Ренесанса

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За друго значење, погледајте чланак Ренесанса (вишезначна одредница).
Ренесанса
Теме

Архитектура
Плес
Књижевност
Музика
Сликарство
Филозофија
Наука
Ратовање

Региони

Италија
Енглеска
Француска
Немачка
Холандија
Северна Европа
Пољска
Дубровник
Шпанија

Ренесанса (фр. renaissanceпрепород) је културно-историјски појам који је најпре означавао доба од 1350. до 16. века као период у коме је дошло до поновног интересовања за класичну антику и процвата уметности, да би се затим овим појмом означавало културно стање прелазног доба од средњег века до новог доба, нарочито у Италији.

Појам ренесанса је у узајамном односу са појмом хуманизам. Хуманизам се односио на научно-духовни садржај овог раздобља, а ренесанса на целокупну културу тог времена. Поред тога, овај појам се примењује и да означи средњовековне претече ренесансе – каролиншка ренесанса. Од 19. века се у историографији користи да означи епоху.

Ренесанса занимањем за природу код човека поново оживљава антику, у којој је у средишту пажње такође био човек. После хуманизма, који је оживео античку књижевност, почетком 15. века долази до обнове те традиције и у ликовној уметности. Ренесанса се најинтензивније развијала у Италији, а затим и у Немачкој и Холандији.

Појам[уреди]

Овај појам је први пут употребио италијански историчар уметности Ђорђо Вазари 1550. године за означавање уметности која је настала у XIII веку. Појам је из превода француског језика који је употребио француски историчар Жил Мишле, а прешао је у широку употребу захваљујући швајцарском историчару, Јакобу Бурхарду у XIX веку.

У скорије време постоје одређене сумње у исправност термина „ренесанса“ примењеног на визуелне уметности у моменту рађања модерне Европе. Буквална примена ове речи, која је у својим коренима требала да изрази повратак античке уметности након векова у забораву и конструисање нових уметничких форми на основу ње, постала је полемична након открића која показују линије континуитета између уметности античких цивилизација и оних из периода средњег века. Међутим, не може се игнорисати гомилу писаних доказа епохе о уметничким делима, који без сумње показују бригу периода ренесансе око постизања кохерентности у својим реализацијама. Ти писани докази немају преседан у ранијим вековима. Писци ренесансе су били убеђени да могу идентификовати одређени прогрес у уметности који је правио значајну разлику између њихове епохе и епоха које су јој претходиле. Тај осећај, или боље задатак, односно постојање одређених циљева за које се требало борити и изборити, чине да се још једном вратимо самим уметничким делима у потрази за одређеном потврдом тог самопоуздања које је видљиво у коментарима првих критичара и поштовалаца ренесансних дела који су о њима говорили.

Анализом ствари више је него очигледно да су визуелне уметности ренесансе постале водич једног новог израза одређених идеала који се тичу човека и друштва, а у исто време представљају једну нову визију веровања хришћанске вере, преко једног заједничког вокабулара људског искуства који деле тадашњи посматрачи уметничких дела. Уметност ренесансе је одличан пример како тражење идеализоване форме уједно може бити и један духовни изазов који посматрачу доноси једно осећање божије савршености преко савршенства идеализоване људске фигуре или пропорција једне грађевине. Прелиминарни и најважнији период овог искуства био је период поновног испитивања природе од стране уметника, којима су сада предочени нови захтеви који се тичу техничког умећа и естетског суда. Литература која је о уметности писана у периоду између XIV и XVI века, такође показује да је поглед на уметнике као друштвена и кретивна бића доживео значајне промене као последица њиховог успеха, тако да је пред сами крај ренесансе лични стил једног уметника био исто толико важан као и његово техничко умеће или способност да изврши једну наруџбу, како би постао признат у јавности као мајстор. Могуће је да више не верујемо у анонимност средњовековног уметника, али фрагментирани докази који о њему постоје, нуде једну некомплетну слику када их се упореди са фамом уметника ренесансе и места које заузима у литерарним традицијама уметничке критике периода.

Узрок конфузије и дискредитовања појма ренесансе, у многим ситуацијама, треба тражити у његовим злоупотребама које су се често радиле у ширем европском контексту. Изван Италије, примењивао се не само на период у ком се, на један селективан начин, усађују површински квалитети италијанске ренесансе, нарочито орнаменти у уметничким стиловима других региона, него такође на раније периоде у којим се, како у Италији тако и у другим регионима Европе, раде другачије ствари. На пример. Није могуће нити треба увек тражити паралелизме кроз Европу XV века у нечему што можемо идентификовати као један заједнички „стил“, него треба тражити један заједнички приступ усмерен ка ширењу могућности уметничког израза уопште. У време XV века, како у Италији тако и у Фландрији, уметници су пажљиво посматрали свет који их окружује стварајући нове технике како би приказали своја открића. Успостављање форме медаље као подлоге за портрете и алегорије, захваљујући Италијану Антонију Писанелу, припада истој епохи у којој Ван Ајк, на северу Европе, примењује своју технику сликарства у уљу, која је највероватније била најсавршенија тада позната техника у Европи, представљајући са највећом могућом прецизношћу своје опсервације света који га је окруживао.

За време дужег периода, који се креће од почетка XIV па до почетка XVI вијека, постоје два стила међународног карактера: један који зовемо интернационална готика, и други који означава процват једне нове културе у Италији, која ће се проширити на остале делове Европе након 1500. године. Први је у вези са процватом једног заједничког стила који се базирао на идеји Европе као једне јединствене хришћанске империје, чији су се заједнички циљеви изразили кроз наизменичне позиве на крсташке ратове за ослобађање земаља источног Средоземља, куне хришћанства, од окупације „неверника“. Други је у вези са једном Европом која се састоји од агресивних националних држава, чији је имагинарни хоризонт превазилазио границе Европе, обухватајући трговину и нове колоније на тек откривеним прекоокеанским територијама. Оба стила су се развила на бази једне заједничке културе, а ширили су се путем метода и протокола дворова у размени уметничких дела —и, зашто не рећи, самих уметника— као дипломатских поклона међу владарима. Почетком XVI века та ситуација се управо мењала, како би се усвојио један нови облик дистрибуције условљен доласком реформације.

Ако се сматрало, у једном општем смислу, да је Италија главни сценариј ренесансе, то је зато што се управо ту налази највећа концентрација уметничких дела и рукописа о њима; у целини, чине један кумулус врло кохерентних достигнућа. Недостатак писаних коментара са севера Европе XV века и уништавање једног већег дела уметничког наслеђа рођеног на северу, кроз вишевековне верске сукобе, чине да линије његове еволуције буду замагљеније. Моћни градови-државе позног средњег века били су покровитељи уметника како би се подстицала производња предмета који су, у ширем смислу, били важан водич за пропаганду у корист владара, влада и локалних корпорација. Црква је такође тражила уметничко улепшавање својих грађевина у свакој локалној заједници, како би увећала свој престиж пред својим комшијама. Тако се родио један уметнички дух који се базирао на супарништву међу градовима-државама и међу покровитељима и корпорацијама који су у њима постојали. То је охрабљивало размену знања и умећа када би то прилике захтевале.

Настанак и прилике[уреди]

Настанак ренесансе се обично ставља у простор северне Италије за крај XIII века. Од XII века је у многим градовима северне Италије растао просперитет изазван прекоморском трговином. Највећи трговачки центри били су Ђенова, Венеција и Фиренца. Под утицајем ратова међу немачким царевима и Папством у Италији није током средњег века постојала централна држава која би одузимала политички и привредни приоритет градовима.

Ови услови, привредни просперитет и релативна политичка слобода, утицали су на постанак новог типа ренесансног човека. Упоредо егзистенција културних центара и центара моћи се манифестује и у подстицајима у уметности у којој су се владари и моћни људи могли презентирати.

Типичне одлике[уреди]

Катедрала у Фиренци, једна од најпознатијих ренесансних грађевина

Сликари препорода решавају све више проблеме дубине простора, и осећа се систематски пут који све више води ка тражењу треће димензије у простору. Још увек преовлађије слика у темпери. То је сликарство још увек религиозне садржине. Касније 30—40-их година 15. века појављује се техника сликања уљаним бојама коју је један млади сликар из Италије пренео из Холандије где је она била позната. У првом периоду тежи се ка волумену који је био постављен моделовањем и сенчењем да би се добио утисак простора. Касније сликар оставља моделовање да би се прешло на пиктурално решавање волумена. Слике имају монументални карактер. Касније ће се развијати сликарство и у мањим димензијама али са разрађеним финим тоновима. Светитељи и Божанства се крећу у савременим просторима а касније се губи и ореол и стиче се утисак да су то живи људи. Видимо сликари сликају и познате личности а неретко међу њих стављају и свој портрет, то је освртање на себе самога и свест о сопственој вредности. Неки сликари су се временом потпуно еманциповали од религиозне тематике.

На сликама влада мир и статика, простор је слободан. Нема јаког контраста боја, осветљење је једнако. У појединим врстама уметности настајали су нови елементи, али су неке одлике биле типичне за уметност коју је стварао ренесансни човек.

  • индивидуализам- човек постаје свестрана и развијена личност,
  • хуманизам,
  • ренесанса се окреће унатраг,
  • научна основа уметности- многи уметници су се бавили анатомијом, оптиком, технологијом, које су употребљавали у свом стваралаштву, типични пример је перспектива у сликарству и одливање кипова у бронзи,
  • реализам- иако су ренесансни уметници прокламовали враћање ка природи њихов реализам се тицао употребљених тема и јављују се нпр. новела или комедија,
  • индивидуалност- настају аутобиографије и аутопортрети сликара и сликари потписују своја дела,
  • национализација уметности
  • сакупљаштво
  • меценаштво

Рана ренесанса у Италији[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Рана ренесанса у Италији

Рана Ренесанса (итал. „quattrocento“) је прво уметничко раздобље ренесансе које траје кроз цео 15. век.

Италија је одиграла водећу улогу у развијању ренесансе, и то првенствено град Фиренца, а затим и Падова, Рим, Венеција … све до почетка 16. века. кад се наставља развој у целој Еуропи. Друштвено уређење је сличило оном у античкој грчкој, било је пуно градова- држава које су се утркивале и ратовале једна против друге. Ти градови-државе развијали су мануфактурну производњу, трговину, географска открића, штампу (Јохан Гутенберг, 1440.) и науку. Трговина са удаљеним крајевима руши старе страхове од простора и природе којим се сад приступа на научни начин (мање кроз теолошке догме), тако се развијају: математика, медицина …; отварају се први универзитети (Падова, и др.)

Уметници по први пут бивају цењени и признати као ствараоци. Ренесансни човек признавао је да је раздобље класике неповратно и мртво, а циљ му је био достизати га и претицати. У жељи да се потпуно одбаци средњи век и препороди антика у Европи је почело стварање модерног човека. Представници ране ренесансе у Италији су: Мазачо, Донатело, Филипо Брунелески итд.

Висока ренесанса у Италији[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Висока ренесанса у Италији

Висока ренесанса (или развијена ренесанса, итал. cinquecento) је касна фаза ренесансе која се одвија до прве половине 16. века.

Током 16. века ренесанса у Фиренци наставља продукцију великих уметника; центар италијанске уметности је постао Рим, где су амбициозне папе Лав X и Папа Јулије II славили град славећи себе.

У време кад се изразито поштовао субјективизам и индивидуализам свакога уметника, толико да се стварао култ генија, уметници су желели да се изражавају посебно и да притом остављају посебан утисак на посматрача дела. То је време када је владала идеја генијалног уметника, појединца надахнутог од бога, који је био успешан у различитим врстама уметности – универзални човјек (итал. hommo universalis). Високу ренесансу персонификују, по многима, три највећа уметника свих времена: Леонардо да Винчи, Микеланђело Буонароти и Рафаел.

Супружници Арнолфини, слика Јана ван Ајка из 1434. године, уље на дасци, 81,9 x 59,7 cm, Лондон.

Рано холандско сликарство[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Ренесанса на северу Европе

Касна готика или Нордијска [1] ренесанса како је некад зову је уметност која се развијала на северу Европе у 15. веку.

Рано холандско сликарство обједињује карактеристике касне готике са новим ренесансним тенденцијама. Ова сликарска школа се јавља у Фландрији. У то доба у Италији ренесанса узима маха, а уметност се буди и враћа човеку. Рано холандско сликарство има своје оригиналне карактеристике као што су реализам, сложени симболизам тема, појава нових жанрова и употреба уљаних боја. Није случајно да се ова уметничка револуција одиграла баш у холандији, где се развила трговина, настало благостање и богатство, а грађани настојали да продубе и обогате своје погледе на свет. Најзначајнији сликар ове епохе био је Јан ван Ајк. холандски и италијански сликари су касније утицали једни на друге.

Ренесанса на северу[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Ренесанса у северним земљама
Градска већница у Познању, Пољска- 15501555.

Ренесанса на Северу означава уметност високе ренесансе западне Европе у 16. веку. Назив „Северна“ је настао да истакне разлику од изворне, италијанске ренесансе, која се поистовјећује с југом Европе.

Висока ренесанса се шири из Рима у целу Европе. Међу апсолутистичким монархијама главних европских држава у свом богатству, раскоши, феудалних поседа, туђих кметова и опљачканих вредности, предњаче краљеви француских династија. захваљујући бројним краљевским браковима француски краљеви полажу право на друге земље, па ратују са свима (Низоземском, Шпанијом, Енглеском, Напуљем …). Преко ратова у Италији упознају се с ренесансом и прихватају је јер им омогућава градњу палата, двораца, галерија, музеја, тргова, каквих није било у готичкој уметности севера. Ускоро ти утицаји допиру до Немачке, Енглеске, а касније у доба барока и до царске Русије. Чак је Леонардо сликао на двору Луја XII.

Венецијанска ренесанса[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Венецијанска ренесанса

Венецијанска уметност има специфичан вид уметности која се овде развијала од доба романике и готика се овде никада није разбуктала и овде је било утицаја грчког стварања и византије чији се утицај осећа у цркви Св. Марка али је сву своју енергију ова школа усмерила на развој сликарства. Венеција није претпела оне утицаје хуманизма којих је било у Фиренци, Тицијан није био у оном сложеном смислу хуманиста. Његов је поступак интуитивне природе. Он слика без жеље да у сликарству направи револуцију. Спонтаност јесте карактеристика венецијанског сликарства. Сликање уљем је из Низоземске пренето по Вазарију а у време када је Јан ван Ајк био прогнан и најпре продире у Венецију преко Анатола да Месине, младог сликара. У венецијанској уметности светлост и боја има велики значај, и волумени се дефинишу помоћу светлости, понајпре Ђорђоне који је био Тицијанов учитељ, усвојио је дефинисање волумена помоћу светлости и оно што је назвао луминизам и својствено је за његов сликарски приступ и на овај начин иницира оно што ће се у великој мери у импресионизму појавити на један ипак сасвим другачији начин. Тицијан је усвојио технику свога учитеља и смањујући технику поетичног коју је његов учитељ уносио као карактеристику у своме делу.

У 15. веку јачају градови као Рим, а поготово Венеција која је трговином, ратовима, али и демократским изборима међу властелом, те захваљујући превласти на Средоземљу, постала најјача сила у Европи. 1500. године, на врхунцу моћи Венеције, нико није слутио да је то и почетак њеног краја јер се трговина већ пребацивала на релацију Европа-Америка (Кристифор Колумбо је открио Америку 1492. године).

Велика карактеристика венецијанске ренесансе је боја, најме освјетљење које је пресудно и препознатљиво у овом стилу. За разлику од „интелектуалног“ сликарства Фиренце и Рима, у Венецији је настала уметност у којој је боја важнија од линије. Венецијанско сликарство: Доменико Венецијано, Ђовани Белини, Тицијан итд.

Ширење ренесансе[уреди]

У Француску је ренесанса доспела посредством Француско-Италијанских ратова на почетку 16. века. У појединим земљама које захвата, ренесанса се прилагођава месним приликама, што се види на сликама средњоевропских ренесансних сликара Албрехта Дирера и Хијеронимус Боша.

Друштвени статус уметника[уреди]

У ренесанси се мења друштвени статус уметника. У средњем веку не познајемо уметника као индивидуалца и сматрани су за занатлије а своја дела нису потписивали. У ренесанси уметници нису анонимни и неки имају високи друштвени статус. Ђентиле Белини добио је кнежевску титулу од Фридриха III, а Тицијан је од Карла V. добио титулу витеза. Неким од уметника је пошло за руком да се обогате али ипак се држало да су уметници ниског порекла јер је њихова активност захтевала употребу мануелног рада и нису били образовани. Неки од најзначајнијих уметника тог доба су: Рафаело Санти, Леонардо да Винчи, Микеланђело Буонароти, Донатело...

Сликарство[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Ренесансно сликарство
Леонардо да Винчи: Студије пропорција по Витрувију (1492.)

За разлику од архитектуре или скулптуре није се могло инспирисати античким сликарством јер се из античког сликарства ништа није сачувало и због тога се инспирише античким рељефима. У 16. веку у Риму су биле објављене фреске у Нероновој златној палати или Титовим термама.

Сликари ренесансе решевају све више проблеме дубине простора, и осеће се систематски пут који све више води ка тражењу треће димензије у простору. Још увек преовлађије слика у темпери. То је сликарство још увек религиозне садржине. Касније 30—40-их година 15. века појављује се техника сликања уљаним бојама коју је један млади сликар из Италије пренео из Холандије где је она била позната. У првом периоду тежи се ка волумену који је био постављен моделовањем и сенчењем да би се добио утисак простора. Касније сликар оставља моделовање да би се прешло на пиктурално решавање волумена. Слике имају монументални карактер. Касније ће се развијати сликарство и у мањим димензијама али са разрађеним финим тоновима. Светитељи и Божанства се крећу у савременим просторима а касније се губи и ореол и стиче се утисак да су то живи људи. Видимо сликари сликају и познате личности а неретко међу њих стављају и свој портрет, то је освртање на себе самога и свест о сопственој вредности. Неки сликари су се временом потпуно еманциповали од религиозне тематике.

Тематика[уреди]

У значајној мери је религиозног карактера. Била је прилика да се покуша уврштавање неких сцена из свакодневног живота у религиозне теме, и тако је мадона са исусом била представљана као материнска љубав а представљана су и нага тела када је требало сликати Адама и Еву. Новост је објављивање неких нових жанрова као што су портрет, пејзаж и мртва природа.

Техника[уреди]

У сликарству се употребљавала перспектива- сликари су научили да представљају простор и његову дубину. Неки уметници су радили и са бојом и представљали су сенке као нпр. Леонардо да Винчи. Овај уметник је и различито третирао цртеж који у ренесансној уметности служи за побољшавање слике и студирају се покрет, анатомија, црте лица које изражава емоције.

Скулптура[уреди]

Са сачуваном скулптуром из антике је постала једна од првих уметности овог доба, где је дошло до промена у схватању у односу на средњовековну скулптуру. Јавља се скулптура као посебно дело- слободно стојећа и уметници успешно савладавају драматизацију сцена, експресивност у представљању емоција људског лица или драпреије. Велики изазов су биле скулптуре са коњима и портрети и јављају се бисте познатих личности а познате су и ситне пластике и медаље.

Архитектура[уреди]

У архитектури су настале највеће промене и она постаје једна од уметности. Ренесансни уметници су се инспирисали делима из античке уметности, њиховом сразмерношћу, једноставношћу, правилном пропорцијом и лепотом. Поред камена се употребљавала и опека и мермер. Употребљавали су се ступови, колонаде, сводови, куполе а степениште је постало посебан елеменат у архитектури. Настају нови типови објеката као градске палате и градске и приградске виле.

На почетку 1401. године Гиберти у конкуренцији са Брунелескијем за радове на порталу Флорентинске крстионице добио је Филипо Брунелески овај рад на конкурсу. Рачуна се да је на овом конкурсу учињен овај прелаз према ренесанси. Са Брунелескијем зграда није савладала човека већ је први пут човек пропорцијом долазио до закона и простора применом математике и надовезујући на метрику и модул романике долазио до законитости за разлику од случајности у романском простору.

Ренесанса у књижевности[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Ренесанса у књижевности

Књижевност у ренесанси одликује прихватање и обликовање античких облика уметности (еп, лирика, сатира, епиграм, а у прози: биографија, историјска приповетка, дијалог и литерарно писмо). Сонет и новела, оригиналне творевине италијанске књижевности, освајају и друге књижевности. У ренесанси се посебно негује језик, као израз националне свести коју је унапредио хуманизам. Развој језика у Италији започиње Данте Алигијери (De vulgari eloquentia).

Ренесанса у Италији[уреди]

Ренесанса у Италији се јавља у више градова: у Фиренци, Риму, северној Италији и Венецији.

Ренесанса у Немачкој и Низоземским земљама[уреди]

Највећи представник у Немачкој био је Албрехт Дирер, а у Фландрији Јан ван Ајк.

Ренесанса у Шпанији[уреди]

види Ел Греко

Литература[уреди]

  • H,W. Janson, Istorija umetnosti, Beograd 1962.
  • Ђина Пискел, Општа историја уметности, Београд 1972.
  • Dejiny umenia, Michael V, Altpatov, Martin 1976
  • Enciklopedija likovnih umjetnosti, L.Z. FNRJ, Zagreb 1959.
  • Mala prosvetina enciklopedija, Beograd, 1959.
  • Svetové dejiny umenia, B.F. Groslier, Larusse, Praha 1996.
  • Istorija drevne umetnosti, J.J. Vinkelman, Novi Sad 1996.
  • Dejiny estetiky, Wladislaw Tatarkiewitz, Bratislava 1985.
  • Dejiny umenia, Martyn Janek, Karel Thiry, Bratislava 1990.
  • Kratak pregled istorije umetnosti, Milan Ružić, Sarajevo 1970.
  • Slikarski pravci XX veka, Lazar Trifunović, Beograd, 1981.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :


Покрети у уметности
Ренесанса · Маниризам · Барок · Рококо · Неокласицизам · Романтизам · Реализам · Прерафаелити · Академизам · Импресионизам · Неоимпресионизам · Постимпресионизам
ХХ век
Модернизам · Кубизам · Експресионизам · Апстракција · Плави јахач · Die Brücke · Дадаизам · Фовизам · Нова уметност · Plakatstil · Баухаус · Поп арт · Де стијл · Декоративна уметност · Апстрактни експресионизам · Футуризам · Супрематизам · Конструктивизам · Надреализам · Минимализам · Концептуална уметност · Постмодернизам