10]

Трентино-Јужни Тирол представља посебан случај. Ова регије је скоро без овлашћења, а надлежности које додјељује регионални статут у највећој мјери користе двије аутономне покрајине регије, Трентино и Јужни Тирол. У овом случају, регионалне институције играју само координациону улогу.[тражи се извор]. 2018.}}

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „National structures”. Eurostat. Архивирано из оригинала на датум 13. 7. 2014. Приступљено 6. 12. 2011. 
  2. 2,0 2,1 „Speciale Referendum 2006”. la Repubblica. 26. 6. 2006. Приступљено 6. 12. 2011. 
  3. ^ „Population Italian Regions”. tuttitalia.it. 
  4. ^ https://hdi.globaldatalab.org/areadata/shdi/
  5. ^ „Italian Comuni”. tuttitalia.it. 
  6. ^ „Valle d'Aosta: Nicoletta Spelgatti (Lega) nuovo presidente Regione”. Regioni.it (на језику: италијански). 27. 6. 2018. 
  7. ^ Pinto, Luciano Torrente-Paolo Strazzullo-Roberto. „Statuti Regionali - Casa Editrice: Edizioni Simone”. www.simone.it. 
  8. ^ LL.M., Prof. Dr. Axel Tschentscher,. „ICL - Italy - Constitution”. servat.unibe.ch. 
  9. ^ Report RAI - Le regioni a statuto speciale (Italian), retrieved 21st Jan 2009 [1] Archived 22. 3. 2009. at the Wayback Machine., [2] Archived 6. 10. 2008. at the Wayback Machine.
  10. ^ Hiroko Kudo, “Autonomy and Managerial Innovation in Italian Regions after Constitutional Reform”, Chuo University, Faculty of Law and Graduate School of Public Policy (2008): p. 1. Retrieved on April 6, 2012 from http://www.med-eu.org/proceedings/MED1/Kudo.pdf Archived 17. 11. 2015. at the Wayback Machine..