Риста Антуновић Баја

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
РИСТА АНТУНОВИЋ
Antunovic Rista Baja.jpg
Риста Антуновић
Датум рођења (1917-06-25)25. јун 1917.
Место рођења Голи Рид, код Лебана
Србија Краљевина Србија
Датум смрти 6. јануар 1998.(1998-01-06) (80 год.)
Место смрти Београд, Србија Србија
 СР Југославија
Професија правник
Члан КПЈ од марта 1940.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
Народни херој од 6. јула 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден народног ослобођења
Орден југословенске заставе
Орден Републике
Орден братства и јединста
Орден партизанске звезде
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Риста Антуновић – Баја (Голи Рид, код Лесковца, 25. јун 1917Београд, 6. јануар 1998), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Србије и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 25. јуна 1917. године у селу Голи Рид, код Лесковца. Основну школу завршио је у селу Бојнику, а гимназију у Лесковцу. Право је студирао је на Правном факултету у Београду.

Још као гимназијалац у Лесковцу пришао је револуционарном омладинском покрету, а као студент активно се укључио у рад револуционарног студентског и радничког покрета и учествовао у разним политичким акцијама и штрајковима.

Био је председник Удружења студената у Лесковцу. У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ)примљен је марта 1940. године. Исте године постао је секретар Окружног комитета СКОЈ-а и члан Окружног комитета КПЈ за Лесковац. Због активног револуционарног рада у Лесковцу ухапшен је и протеран у родно село, без права на повратак у Лесковац. Он се одмах вратио, и све до почетка Другог светског рата, 1941. године, живео илегално у Лесковцу и радио као члан Окружног комитета КПЈ. У том периоду активно се бавио организовањем Партије и СКОЈ-а у лесковачком округу.

Као резервни официр Југословенске краљевске војске учествовао је, у Априлском рату 1941. године, на фронту код Струмице. Тамо је заробљен и одведен у заробљенички логор у Немачку. Приликом враћања заробљеника из Немачке, са територије под Бугарском окупацијом, пријавио се за повратак, и у току проласка транспорта кроз Југославију код Ниша искочио је из воза и побегао. Дошао је затим у лесковачки округ, и ступио у Јабланички партизански одред.

У току Народноослободилачке борбе био је један од руководилаца Народноослободилачког покрета на југу Србије. Најпре је био заменик политичког комесара Првог јужноморавског партизанског одреда и члан ОК КПЈ за Лесковац. Потом је, по налогу Покрајинског комитета КПЈ за Србију, послат на територију Црне Траве и Врања, и тамо је извесно време био заменик политичког комесара Другог јужноморавског партизанског одреда, а затим, од јесени 1943. године, секретар Окружног комитета КПЈ за Врање. На тој дужности остао до почетка 1944. године, када се поново враћа у Лесковачки округ, где је био секретар Окружног комитета.

Због снажнијег ширења устанка и стварања све већег броја бригада и одреда НОВ и ПОЈ на југу Србије, створена је јужноморавска оперативна зона, за чијег команданта Штаба је постављен Риста Антуновић. Убрзо после тога је, по наредби Главног штаба НОВ и ПО Србије, формирана 21. српска дивизија, а Риста је постао њен командант. После доласка Покрајинског комитета КПЈ за Србију и Главног штаба НОВ и ПО Србије из Босне на југ Србије, јула 1944. године, Риста Антуновић се вратио на дужност секретара Окружног комитета КПЈ за Лесковац. На тој дужности остао је све до доласка у Београд, на рад у Покрајински комитет КПЈ за Србију, у новембру 1944. године.

После ослобођења Србије и Југославије, вршио је разне партијске функције. Био је секретар Окружног комитета КПЈ за Ниш. Члан Централног комитета КП Србије, био је од Првог конгреса, маја 1945. године, а члан Централног комитета СК Југославије, од Шестог конгреса, новембра 1952. године. Члан Извршног комитета Централног комитета Савеза комуниста Србије, био је од 1948. до 1965. године, а секретар Градског комитета Савеза комуниста Београда, од марта 1957. до фебруара 1961. године. Године 1961. био је изабран за организационог секретара ЦК СК Србије и на тој дужности остао је до 1965. године, када је распоређен на рад у ЦК СК Југославије.

Поред партијских, обављао је и низ државних функција. Био је министар троговине у првој Влади НР Србије, 1946. године. Потом је био на дужности министра пољопривреде, па председника Савета за пољопривреду и шумарство и члана Извршног већа Скупштине СР Србије. У федерацији је био на дужности председника Задружног савеза Југославије, члана Савезног извршног већа, председника Комисије за избор и именовања Савезне скупштине. Више пута је биран за народног посланика републичке и савезне скупштине. После пензионисања био је члан Савета федерације.

Био је у браку са Загорком Загом Стојиловић—Антуновић (1921—2014), устакнутом учесницом Народноослобдоилачког рата. Она је најпре била борац Друге пролетерске бригаде и члан њене омладинске делегације, заједно са Бошком Бухом и другима, на Првом конгресу УСАОЈ-а децембра 1942. године у Бихаћу. Касније је била у Политоделу Треће далматинске бригаде, где је била задужена за рад са омалдином.

Умро је 6. јануара 1998. године и сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су, Орден југословенске заставе с лентом, Орден народног ослобођења и др. Орденом народног хероја одликован је 6. јула 1953. године.[1]

Референце[уреди]

Литература[уреди]