Ристо Стијовић
| Ристо Стијовић | |
|---|---|
 Стијовић на поштанској марки из 1999. | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 8. октобар 1894. |
| Место рођења | Подгорица, Књажевина Црна Гора |
| Датум смрти | 20. децембар 1974. (80 год.) |
| Место смрти | Београд, СФРЈ |
| Потпис |  |
Ристо Стијовић (Подгорица, 8. октобар 1894 — Београд, 20. децембар 1974) био је српски и југословенски вајар и академик САНУ.
Биографија
[уреди | уреди извор]
Студирао је вајарство у уметничкој школи у Београду од 1912. до 1914, потом у Марсељу 1916-1917 па у Паризу у „Школи лепих уметности“ од 1917. до 1923.
У својим изјавама Стијовић се изјашњавао као Србин; о свом искуству у Француској током 1916. Стијовић пише: Ми Срби смо уживали велике привилегије тада у Француској.[1]
У Београд се враћа 1928. Био је члан уметничке групе „Облик“. Радио је и као професор у гимназији. Члан Српске академије наука постаје 1962.
Учествовао је 1957. на изложби савремене српске скулптуре, Галерија УЛУС-а, Београд.[2]
Радио је скулптуре у камену на згради српских железница у Немањиној, споменику културе Републике Србије.[3]
Један је од десет уметника који су излагали на првом Октобарском салону 1960 године.[4]
Наслеђе
[уреди | уреди извор]У Подгорици [5]и Београду постоје Стијовићеви легати као самосталне институције. У старом турском амаму на обали Рибнице, Галерија Риста Стијовића је отворена 13. јула 1970. Адаптацију је урадио архитекта Велибор Радоњић, Стијовић је поклонио највећи део сачуваног опуса, 30 скулптура и већи број цртежа и других ликовних радова.[6]
Уз Сретена Стојановића, Тому Росандића и Петра Палавичинија убраја се у протагонисте српске савремене скулптуре.[7]
Изложбе
[уреди | уреди извор]- Париз 1919. (више изложби све до 1928)
- Београд 1928. и 1930. са Петром и Николом Добровићем
- Ретроспективне изложбе у Београду 1936, 1951, 1969.
- Монографска изложба у Новом Саду: Спомен-збирка Павла Бељанског 2006.
Галерија
[уреди | уреди извор]-
Потпис уметника на скулптури у парку Мањеж -
Ристо Стијовић, Акт, Народни музеј Краљево -
Скулптура у парку Мањеж, Београд -
Биста Стевана Мокрањца, Калемегдан -
Каријатида, Спомен-збирка Павла Бељанског, 1931. -
Орао, 1933. -
Девојчица, Спомен-збирка Павла Бељанског, 1936. -
Орлић, 1936. -
Сова, 1936.
.jpg)
.jpg)
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Jovanov, Jasna M.. . „Risto Stijović: Memories of people and events”. Godišnjak grada Beograda (на језику: енглески): 2.
- ^ „Savremena srpska skulptura”. Hronologija izlaganja skulpture u Srbiji (на језику: српски). 1957-01-12. Приступљено 2024-01-26.[мртва веза]
- ^ Васиљевић, Бранка. „Завршена обнова зграде српских железница у Немањиној”. Politika Online. Приступљено 2022-02-24.
- ^ „I Oktobarski salon”. Hronologija izlaganja skulpture u Srbiji (на језику: српски). 1960-10-20. Архивирано из оригинала 26. 01. 2024. г. Приступљено 2024-01-28.
- ^ „Muzeji Crne Gore” (PDF). unescomontenegro.com. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 03. 2023. г. Приступљено 23. 1. 2026.
- ^ „Отворена галерија Риста Стијовића”, Борба, 14. јул 1970, стр. 12
- ^ И. Просен, Милан (2007). . „РЕЉЕФИ СРЕТЕНА СТОЈАНОВИЋА У РЕЦЕПЦИЈИ СТИЛА АР ДЕКО У СРПСКОЈ АРХИТЕКТУРИ”. Зборник Народног музеја. XVIII–2: 217—234.
Литература
[уреди | уреди извор]- Катарина Амброзић, Јасна Јованов, Ристо Стијовић, Библиотека града Београда, Београд 2006.
- Јованов, Јасна (2006). . „Ристо Стијовић — сећање на људе и догађаје” (PDF). Годишњак града Београда. Београд: Музеј града Београда. LIII: 277—309. Архивирано из оригинала (PDF) 14. 03. 2021. г. Приступљено 25. 07. 2018.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
